Oluja na obzorju

5 Pripovest o krvi

Rand je prelazio preko izgaženog travnjaka ispred Majura, dok su barjaci lepršali pred njim a oko njega se prostirali šatori, i dok su konji rzali u svojim vezovima na zapadnoj strani logora. U vazduhu su sc osećali mirisi dobro uređenog vojnog tabora: dim i miris vojnih kazana bili su daleko snažniji od povremenog vonja konjske balege ili neopranog ljudskog tela.

Bašerovi ljudi uredno su održavali logor, vredno se baveći stotinama sitnih poslova koji omogućavaju vojsci da radi kako treba: oštrili su mačeve, mazali kožu uljem, krpili sedla i donosili vodu s potoka. Neki su s leve strane, na suprotnoj strani travnjaka, vežbali jurišanje između reda šatora i zakržljalog drveća koje je raslo duž potoka. Ljudi su ravno držali blistava koplja dok su njihovi konji gazili blatnjavo tle. Te vežbe nisu služile samo da oni ne bi zarđali, već i da se konji istrčavaju.

Kao i uvek, Randa je pratilo pravo jato. Device su ga čuvale, a Aijeli su oprezno držali na oku saldejske vojnike. Pored njega je bilo i nekoliko Aes Sedai. Sada ga stalno prate. U Šari nema mesta za njegov nekadašnji uporan zahtev da se sve Aes Sedai drže podalje od njega. Šara se tka kako ona želi i iskustvo je naučilo Randa da su mu te Aes Sedai potrebne. Više nije bitno Rta on hoće. To mu je sada jasno.

Slaba mu je uteha to što su se mnoge Aes Sedai u njegovom taboru zavetovale njemu na odanost. Svi znaju da Aes Sedai svoje zakletve poštuju onako kako to njima odgovara i da će one same odlučiti šta „odanost" njemu zapravo podrazumeva.

Elza Penfel - koja ga je toga dana pratila - bila je jedna od onih koje su mu se zavetovale. Pripada Zelenom ađahu i njeno lice bi se moglo smatrati lepim kada ne bi bilo prepoznatljivo po onoj bezvremenosti po kojoj se vidi da je ona Aes Sedai. Bila je prijatna, za jednu Aes Sedai, iako je pomogla da Rand bude otet i danima zaključan u sanduku, iz kog su ga vadile samo da bi ga povremeno tukle.

U krajičku njegovog uma, Lijus Terin zareža.

To je sada prošlost. Elza se zavetovala. To je dovoljno da dopusti Randu da je iskoristi. Druga žena koja je danas pored njega daleko je manje predvidljiva. Pripada Kecuejninoj pratnji. Korela Hovajn - vitka Žuta, plavih očiju, razbarušene tamne kose i sa osmehom koji joj se nije skidao s lica - nije se zavetovala da će raditi kako joj on kaže. Uprkos tome, bio je na iskušenju da joj veruje, budući da je jednom pokušala da mu spase život. Rand je preživeo samo zahvaljujući njoj, Samicu i Dameru Flinu. Jedna od dve rane na Randovom boku koje neće da se zacele - dar onog bodeža Padana Fejna, koji na sebi nosi kletvu - i dalje ga je podsećala na taj dan. Neprestani bol tog gnojnog zla širio se preko jednakog bola starije rane ispod te koju je Rand zadobio kada se pre sveg tog silnog vremena borio protiv Išamaela.

Ubrzo će se iz jedne od tih rana - ili možda iz obe - Randova krv proliti na stenje Šajol Gula. Nije bio siguran hoće li ga to ubiti ih ne; koliko se raznovrsnih činilaca nadmeće da Randu oduzme život, čak ni Met ne bi mogao da kaže ko od njih ima najbolje izglede.

Čim je Rand pomislio na Meta, boje mu se uskomešaše pred očima i obrazovaše prikazu jednog vitkog smeđeokog čoveka sa šeširom širokog oboda kako baca kockice ispred omale gomile okupljenih vojnika, koji su ga posmatrali. Met se cerio i izgledalo je kao da se pravi važan, što za njega nije bilo neobično, mada nije izgledalo kao da nakon njegovih bacanja novac prelazi iz ruke u ruku.

Te prikaze mu dolaze svaki put kada bi pomislio na Meta ili Perina i Rand je prestao da se bori protiv njih. Ne zna zbog čega mu se te stvari prikazuju; verovatno je njegova priroda ta’verena nekako u dodiru s druga dva ta’verena iz njegovog rodnog sela. O čemu god da je reč, navikao se na to. Samo još jedna alatka. Izgleda da je Met i dalje s Družinom, ali da više nije ulogoren u nekom šumovitom kraju. Na osnovu onog ugla teško je bilo reći, ali izgledalo je kao da se nalazi ispred nekog grada. Ako ništa drugo, u blizini je neki veliki put. Rand već duže nije u Metovom društvu video onu sitnu tamnoputu ženu. Ko je ona? Kuda je otišla?

Prikaza izblede. Uz malo sreće, Met će mu se brzo vratiti. Biće mu potreban Met i njegovo vojničko umeće pred Šajol Gulom.

Jedan od Bašerovih komornika - čovek gustih brkova, krivih nogu i zdepastog tela - ugleda Randa i hitro mu priđe. Rand odmahnu Saldejcu; trenutno nema živaca za izveštaje o snabdevanju i potrepštinama. Komornik smesta pozdravi i povuče se. Rand bi se nekada iznenadio što je tom brzinom poslušao, ali takve stvari više ga ne iznenađuju. Sasvim je prikladno da mu se vojnici pokoravaju. Rand je kralj, premda trenutno ne nosi Krunu mačeva.

Rand pređe preko travnjaka, sada prepunog šatora i konjskih vezova. Izašao je iz logora, prolazeći pored nedovršenog bedema od nabijene zemlje. Ušuškan u jedan šumarak, odmah sa desne strane bio je deo tla određen za putovanje, četvrtast komad zemlje ograđen konopcima kako bi tu mogle da se otvaraju kapije a da to bude bezbedno.

Baš tog trenutka jedna kapija visila je u vazduhu - prolaz ka nekom drugom mestu. Omanja skupina ljudi prolazila je kroz kapiju i stupala na tle po kom su bile razbacane šišarke. Rand je mogao da vidi tkanje od kog je kapija bila sačinjena; ova je izatkana pomoću saidina.

Većina ljudi u toj družini bila je u šarolikoj odeći Morskog naroda - muškarci golih nedara, bez obzira na hladan prolećni vazduh, a žene u širokim jarkim bluzama. Svi su nosili šalvare, i imali su naušnice u ušima ili nosevima, sa zamršenim ukrasima po kojima se mogao razaznati društveni položaj svakoga od njih.

Dok je čekao Morski narod, jedan od vojnika koji su čuvali tle određeno za Putovanje priđe Randu sa zapečaćenim pismom. Pismo je preko Aša’mana poslao jedan od Randovih ljudi sa istoka. I zaista, kada ga je otvorio, video je da ga je uputio Darlin, tairenski kralj. Rand ga je ostavio s naređenjima da okupi vojsku i da se pripremi za pohod u Arad Doman. Prošlo je već dosta kako je to prikupljanje vojske već završeno i Darlin se pita - opet - kakva su mu naređenja. Zar niko ne ume da jednostavno radi šta mu je rečeno?

„Pošalji glasnika", kaza Rand vojniku, nestrpljivo sklanjajući pismo u džep.

„Reci Darlinu da nastavi s novačenjem. Hoću da pozovu u vojsku svakog Tairenca koji može da drži mač i da ga ili obuči za borbu ili da ga pošalje u kovačnice. Poslednja bitka je blizu. Veoma blizu.“

„Da, moj gospodaru Zmaju", odgovori vojnik pozdravljajući.

„Reci mu da ću poslati Aša’mana kada budem želeo da krene", dodade Rand. „I dalje nameravam da ga pošaljem u Arad Doman, ali najpre moram da vidim šta su Aijeli otkrili."

Vojnik se pokloni i povuče. Rand se opet okrenu prema Morskom narodu. Jedna od njih mu priđe.

„Koramure", obrati mu se ona, klimajući glavom. Harina je bila jedna zgodna sredovečna proseda žena. Bluza joj je bila plava, toliko jarka da bi i Krpara zadivila, a imala je po pet debelih zlatnih prstenova u svakom uhu, kao i nosni lančić načičkan zlatnim medaljonima.

„Nisam očekivala da ćeš nas lično dočekati", nastavi Harina.

„Imam pitanja za tebe koja nisu mogla da čekaju."

Harina ga zatečeno pogleda. Ona je izaslanica Morskog naroda, upućena Koramuru, što je njihovo ime za Randa. Besni su na Randa zbog toga što je nedelje proveo bez nekoga od njih da pazi na njega - jer im je obećao da će ta osoba sve vreme biti s njim - ali Logan mu je pomenuo koliko su se kolebali da pošalju Harinu nazad. Zašto? Je li napredovala na svom društvenom položaju, pa postala previše važna da bi mu bila na raspolaganju? Može li neko postati previše važan da bi Koramuru bio na raspolaganju? Mnogo toga u vezi s Morskim narodom njemu nema smisla.

„Odgovoriću ako mogu", kolebljivo mu kaza Harina. Iza nje nosači počeše da prenose njene stvari kroz kapiju. Flin je stajao s druge strane i držao je otvorenom.

„Dobro", kaza Rand, koračajući napred-nazad pred njom dok je govorio. Povremeno se osećao toliko iznureno - iscrpljeno do srži - da je znao kako mora sve vreme da se kreće. Da ne staje. Ako stane, neprijatelji će ga stići. Ili to, ili će klonuti od iznurenosti - i umne i telesne.

„Reci mi sledeče", htede on da čuje dok je koračao. „Gde je brodovlje koje mi je obećano? Domanci gladuju dok žito truli na istoku. Logan je kazao da ste pristali na moje zahteve, ali nisam nigde video vaše brodove. Prošle su nedelje!"

„Naši brodovi su brzi", odbrusi mu Harina, „ali velika je razdaljina koju valja prevaliti - a moramo da plovimo pučinom kojom vladaju Seanšani. Zavojevači su bili veoma revnosni kada je o izvidnicama reč i naši brodovi su nekoliko puta morali da se okrenu i daju u beg. Zar si očekivao da ćemo ti trenutno dopremiti tu hranu? Možda si postao nestrpljiv zbog ovih zgodnih kapija, Koramure. Mi moramo da se nosimo sa stvarnostima prevoza i ratovanja bez obzira na to što ti ne moraš."

Po njenom glasu reklo bi se da će on u ovom slučaju morati da se nosi s tim stvarnostima. „Očekujem učinak", odmahnu Rand glavom. „Ne očekujem odlaganja. Znam da Vam se ne dopada to što ste prisiljeni da poštujete sporazum, ali neću da trpim odugovlačenje samo da bi se nešto dokazalo. Ljudi umiru zbog vaše sporosti."

Harina ga pogleda kao da ju je ošamario. „Zacelo", zausti ona, „Koramur neće da kaže kako mi nećemo da ispunimo našu pogodbu."

Morski narod je tvrdoglav i gord, a gospe od talasa više od većine njih. One su kao čitava rasa Aes Sedai. Pokoleba se. Ne bi trebalo da je tako vređam - samo zato sto sam izludeo od drugih stvari. „Ne", naposletku joj odgovori. „Ne, neću to da kažem. Reci mi, Harina, jesi li mnogo kažnjena zbog svog udela u našem sporazumu?"

„Obesili su me za gležnjeve, potpuno nagu, i šibali remenom sve dok više nisam mogla da vrištim." Ona se zgranuto razrogači čim joj te reči poleteše sa usana. Ljudi često govore ono što nisu nameravali da priznaju kada se nađu pod uticajem Randove prirode ta’verena.

„Zar su bili toliko strogi?", upita Rand, iskreno iznenađeno.

„Moglo je biti i gadnije. Zadržala sam položaj gospe od talasa svog klana."

Ali očigledno da joj je obraz mnogo ukaljan, ili da je navukla na sebe veliki toh, ili kako god da spaljeni Morski narod naziva čast. Čak i kada on nije prisutan, izaziva bol i patnju.

„Drago mi je da si se vratila", natera on sebe da kaže. Bez osmeha, ali mekšim glasom. Bolje od toga nije mogao. „Harina, zadivila si me svojom staloženošću."

Ona mu klimnu u znak zahvalnosti. „Držaćemo se svoje pogodbe, Korainure. Ne moraš da se bojiš."

Onda se on seti nečega drugog, jedog od provobitnih pitanja koja je nameravao da joj ih uputi. „Harina, imam jedno pomalo osetljivo pitanje u vezi s tvojim narodom."

„Možeš da pitaš", oprezno mu odgovori ona.

„Kako se Morski narod ponaša prema muškarcima koji mogu da usmeravaju?"

Ona se pokoleba. „To nije za kopnovezane."

Rand je pogleda u oči. „Ako pristaneš da odgovoriš, onda ću ja tebi zauzvrat odgovoriti na pitanje." Najbolje je izaći na kraj sa Ata’an Mijere ne pritiscima, već ponuđenom trgovinom.

Ona zastade. „Odgovoriću", kaza mu ona, „ako ti meni odgovoriš na dva pitanja."

„Odgovoriću ti na jedno", kaza on dižući jedan prst. „Ali obećavam ti da ću biti iskren koliko god mogu da budem. Dobro znaš da je to poštena pogodba. Trenutno nemam previše strpljenja."

Harina prinese prste usnama. „Onda je dogovoreno pod Svetlošću."

„Dogovoreno je“, dodade Rand. „Pod Svetlošću. Moje pitanje?"

„Muškarcima koji mogu da usmeravaju pruža se izbor", objasni Harina. „Mogu ili da skoče s pramca svog broda držeći kamen, koji im je takođe privezan za noge, ili da budu iskrcani na nekom golom ostrvu, bez hrane i vode. Ovo potonje se smatra sramotnijim, ali ima onih koji se odlučuju za to kako bi poživeli malo duže."

Istini za volju, ne razlikuje se baš previše od onoga što njegov narod čini kada smiruje muškarca. „Saidin je sada očišćen", kaza joj. „S time mora da se prestane."

Ona napući usne i pogleda ga. „Tvoj... čovek je pomenuo to, Koramure. Nekima je teško da to prihvate."

„Istina je“, odlučno joj reče.

„Nimalo ne sumnjam da si ti ubeđen da je tako."

Rand stisnu zube, boreći se da ga bes ne savlada, dok je stiskao šaku u pesnicu. Očistio je opačinu! On, Rand al’Tor, učinio je delo kakvo nije viđeno još od Doba legendi. I kako se prema tome ophode? Sa sumnjom i nevericom. Većina pretpostavlja da on ludi, pa da se stoga „čišćenje" nije ni dogodilo.

Nikada se ne veruje muškarcima koji mogu da usmeravaju - ali jedino oni mogu da potvrde ono što je Rand kazao! Zamišljao je radost i divljenje zbog te pobede, ali trebalo je da zna da se to neće dogoditi. Premda su muški Aes Sedai nekada poštovani jednako kao ženski, to je bilo davno. Vreme Džorlena Korbesana odavno je izgubljeno. Ljudi se sada sećaju samo Slamanja i Ludila.

Mrze muškarce koji usmeravaju, ali sledeči Randa, služe jednom od njih. Zar ne vide koliko je to protivrečno? Kako da ih ubedi da više nema razloga da ubijaju muškarce koji mogu da dodirnu Jednu moć? Potrebni su mu! Ma, možda je baš među tim ljudima koje Morski narod baca u okean neki novi Džorlen Korbesan!

A onda se ukoči. Džorlen Korbesan je bio jedan od najdarovitijih Aes Sedai pre Slamanja, čovek koji je izradio neke od najzadivljujućijih ter’angreala kakve je Rand u životu video. Samo što ih Rand nije video. To su sećanja Lijusa Terina, a ne njegova. Džorlenova istraživačka ustanova u Šaromu bila je uništena - a on ubijen - naletom Moći iz Rupe.

O, Svetlosti, očajnički je pomislio Rand. Gubim se. Gubim se u njemu.

Najstrašnije je to što Rand više ne može naterati sebe da želi da odagna Lijusa Terina. Lijus Terin zna kako da zapečati Rupu, pa makar ne savršeno, a Rand nema predstave kako da pristupi tome. Lako je moguće da čitav svet zavisi od sećanja jednog mrtvog luđaka.

Mnogi oko Randa delovali su zabezeknuto, a Harini se u očima videlo da joj je i nelagodno i da je malo uplašena. Rand shvati da je opet mrmljao sebi u bradu, pa naglo prestade s tim.

„Prihvatam tvoj odgovor", ukočeno joj reče. „Kako glasi tvoje pitanje?"

„Postaviću ga kasnije", odgovori mu ona. „Kada budem imala priliku da razmislim."

„Kako hoćeš." Onda se okrenu, a njegova pratnja Aes Sedai Devica i slugu pode za njim. „Stražari će te odvesti u tvoju sobu i poneti tvoj prtljag." Toga je bila planina. „Fline, pristupi!"

Stariji Aša’man skoči kroz kapiju, pa mahnu poslednjem nosaču da otrči na pristanište s druge strane. Flin pusti da se kapija pretvori u svetlosnu raselinu i nestane, a onda požuri za Random. Na tren uputi pogled i smešak Koreli, koja ga je vezala kao Zaštitnika.

„Gospodaru Zmaju, izvinjavam se zbog toga što mi je bilo potrebno toliko vremena da se vratim." Flinovo lice bilo je preplanulo i opaljeno suncem i vetrom, a na glavi je imao tek nekoliko pramičaka kose. Poprilično liči na neke seljake koje Rand poznaje iz Emondovog Polja, mada je veći deo svog divota proveo kao vojnik. Flin je došao Randu zato što je želeo da nauči lečenje. Rand ga je umesto toga pretvorio u oružje.

„Postupio si po naređenju", kaza mu Rand, vraćajući se preko travnjaka. Hteo je da krivi Harinu zbog predrasuda koje čitav svet ima, ali to nije pošteno. Potreban mu je nekakav bolji način - način da natera sve da vide.

„Nikada mi nije naročito dobro išlo od ruke otvaranje kapija", nastavi Flin. „Ne kao Androlu. Morao sam da..."

„Fline", prekide ga Rand. „Dosta."

Aša’man pocrvene. „Izvinjavam se, moj gospodaru Zmaju."

Korela se pored njega tiho zasmeja i potapša Flina po ramenu. „Ne obraćaj pažnju na njega, Damere", kaza mu muranđanskim naglaskom. „Čitavo jutro je namrgođen kao zimski olujni oblak."

Rand je ošinu pogledom, ali ona se samo dobroćudno nasmeši. Bez obzira na ono što Aes Sedai inače misle o muškarcima koji mogu da usmeravaju, one koje su uzele Aša’mane za Zaštitnike prema njima se ponašaju kao majke prema deci. Ona je vezala jednog od njegovih ljudi, ali to nije promenilo činjenicu da Flin jeste jedan od njegovih ljudi. On je pre svega Aša’man, pa tek onda Zaštitnik.

„Šta ti misliš, Elza?" upita Rand okrećući se od Korele i gledajući drugu Aes Sedai. „O opačini i onome što je Harina kazala?"

Žena okruglastog lica se pokoleba. Hodala je sa šakama iza leđa, a tamno- zelena haljina bila je jedva primetno izvezena. Za jednu Aes Sedai, ta je haljina bila veoma jednostavna. „Ako moj gospodar Zmaj kaže da je opačina očigledna“, oprezno odgovori žena, „onda je svakako neprilično izraziti sumnju u njegove reči, kada to drugi mogu da čuju."

Rand se namršti. E to je odgovor jedne Aes Sedai. Bez obzira na zakletvu, Elza se ponaša kako ona hoće.

„O, obe smo bile kod Šadar Logota“, reče Korela, prevrćući očima. „Videle smo šta si uradio, Rande. Sem toga, osećam mušku stranu Moći kroz dragog Damera kada se povežemo. Jeste se promenila. Opačine više nema. Čista je kao sunčeva svetlost, mada je usmeravanje muške polovine i dalje kao rvanje s letnjim kovitlacom.“

„Da“, saglasi se Elza, „ali bilo kako bilo, gospodaru Zmaju, moraš da shvatiš koliko će drugima biti teško da u to poveruju. U Vremenu ludila bile su potrebne decenije da neki ljudi prihvate da su muški Aes Sedai osuđeni na to da siđu s uma. Verovatno će ljudima biti potrebno još duže da savladaju svoje nepoverenje, nakon što je toliko dugo uvreženo u njima."

Rand stisnu zube. Stiže do jednog brdašca pored logora, koje se nalazilo odmah uz bedem. Krenu da se uspinje, a Aes Sedai pođoše za njim. Tu je bilo podignuto nisko drveno postolje - požarna kula za odapinjanje strela preko bedema.

Rand stade na vrhu brda, a Device ga okružiše. Jedva da je obratio pažnju na vojnike koji su ga pozdravili dok je posmatrao saldejski logor: sastojao se od šatora podignutih u uredno povučenim redovima.

Je li to sve što će on ostaviti svetu? Očišćenu opačinu, ali i muškarce koji se i dalje ubijaju ili proteruju zbog nečega što ne mogu da promene? Većinu zemalja vezao je za sebe. Ali on dobro zna da što se naramak slame čvršće vezuje, to vrpce oštrije pucaju kada se preseku. Šta će biti kada on umre? Ratovi i razaranje ravni Slamanju? Prošli put nije mogao da bude od pomoći, jer su ga savladali ludilo i jad zbog Ilijenine smrti. Može li ovoga puta sprečiti da se nešto slično dogodi? Ima li izbora?

On je ta’veren. Šara se povija i oblikuje oko njega. Ali nakon što je postao kralj, jedno je veoma brzo naučio: što čovek ima više vlasti, to manje vlada sopstvenim životom. Dužnost je zaista teža od planine; prisiljava ga na neke postupke jednako često kao proročanstva. Ili su zapravo to dvoje jedno te isto? Dužnost i proročanstvo? Njegova priroda ta’verena i njegova uloga u istoriji? Može li on da promeni svoj život? Može li, nakon što premine, za sobom ostaviti bolji svet, a ne pocepane, pokidane i raskrvavljene narode?

Gledao je tabor i gledao je kako se ljudi bave svojim poslovima, kako konji njuškaju zemlju tražeći zimsku travu koja još nije sažvakana do korenja, i Mada je Rand toj vojsci naredio da se ne opterećuje nepotrebnim stvarima, i dalje su je pratili neki ljudi: žene koje su pomagale sa spremanjem jela i pranjem odeće, kovači i potkivači koji su se starali za konje i oružje, mladići koji su nosili poruke i učili se vojevanju. Saldeja je jedna od Krajina, a boj je za njen narod način života.

„Ponekad im zavidim", prošapta Rand.

„Gospodaru?", upita Flin, prišavši mu.

„Ovim ljudima u logoru", objasni Rand. „Oni rade šta im se kaže i svakoga dana slušaju naređenja. Ponekad stroga - ali bez obzira na ta naređenja, ti ljudi su daleko slobodniji od mene."

„Tebe, gospodaru?" upita Flin, trljajući se naboranim prstom po licu preplanulom od sunca i oprljenom od vetra. „Ti si najmoćniji čovek na svetu! Ti si ta’veren. Mislim da se čak i Šara pokorava tvojoj volji!"

Rand odmahnu glavom. „Ne radi to tako, Fline. Oni ljudi tamo - bilo ko od njih može da jednostavno odjaše. Mogu da pobegnu, ako im se tako prohte. Mogu da drugima prepuste bitku."

„Gospodaru, poznavao sam ja nekoliko Saldejaca", odgovori mu Flin. „Oprosti mi, ali čisto sumnjam da bi bilo ko od njih to učinio."

„Ali mogli bi", reče mu Rand. „To je moguće. Uprkos svim njihovim zakonima i zavetima, oni su slobodni. U mom slučaju, izgleda da mogu da radim šta god hoću, ali zapravo sam vezan tako čvrsto da su mi se te veze usekle u meso. Moja moć i uticaj beznačajni su naspram usuda. Moja sloboda je obična pričina, Fline. I stoga im zavidim. Ponekad."

Flin ukrsti ruke iza leđa, očigledno ne znajući kako da odgovori.

Svi radimo ono što moramo, priseti se Moiraininih reči iz prošlosti. Kako Sara zapoveda. Neki su manje slobodni od drugih. Nije bitno da li biramo ili smo izabrani. Biće ono što biti mora.

Ona je razumela. Trudim se, Moiraina, pomislio je. Učiniću ono što se mora.

„Moj gospodaru Zmaju!", začu se nečiji glas. Rand se okrenu prema tom zvuku i ugleda jednog od Bašerovih izviđača kako trči uzbrdo. Device oprezno propustiše mladog tamnokosog čoveka.

„Moj gospodaru", pozdravi ga izviđač. „Aijeli su na obodima logora. Videli smo dvojicu kako se šunjaju kroz drveće jedno pola milje niz padinu."

Device smesta počeše da mrdaju prstima, razgovarajući svojim tajnim jezikom znakova.

„Je li ti neko od tih Aijela mahnuo, vojniče?", zajedljivo upita Rand.

„Moj gospodaru?", upita ga čovek. „Zašto bi to učinili?"

„Oni su Aijeli. To što si ih primetio, znači da su hteli da ih primetiš - što znači da su saveznici, a ne dušmani. Obavesti Bašera da ćemo se ubrzo sastati s Ruarkom i Baelom. Vreme je da obezbedimo Arad Doman."

Ili je možda kucnuo čas da ga unište. Ponekad je teško razlučiti u čemu je razlika.

Merisa je govorila. „Grendaline namere. Ponovi mi šta znaš o njima.“ Visoka Aes Sedai - iz Zelenog ađaha, baš kao Kecuejn - bila je strogog izraza lica, ruku prekrštenih ispod nedara, i sa srebrnim češljem udenutim sa strane u crnu kosu.

Tarabonka je bila dobar izbor za osobu koja će predvoditi ispitivanja. Ili je makar najbolji izbor koji je Kecuejn imala. Merisa nije pokazivala ni najmanju nelagodu zbog toga što je tako blizu jednom od najstrašnijih stvorenja na svetu i neumorno ju je ispitivala. Doduše, jeste malo previše pokušavala da pokaže koliko je stroga. To se, na primer, videlo po tome koliko je snažno zategla kosu u punđu ili kako se razmetala svojim Zaštitnikom Aša’manom.

Prostorija se nalazila na spratu domanskog majura Randa al’Tora, čiji je spoljni zid bio napravljen od borovih oblica, a unutrašnji zidovi od dasaka, obojenih tako da budu iste tamne boje kao borovina. Ta odaja, nekada spavaća soba, potpuno je ispražnjena. Na uglačanom patosu nije bilo čak ni čilima. Zapravo, sada je jedini nameštaj u sobi izdržljiva stolica u kojoj Kecuejn sedi.

Kecuejn otpi malo čaja, namerno odajući utisak kranje staloženosti. To je bitno, naročito ako se neko ne oseća ni najmanje staloženo. Na primer, Kecuejn je tog trenutka želela da smrska šoljicu, pa da onda možda jedno sat vremena provede gazeći krhotine.

Ona opet srknu čaj.

Uzrok njenog osećaja osujećenosti - i predmet Merisinog ispitivanja - visio je u vazduhu, tkanjem Vazduha okrenut naglavačke i ruku vezanih za leđa. Zarobljenica je imala kratku talasastu kosu i tamnu put. Uprkos okolnostima u kojima se nalazila, staloženost i spokoj na njenom licu bili su ravni spokoju na Kecuejninom. U jednostavnoj smeđoj haljini - tkanje Vazduha pribilo joj je rub haljine uz noge kako joj ne bi pao preko lica - bila je vezana i pod štitom, ali opet je nekako izgledalo da zatvorenica drži sve konce u svojim rukama.

Merisa je stajala ispred nje. Narišma - jedina druga osoba u prostoriji - stajao je naslonjen uza zid.

Kecuejn nije upravljala ispitivanjem - ne još. To što je ispitivanje prepustila drugome išlo joj je na ruku; davalo joj je vremena da razmišlja i da se priprema. Ispred prostorije, Erijan, Serena i Nesuna držale su zatvoreničin štit - dve više nego što se obično smatra potrebnim.

Čovek se ne igra kada je reč o Izgubljenima.

Njihova zarobljenica je Semirhag. Čudovište za koje su mnogi mislili da je samo legenda. Kecuejn ne zna koliko je priča o toj ženi istinito, ali zna da Semirhag nije lako zastrašiti, onespokojiti ili obmanuti. I to je velika muka.

„Pa?“, zatraži da čuje Merisa. „Imaš li odgovor na moje pitanje?"

Semirhag pogleda Merisu i obrati joj se s ledenim prezirom u glasu. „Znaš li šta se dešava sa čovekom kada mu se krv zameni nečim drugim?"

„Nisam te..."

„Naravno, umire", nastavi Semirhag, sasekavši Merisine reči kao noževima. „Smrt često nastupa trenutno, a brze smrti nisu zanimljive. Putem opita, otkrila sam da neki rastvori mogu da delotvornije zamene krv, što predmetu ogleda omogućava da jedno kratko vreme nakon izmene krvi ostane u životu."

Zaćuta.

„Odgovaraj na pitanja", pripreti joj Merisa, „ili ćeš opet visiti kroz prozor i...“

„Naravno, za promenu krvi potrebna je Moć", ponovo je prekide Semirhag. „Drugi načini jednostavno nisu dovoljno brzi. Lično sam izmislila to tkanje. Može da iznenadno i trenutno izvuče svu krv iz tela i prebaci je u posudu, istovremeno uzimajući rastvor i ubacujući ga u vene."

Merisa stisnu zube, gledajući Narišmu. Aša’man je bio u crnom kaputu i pantalonama, kao i obično, a duga tamna kosa beše mu povezana u pletenke sa zvončićima na krajevima. Naslonio se na zid od oblica. Dečačko lice postajalo mu je sve opasnije. Možda zbog obuke sa ostalim Merisinim Zaštitnicima - a možda i zbog vremena koje provodi s ljudima koji se usuđuju da ispituju jednu od Izgubljenih.

„Moje upozorenje..." opet poče Merisa.

„Jedan mi je ostao u životu čitavih sat vremena nakon promene krvi", opet je prekide Semirhag, potpuno smireno, kao da samo razgovara. „To smatram jednom od svojih najvećih pobeda. Naravno, čitavo vreme je bio u bolovima. Istinskim bolovima - u agoniji koju je osećao u svakoj veni u svom telu, čak i onim venama u prstima, koje su skoro nevidljive. Ne znam ni za jedan drugi način da se takva patnja istovremeno nanese svakom deliću tela"

Ona pogleda Merisu pravo u oči. „Jednoga dana, pokazaću ti to tkanje."

Merisa samo malo preblede.

Odsečnim pokretom ruke, Kecuejn izatka štit od Vazduha oko Semirhagine glave, kako bi je sprečila da sluša, a onda izatka Vatru i Vazduh u dve svetlosne kuglice, koje postavi tačno ispred očiju Izgubljene. Ta svetlost nije dovoljno jaka da je oslepi ili da joj ošteti oči, ali sprečiće je da vidi šta se dešava. To je Kecuejn sama smislila; previše sestara zagluše zarobljenike, .ili ostave im vid. Nikad se ne zna ko ume da čita sa usana, a Kecuejn nema namere da potcenjuje svoju trenutnu zarobljenicu.

Merisa pogleda Kecuejn, a razdraženost joj blesnu u očima.

„Počela si da gubiš uticaj nad njom“, odlučno kaza Kecuejn, spuštajući čaj na pod pored svoje stolice.

Merisa se pokoleba pa klimnu, delujući zaista besno. Vrlo verovatno - na samu sebe. „Ta žena... ništa ne radi na njoj“, kaza. „Ma šta joj mi radile, nikada ne menja boju glasa. Svaka kazna koje mogu da se setim dovodi samo do novih pretnji - pri čemu je svaka groznija od prethodne! Svetlosti!" Ponovo stisnu zube i prekrsti ruke, duboko dišući kroz nos. Narišma se ispravi, kao da će da joj priđe, ali ona mu odmahnu da ostane tu gde jeste. Merisa je čvrste ruke sa svojim Zaštitnicima, kao što bi trebalo da bude, premda se breca na svakog drugog ko pokuša da im stavi do znanja gde im je mesto.

„Možemo da je slomimo", reče joj Kecuejn.

„Možemo li, Kecuejn?"

„Fuj! Naravno da možemo. Ona je ljudsko biće, baš kao svi ostali."

„Istina", saglasi se Merisa. „Mada je živela tri hiljade godina. Tri hiljade, Kecuejn."

„Veći deo tog vremena provela je zarobljena", prezrivo frknu Kecuejn. „Stolećima je bila utamničena u zatvoru Mračnoga, verovatno u dubokom snu. Ako oduzmeš te godine, ispašće da nije ništa starija od nas. Čak bih rekla i da je poprilično mlađa od nekih."

Bilo je to tanano podsećanje na njene godine, o čemu se veoma retko priča među Aes Sedai. Zapravo, čitav taj razgovor o godinama beše znak koliko se Merisa oseća nelagodno zbog Izgubljene. Aes Sedai imaju iskustva u tome da deluju spokojno, ali postoji razlog zbog kojeg je Kecuejn one koje drže štit postavila van te sobe. Previše otkrivaju. Čak i obično staložena Merisa prečesto gubi vlast nad sobom za vreme tih ispitivanja.

Naravno, Merisa i ostale - baš kao sve žene u Kuli u današnje vreme - nisu u potpunosti ono što bi Aes Sedai trebalo da budu. Te mlađe Aes Sedai dopustile su sebi da omekšaju i postanu slabe, sklone zadevicama. Neke su čak dopustile sebi da ih nateraju na to da se zavetuju na vernost Randu al’Toru. Kecuejn je ponekad priželjkivala da jednostavno može da ih pošalje na pokoru od nekoliko decenija.

Ili možda to Kecuejnine godine govore iz nje. Ona je stara, zbog čega je sve netrpeljivija prema gluposti. Pre više od dva stoleća zaklela se sebi da će doživeti da dočeka Poslednju bitku, ma koliko to trajalo. Koriščenje Jedne moći produžava život, a ona je otkrila da rešenost i odlučnost mogu još više produžiti te godine. Ona je jedna od najstarijih ljudi na svetu.

Nažalost, njene godine naučile su je da nema tog planiranja ili rešenosti od kojih život može da ispadne baš onako kako čovek hoće. Međutim, to je nije sprečavalo da postane razdražljiva kada se to ne desi. Čovek bi pomislio da je u svim tim silnim godinama naučila da bude strpljiva, ali zapravo se desilo suprotno. Što je bivala starija, to je manje voljna bila da čeka, jer zna da joj nije preostalo mnogo godina.

Svi koji tvrde da su se u starosti naučili strpljenju ili lažu, ili su izlapeli.

„Ona može biti slomljena - i biće“, ponovi Kecuejn. „Neću dopustiti da neko ko zna tkanja iz Doba legendi jednostavno dovede sebe do toga da bude pogubljen. Izvući ćemo svaku mrvicu znanja iz mozga te žene, pa makar morale da na njoj primenimo neka od njenih maštovitih tkanja."

„A’dam. Kad bi nam samo gospodar Zmaj dopustio da ga primenimo na njoj...“, kaza Merisa gledajući Semirhag ispod oka.

Ako je Kecuejn ikada bila u iskušenju da prekrši svoju reč, onda je to u vezi s tim. Kada bi samo stavila a’dam na tu ženu... ali ne - da bi se neko pomoću a’dama naterao da priča, mora mu se naneti bol. To je isto što i mučenje, a Al’Tor je to zabranio.

Semirhag je sklopila oči zbog Kecuejninog svetla, ali i dalje je bila staložena i vladala sobom. O čemu li ta žena razmišlja? Da li čeka nekoga da je izbavi? Namerava li da ih prisili da je pogube, kako bi izbegla prave muke? Zar zaista pretpostavlja da će moći da pobegne, pa se osvetiti Aes Sedai koje su je ispitivale?

Vrlo verovatno da je posredi to poslednje - i teško je ne osetiti bar tračak strepnje zbog toga. Ta žena zna o Jednoj moći nešto što nije sačuvano ili u legendama. Tri hiljade godina je mnogo, mnogo vremena. Može li se Semirhag na neki neznani način probiti kroz štit? Ako može, zašto to nije već učinila? Kecuejn se neće osećati potpuno lagodno sve dok se ne dočepa onog napitka od dvokorena.

„Tvoja tkanja - sada možeš da ih pustiš, Kecuejn", reče joj Merisa ustajući. „Smirila sam se. Bojim se da ćemo na neko vreme morati da je izbacimo kroz prozor, kao što rekoh. Možda joj možemo pripretiti bolom. Nemoguće je da zna za Al’Torove glupe zahteve."

Kecuejn se nagnu napred i pusti tkanja koja su pred očima Izgubljene postavila svetlosne kuglice, ali nije uklonila štit od Vazduha koji ju je zaglušivao. Semirhag smesta otvori oči, pa pogledom brzo pronađe Kecuejn. Da, ona dobro zna ko je glavni. Njih dve ukrstiše poglede.

Merisa nastavi da je ispituje o Grendal. Al’Tor misli da je druga Izgubljena negde u Arad Domanu. Kecuejn daleko više zanimaju neka druga pitanja, ali Cirendal je prihvatljiv početak.

Semirhag je ovoga puta na Merisina pitanja odgovarala samo tišinom, u Kecuejn je počela da razmišlja o Al’Toru. Mladić se njenom podučavanju odupire jednako tvrdoglavo kao Semirhag ispitivanju. O, istina, naučio je neke sitnice - kako da se prema njoj ponaša sa izvesnim poštovanjem, kako da se makar pretvara da je uljudan. Ali ništa više.

Kecuejn mrzi kada mora da prizna da je pretrpela neuspeh. A ovo nije neuspeh, ne još, ali blizu je toga. Tom mladiću je suđeno da uništi čitav svet - a možda i da ga spase. Prvo je neizbežno, a drugo je uslovno. Volela bi da je obratno, ali želje su korisne koliko i novčići od drveta. Možeš da ih bojiš kako god hoćeš, ali ostaće drvo.

Stisnu zube i odagna mladića iz misli. Mora da gleda Semirhag. Svaki put kada ta žena progovori, to bi mogao biti nekakav znak. Semirhag je pogleda pravo u oči, ne obraćajući pažnju na Merisu.

Kako da slomiš jednu od najmoćnijih žena koje su ikada postojale? Ženu koja je počinila bezbrojna zverstva u čudesnim danima pre oslobađanja Mračnoga? Zagledavši se u te oči crne kao oniks, Kecuejn nešto shvati. Al’Torova zabrana mučenja Semirhag potpuno je besmislena. One neće moći bolom slomiti tu ženu. Semirhag je velika mučiteljka među Izgubljenima - žena koju smrt i bol zanimaju.

Ne, ona se neće zbog toga slomiti, sve i da su im ta sredstva dopuštena. Gledajući u te oči, Kecuejn se naježi, shvativši da u tom stvorenju pomalo vidi sebe. Drevnost, lukavost i nepopustljivost.

Dakle, to dovodi do jednog pitanja upućenog njoj. Da joj je taj zadatak zadat, kako bi Kecuejn slomila samu sebe?

Ta zamisao bila je toliko onespokojavajuća da je osetila olakšanje kada je nekoliko trenutaka kasnije Korela prekinula ispitivanje. Vitka i vesela Muranđanka bila je odana Kecuejn i tog popodneva imala je dužnost da drži Al’Tora na oku. Koreline vesti da će se Al’Tor ubrzo sastati sa aijelskim poglavarima okončala je ispitivanje, pa su tri sestre koje su održavale štit ušle i odvuke Semirhag u prostoriju gde će je vezati i tokovima Vazduha zapušiti joj usta.

Kecuejn je posmatrala Izgubljenu kako odlazi, nošena tkanjima Vazduha, i odmahnula glavom. Semirhag je samo početak tog dana. Vreme je da se uhvati u koštac s mladićem.