Oluja na obzorju

11 Adrinova smrt

Mislim da bi trebalo da opet bude prebijen, govorila je Lirajna, mrdajući prstima u složenim pokretima znakovnog jezika kojim se služe Device. On je kao dete, a kada dete dodirne nešto opasno, dete dobije batine. Ako se dete povredi zato što nije naučeno da se drži podalje od noževa, onda je sramota na njegovim roditeljima.

Prethodne batine izgleda da ništa nisu vredele, odgovori Surijal. Prihvatio ih je kao čovek, a ne kao dete, ali nije promenio ponašanje.

Onda moramo da pokušamo ponovo, odgovori Lirajna.

Avijenda spusti svoj kamen na hrpu pored stražarskog položaja pa se okrenu. Ničim nije pokazala da vidi Device koje su pazile na ulaz u logor, a one pak ničim nisu pokazale da vide nju. Da su joj se obratile za vreme njenog kažnjavanja, ona bi bila samo još posramljenija, a njene sestre po koplju to ne bi učinile.

Takođe nije ničim pokazala da razume njihov razgovor. Premda niko ne očekuje da nekadašnje Device zaborave jezik znakova, najbolje je biti neupadljiv. Govor prstima pripada samo Devicama.

Avijenda odabra jedan veliki kamen s druge gomile, pa krenu da se vraća u logor. Nije znala jesu li Device nastavile razgovor, pošto im više nije videla šake. Ali njihov razgovor zadržao joj se u mislima. Besne su zbog toga što je Rand al’Tor bez stražara otišao da se nađe s vojskovođom Rodelom Ituraldeom. Nije to prvi put da se poneo tako glupo, ali izgledalo je kao da on nije voljan - ili nije u stanju - da nauči kako da se ponaša primereno. Svaki put kada on sebe dovede u opasnost, a da pri tome nema zaštitu, vređa Device isto kao da je svaku od njih ošamario.

Avijenda verovatno ima neki mali toh prema svojim sestrama po koplju. Podučavanje Randa al’Tora aijelskim običajima bilo je njeno zaduženje, a ona je krajnje očigledno u tome pretrpela veliki neuspeh. Nažalost, ona ima daleko veći toh prema Mudrima, bez obzira na to što i dalje ne zna iz kog razloga. Njena manja dužnost prema svojim sestrama po koplju moraće da sačeka odgovarajuće vreme.

Ruke su je bolele od nošenja kamenja. Bilo je glatko i teško; morala je da ga kopa iz rečice pored majura. Imala je snage da zađe u tu reku samo zahvaljujući vremenu koje je provela sa Elejnom - kada je bila primorana da se kupa u vodi. Bar se u tome nije osramotila. I bar je ta reka mala - mokrozemci je čak pogrešno nazivaju potokom. Potok je sićušni planinski mlaz vode u koji čovek može da umoči šake ih da napuni mešinu. Bilo šta dovoljno široko da mora da se prekorači sasvim sigurno je reka.

Dan je, po običaju, bio oblačan, a logor potišten. Ljudi koji su pre svega nekoliko dana bili užurbani - kada su Aijeli stigli - sada su daleko pospaniji. Tabor ni u kom slučaju nije neuredan; Davram Bašer je previše pažljiv zapovednik da bi dopustio tako nešto, bez obzira na to što je mokrozemac. Međutim, ljudi se ipak kreću sporije. Čula je neke od njih kako se žale da im natmureno nebo kvari raspoloženje. Kako su mokrozemci čudni! Kakve veze vremenske prilike imaju s nečijim raspoloženjem? Mogla bi da razume da mi neraspoloženi zato što nema pljačkaških pohoda u izgledu, ili zato što je lov pošao po zlu. Ali da su neraspoloženi zbog oblaka na nebu? Zar se hlad ovde tako malo ceni?

Ona odmahnu glavom i nastavi svojim putem. Odabrala je kamenje koje če joj napeti mišiće. Da je učinila bilo šta drugo, značilo bi da svoju kaznu prihvata olako, a ona to nikada ne bi učinila - mada je svaki korak nanosio bol i njenoj časti. Morala je da pređe čitav logor, da je svi vide kako radi beskoristan posao! Radije bi da pred svima njima bude naga, izvan znojnog šatora. Radije bi da pretrči hiljadu krugova, ili da je pretuku toliko da ne može da stoji.

Stiže do zida majura i spusti kamen, sakrivši uzdah olakšanja. Mokrozemski vojnici iz Bašerove vojske čuvali su ulaz u majur, kao što su one dve device čuvale drugi kraj Avijendine staze. Dok se saginjala da pokupi jedan veliki kamen s druge hrpe pored zida, čula ih je kako razgovaraju.

„Plamen me spalio, što je vruće“, požalio se jedan od njih.

„Vruće?" odgovori drugi, gledajući oblačno nebo. „Šališ se.“

Prvi stražar mahnu rukom da se rashladi, boreći se za dah i znojeći se. „Zar je moguće da ti to ne osećaš?“

„Mora da imaš groznicu, ili već nešto takvo."

Prvi stražar samo odmahnu glavom. „Samo ne volim vrućinu - i to je sve.“ Avijenda diže svoj kamen i poče da se vraća preko travnjaka. Nakon izvesnog razmišljanja, zaključila je da je jedno svojstvo neophodno da bi neko bio mokrozemac: a to je - sklonost ka kukanju. Prvih meseci koje je provela u mokrozemlju, to je smatrala sramotnim. Da li taj stražar ne mari zbog toga što kalja obraz ispred svog saborca time što otkriva svoju slabost?

Svi su oni takvi, čak i Elejna. Da ju je čovek slušao kako priča o bolovima, mučnini i besu od osećaja osujećenosti koji joj njena trudnoća donosi, pomislio bi da je na samrti! Međutim, ako Elejna kuka, onda Avijenda odbija da to shvati kao znak slabosti. Njena prvosestra ne bi se ponašala tako besramno.

Stoga mora da postoji nekakva skrivena čast u tome. Možda mokrozemci otkrivaju svoje slabosti saborcima u znak ponude prijateljstva i poverenja. Ako tvoji prijatelji znaju za tvoje slabosti, biće u prednosti ako ikada zaplešeš kopljima s njima. Ili je možda kupanje mokrozemski način ukazivanja poniznosti, baš kao što gai'šaini stiču čast pokornošću.

Jednom je pitala Elejnu za svoje pretpostavke, ali dobila je samo smeh pun naklonosti u odgovor. Je li onda posredi pravilo mokrozemskog društva koje joj zabranjuje da o tim stvarima priča sa strancima? Da li se Elejna zasmejala zato što je Avijenda shvatila nešto što nije trebalo?

Bilo kako bilo, to je sasvim sigurno način da se pokaže čast, a Avijenda je time bila zadovoljna. Kada bi samo njene nevolje s Mudrima bile tako jednostavne! Od mokrozemaca se očekuje da se ponašaju nasumično i neprirodno. Ali šta da radi kada se Mudre ponašaju tako čudno?

Počeo je da je muči osećaj osujećenosti - ne zbog Mudrih, već zbog sebe. Ona je snažna i hrabra. Naravno, nije hrabra kao neki drugi; može samo da priželjkuje da bude smela kao Elejna. Ipak, Avijenda može da se seti svega nekoliko muka koje nije mogla da reši kopljem, Jednom moći ili svojim razumom. Međutim, pretrpela je potpuni neuspeh kada je reč o tumačenju okolnosti u kojima se sada nalazi.

Ona stiže do druge strane logora pa spusti kamen i otrese prašinu s ruku. Device su stajale nepomično i zamišljeno. Avijenda priđe drugoj gomili i diže ovalni kamen oštrog ruba. Bio je tri šake širok i postojala je opasnost da će joj zbog glatke površine iskliznuti iz prstiju. Morala je da ga nekoliko puta pomeri kako bi ga uhvatila kako treba. Zaputila se nazad preko izgažene zimske trave, pored saldejskih šatora i prema vlastelinskoj kući.

Elejna bi rekla da Avijenda nije promislila o muci u kojoj se nalazi. Elejna je spokojna i promišljena kada su drugi ljudi napeti. Avijendu ponekad dovodi do ludila koliko njena prvosestra voli da priča pre nego što pređe na dela. Moram da budem više nalik njoj. Moram da upamtim kako više nisam Devica koplja. Više ne mogu da jurišam s podignutim oružjem.

Mora da pristupi tome što je muči onako kako to Elejna čini. To je jedini način da povrati svoju čast, a tek će tada moči da položi pravo na Randa al’Tora i on će postati njen koliko je Elejnin ili Minin. Osećala ga je kroz vezu. Nalazio se u svojoj sobi, ali nije spavao. Previše se napreže, a premalo spava.

Kamen joj skliznu iz prstiju i ona se skoro zatetura vraćajući ravnotežu i premeštajući kamen u umornim rukama. Neki Bašerovi vojnici prođoše pored nje, a po izrazima njihovih lica videlo se da im je to smešno. Avijenda oseti kako crveni. Premda oni možda ne znaju da je ona kažnjena, osramoćena je pred njima.

Kako bi Elejna protumačila te okolnosti? Mudre su ljute na Avijendu zbog toga što „ne uči dovoljno brzo“. Ali one je ne podučavaju. Samo joj postavljaju ona pitanja - pitanja u vezi s time šta ona misli o okolnostima u kojima se nalaze, pitanja u vezi s Random al’Torom, ili u vezi s time kako se Ruark izborio Kar’a’karnom prilikom njihovog sastanka.

Avijenda nije mogla a da ne oseća u sebi da su ta pitanja zapravo iskušenja. Da li ona to odgovara netačno? Ako je tako, zašto je ne nauče šta je ispravan odgovor?

Mudre ne misle da je ona smekšala. Šta je onda preostalo? Šta bi Elejna rekla? Avijenda je priželjkivala da opet ima svoja koplja kako bi mogla da nešto probode. Da napadne, da se iskuša protiv nekog drugog, da istera bes iz sebe.

Ne, odlučno je pomislila. Naučiću da ovo radim kao jedna Mudra. Povratiću svoju čast!

Stiže do majura i spusti kamen. Obrisa znoj sa čela; zanemarivanje vreline i hladnoće onako kako ju je Elejna naučila nije sprečavalo da se preznojava kada toliko napreže svoje telo.

„Adrine?“, stražar upita svog sadruga. „Svetlosti, izgledaš mi loše. Zaista."

Avijenda baci pogled ka ulazu u majur. Stražar koji se žalio na vrućinu klonuo je uz dovratak, držeći se za čelo. Zaista ne izgleda dobro. Avijenda prigrli saidar. Nije baš najbolja kada je o Lečenju reč, ali možda bi mogla da...

Čovek odjednom diže ruke i Zagreba po slepoočnicama. Zakoluta očima i stade da se duboko grebe po mesu. Samo što umesto krvi iz tih rana pokulja nekakva crna tvar, nalik na ugljen. Avijenda je čak i s tolike daljine osećala neverovatnu vrelinu.

Drugi stražar užasnuto razjapi usta kada njegov prijatelj pocepa kožu niz glavu i otkri linije crnog ognja. Nešto kao katran pokulja iz rana, ključajući i šišteći. Odeća mu buknu u plamen i meso mu se smežura od vreline.

Ni glasa nije pustio.

Avijenda se prenu iz zatečenosti i smesta izatka Vazduh u jednostavan obrazac kojim je nezahvaćenog stražara povukla u bezbednost. Njegov prijatelj se sada pretvorio u dobujuću hrpu crnog katrana kroz koju su se mestimično videle počrnele kosti. Lobanje nije bilo. Vrelina je bila tako snažna da je Avijenda morala da ustukne - povlačeći stražara sa sobom.

„Mi... pod napadom smo!“, prošapta čovek. „Usmeravanje!"

„Ne“, odgovori Avijenda, „ovo je daleko veće zlo. Trči po pomoć!“

On je delovao previše zgranuto da bi se mrdnuo, ali pokrenu se kada ga ona gurnu. Izgleda da se katran nije širio, što je pravi blagoslov, ali dovratak majura već se zapalio od njega. Čitava zgrada mogla bi da bukne u plamen pre nego što iko unutra shvati da su u opasnosti.

Avijenda izatka Vazduh i Vodu, nameravajući da ugasi plamen. Međutim, njeno tkanje se rasu i zadrhta kada se približi vatri. Nije se rastočilo, ali taj plamen mu se nekako odupirao.

Ona ustuknu još korak od te grozne buktinje. Čelo joj se orosi znojem, pa diže ruku da zaštiti lice od vreline. Jedva je razabirala crni gar u središtu, jer je počeo da blista tamnocrvenim i belim sjajem, kao izuzetno užareno ugljevlje. Ubrzo je samo tračak crnila ostao. Vatra se proširila na čitav prednji zid zgrade. Avijenda začu vrištanje iznutra.

Prenu se, pa procedi psovku kroz zube i izatka Zemlju i Vazduh, istržući komade tla oko sebe, pa ih bacajući na vatru, u nameri da je utuli. Njeno tkanje ne može da iscrpi toplotu, ali to je ne sprečava da ga koristi kako bi bacala stvari u vatru. Komade travom prekrivene zemlje šištalo je i siktalo, a vlati trave pretvarale su se u pepeo od neverovatne vreline. Avijenda nastavi da radi, znojeći se, kako od zamora, tako i od toplote.

U daljini je čula neke ljude - možda je među njima bio i onaj stražar - kako viču, tražeći vedra.

Vedra? Naravno! U Trostrukoj zemlji, voda je previše dragocena da bi se koristila za gašenje požara. Za to se koriste zemlja ili pesak. Ali ovde je razumno koristiti vodu. Avijenda se povuče nekoliko koraka unazad, pogledom tražeći vijugavu reku koja je tekla pored majura. Jedva je videla njenu površinu, po kojoj se odražavala svetlost crvenog i narandžastog ognja. Već je čitav prednji deo majura bio u plamenu! Osećala je usmeravanje iznutra - Aes Sedai ili Mudre. Uz malo sreće, pobeći će kroz zadnji deo zgrade. Vatra je obuhvatila unutrašnji hodnik, a prostorije koje su se otvarale prema njemu nisu imale vrata.

Avijenda izatka ogromni stub Vazduha i Vode, povlačeći mlaz kristalno-bistre tečnosti iz reke prema sebi. Vodeni stub vijugao se kroz vazduh kao ono stvorenje na Randovom barjaku - staklasti zmijoliki zmaj koji se zario u plamen. Para se kao oblak diže i preplavi je.

Vrelina je bila tako snažna da ju je talas pare oprljio, ali ona nije uzmicala. Povukla je još vode, bacajući debeli stub na pocrnelu hrpu, koju je tek nazirala kroz paru.

Vrelina je tako jaka! Avijenda se zatetura unazad nekoliko koraka, pa stisnu zube i nastavi da radi. Začu se iznenadni prasak kada još jedan stub vode izlete iz reke i zari se u oganj. To je, skupa s njenim vodenim stubom, skrenulo skoro čitav tok reke. Avijenda trepnu. Drugi stub vodila su tkanja koja ona nije mogla da vidi, ali primetila je jednu priliku kako stoji u prozoru na spratu, ruke ispružene i sa izrazom ogromne usredsređenosti na licu. Nef, jedan od Randovih Aša’mana. Za njega se priča da je naročito snažan s Vazduhom.

Vatra se povukla; ostala je samo čađava hrpa, iz koje je zračila velika vrelina. Zid pored nje i čitav ulaz pretvorili su se u razjapljenu pocrnelu rupu. Avijenda nastavi da povlači vodu i da je baca na tu garež, mada je počela da se oseća izuzetno umorno. Upravljanje tolikom vodom od nje je zahtevalo da usmerava skoro do svojih krajnjih granica.

Ubrzo voda prestade da šišti. Avijenda smanji svoj tok, pa ga onda pusti da potpuno stane. Tle oko nje bilo je natopljeno, počrnelo i snažno se osećao miris vlažnog pepela. Komadići drveta i gareži plutali su po blatanjavoj vodi, a i upe koje su nastale kada je iz tla istrgla komade zemlje pretvorile su se u bare. Kolebljivo je pošla napred, kako bi pogledala grudvu u koju su se pretvorili ostaci nesrećnog vojnika. Bila je staklasta i crna, kao opsidijan, i presijavala je od vode. Avijenda uze parče oprljenog drveta - koje je sila njenog vodenog stuba odlomila od zida - i gurnu tu hrpu. Bila je čvrsta i nepomična.

„Plamen te spalio!", zaurla neko. Avijenda diže pogled. Rand al’Tor prođe kroz razjapljenu rupu u koju se sada prednji deo vlastelinske kuće pretvorio. Zagleda se u nebo i zatrese pesnicom. „Mene tražiš! Ubrzo ćeš imati taj svoj rat!“

„Rande", kolebljivo mu se obrati Avijenda. Vojnici su se okupili na travniku, delujući zabrinuto, kao da očekuju bitku. Zbunjene sluge proviriše iz prostorije na majuru. Sve je to trajalo manje od pet minuta.

„Zaustaviću te!“, zaurla Rand, tako da se i slugama i vojnicima oteše uzvici ili aha. „Čuješ li me! Dolazim po tebe! Ne traći svoju moć! Biće ti potrebna protiv mene!"

„Rande!“, viknu Avijenda.

On se ukoči, pa je ošamućeno pogleda. Ona ga pogleda pravo u oči i oseti njegov bes, skoro kao vrelinu onog plamena od pre nekoliko trenutaka. On se okrenu i ljutito vrati u zgradu, pa pođe uz garavo drveno stepenište.

„Svetlosti!", začu se jedan bojažljivi glas. „Da li se ovakve stvari često dešavaju kada je on u blizini?"

Avijenda se okrenu i ugleda mladića u nepoznatoj uniformi kako stoji i gleda šta se dešava. Bio je vižljast, svetlosmeđe kose i bakarne puti - nije upamtila kako se zove, ali bila je prilično sigurna da je on jedan od zapovednika koje je Rand doveo sa sobom nakon sastanka s Rodelom Ituraldeom.

Okrenu se prema metežu, slušajući kako vojnici u daljini uzvikuju naređenja. Bašer je stigao i preuzeo zapovedništvo, naređujući ljudima da motre na rub logora, mada im je verovatno samo davao nešto da rade. To nije početak napada. To je samo još jedan od dodira Mračnoga po svetu, kao što se meso kvari, bube i pacovi pojavljuju ni iz čega i ljudi umiru od čudnih bolesti.

„Da“, odgovori Avijenda na čovekovo pitanje, „često se dešava. Makar češće u blizini Kar’a’karna nego na drugim mestima. Je li među tvojim ljudima bilo sličnih događaja?"

„Čuo sam priče", odgovori on. „Samo sam ih zanemarivao."

„Nisu sve priče preterivanja", odgovori ona, gledajući počrnele ostatke onog vojnika. „Zatvor Mračnoga je slab."

„Krvavi pepeo", kaza mladić okrećući se. „Rodele, u šta si nas to uvukao?" Čovek odmahnu glavom i ode odsečnim koracima.

Bašerovi niži zapovednici stadoše da uzvikuju naređenja, okupljajući ljude kako bi počeli sa čišćenjem. Da li će Rand sada napustiti taj majur? Kada se mehurovi zla pojave, ljudi često žele da odu. Mada, kroz vezu s njim nije osećala nikakvu užurbanost. Zapravo... izgleda da se vratio na spavanje! Raspoloženje tog čoveka postalo je nestalno kao Elejnino u trudnoći.

Avijenda odmahnu glavom i poče da skuplja spaljene komade drveta, kako bi pomogla sa čišćenjem. Dok je radila, nekoliko Aes Sedai izađe iz zgrade i poče da zagleda kolika je šteta. Čitav prednji deo majura bio je čađav, a rupa na mestu gde se do maločas nalazio ulaz bila je najmanje petnaest stopa široka. Jedna od žena, Merisa, odmeri Avijendu od glave do pete. „Šteta", reče.

Avijenda se uspravi, dižući parče čađavog drveta. Odeća joj je i daljo potpuno mokra. Pošto je sunce skriveno onim oblacima, proći će mnogo pro nego što se osuši. „Šteta?", upita. „Zbog majura?" Dežmekasti lord Telen, vlasnik kuće, ječao je sebi u bradu sedeći na jednoj stoličici u ulaznom hodniku, brišući znoj sa čela i odmahujući glavom.

„Ne", odgovori Merisa. „Šteta zbog tebe, dete. Tvoje umeće s tkanjem zaista je zadivljujuće. Da si bila u Beloj kuli, već bi postala Aes Sedai. Tvoje tkanje - pomalo je grubo, ali brzo bi naučila kako da to popraviš, samo da le sestre podučavaju."

Začu se glasan frktaj i Avijenda se munjevito okrenu. Melaina je stajala iza nje. Zlatokosa Mudra prekrstila je ruke ispod nedara, a trbuh je već počeo da joj se ističe zbog trudnoće. Po izrazu njenog lica videlo se da joj nije sve po volji. Kako je Avijenda samo dopustila da joj ta žena priđe s leđa, a da ona to ne čuje? Zbog iznurenosti je postala nemarna.

Melaina i Merisa su se dugo gledale - a onda se visoka Aes Sedai okrenu u mestu tako brzo da joj se zelene suknje zavijoriše i ode da razgovara sa slugama zarobljenim u požaru, pitajući ih je li nekome potrebno Lečenje. Melaina ju je gledala kako odlazi, pa odmahnula glavom. „Nepodnošljiva žena“, promrlja. „Kad se samo setim kakvo smo mišljenje nekada imale o njima!"

„Mudra?", upita Avijenda.

„Avijenda, ja sam snažnija od većine Aes Sedai, a ti si daleko snažnija od mene. Ti tkanjima vladaš i razumeš ih u meri tolikoj da se većina nas oseća posramljeno. Druge se upinju da nauče ono što je tebi prorodno. Grubo tkanje, rekla je! Čisto sumnjam da je bilo koja Aes Sedai, sem možda Kecuejn Sedai, mogla da izvede ono što si ti upravo učinila sa onim vodenim stubom. Premeštanje vode na toliku razdaljinu zahtevalo je da koristiš rečni tok i pritisak."

„Zar sam to uradila?", trepćući upita Avijenda.

Melaina je pogleda, pa onda opet frknu, ali tiho i sebi u bradu. „Da, to si uradila. Dete, ti imaš tako veliki dar."

Avijendi se srce napuni ponosom zbog te pohvale; Mudre retko kada hvale, ali to je uvek iskreno.

„Ali nećeš da naučiš", nastavi Melaina. „Nema mnogo vremena! Evo, Imam još jedno pitanje za tebe. Šta misliš o nameri Randa al’Tora da otme ove domanske trgovačke poglavare?"

Avijenda opet trepnu; bila je toliko umorna da je jedva razmišljala. To što Domanci uopšte biraju trgovce za vođe prkosi zdravom razumu. Kako da trgovac predvodi ljude? Zar trgovci ne moraju da se usredsrede na svoju i obu? To je besmisleno. Hoće li mokrozemci ikada prestati da je zapanjuju svojim čudnim običajima?

I zašto je Melaina to pita baš sada?"

„Mudra, njegov plan mi deluje dobro", odgovori Avijenda. „Ali koplja ne vole to što se koriste za otmice. Mislim da je Kar’a’karn trebalo da govori kao da nudi zaštitu - prisilnu zaštitu - trgovcima. Poglavari bi bolje odgovorili da im je rečeno kako će da štite, a ne da otimaju."

„Ma kako se to zvalo, na kraju bi radili isto.“

„Ali bitno je kako se nešto naziva", odgovori Avijenda. „Nije neiskreno ako su oba pojma istinita."

Melainine oči zablistaše, a Avijenda primeti tračak smeška na njenim usnama. „Šta još misliš o sastanku?"

„Rand al’Tor izgleda i dalje misli da Kar’a’karn može da donosi odluke kao mokrozemski kralj. To je moja sramota. Nisam mu objasnila kako treba da se ponaša."

Melaina odmahnu rukom. „Tu nema tvoje sramote. Svi znamo koliko je Kar’a’karn tvrdoglav. I Mudre su pokušale, ali nijednoj nije pošlo za rukom da ga obuči kako treba."

Dakle, to nije razlog za to što se obeščastila pred Mudrima. Šta li je onda po sredi? Avijenda besno stisnu zube, pa natera sebe da nastavi. „Bez obzira na to, on mora da se podseti. Iznova i iznova. Ruark je mudar i strpljiv čovek, ali nisu svi poglavari klanova takvi. Znam da se neki pitaju je li njihova odluka da slede Randa al’Tora bila greška."

„Istina", reče Melaina. „Ali vidi šta se desilo Šaidoima."

„Mudra, nisam ja rekla da su oni u pravu", primeti Avijenda. Odred vojnika kolebljivo je pokušavao da staklastu crnu grudvu odvoji od tla. Izgleda da se stopila sa zemljom. Avijenda spusti glas. „Nisu u pravu što preispituju Kar’a’karna, ali oni ipak razgovaraju međusobno. Rand al’Tor mora da shvati kako oni neće doveka trpeti njegove uvrede. Možda se neće okrenuti protiv njega, kao Šaidoi, ali ne bi me čudilo da Timolan - na primer - odluči da se jednostavno vrati u Trostruku zemlju i ostavi Kar’a’karna njegovoj bahatosti."

Melaina klimnu. „Ne brini. Svesni smo te... mogućnosti."

To znači da je neka Mudra poslata da smiri Timolana, koji je poglavar Mijagoma Aijela. Ne bi to bilo prvi put. Zna li Rand al’Tor koliko se Mudre iza njegovih leđa trude da sačuvaju odanost Aijela? Verovatno da ne zna. On njih vidi kao jednu ujedinjenu skupinu, koja mu je zakleta na vernost i koju može da koristi kako hoće. To je jedna od Randovih velikih slabosti. On ne uviđa da Aijeli, baš kao i drugi ljudi, ne vole da ih koriste kao alatke. Klanovi su daleko slabije povezani nego što on misli. Krvne zavade su skrajnute zarad njega. Zar on ne razume koliko je to neverovatno? Zar ne vidi koliko je to savezništvo klimavo?

Ali on ne samo što je mokrozemac rođenjem, već nije ni Mudra. Malu Aijela uviđa šta Mudre rade u desetak različitih oblasti. Kako joj je život delovao jednostavno dok je bila Devica! Zapanjilo bi je da je tada shvatila koliko se toga odvija a da ona za to ne zna.

Melaina je zurila u spaljenu zgradu. „Ostatak ostatka", reče, kao da govori sebi u bradu. „A šta ako nas ostavi spaljene i slomljene kao što su ove daske? Šta će onda biti sa Aijelima? Da li ćemo se šepajući vratiti u Trostruku zemlju i nastaviti da živimo kao ranije? Mnogi neće hteti da odu odavde. Ovi krajevi su previše bogati."

Avijenda trepnu zbog težine tih reči. Retko kada je razmišljala o onome što če se desiti nakon što Kar’a’karn završi s njima. Trenutno je usredsređena na sadašnji trenutak, na to da povrati svoju čast i da bude pored Randa al’Tora ti Poslednjoj bici, kako bi ga štitila. Ali jedna Mudra ne može da razmišlja samo o sadašnjici ili sutrašnjici. Mora da razmišlja o budućim godinama i vremenima koje će vetar tek doneti.

Ostatak ostatka. Slomio je Aijele kao narod. Šta će biti s njima?

Melaina pogleda Avijendu i lice joj omekša. „Idi u šatore, dete, i odmori se. Izgledaš kao šaradan koji je tri dana gmizao po pesku."

Avijenda se zagleda u svoje ruke i vide pahulje pepela od požara. Odeća joj je bila potpuno mokra i umrljana garom, a pretpostavljala je da joj je i lice podjednako prljavo. Ruke je bole od toga što je čitav dan nosila kamenje. Kada se pomirila s tom iznurenošću, iscrpljenost ju je pogodila kao vihor. Stisnula je zube i prisilila sebe da ostane na nogama. Nema namere da se osramoti tako što će izgubiti svest! Ali okrenula se da ode, kao što joj je rečeno

„O, Avijenda", pozva je Melaina. „Sutra ćemo porazgovarati o tvojoj kazni."

Ona se zgranuto okrenu.

„Zbog toga što nisi završila s kamenjem", dodade Melaina, opet gledajući »paljenu kuću. „I zbog toga što ne učiš dovoljno brzo. Idi."

Avijenda uzdahnu. Nova pitanja i nova nezaslužena kazna. To jeste u nekakvoj vezi - ali u kakvoj?

Previše je iznurena da bi sada o tome razmišljala. Sve što želi jeste da legne u krevet - i shvatila da se čežnjivo priseća onih mekanih i debelih dušeka u palati u Kaemlinu. Potisla je te misli iz glave. Ako čovek spava tako duboko, ušuškan u perjane jastuke i jorgane, biće previše opušten da bi se probudio ako neko bude pokušao da ga ubije u snu! Kako li je samo dopustila Elejni da je ubedi u to da spava u jednoj od tih mekanih smrtonosnih zamki?

A onda, dok se borila s tom mišlju, jedna druga joj sinu u glavi. Pomisao na Randa al’Tora, kako se odmara u svojoj sobi. Mogla bi da ode kod njega...

Ne! Ne dok ne povrati svoju čast. Neće da ode pred njega kao prosjakinja. Otići će kao časna žena. Pod pretpostavkom da ikada shvati šta to radi pogrešno.

Odmahnu glavom i otrča prema aijelskom logoru, podignutom pored travnjaka.