Oluja na obzorju

23 Mreškanje u vazduhu

„Šta je sa sestrama koje su čuvale njenu ćeliju?", upita Kecuejn, odsečnim korakom trupkajući pored Merise uz drveno stepenište.

„Korela i Nesuna srećom su žive, mada su izuzetno slabe", odgovori Merisa, zadižući suknju dok je žurila pored nje. Narišma ih je sledio, a zvonca na krajevima njegovih pletenica tiho su se glasala. „Dejđin je mrtva. Nismo sigurni zašto su druge dve ostavljene u životu."

„Zaštitnici", odvrati Kecuejn. „Čim ubiješ Aes Sedai, njihovi Zaštitnici smesta će znati šta se desilo - a mi bismo tako otkrili da nešto nije u redu." Svejedno je trebalo da Zaštitnici primete kako nešto nije kako treba - moraće da ispitaju te ljude i da saznaju šta su osetili. Ali verovatno postoji nekakva veza.

Dejđin nije imala živog Zaštitnika. Kecuejn oseti žal za tom ljubaznom sestrom, ali suzbi to. Sada nema vremena za tako nešto.

„Druge dve su na neki način omamljene", kaza Merisa. „Nisam mogla da vidim ostatke tkanja, kao ni Narišma. Otkrili smo te sestre neposredno pre nego što je dignuta uzbuna, a onda smo pošli kod tebe čim smo se uverili da je Al’Tor živ i da je s našim neprijateljima gotovo."

Kecuejn preko klimnu glavom. Baš je ove večeri našla da ide u posetu Mudrima u njihovim šatorima! Sorilea i nekoliko njih išle su za Narišmom, a Kecuejn se nije usuđivala da uspori korak, da je Aijelke ne bi pregazile u žurbi da vide Al’Tora.

Stigoše do vrha stepeništa, pa požuriše niz hodnik prema Al’Torovoj sobi. Kako mu polazi za rukom da se uvaljuje u tolike nevolje - i to opet! I kako je ona prokleta Izgubljena pobegla iz svoje ćelije? Mora da joj je neko pomogao, ali to znači da u njihovom taboru ima Prijatelja Mraka. To nije neverovatno - ako Prijatelji Mraka postoje u Beloj kuli, onda ih nesumnjivo ima i tu. Ali koji to Prijatelj Mraka može da onesposobi tri Aes Sedai? Zacelo bi sve sestre ili Aša’mani u taboru osetili toliko usmeravanje.

„Je li onaj napitak bio korišćen?“, Kecuejn tiho upita Merisu.

„Nije, koliko možemo da vidimo", odgovori Zelena. „Znaćemo nešto više kada se one dve osveste. Onesvestile su se čim smo ih prenule iz omamljenosti."

Kecuejn klimnu. Al’Torova vrata bila su otvorena, a Device su se ispred njih rojile kao ose koje samo što su otkrile da im nema košnice. Kecuejn baš i ne mora da ih krivi zbog toga. Izgleda da je Al’Tor vrlo malo rekao o onom što se dogodilo. Taj glupi mladić ima sreće što je još živ! Kakvo plameno zamešateljstvo, pomislila je Kecuejn, pa prošla pored Devica i ušla u odaju.

Tri Aes Sedai stajale su na suprotnoj strani prostorije i tiho razgovarale. Serena, Erijan, Beldejn - sve u taboru koje nisu ili mrtve, ili onesposobljene. Izuzev Elze. Gde je Elza?

Njih tri klimnuše Kecuejn kada uđe, ali ova jedva da ih pogleda. Min je sedela na krevetu i trljala se po vratu; oči su joj se crvenele, kratka kosa joj je bila raščupana a lice prebledelo. Al’Tor je stajao pored otvorenog prozora i gledao u mrak, jednom šakom držeći patrljak druge iza leđa. Kaput mu je bio zgužvan na podu, i stajao je tako u beloj košulji dok je hladan vetar duvao spolja i mrsio mu riđe-zlatnu kosu.

Kecuejn pogledom pređe po prostoriji; iza nje, u hodniku, Mudre počeše da ispituju Device. „Pa?“, upita Kecuejn. „Šta se dogodilo?"

Min diže pogled. Na vratu su joj se videli crveni belezi, začeci modrica. Rand se nije okrenuo, već nastavi da gleda kroz prozor. Bezobrazni dečak, pomislila je Kecuejn, ulazeći dublje u sobu. „Govori, mladiću!", naredi mu. „Moramo da znamo je li tabor u opasnosti."

„Opasnost je otklonjena", tiho joj odgovori. Ona se pokoleba zbog nečeg u njegovom glasu. Očekivala je da od njega čuje bes, ih možda zadovoljstvo. U najmanju ruku - iznurenost. Umesto svega toga, glas mu je zvučao hladno.

„Hoćeš li da objasniš šta ovo znači?" zatraži da čuje Kecuejn.

On se naposletku okrenu i pogleda je. Ona nije mogla da ne ustukne, premda nije znala zašto. On je isti onaj glupi mladić. Previsok, previše samouveren i previše trvdoglav. Sada odiše nekakvim čudnim spokojem, premda pomalo mračnim. Nalik na spokoj koji se viđa u očima čoveka osuđenog na smrt tren pre nego što priđe omči.

„Narišma", kaza Rand, gledajući pored Kecuejn. „Imam jedno tkanje za tebe. Upamti ga, pokazaću ti ga samo jednom." S tim rečima, Al’Tor pruži ruku i prečaga jarke blistavobele vatre suknu između njegovih prstiju i pogodi kaput koji mu je ležao na podu. Kaput nestade u blesku svetlosti.

Kecuejn zasikta. „Mladiću, kazala sam ti da nikada ne koristiš to tkanje! Nikada više nećeš to učiniti. Čuješ li me! To nije...“

„Narišma, ovo je tkanje koje moramo koristiti u borbi protiv Izgubljenih", kaza Al’Tor, a njegov tihi glas preseče Kecuejnin. „Ako ih ubijemo bilo čime drugim, mogu ponovo da se rode. Ovo je opasna alatka, ali svejedno je samo alatka. Kao bilo šta drugo."

„To je zabranjeno", kaza Kecuejn.

„Odlučio sam da nije", mirno odvrati Al’Tor.

„Nemaš predstave šta to tkanje može! Ti si kao dete koje se igra sa..."

„Viđao sam kako kobna vatra uništava gradove", odbrusi Al’Tor, a u očima mu se videlo da ga nešto mori. „Video sam na hiljade ljudi sprženih iz Šare njenim pročišćavajućim plamenom. Ako me zoveš detetom, Kecuejn, šta je onda sa onima koji su hiljadama godina mlađi od mene?"

Pogleda je pravo u oči. Svetlosti! Šta mu se to desilo? Upinjala se da se pribere. „Dakle, Semirhag je mrtva?"

„I gore nego mrtva", odvrati Al’Tor. „Što je po mnogo čemu daleko bolje, po mom mišljenu."

„Pa dobro. Pretpostavljam da možemo da nastavimo sa..."

„Kecuejn, prepoznaješ li ono?“, upita Al’Tor, klimajući prema nečemu metalnom na krevetu, uglavnom pokrivenom čaršavima.

Ona kolebljivo priđe. Sorilea baci pogled, ali potpuno nečitkog izraza lica. Očigledno da nije želela da bude uvučena u razgovor kada je Al’Tor tako raspoložen. Kecuejn je nimalo ne krivi.

Kecuejn zagrnu čaršave i otkri dve dobro poznate narukvice. Okovratnika nije bilo.

„Nemoguće", prošapta.

„To sam i ja pretpostavio", kaza Al’Tor onim groznim spokojnim glasom. „Kazao sam sebi da to očigledno ne može biti isti onaj ter’angreal koji sam poverio tebi. Obećala si mi da će biti zaštićen i sakriven."

„Pa dobro", uznemireno ponovi Kecuejn, pa opet pokri te stvari. „Onda je to razrešeno."

„Jeste. Poslao sam ljude u tvoju sobu. Reci mi, je li ovo kutija u kojoj si čuvala narukvice? Našli smo je otvorenu nasred poda tvojih odaja."

Jedna Devica prinese dobro poznatu hrastovu kutiju. Očigledno je reč o onoj. Kecuejn se besno okrenu prema njemu. „Pretražio si moju sobu!“

„Nisam znao da si u poseti Mudrima", odgovori Al’Tor. Blago nakloni glavu Sorilei i Amis u znak poštovanja, a one mu kolebljivo uzvratiše naklon. „Poslao sam sluge da te obiđu, pošto sam se bojao da je Semirhag pokušala da ti se osveti."

„Nije trebalo da diraju ovo", reče Kecuejn, prihvatajući kutiju od Device. „Bila je obložena veoma zamršenim štitovima."

„Ne dovoljno zamršenim", odvrati Al’Tor, okrećući se od nje. I dalje je stajao pored otvorenog prozora i gledao logor.

Sobom zavlada muk. Narišma se tiho raspitivao kako je Min, ali zaćutao je kada je Al’Tor zamukao. Rand očigledno smatra da je Kecuejn odgovorna za to što je muški a’dam ukraden, ali to je besmislica. Postavila je oko njega najbolje štitove za koje zna, ali ko zna kako sve Izgubljeni mogu da se provuku pored štitova?

Kako je Al’Tor preživeo? I šta je sa preostalim sadržajem te kutije? Da li Al’Tor sada ima pristupni ključ, ili je Semirhag uzela statuicu? Sme li Kecuejn uopšte da pita? Tišina je i dalje trajala. „Šta sad čekaš?" napokon ga upita, i to sa svom lažnom hrabrošću koju je mogla da nakupi. „Očekuješ li izvinjenje od mene?"

„Od tebe?", upita Al’Tor. U glasu mu se nije čuo smeh, već samo ledena ravnodušnost. „Ne, pretpostavljam da bih pre izvukao izvinjenje iz kamena nego od tebe."

„Onda..."

„Prognana si mi s očiju, Kecuejn", tiho joj kaza. „Ako te nakon ove noći opet budem video - ubiću te."

„Rande, ne!" viknu Min i ustade pored kreveta. Nije se ni okrenu prema njoj.

Kecuejn oseti iznenadan nalet straha, ali suzbi ga besom. „Molim?", odsečno upita. „Mladiću, to je ludost. Ja..."

On se okrenu a ona opet zaćuta od tog pogleda. Opasnost je isijavala iz njega, a oči su mu bile tako tmurne da se uplašila više nego što je mislila da je njeno ostarelo srce u stanju da se uplaši. Dok je gledala, vazduh oko njega kao da se zamreška i skoro da joj se učinilo kako u sobi postaje mračnije.

„Ali...", shvati ona da muca. „Ali ti ne ubijaš žene. To svi znaju. Jedva da si u stanju da šalješ Device u opasnost iz straha da ne budu povređene!"

„Bio sam prisiljen da ponovo razmotrim tu naviku", odvrati Al’Tor. „Počevši od noćas."

..Ali..."

„Kecuejn“, on joj tiho kaza, „veruješ li da mogu da te ubijem? Na licu mesta, a da se ne poslužim ni mačem ni Moći? Veruješ li da će se, ako budem hteo, Šara poviti oko mene da ti zaustavi srce? Čistim... slučajem?“

Ta’veren ne radi tako. Svetlosti! Ne radi tako, zar ne? On ne može da povija Šaru u skladu sa svojom voljom, zar ne?

A opet, gledajući ga u oči, poverovala mu je. Protivno razumu, zagledala se u te oči i znala je da će umreti ako ne ode.

Ona lagano klimnu glavom, mrzeći samo sebe i osećajući se čudno nejakom.

On se okrenu od nje i zgleda kroz prozor. „Vodi računa da te ne vidim. Nikada više, Kecuejn. Sada možeš da ideš."

Ona se ošamućeno okrenu - i krajičkom oka ugleda duboku tamu kako zrači iz Al’Tora i još više mreška vazduh. Kada se osvrnu da bolje pogleda, toga više nije bilo. Ona stisnu zube i ode.

„Pripremite se i pripremite svoje vojske", naredi Al’Tor onima koji su ostali, a glas mu odjeknu u prostoriji. „Nameravam da krenem do kraja nedelje."

Kecuejn se uhvati za glavu i nasloni na zid u hodniku, dok joj je srce divlje lupalo a dlanovi se znojili. Ranije se upirala protiv tvrdoglavog, ali dobroćudnog mladića. Neko je uzeo to dete i zamenio ga ovim čovekom - čovekom opasnijim od svakog koga je u životu videla. Svakim danom, on je sve dalji od njih.

A u tom trenutku, ona nema plamenog pojma šta u vezi s tim da radi.