Oluja na obzorju

42 Pred Kamenom Tira

Ne znamo imena žena koje su bile u Grendalinoj palati, govorio je Lijus Terin. Ne možemo ih dodati na spisak.

Rand je pokušavao da ne obraća pažnju na luđaka. To se pokazalo nemogućim. Lijus Terin je nastavio.

Kako da nastavimo sa spiskom ako ne znamo njihova imena! U ratu smo tražili Device koje su pale. Našli smo ih sve! Spisak je sada iskvaren! Ne mogu da nastavim s njim!

To nije tvoj spisak!, procedio je Rand u sebi. Moj je, Lijuse Terine. MOJ!

Ne!, pobunio se luđak. Ko si ti? Spisak je moj! Ja sam ga napravio. Ne mogu da nastavim sada kada su one mrtve. O, Svetlosti! Kobna vatra? Zašto smo upotrebili kobnu vatru? Obećao sam da to nikada više neću raditi...

Rand čvrsto sklopi oči, stiskajući Tai’daišarove uzde. Bojni konj je išao nogu pred nogu ulicom; kopito za kopitom spuštalo se na nabijenu zemlju. Šta smo mi to postali?, prošaputao je Lijus Terin. Učinićemo to opet, zar ne? Sve ćemo ih pobiti. Sve koje volimo. Iznova i iznova i iznova...

„Iznova i iznova“, prošapta Rand. „To nije bitno, sve dok svet preživi. Ranije su me proklinjali, psovali su na Zmajevu planinu i moje ime je postalo psovka - ali preživeli su. Mi smo ovde - spremni za boj. Iznova i iznova."

„Rande?" upita ga Min.

On otvori oči. Jahala je na svojoj smeđoj kobili pored Tai’daišara. On ne sme dozvoliti da ona niti bilo ko drugi vidi da on popušta. Ne smeju da shvate koliko je blizu toga da se sruši.

Tako mnogo imena koje ne znamo, šaputao je Lijus Terin. Tako mnogo poginulih od naše ruke.

A to je samo početak.

„Dobro sam, Min“, odgovori joj on. „Razmišljao sam.“

„O ljudima?", upita Min. Drveni pločnici Bandar Ebana napunili su se narodom. Rand više nije video da im je odeća šarena; video je koliko je iznošena. Video je mesta gde je veličanstvena tkanina pocepana, rasenjene delove, prašinu i mrlje. Doslovce svi u Bandar Ebanu su nekakve izbeglice. Gledali su ga avetinjskim očima.

Ranije je svaki put kada bi osvojio neko kraljevstvo za sobom ostavljao bolje stanje stvari nego pri dolasku. Uklanjao je Izgubljene i njihovu strahovladu, okončavao ratovanja i opsade. Proterao je Šaidoe, koji su se upustili u zavojevački pohod, donosio je hranu i stvarao red i mir. Svaka zemlja koju je uništio zapravo je istovremeno bila spasena.

Arad Doman je nešto drugo. Doneo je hranu - ali ta hrana je samo privukla još više izbeglica, što mu je samo još više trošilo zalihe. Ne samo da nije uspeo da im podari mir sa Seanšanima, već je ugrabio njihovu jedinu vojsku i poslao je da pazi na Krajine. More i dalje nije bezbedno. Sićušna seanšanska carica mu ne veruje. Ona će nastaviti sa svojim napadima, a možda će ih čak i udvostručiti.

Domance će pregaziti kopita rata, ostaće smrvljeni između Troloka sa severa i Seanšana s juga. A Rand ih ostavlja.

Narod je to nekako shvatio i Randu je bilo veoma teško da gleda te ljude. Njihove gladne oči su ga optuživale: zašto si doneo nadu, pa si je pustio da presuši, kao tek iskopan zdenac za vreme suše? Zašto si nas primorao da te prihvatimo za svog vladara, samo da bi nas napustio?

Flin i Nef jahali su ispred njega; video je njihove crne kapute dok su u sedlima čekali da Randova povorka priđe gradskom trgu. Pribadače su svetlucale na njihovim visokim okovratnicima. Vodoskok na trgu i dalje je tekao između blistavih bakarnih konja što su skakali iz bakarnih talasa. Koji je to među svim tim nemim Domancima nastavljao da čisti i briše vodoskok, kada tu nijedan kralj ne vlada, a pola Trgovačkog saveta je izgubljeno?

Randovi Aijeli nisu uspeli da pronađu dovoljno članova Saveta da bi se obrazovala većina; pretpostavljao je da je Grendal pobila ili zarobila dovoljno njih da bi sprečila da novi kralj ikada bude izabran. Ako je iko od članova Trgovačkog saveta bio dovoljno lep, zacelo se pridružio njenim mezimcima - što znači da ih je Rand pobio.

Ah, javio se Lijus Terin. Imena koja mogu da stavim na spisak. Da...

Bašer dojaha pored Randa, zamišljeno gladeči brkove. „Tvoja volja je ispunjena", reče.

„Gospa Čadmar?“, upita Rand.

„Vraćena je u svoj zamak“, odgovori Bašer. „Isto to smo učinili s preostalih četvoro članova Trgovačkog saveta, koje su Aijeli držali blizu grada."

„Razumeju li šta im je činiti?“

„Da“, uzdahnu Bašer. „Ali mislim da oni to neće da urade. Ako mene pitaš, istog trena kad mi odemo - oni će pobeći iz grada kao lopovi što beže iz zatvora kad odu stražari."

Rand na to ništa nije odgovorio. Naredio je Trgovačkom savetu da izabere nove članove, pa da onda izaberu kralja. Ali Bašer je verovatno u pravu. Rand je već čuo izveštaje iz drugih gradova duž obale, gde je naredio svojim Aijelima da se povuku. Gradske vođe su nestale, bežeći od seanšanskog napada koji su očekivali.

Arad Doman je propao kao kraljevstvo. Baš kao pretovarena trpeza, ubrzo će pući po sredini. To se mene ne tiče, pomislio je Rand, ne gledajući ljude. Učinio sam sve što sam mogao.

To nije bila istina. Mada je želeo da pomogne Domancima, pravi razlog zbog kog je došao tu bili su pregovori sa Seanšanima, želja da otkrije šta se desilo s njihovim kraljem i da pronađe Grendal. To što je želeo da osigura Krajine koliko god može ne treba ni pominjati.

„Šta javlja Ituralde?" upita Rand.

„Ništa dobro, bojim se“, sumorno odgovori Bašer. „Imao je čarke s Trolocima, ali to već znaš. Nakot Senke se uvek brzo povlači, ali on upozorava da se nešto prikuplja. Njegovi izviđači primetih su tragove vojske dovoljno velike da ga pregazi. Ako se Troloci tamo prikupljaju, onda se verovatno prikupljaju i drugde. Naročito kod Procepa."

Prokleti bili ti Krajišnici!, pomislio je Rand. Moraću da učinim nešto u vezi s njima. Ubrzo. Stigavši do trga, on zauzda Tai’daišara i klimnu Flinu i Nefu.

Na njegov znak, oni otvoriše veliku kapiju nasred gradskog trga. Rand je želeo da ode pravo iz dvorišta zamka gospe Čadmar, ali to bi bilo kao da je nestao kao lopov - jednoga dana tu, a sledećeg negde drugde. Bar će staviti do znanja narodu da odlazi i da znaju da su prepušteni samima sebi.

Stajali su na pločnicima, kao kada je Rand ulazio u grad. Ako je to uopšte moguće, sada su još tiši nego što su tada bih. Žene u pripijenim haljinama, muškarci u kaputima jarkih boja, sa čipkanim košuljama ispod njih. Mnogi među njima nisu bili bakarne domanske puti. Rand je tako mnogo ljudi namamio u grad tom obećanom hranom.

Vreme je da ode. On priđe jednoj kapiji, ali začu nečiji glas: „Gospodaru Zmaju!"

Taj glas je bilo lako čuti, pošto je gomila bila tako tiha. Rand se okrenu u sedlu, gledajući odakle se poziv čuo. Jedan vretenasti čovek u crvenom domanskom kaputu - zakopčanom u pasu, a raskopčanom preko nedara - sa čipkastom košuljom ispod kaputa laktao se kroz gomilu dok su mu zlatne naušnice blistale. Aijeli ga presretaše, ali Rand prepozna da je reč o jednom od lučkih nadzornika. Rand klimnu Aijelima da propuste tog čoveka - zvao se Iralin.

Iralin pritrča Tai’daišaru. Bio je neuobičajeno izbrijan za jednog Domanca, a ispod očiju su mi viših podočnjaci od nedostatka sna.

„Moj gospodaru Zmaju", tiho mu se obrati čovek, zaustavljajući se pored Randovog konja. „Hrana! Pokvarila se."

„Kakva hrana?", upita Rand.

„Sva hrana", napeto odgovori čovek. „Sve i jedno bure, sve i jedna vreća, svaka trunčica u našim skladištima i na brodovima Morskog naroda. Milostivi! Nije samo puna žižaka. Počrnela je i gorka, a ljudi se razboljevaju ako je jedu!"

„Sva hrana?", zgranuto ponovi Rand.

„Sva", tiho potvrdi Iralin. „Stotine i stotine buradi. To se dogodilo za tren oka. U jednom trenutku, hrana je bila dobra, a u sledečem... Milostivi, u grad je došlo tako mnogo ljudi jer su čuli da imamo hrane! Sada nemamo ništa. Šta da radimo?"

Rand sklopi oči.

„Milostivi?", upita Iralin.

Rand otvori oči i mamuznu Tai’daišara. On ostavi lučkog nadzornika za sobom, da razjapljenih usta zuri za njim, i prođe kroz kapiju. Ništa više ne može da uradi. Ništa više neće da uradi.

Potisnuo je predstojeću glad iz misli. To je učinio zapanjujuće lako.

S Bandar Ebanom je svršeno, sa onim previše tihim ljudima je svršeno. Istog trena kada je prošao kroz kapiju, prolomilo se klicanje gomile koja ga je čekala. Bilo je to tako zaprepašćujuće, takva suprotnost, da je Rand zapanjeno zauzdao Tai’daišara.

Pred njim se prostirao Tir. Bio je to jedan od velikih svetskih gradova, ogroman i prostran, a kapije su se otvarale pravo na Slavljenikov put, jedan od glavnih gradskih trgova. Mali odred Aša’mana pozdravi ga prinoseći pesnice grudima. Rand ih je ranije ujutro poslao da pripreme grad za njegov dolazak i da raščiste trg, kako bi kapije mogle da se otvore. Ljudi nastaviše da kliču. Na hiljade su se okupile, a barjaci Svetlosti vijorili su se s desetina kopljišta koja su ljudi u gomili visoko držali. To divljenje i obožavanje pogodi Randa kao talas prekora. On ne zaslužuje takvu hvalu. Ne nakon onoga što je uradio u Arad Domanu.

Moram da nastavim dalje, pomislio je, pa opet mamuznu Tai’daišara. Konjska kopita tu su se spuštala na kaldrmu, a ne na nabijenu zemlju vlažnu od kiše. Bandar Eban jeste veliki grad, ali Tir je nešto drugo. Ulice vijugaju u daljini, načičkane zgradama koje bi većini ljudi iz unutrašnjosti delovale skučeno, ali to je za Tairence uobičajeno. Na mnogim šiljatim krovovima zastrtim sindrom ili crepom muškarci ili dečaci gurali su se po slemenima, nadajući se da će bolje videti gospodara Zmaja. Kamen od kog su građevine bile podignute bio je svetliji nego u Bandar Ebanu, a u Tiru i više vole da grade od kamena. Možda je to bilo zbog tvrđave koja se nadnosila nad gradom. Zove se Kamen Tira. Zaveštanje jednog prethodnog Doba, i dalje zadivljujuće.

Rand potera konja napred, a Min i Bašer su i dalje jahali pored njega. Gomila je urlala. Tako glasno. Blizu njega, vetar zavijori dve zastavice i one se neobjašnjivo umrsiše. Ljudi koji su ih držali, u prednjem delu gomile, spustiše ih i pokušaše da ih raspletu, ali vetar ih je nekako čvrsto uvezao. Rand je projahao pored njih, i ne obraćajući pažnju na to što se dešava. S vremenom je prestalo da ga iznenađuje ono što njegova priroda ta’verena može da učini.

Ali iznenadio se što u gomili vidi toliko stranaca. To nije baš toliko neuobičajeno; u Tiru je uvek mnogo stranaca - tu su dobrodošli svi koji dolaze sa istoka da trguju začinima i svilom, porcelanom s mora, žitom ili duvanom sa severa, kao i oni koji pripovedaju priče prikupljene sa svih strana. Međutim, Rand je naučio da stranci - bez obzira o kom je gradu reč - obraćaju manje pažnje na njegove posete. To je slučaj čak i kada su ti stranci iz neke druge zemlje koju je osvojio. Kada je u Kairhijenu, Kairhijenjani se guraju oko njega i pokušavaju da mu se umilostive - ali ako je u Ilijanu, Kairhijenjani ga izbegavaju. Možda ne vole podsećanje na to da je njihov gospodar i gospodar njihovih neprijatelja jedan te isti čovek.

Ali ovde mu nije bilo ni najmanje teško da prebroji sve strance: Morski narod s njihovom tamnom puti i širokom odećom jarkih boja; Muranđani u dugim kaputima i s navoštenim brkovima; bradati Ilijanci s podvrnutim okovratnicima; bledoliki Kairhijenjani s prugama na odeći. Bilo je i muškaraca i žena u jednostavnoj vunenoj odeći kakva se nosi u Andoru. Manje stranaca je klicalo nego meštana, ali ipak su tu i gledaju ga.

Bašer pređe pogledom preko gomile.

„Narod deluje iznenađeno", ote se Randu.

„Dugo te nije bilo.“ Bašer zamišljeno zagladi brkove. „Nema sumnje da glasine lete brže od strela, i da je mnogo gostioničara ispredalo priče o tvojoj smrti ih nestanku kako bi ohrabrili goste da naruče još jednu turu pića.“

„Svetlosti! Kao da sam pola života proveo suzbijajući raznorazne glasine. Kada će tome doći kraj?“

Bašer se zasmeja. „Kada budeš uspeo da zaustaviš glasine, ja. ću da sjašem sa svog konja i da uzjašem jarca! Ha! A usput ću postati ijedan od Morskog naroda."

Rand zaćuta. Njegovi sledbenici nastaviše da prolaze kroz kapije. Dok su Saldejci ulazili u Tir, svi do jednog su ispravili koplja, a konji su im poigravali. Aes Sedai ne bi dozvolile da ih iko vidi kako se kočopere, ali svejedno deluju manje klonulo, a njihova bezvremena lica mudro gledaju gomilu. A Aijeli - nekako manje opreznog koraka, manje suzdržanih lica - deluju kao da im klicanje pada lakše od onih nemih i optužujućih domanskih pogleda.

Bašer i Rand se pomeriše u stranu, a Min nemo pođe za njima. Delovala je rasejano. Ninaeva i Kecuejn nisu bile u zamku kada je Rand obznanio polazak. Šta li su nameračile? Čisto sumnja da su njih dve zajedno; te žene jedva trpe da budu u istoj prostoriji. U svakom slučaju, čuće gde je otišao i pronaći će ga. Od sada, svima će biti lako da ga pronađu. Više nema skrivanja u majurima i šumama. Više nema putovanja u samoći. Ne kada Lan i njegovi Malkijeri jašu ka Procepu. Nije ostalo dovoljno vremena.

Bašer je gledao otvorene kapije dok su Aijeli tiho prolazili. Ovaj način putovanja im već postaje dobro poznat.

„Hoćeš li saopštiti Ituraldeu?", naposletku upita Bašer. „Za povlačenje?"

„Čuće“, odgovori Rand. „Njegovim glasnicima je naređeno da izveštaje donose u Bandar Eban. Ubrzo će otkriti da nisam više tamo."

„A šta ako on napusti Krajine kako bi nastavio svoj rat protiv Seanšana?"

„Onda će on usporiti Seanšane", odgovori Rand. „I sprečiti ih da mi kevću za petama. Poslužiće makar za to."

Bašer ga pogleda. „Šta hoćeš od mene?", tiho ga upita Rand. Taj pogled je bio izazov, mada prikriven, ali Rand nema namere da odgovori na njega. Bes mu ostade zaleđen.

Bašer uzdahnu. „Ne znam", odgovori. „Sve ovo je jedna velika pometnja, a ja iz toga ne vidim nikakva izlaz, čoveče. Ratovanje sa Seanšanima iza nas - ne mogu da se setim goreg položaja."

„Znam", kaza Rand, gledajući grad. „Dok se sve ovo završi, Tir će biti njihov, a verovatno i Ilijan. Plamen me spalio, imaćemo sreće ako ne osvoje sve do Andora dok budemo okrenuti leđima."

„Ali..."

„Moramo pretpostaviti da će Ituralde napustiti svoj položaj kada bude čuo za moj neuspeh. To znači da naš sledeči potez mora biti prema krajiškoj vojsci. Kakve god zamerke tvoji rođaci imali protiv mene, to se mora brzo razrešiti. Nemam strpljenja za ljude koji dižu ruke od svojih dužnosti i napuštaju ih."

Jesmo li mi to učinili?, upita Lijus Terin. Koga smo mi napustili?

Tišina!, zareža Rand u sebi. Vrati se svojim suzama, luđače, a mene ostavi na miru!

Bašer se zamišljeno zavali u sedlu. Ako je razmišljao o tome kako je Rand napustio Domance, ništa nije rekao. Na kraju, samo odmahnu glavom. „Ne znam šta to Tenobija smera. Lako je moguće da je samo besna na mene zbog toga što sam rešio da te sledim; može biti i nešto toliko teško kao što je zahtev da se potčiniš volji krajiških vladara. Ne mogu ni da zamislim šta bi nju i ostale u ovakvo vreme odvuklo od Pustoši."

„Ubrzo ćemo otkriti", reče mu Rand. „Hoću da povedeš dva Aša’mana i da otkriješ gde su se Tenobija i ostali ulogorili. Možda ćemo otkriti da su digli ruke od ove lakrdije i krenuh nazad, tamo gde im je i mesto."

„U redu", kaza Bašer. „Samo da smestim svoje ljude, pa ću krenuti."

Rand odsečno klimnu glavom, pa okrenu ata i kasom ga potera niz ulicu. Ljudi su bili poredani sa obe strane i klicali mu. Kada je poslednji put bio u Tiru, pokušao je da uđe prerušen, mada mu to ništa nije vredelo. Svako ko ume da prepozna znake, znače da je on u gradu. Neobični događaji - barjaci koji se upliću, ljudi koji padaju sa zgrada i neozleđeni ustaju sa zemlje - to je samo početak. Posledice toga što je on ta veren kao da su sve moćnije i izazivaju sve veća iskrivljenja stvarnosti. I sve opasnija.

Za vreme njegove poslednje posete, Tir su opsedali pobunjenici, ali grad nije patio zbog toga. U Tiru se odvija previše trgovine da bi se bavili nečim tako običnim kao što je opsada. Većina ljudi nastavila je da živi kao i obično, jedva primećujući pobunjenike. Velmože mogu da igraju svoje igre sve dok ne smetaju poštenom svetu.

Sem toga, svi su znali da će Kamen izdržati, kao što je skoro uvek izdržavao. Možda je zbog Putovanja postao suvišan, ali zavojevačima koji nemaju pristup Jednoj moći, Kamen je nemoguće osvojiti. Sam po sebi, veći je od mnogih gradova - gargantuansko zdanje od bedema, tornjeva i utvrda, bez jednog jedinog spoja u kamenu od kojeg je sazdan. U njemu su kovačnice, skladišta, na hiljade branitelja, kao i njegovo utvrđeno pristanište.

Ništa od svega toga ne bi bilo od velike koristi protiv vojske Seanšana s damanama i rakenima.

Gomila je bila nakrcana i duž ulice koja je vodila do Ruba Kamena, velikog otvorenog prostora koji je s tri strane okružen Kamenom. To je brisani prostor, za ubijanje, kazao je Lijus Terin.

Tu je još jedna gomila zaklicala Randu. Kapije Kamena bile su otvorene, a čekalo ga je izaslanstvo da mu poželi dobrodošlicu. Darlin - nekada visoki lord, a sada kralj Tira - sedeo je na jarkobelom pastuvu. Niži od Randa najmanje za glavu, Tairenac je imao kratku crnu bradu i veoma kratku kosu.

Zbog izuzetno istaknutog nosa nije se moglo reći da je zgodan, ali Rand je otkrio da je obdaren veoma britkim umom i čašću. Napokon, Darlin se od početka protivio Randu, umesto da se pridruži onima koji su navrat-nanos požurili da ga obožavaju. Čovek čiju je odanost teško zadobiti često je i čovek čija će odanost bili sigurna kada ti nije pred očima.

Darlin se pokloni Randu. Bledi Dobrejn, u plavom kaputu i belim čakširama, jahao je uškopljenog dorata pored kralja. Izraz njegovog lica bio je potpuno nečitak, mada je Rand pretpostavljao da je i dalje razočaran zbog toga što je tako brzo poslat iz Arad Domana.

Redovi Branitelja Kamena stajali su ispred zida, s mačevima ispred sebe, a njihovi oklopni prsnici i grebenasti kalpaci bili su toliko uglačani da su skoro blistali. Na širokim rukavima im behu crne i zlatne pruge, a iznad njih se vijorio barjak Tira - pola crveno a pola zlatno polje, s tri srebrna polumeseca. Rand je video da je trg između zidina prepun vojnika, pri čemu su mnogi od njih u braniteljskim bojama, ali mnogi ne nose nikakvu uniformu sem crveno-zlatnog poveza oko ruke. To su zacelo novi vojnici, koje je Rand naredio Darlinu da prikupi.

Takav prizor izaziva strahopoštovanje. Ili možda gordost u čoveku. Rand zauzda Tai’daišara ispred Darlina. Nažalost, onaj kicoš Vejramon je pratio kralja, sedeći u sedlu na konju odmah iza Darlina. Vejramon je toliko priglup da mu Rand ne bi dao ni da okopava njivu bez nadzora, a kamoli da predvodi odred vojske. Istina, taj niski čovek je hrabar, ali to je verovatno posledica toga što je toliko glup da ne uviđa većinu opasnosti. Kao i uvek, Vejramon je još više izgledao kao budala zato što pokušava da se pretvara da to nije; brada mu je bila uvoštena, kosa pažljivo začešljana da prikrije koliko je oćelavio, a odeća previše skupa - kaput i čakšire skrojeni u obliku uniforme, samo niko ne bi nosio u bitku odeću od tako lepe tkanine. Niko sem Vejramona.

Dopada mi se, pomislio je Lijus Terin.

Rand se lecnu. Tebi se niko ne dopada.

On je iskren, odgovorio je Lijus Terin, pa se zasmejao. Sigurno je iskreniji od mene! Čovek ne bira da bude budala, ali bira da bude odan. Mogli smo da prođemo i gore nego da nam taj čovek bude podanik.

Rand je ćutao. Besmisleno je raspravljati se s luđakom. Lijus Terin donosi odluke ne razmišljajući. Bar nije krenuo da opet pevuši o nekoj zgodnoj ženi. To ume da ometa.

Darlin i Dobrejn se pokloniše Randu, a Vejramon odmah za njima. Naravno, bilo je i drugih ljudi iza kralja. Gospa Karalin nije se mogla izbeći; vitka Kairhijenjanka bila je prelepa baš kao što se Rand sećao. Na čelu joj je visio beli opal, sa zlatnog lanca upletenog u njenu tamnu kosu. Rand prisili sebe da skrene pogled. Previše liči na svoju rođaku Moirainu. I naravno, Lijus Terin poče da navodi imena sa spiska, na čelu s Moiraninim.

Rand se pribra, slušajući mrtvaka u svojoj glavi dok je posmatrao ostatak kraljevske družine pred njim. Svi preostali visoki lordovi i gospe Tira bili su prisutni - u sedlima svojih atova. Snishodljiva Anaijela sedela je na svom smeđem konju pored Vejramona. I... da li ona to nosi maramicu s njegovim bojama? Rand je mislio da je makar malo probirljivija. Na Toreanovom dežmekastom licu beše smešak. Šteta što je on živ, kada su mnogi daleko bolji ljudi među visokim lordovima poginuli. Siman, Estanda, Tedosijan, Hern - sva četvorica protivili su se Randu i predvodili opsadu Kamena. Sada su mu se klanjali.

I Alana je bila tu. Rand je nije ni pogledao. Kroz vezu s njom, osećao je da je tužna. I trebalo bi da bude.

„Moj gospodaru Zmaju“, poče Darlin, ispravivši se u sedlu, „hvala ti na tome što si poslao Dobrejna da prenese tvoje želje.“ U glasu mu se čulo nezadovoljstvo. Požurio je da prikupi vojsku na Randovu hitnu zapovest, ali onda ga je Rand primorao da nedeljama ne radi ama baš ništa. Pa, ubrzo će mu biti drago zato što je imao više vremena za obuku.

„Vojska je spremna", kolebljivo nastavi Darlin. „Spremni smo da krenemo za Arad Doman.“

Rand klimnu. Prvobitno je nameravao da pošalje Darlina u Arad Doman, kako bi mogao odatle povući Aijele i Aša’mane i rasporediti ih negde drugde. Okrenu se, baci pogled na gomilu oko sebe i rasejano shvati zašto je u toj gomili toliko stranaca. Većina domaćih je pozvana u vojsku, i sada stoje u vojnim redovima u samom Kamenu.

Možda ljudi na trgu i na ulicama nisu došli da kliču zbog Randovog dolaska. Možda misle da kliču svojoj vojsci koja odlazi u pobedu.

„Bio si dobar, kralju Darline“, kaza mu Rand. „Bilo je krajnje vreme da neko u Tiru nauči da postupa po naređenju. Znam da su tvoji ljudi nestrpljivi, ali neće morati da čekaju još dugo. Napravi mesta za mene u Kamenu i postaraj se za smeštaj Bašerovih vojnika i Aijela."

Darlinova zbunjenost se produbi. „U redu. Dakle, zar nismo potrebni u Arad Domanu?“

„Ono što je Arad Domanu potrebno, niko ne može da mu pruži“, odgovori Rand. „Tvoja vojska će poći sa mnom."

„Naravno, moj gospodaru. A... kuda marširamo?"

„Na Šajol Gul."