17 Tajne

Čim se Delana uverila da je njeno zlobno seme pustilo koren, promrmljala je kako bi možda najbolje bilo da ne budu viđene da se zajedno vraćaju u logor, pa se kao potajnica udaljila i poterala kobilu u brz kas kroz sneg, ostavljajući druge da nastave jahanje u nelagodnoj tišini, koju je remetilo samo mrvljenje snežne pokorice pod konjskim kopitima. Zaštitnici iza Aes Sedai držali su rastojanje, a vojnici u pratnji oko njih ponovo su budno motrili na imanja i žbunje, i ne gledajući Aes Sedai, koliko je Egvena mogla da vidi. Ali muškarci ne znaju kada treba da drže jezik za zubima. Ako kažeš muškarcu da ćuti, on će se samo još više rastorokati - naravno, samo najbližim prijateljima, kojima može da veruje, kao da oni neće tu priču raširiti svima živima. Možda su Zaštitnici drugačiji - Aes Sedai uvek tvrde da je tako, bar one koje imaju Zaštitnike - ali nema nikakve sumnje da će vojnici raširiti priču o sestrama koje se svađaju, a takođe nema sumnje da će reći kako je Delana oterana. Ta žena je sve to veoma pažljivo pripremila. Ako se tom semenu dozvoli da iznikne, izrašće nešto mnogo gore od vatrokorova ili daviloze, ali Siva Predstavnica je sebe sasvim lepo zaštitila od krivice. Istina na kraju uvek ispliva na videlo, ali kada do toga naposletku dođe, istina počesto ume da bude tako umotana u glasine, nagađanja i potpune laži da većina ljudi u nju nikada ne poveruje.

„Verujem da ne moram da pitam je li neka od vas već čula išta o ovome." Egvena je to kazala sasvim opušteno, naizgled samo posmatrajući kraj kroz koji su jahale, ali bilo joj je drago kada su sve one to smesta porekle, i to s velikom uvređenošću, uključujući Beonin, koja je škrgutala zubima i pogledom streljala Morvrin. Egvena je u njih imala poverenja onoliko koliko je smela - one nisu mogle da joj se zavetuju na odanost a da ne misle da se drže svake reči; jedino ako nisu iz Crnog ađaha, što je malčice uznemiravajuća mogućnost koja je bila glavni uzrok njenog opreza - ali čak i zaveti na odanost ostavljaju prostora da većina odanih ljudi učini najgore moguće uverena da je to što radi najbolje za tebe. A ljudi koji su prisiljeni da daju zakletve umeju da budu vešti u uočavanju rupa kuda mogu da se provuku.

„Pravo pitanje“, nastavila je, „zapravo je - šta to Delana hoće?" Nije morala da objašnjava o čemu priča - svakako ne tim ženama, jer su sve do jedne bile veoma iskusne u Igri kuća. Da je Delana samo htela da zaustavi pregovore sa Elaidom a da se pri tom ne pročuje da je ona imala neke veze s lim, mogla je u ma kom trenutku jednostavno popričati nasamo sa Egvenom. Predstavnicama nije potreban nikakav izgovor da bi dolazile pred Amirlin. Ili je mogla da se posluži Halimom, koja uglavnom spava na ležaju u Egveninom šatoru, iako je Delanina pisarka. Egvenu muče glavobolje, a ponekad su upravo Halimine masaže jedino što može da ih smiri dovoljno da zaspi. Ma i nepotpisana poruka bila bi dovoljna da ona predstavi Dvorani ukaz kojim se pregovori zabranjuju. I najveća cepidlaka morala bi da prizna da su pregovori u vezi sa okončanjem rata svakako u vezi s ratom. Ali Delana je očigledno želela da Šerijam i ostale znaju za to. Njeno prenošenje glasina bilo je usmereno na drugu metu.

„Razdor između glava ađaha i Predstavnica“, kaza Karlinja, glasom hladnim kao sneg. „Možda i razdor između ađaha." Nameštala je svoj plašt, zamršeno izvezen belim koncem po beloj tkanini, ali postavljen gustim crnim krznom, i delovala nehajno kao da priča o ceni smotuljka vune. „Ne mogu ni da pretpostavim zašto bi ona to želela, ali ako ne budemo veoma oprezne do toga će doći, a ona nikako ne može znati da ćemo mi biti oprezne, ili tla imamo razloga to da budemo, pa logika nalaže kako njen cilj mora biti ili jedno ili drugo."

„Karlinja, prvi odgovor koji ti sine nije baš uvek tačan“, kaza joj Morvrin. „Ne možemo pretpostaviti da je Delana o svojim postupcima promislila pažljivo kao ti, ili da je došla do istih zaključaka." Dežmekasta Smeđa više je verovala u zdrav razum nego u logiku, ili je bar tako pričala, ali zapravo se činilo da ona te dve stvari stapa u mešavinu zbog koje ume da bude veoma tvrdoglava, ali i sumnjičava prema brzim ili lakim odgovorima. Što i nije tako loše. „Delana možda pokušava da neke Predstavnice privoli za neko pitanje koje je njoj važno. Možda se nada da će joj ipak poći za rukom da Elaida bude proglašena pripadnicom Crnog ađaha. Bez obzira na učinke, moguće je da je njen cilj nešto u šta mi čak i ne sumnjamo. Predstavnice umeju da budu sitne duše baš kao svi ostali. Otkud znamo da joj se neka od ovih koje je pomenula nije zamerila još dok je ona bila polaznica, a ove je podučavale? Bolje da se usredsredimo na ono što će iz toga proizići, nego da brinemo o tome zašto se sve to dešava, bar dok ne saznamo nešto više.“ Glas joj je bio spokojan baš kao i široko lice, ali Karlinjina hladna staloženost na tren se pretvori u ledeni prezir. Njena racionalnost nije uzimala u obzir ljudske mane niti im je činila ustupke. Niti prihvatala da neko nije saglasan s njom.

Anaija se zasmeja skoro majčinskim smehom, zbog čega njen dorat malo zaigra pre nego što ona stiže da ga zauzda. Baš kao neka seljanka majčinskog izgleda kojoj je smešno glupiranje drugih seljana. Čak su i neke sestre bile dovoljno budalaste da je vrlo lako potcene. „Karlinja, nemoj da se duriš. Vrlo verovatno da si u pravu. Ne, Morvrin, verovatno jeste. U svakom slučaju, verujem da joj možemo osujetiti sve nade koje gaji da će izazvati razdor.“ Sada nije zvučala ni najmanje nasmejano. Nijednoj Plavoj nije smešno ništa što bi moglo otežati da se Elaida svrgne.

Mirela odsečno klimnu glavom u znak saglasnosti, a onda iznenađeno trepnu kada Nisao reče: „Majko, možeš li priuštiti sebi da to sprečiš?“ Sićušna Žuta nije se baš često javljala za reč. „Ne mislim na to što Delana pokušava da postigne. Ako možemo da se dogovorimo šta je to“, brzo dodade, mahnuvši Morvrin, koja je opet otvorila usta. Nisao je naspram drugih žena delovala kao dete, ali taj pokret rukom bio je veoma odlučan. Naposletku, ona je Žuta i to samo po sebi govori o njenoj samouverenosti i nevoljnosti da u većini slučajeva i pred kim ustukne. „Mislim na priče o pregovaranju s Predstavnicama u Kuli."

Na trenutak je sve zgranuto pogledaše, čak i Beonin.

„ A zašto bismo želele da to dozvolimo?" upita naposletku Anaija opasnim glasom. „Nismo prešle sav ovaj put da bismo pričale sa Elaidom." Sada se pretvorila u seljanku s bradvom skrivenom iza leđa i spremnošću da je upotrebi.

Nisao je pogleda i samo frknu. „Nisam rekla da mi to želimo. Pitala sam usuđujemo li se da to sprečimo."

„Ne uviđam razliku." Šerijamin glas bio je leden, a lice bledo. Od gneva, mislila je Egvena, ali možda i od straha.

„Onda razmisli malo i možda uvidiš“, suvo odbrusi Nisao. Suvo kao što je oštrica noža suva, i jednako britko. „Trenutno, priča o pregovaranju ograničena je na pet Predstavnica i vrlo se taji - ali hoće li ostati tako? Ako se makar jedna reč raširi o tome da su pregovori predloženi i odbačeni, koliko će proći pre nego što zapadnu u očaj! Ne, saslušajte me! Krenuli smo puni pravične srdžbe i žeđi za pravdom, a sada evo nas kako sedimo i piljimo u zidine Tar Valona dok je Elaida u Kuli. Ovde smo već skoro dve nedelje, a koliko svi mogu da vide - možemo da ostanemo još dve godine, ili dvadeset. Što duže ovde čučimo a da se ništa ne dešava, to će veći broj sestara početi da izmišlja opravdanja za Elaidine zločine. Sve će veći broj početi da pomišlja kako moramo da zacelimo Kulu, bez obzira na cenu koja se za to mora platiti. Zar želite da čekate sve dok se sestre ne počnu, jedna po jedna, krišom vraćati Elaidi? Što se mene tiče, ne bi mi se dopalo da ostanem na rečnoj obali i prkosim toj ženi, a da mi društvo prave samo Plavi ađah i ostatak ove male družine. Pregovori će bar svima staviti do znanja da se nešto dešava."

„Niko se neće vratiti Elaidi“, pobuni se Anaija meškoljeći se u sedlu, ali mrštila se zabrinuto i zvučala je kao da uviđa mogućnost da se to desi. Kula mami sve Aes Sedai. Vrlo je verovatno da čak i Crne sestre žude za time da sc Kula zaceli. A eno je, svega nekoliko milja daleko, ali naizgled nedohvatna.

„Majko, pregovorima bismo mogli da dobijemo na vremenu“, nevoljno reče Morvrin - niko ne bi mogao sabiti u glas više nevoljnosti, kolebljivosti i protivljenja nego ona u tom trenutku. Namrštila se zamišljeno i bilo je očigledno da joj se razvoj događaja nimalo ne dopada. „Još nekoliko nedelja i lord Garet će možda moći da dođe do brodovlja koje mu je potrebno da bi zaprečio ulaz u luke. To će sve izmeniti - i to u našu korist. Bez načina da Ne hrana doprema u grad ili da gladna usta beže iz njega, Tar Valon će za mesec dana gladovati."

Egvena se samo s mukom naterala da zadrži bezizrazno lice. Zapravo, nema nikakve nade da se brodovima zapreči ulaz u luke, mada to nijedna od njih ne zna. Ali Garet joj je to jasno predočio - i to davno pre nego što su izašli iz Murandije. Prvobitno se nadao da će kupiti plovila dok budu napredovali ka severu duž obala reke Erinin i iskoristiti ih da prevoze potrepštine dok ne stignu do Tar Valona, a onda ih potopiti na ulazima u luke. Upotreba kapija da se stigne do Tar Valona osujetila je te namere i to na više načina. Glasine o opsadi poletele su iz grada s prvim brodovima koji su zaplovili po dolasku vojske, tako da sada - ma koliko daleko na sever i na jug on slao konjanike, brodski kapetani svoja posla na kopnu obavljaju čamcem, ukotvljeni podalje od obale. Nijedan kapetan nije bio voljan da se kocka s mogućnošću da će mu brod jednostavno oduzeti. Garet izveštaje podnosi samo njoj, a zapovednici njegovih odreda samo njemu, ali to bi svaka sestra lako mogla otkriti samo kad bi popričala s nekolicinom vojnika.

Srećom, čak i sestre koje traže Zaštitnike retko kada pričaju s vojnicima. Obično ih smatraju gomilom nepismenih lopova, koji se kupaju samo slučajno, kada moraju da pregaze neki potok. To nije vrsta ljudi s kojima sestre vole da provode vreme, sem ako moraju. Zahvaljujući tome lakše je čuvati tajne, a naročito neke određene tajne, što ponekad uključuje čuvanje tajne od onih koje su naizgled na njenoj strani. Pamtila je vreme kada nije tako razmišljala, ali to je bio jedan deo gostioničareve kćeri koji je morala da ostavi za sobom. Ovo je jedan drugi svet, s pravilima veoma različitim od onih u Emondovom Polju. Pogrešan korak tamo značio bi poziv da se izađe pred Ženski krug. Ovde pogrešan korak znači smrt ili nešto još gore - i to ne samo za nju.

„Predstavnice koje su ostale u Kuli trebalo bi da su voljne da pregovaraju“, ubaci se Karlinja i uzdahnu. „Mora da su svesne činjenice da su izgledi da lord Garet nađe brodove sve veći kako opsada bude duže trajala. Ali ne znam koliko će dugo ti pregovori potrajati nakon što budu shvatile da ne nameravamo da se predamo."

„Elaida će to neumoljivo zahtevati“, promrmlja Mirela, ali ne kao da se raspravlja, već pre kao da priča sama sa sobom, a Šerijam se strese i čvršće obmota plaštom, kao da je dopustila hladnoći da je dodirne.

Samo je Beonin delovala srećno, sedeći uspravno u svom sedlu, očigledno željna da počne, a njena kosa boje tamnog meda uokvirivala je pod kapuljačom lice ozareno širokim osmehom. Ali se nije zalagala za svoj stav. Ona je dobar pregovarač - svi tako kažu - pa zna kada je vreme da se sačeka.

„Zaista sam rekla da možeš da počneš“, kaza Egvena. Mada nije imala namere da ti pregovori traju duže od jednog razgovora, ali ako već namerava da živi u skladu s Tri zakletve, onda se mora držati onoga što je kazala. Jedva čeka da uzme Štap zakletvi u ruke. Tada će sve biti mnogo lakše. „Samo dobro pazi šta ćeš reći. Ako ne misle da su nam izrasla krila pa smo doletele ovamo, mora da pretpostavljaju kako smo ponovo otkrile Putovanje, ali ne mogu da budu sigurne u to ako im neko ne potvrdi. Za nas je bolje da i dalje budu nesigurne. To mora biti tajna koju čuvaš jednako pomno kao tajnu da u Kuli imamo svoje ljude."

Mirela i Anaija se lecnuše na te reči, a Karlinja se osvrnu oko sebe kao u strahu, mada ni Zaštitnici ni vojnici nisu bili dovoljno blizu da je čuju ako ne viče. Morvrin se samo još više namrštila. Čak je i Nisao izgledala kao da joj je malčice zlo, mada ona nikakve veze nije imala sa odlukom da se neke sestre u tajnosti pošalju nazad u Kulu, navodno u odgovor na Elaidin poziv. Dvorana bi možda bila srećna da sazna kako se u Kuli nalazi deset sestara koje pokušavaju da na sve moguće načine podriju Elaidu, premda njihovi napori za sada nisu urodili plodom, ali Predstavnice bi sasvim sigurno bile nesrečne kada bi shvatile da se to od njih tajilo zato što se ove žene boje da su neke od Predstavnica zapravo pripadnice Crnog ađaha. Za Šerijam i ostale bolje bi bilo da otkriju kako su se zavetovale Egveni na odanost nego da otkriju to. Krajnji učinak bi lako moguće bio isti. Dvorana još nije naredila da se neka žena išiba, ali s obzirom na to da većina sestara zateže dizgine zbog Egveninog upravljanja ratom, ne bi iznenadilo da oberučke ščepaju priliku ila pokažu kako i dalje imaju neku vlast, istovremeno snažno iskazujući svoje nezadovoljstvo.

Beonin je izgleda bila jedina koja se protivila toj odluci - bar dok nije postalo očigledno da će ostale svejedno nastaviti da je sprovode - ali i ona je drhtavo uzdahnula, a u pogledu joj se videlo da je sva napeta. U njenom slučaju, možda je to delimično i zbog iznenadnog shvatanja u šta se upustila. Moglo bi se pokazati neizmerno teškim zadatkom čak i to da samo pronađe nekoga u Kuli ko je voljan da pregovara. Oči i uši u Tar Valonu prenose samo glasine o događajima u Kuli; vesti iz same Kule do njih dopiru samo u tragovima, i to od sestara koje zalaze u Tel’aran’riod kako bi tamo na tren sagledale tračke neuhvatljivih odraza sveta jave, ali svaki od tih tračaka govori ila Elaida vlada hirovitim ukazima, a da se čak ni Dvorana ne usuđuje da joj se suprotstavi. Beonin posive, tako da je izgledala bolesnije i od Nisao. Anaija i ostale izgledale su sumorno kao smrt.

I Egvenu preplavi neki sumorni talas. Ove oko nje su neke od najvatrenijih Elaidinih protivnica, čak i kolebljiva Beonin, koja bi uvek radije da priča nego da dela. Pa, Sive su poznate po tome što veruju da se sve može rešiti s dovoljno priče. Trebalo bi da to nekom prilikom probaju s Trolokom, ili bar nekom secikesom, pa da vide kako će da prođu! Bez Šerijam i ostalih, otpor Elaidi raspao bi se i pre nego što bi mu se ukazala prilika da se obrazuje. To se bezmalo svejedno desilo. Ali Elaida je ukopana u Kuli jednako čvrsto kao na početku, a nakon svega kroz šta su prošle i šta su učinile, čini se da čak i Anaija uviđa kako će se to sve rasplinuti u nedaću.

Ne! Duboko uzdahnuvši, Egvena se ispravi u sedlu i zategnu ramena. Ona je zakonita Amirlin, šta god Dvorana mislila da će dobiti kada suje uzdigle na taj položaj - i na njoj je da pobunu protiv Elaide održi u životu i da održi nadu da će se Kula zaceliti. Ako je potrebno da se pretvaraju da pregovaraju kako bi se to postiglo, neće biti prvi put da se Aes Sedai pretvaraju da im je cilj jedno, dok je prava meta nešto sasvim drugo. Šta god da je potrebno kako bi se pobuna održala u životu i Elaida svrgla - ona će to učiniti. Šta god da je potrebno.

„Rastegni pregovore što duže možeš“, naredila je. Te su reći bile upućene Beonin. „Možeš da pričaš o čemu god hoćeš, samo da sačuvaš tajne koje je potrebno sačuvati, ali ne pristaj ni na šta i odugovlači pregovore." Siva se zanjiha u sedlu, sasvim sigurno izgledajući lošije od Anaije. Činilo se kao da će svakog časa povratiti.

Kada je logor izbio na vidiku, a sunce skoro na pola puta do podnevnog vrhunca, pratnja lako oklopljenih konjanika odvojila se od njih i poterala konje ka reci, ostavljajući Egvenu i sestre da poslednju milju preko snega prejašu u pratnji Zaštitnika. Lord Garet je zastao kao da bi hteo da opet porazgovara s njom, ali naposletku je okrenuo dorata na istok i pošao za konjanicima, terajući konja u kas da ih sustigne dok su oni zamicali za jedan izduženi luk. On nije čovek koji bi pomenuo njihove nesuglasice, pa čak ni njihove razgovore, tamo gde bi neko drugi mogao to da čuje, a verovao je da su Beonin i ostale upravo ono što svi za njih misle - ađaški psi čuvari. Bila je malo tužna što od njega krije ponešto, ali što manje ljudi zna za neku tajnu, to je veća verovatnoća da se ta tajna neće otkriti.

Logor se sastojao od bezbroj šatora raznoraznih oblika, veličina, boja i različite istrošenosti i skoro je potpuno pokrivao širok, drvećem obrubljen pašnjak, na pola puta između Tar Valona i Zmajeve planine, u prstenu od sapetih konja i redova kola i taljiga, skoro jednako raznolikih kao šatori. Nekoliko milja iza krošanja iz dimnjaka se dizao dim, ali obližnji seljaci držali su se podalje od njih, izuzev kako bi prodavali jaja, mleko i maslac, ili kada neko pretrpi neku nesreću, pa mu je potrebno Lečenje, a od vojske koju je Egvena za sada okupila nije bilo ni traga. Garet je svoje oružane snage usredsredio duž reke, delimično da zauzmu varoši podignute pored mosta na obe obale, a ostatak je rasporedio u nešto što je on zvao logorima za rezervu, postavljenim tako da ljudstvo iz njih može pohrliti i pomoći da se odbije svaki ispad iz grada, čisto za slučaj da je pogrešno procenio visokog zapovednika Čubajna. Uvek imaj na umu mogućnost da su tvoje pretpostavke pogrešne, kazao joj je. Naravno, niko nije imao primedbe na to kako je rasporedio vojsku, bar ne u načelu. Čitav niz sestara bio je spreman da cepidlači oko sitnica, ali zauzimanje varoši pored mostova ipak je jedini način da se Tar Valon stavi pod opsadu. To jest, s kopna. A poprilično Aes Sedai bilo je zadovoljno time što ne moraju da gledaju vojnike i da misle na njih.

Tri Zaštitnika u plaštovima promenljivih boja izjahalo je iz logora taman kada su se Egvena i ostale približile. Jedan od njih bio je veoma visok a jedan veoma nizak, tako da je izgledalo kao da su se poredali po visini. Klanjajući se Egveni i sestrama, klimajući Zaštitnicima iza njih, svi su zračili onim opasnim izgledom ljudi tako samouverenih da nemaju potrebe da nekoga ubeđuju koliko su opasni, zbog čega je ta činjenica samo bila još očiglednija. Zaštitnik kad je opušten i lav kad drema na brdu - tako je počinjala jedna stara izreka koja kruži među Aes Sedai. Drugi deo je davno zaboravljen, ali zapravo nije ni bilo potrebe da se kaže nešto više. Sestre pod tim okolnostima nisu bile baš u potpunosti bezbrižne kada je reč o bezbednosti logora, čak i punog Aes Sedai. Zaštitnici su obilazili okolinu miljama daleko od logora sa svih strana - kao lavovi koji vrebaju.

Anaija i ostale, sve sem Šerijam, raštrkale su se čim su stigle do prvog niza šatora iza kola. Svaka od njih poći će da potraži glavu svog ađaha, navodno da podnese izveštaj o tome da je Egvena jahala do reke s lordom Garetom, a još važnije od toga, da se uvere da glave ađaha znaju da neke Predstavnice razmatraju pregovore sa Elaidom i da je Egvena nepokolebljiva. Bilo bi lakše kad bi ona znala ko su te žene, ali čak ni zaveti na odanost ne obavezuju toliko tla joj one tako nešto otkriju. Mirela se umalo zadavila sopstvenim jezikom kada je Egvena to nagovestila. Biti tek tako ubačen u neki posao bez ikakve obuke nije najbolji način da se taj posao nauči i savlada, a Egvena je dobro znala kako još neizmerno mnogo ima da nauči u vezi s time šta znači biti Amirlin. Neizmerno mnogo ima da nauči, a da pri tom obavlja taj posao.

„Oprosti mi, majko“, zausti Šerijam kada Beonin, poslednja koja je otišla, nestade među šatorima, praćena svojim Zaštitnikom lica prepunog ožiljaka. „Čeka me sto zatrpan hartijama.“ Odsustvo poleta u njenom glasu moglo se razumeti. Ešarpa Čuvarke dobija se uz sve veće hrpe izveštaja koje valja razvrstati i spisa koje valja pripremiti. Premda je bila više nego predana kada je o ostatku njenog posla reč, što u ovom slučaju znači da se stara za svakodnevni život tog logora, Šerijam je umela da u javnosti gunđa sebi u bradu, suočena s nekom novom hrpom hartije, kako iz sve snage i od srca želi da je i dalje nadzornica polaznica.

Svejedno, čim joj je Egvena dala dozvolu, ona je poterala svog crnonogog Šarca u kas, raštrkavši povorku težaka u grubim kaputima i sa šubarama na glavama, koji su na leđima nosili velike kotarice. Jedan se okliznu sred polusmrzlog blata koje se pretvaralo da je ulica i pade na nos. Šerijamin Arinvar, vitak Kairhijenjanin s prosedim slepoočnicama, zastao je taman toliko da se uveri da je čovek dobro i da se diže na noge, a onda potera svog tamnoriđeg pastuva za njom, ostavljajući težaka da psuje, uglavnom svoje saputnike koji su mu se smejali. Svi znaju da se sklanjaš s puta Aes Sedai koja nekud žuri.

Egveni pogled pade na ono što se prosulo iz njegove kotarice, pa se ona i trese - velika hrpa krupnog brašna kojom je toliko žižaka gmizalo da se činilo kako tih pokretnih crnih tačkica ima koliko i tih mlevenih žitarica. Mora da svi ti ljudi nose upropašteno brašno na smetlište. Nema svrhe da se ono prosejava kada je toliko puno žiška - to bi mogao da jede samo neko ko umire od gladi - ali muka je u tome što se svakoga dana baca previše kotarica brašna i zrna. Kad je već kod toga, polovina buradi usoljene svinjetine i govedine bazdi kada se otvori, tako da ne preostaje ništa drugo nego da se zakopaju. Za sluge i težake, bar za one koji su upoznati sa životom u vojničkom logoru, to nije bilo ništa novo. Možda malo gore nego što je to uobičajeno, ali nikako nečuveno. Žižak može da se pojavi u svakom trenutku, a trgovci koji pokušavaju da malo više zarade stalno prodaju pokvareno meso pomešano s dobrim. Ali za Aes Sedai sve je to bilo povod za duboku zabrinutost. Svako bure mesa, svaki džak žita, brašna ili jarme bili su okruženi Čuvanjem čim su ga kupili, a ono što je obmotano Čuvanjem ne može se promeniti sve dok se tkanje ne ukloni. Ali meso se i dalje kvarilo, a bube množile. Kao da sam saidar slabi. Čovek bi pre naterao neku sestru da priča šale o Crnom ađahu nego da se bavi time.

Jedan od ljudi koji su se smejali primeti da ih Egvena gleda i munu onoga ukaljanog, koji malo pripazi šta priča, mada ne previše. Čak se i namrštio kao da nju krivi za to što je pao. Pošto joj je lice napola bilo skriveno kapuljačom a ešarpa smotana i odložena u torbicu za pojasom, izgleda da misle kako je ona samo Prihvaćena, koje počesto nemaju odgovarajuću odeću, ili da je možda neki posetilac. Žene često krišom ulaze u logor, skrivajući lice u javnosti dok opet ne odu, bez obzira da li nose lepe svilene haljine ili rasenjenu vunu, a mrštiti se nekoj strankinji ili Prihvaćenoj svakako je bezbednije nego se mrgoditi na Aes Sedai. Delovalo joj je nekako čudno što joj se niko ne klanja.

U sedlo se spustila još pre praskozorja i ako već vrela kupka ne dolazi u obzir, voda mora da se donosi iz zdenaca iskopanih pola milje zapadno od logora, što je nateralo sve sestre sem najvećih čistunica i onih najuobraženijih da se ograniče - ako duga i vrela kupka ne dolazi u obzir, svejedno bi volela da spusti noge na zemlju. A još bolje bi bilo da ih digne na neku stoličicu. Sem toga, odbijati da je hladnoća dotakne nije isto što i grejati ruke iznad vrelog gorionika. Sada je i njen sto začelo zatrpan hartijama. Sinoć je kazala Šerijam da joj podnese izveštaje o tome kako napreduje popravka kola i o stanju konjske hrane. Ti izveštaji začelo će biti suvoparni i dosadni, ali ona svejedno svakoga dana proverava različite oblasti, tako da bar zna je li ono što joj ljudi govore zasnovano na činjenicama ili na lepim željama. A tu su uvek i izveštaji „očiju i ušiju“. Opčinjavajuće je čitati šta su ađasi rešili da proslede Amirlin Tron, naročito kada se uporedi sa onim što su joj Sijuan i Leana prenosile od doušnika. Ne da je tu bilo protivrečnosti, ali na osnovu onoga što ađasi reše da zadrže za sebe mogu se doneti zanimljivi zaključci. I udobnost i dužnost mamile su je prema radnoj sobi - zapravo, to je bio samo još jedan šator, mada su ga svi nazivali Amirlininom radnom sobom ali ovo joj je prilika da baci pogled po logoru a da se pre toga ne sprovedu užurbane pripreme za njen dolazak. Namakavši kapuljaču još malčice, kako bi bolje sakrila lice, lagano mamuznu Daišara.

Malo je ljudi bilo u sedlima; mahom su to bili Zaštitnici, mada je gdegde nailazila i na ponekog konjušara koji vodi konja kasom, koliko je to moguće u bljuzgavici dubokoj do gležnjeva - ali niko izgleda nije prepoznao ni nju ni njenog ata. U suprotnosti s bezmalo praznim ulicama, drveni trotoari, obične grubo otesane daske drvenim klinovima pribijene za balvane, blago su se povijali pod težinom prolaznika. Rasuta među rekama žena kao grožđice povrh jeftinog kolača, šačica muškaraca hodala je dvostruko brže od svih ostalih. Sa izuzetkom Zaštitnika, muškarci svoja posla među Aes Sedai završavaju što je brže moguće. Skoro sve žene kriju lica, a dah im se magli iz kapuljača, ali lako je razaznati Aes Sedai od posetiteljki, bez obzira na to jesu li im plastovi jednostavni ili izvezeni i postavljeni krznom. Gomila se razmiče ispred sestre. Sve ostale moraju da se provlače. Sredinom tog hladnog jutra nije se mnogo sestara šetalo. Većina ih se ušuškala u svoje šatore. Same, po dve ili tri, čitaju, pišu pisma ili ispituju svoje posetiteljke o vestima koje su im te žene donele, šta god to bilo. A te će vesti možda podeliti sa ostatkom svog ađaha, a možda i ne - a kamoli s nekim drugim.

Svet na Aes Sedai gleda kao na ogroman monolit, visok i čvrst - bar je lako bilo pre nego što se pročulo za trenutnu podelu u Kuli - ali jednostavna je činjenica da se ađasi skoro u svemu potpuno razlikuju i da je Dvorana jedino njihovo sastajalište, a da su sestre tek nešto malo više od skupa isposnica koje jedva da progovore tri reči više od onoga što se mora, a i to samo nekoliko prijateljica. Ili s nekom drugom sestrom kojoj su se pridružile u nekoj nakani. Šta god da se u vezi s Kulom promenilo, Egvena je bila sasvim sigurna da se to neće promeniti nikada. Nema nikakve svrhe pretvarati se da ni Aes Sedai ikada bile nešto drugo sem Aes Sedai, niti da će ikada biti - velika reka koja kulja napred, svojih moćnih struja duboko skrivenih, koja svoj tok menja neprimetnom sporošću. Sazdala je ona nekoliko na brzinu podignutih brana u toj reci, tu i tamo skrećući poneki potočić zarad svojih namera, ali dobro je znala da su to tek privremena zdanja. Pre ili posle te duboke struje podriće njene brane. Samo se molila da one dovoljno dugo istraju. Molila se i zapušavala rupe u njima koliko je god mogla. Veoma retko u gomili bi se pojavila neka Prihvaćena, sa sedmobojnim rubom na kapuljači svog belog plašta, ali daleko najveći broj bile su polaznice u neukrašenoj beloj vunenoj odeći. Svega je šačica od dvadeset jedne Prihvaćene u logoru imala plaštove opervažene sedmobojnim trakama, a ono malo opervaženih haljina čuvale su da ih nose kada podučavaju ili kada pomažu sestrama; no teško se postiglo da sve polaznice u svakom trenutku budu odevene u belo, makar imale samo po jednu presvlaku. Prihvaćene su neizbežno pokušavale da se kreću poput labudova koji klize jezerom, kao Aes Sedai, a jedna ili dve bezmalo da su uspevale to da izvedu, premda se drveni pločnik njihao i ugibao pod njihovim stopama, ali zato su polaznice jurcale skoro jednako brzo kao ono nekoliko muškaraca, hitajući da što pre završe poslove na koje su ih poslalo ili u skupinama od njih šest ili sedam žureći na časove.

Aes Sedai veoma dugo nisu imale toliko polaznica, još od Troločkih ratova, kada je bilo i mnogo više Aes Sedai, pa je to što su se zatekle sa skoro hiljadu učenica za posledicu imalo potpuni metež sve dok ih nisu uredile u te „porodice“. To ime nije bilo baš strogo zvanično, ali koristile su ga čak i Aes Sedai kojima se nije dopadalo to što primaju sve žene koje zatraže da budu primljene. Sada sve polaznice znaju gde bi trebalo da budu i kada, a sve sestre to mogu bar da saznaju. Ne treba ni pominjati to što je broj pobegulja opao. To je za Aes Sedai uvek bio razlog za zabrinutost, a nekoliko stotina tih žena moglo bi da stigne do šala. Nema sestre koja bi htela da neku od njih izgubi, ma ni neku od ostalih, zapravo, svakako ne pre nego što se odluči da se ta žena otera. I dalje se povremeno dešavalo da se žene iskradu i odu kad shvate da je obuka teža a put do šala Aes Sedai duži nego što su očekivale, ali sem što su porodice olakšale praćenje polaznica, izgleda da je bežanje postalo manje primamljivo ženama koje sada mogu da se oslone na pet ili šest rođaka, kako ih zovu.

Dobrano pre nego što je izbila na veliki četvrtasti paviljon koji je služio kao Dvorana Kule, poterala je Daišara niz jednu bočnu ulicu. Pločnik ispred svetlosmeđeg platnenog paviljona bio je prazan - Dvorana nije mesto kom iko prilazi a da tu nema nekog posla - ali mnogo puta krpljena bočna krila paviljona ostajala su spuštena ako nema posebnog razloga da rad Dvorane postane javan, tako da se ne može ni pretpostaviti ko bi mogao da izađe. Sve Predstavnice prepoznale bi Daišara na prvi pogled, a neke od njih Egvena bi najradije izbegla da vidi - još više nego ostale. Na primer, Lelejnu i Romandu, koje su se protivile njenoj vlasti jednako nagonski kao što se međusobno suprotstavljaju. Ili ma koju od onih što su počele da pričaju o pregovaranju. Teško je poverovati da se one samo nadaju da će time podići raspoloženje u logoru, inače ne bi to tajile i o tome šaputale. Ali ljubaznost mora da se održava, koliko god često ona želela da nekome izvuče uši, nema te sestre koja se može uvrediti ako je Egvena ne vidi.

Slabašna srebrna svetlost blesnu odmah ispred nje, iza visokog platnenog zida kojim je bilo okruženo jedno od dva logorska gumna za Putovanje, a trenutak kasnije su iza jednog zastora izašle dve sestre. Ni Fedrina ni Šemari nisu bile dovoljno snažne same za sebe, ali povezane mogu istkati kapiju dovoljno veliku da kroz nju prođu. Primaknute jedna drugoj, bile su zanete razgovorom, samo što je bilo veoma čudno to što su usput tek prikopčavale plaštove. Egvena je gledala u stranu dok je jahala pored njih. Obe Smeđe podučavale suje dok je bila polaznica, a Fedrina kao da je i dalje bila iznenađena što je Egvena postala Amirlin. Vitka kao čaplja, sasvim je bila u stanju da zagaca u blato kako bi zapitala Egvenu je li joj potrebna pomoč u vezi s nečim, šemari, žustra žena četvrtastog lica koja je uvek više podsećala na Zelenu nego na neku bibliotekarku, uvek se ponašala i više nego propisno. Mnogo više. Njeni duboki nakloni, kao da je nekakva polaznica, nosili su makar primesu nagoveštaja ruganja, ma koliko joj lice bilo bezizrazno, a naročito zbog toga što je umela da padne u naklon kada vidi Egvenu i na sto koraka.

Gde li su bile, zapitala se. Možda u nekoj kući, ili bar negde gde je toplije nego što je u logoru. Naravno, niko ne vodi računa o tome kada i gde sestre dolaze i odlaze, pa ni njihovi ađasi. Običaji vladaju svima, a ti običaji veoma snažno obeshrabruju neposredna pitanja u vezi s time šta neka sestra radi ili kuda ide. Fedrina i Šemari najverovatnije su bile da obiđu neke od svojih „očiju i ušiju" i da s njima popričaju licem u lice. Ili možda da pogledaju neku knjigu u nekoj biblioteci. Ipak jesu Smeđe. Ali nije mogla a da se ne seti reči Nisao o tome da se sestre potajno vraćaju Elaidi. Lako je unajmiti čamdžiju da preveze nekoga do grada, gde na desetine malenih vodenih vrata omogućavaju ulaz svakome ko to želi, ali upotreba kapije ne nosi nikakvu opasnost da će taj neko biti otkriven, kao što nosi jahanje do reke i traženje čamaca. Dovoljno je da se jedna sestra sa znanjem tog tkanja vrati u Kulu, pa da one ostanu bez svoje najveće prednosti. A tako nešto ne može se zaustaviti - sem da se održi otpor prema Elaidi. Sem da se sestre ubede da se sve ovo može brzo okončati. Samo kad bi postojao neki način da se to postigne.

Nedaleko od gumna za Putovanje, Egvena zauzda konja i namršti se na zid jednog dugog šatora, još krpljenijeg nego Dvorana. Jedna Aes Sedai dolazila je niz pločnik, kao labud kad klizi - nosila je jednostavan tamnoplavi plašt, a lice joj je bilo skriveno kapuljačom, ali polaznice i ostali sklanjali su joj se s puta kako nikada ne bi nekoj trgovkinji, recimo - pa je onda zastala ispred tog šatora, gledajući ga na jedan dug trenutak pre nego što je zadigla ulazno krilo i ušla; bilo je tako očigledno da to nevoljno čini, kao da je na sav glas vikala. Egvena u taj šator nikada nije ušla. Osećala je kako se u njemu usmerava saidar, mada slabašno. Količina je bila iznenađujuće mala. Ali iznenadna poseta Amirlin Tron ne bi trebalo da privuče previše pažnje. Veoma je želela da vidi kako izgleda to što je pokrenula u delo.

Ali kada je ispred šatora sjahala, našla se pred jednom sitnom poteškoćom. Nije imala gde da priveže Daišara. Amirlin uvek ima nekoga da joj pomogne u sedlu ili da joj prihvati konja, ali ona je ipak stajala tu držeći uzde dok su skupine polaznica žurno prolazile pored nje a da je i ne pogledaju, smatrajući je nekom posetiteljkom, pa samim tim nebitnom. Sada su sve polaznice već upoznale sve Prihvaćene, ali malo je njih izbliza videlo Amirlin Tron. Čak nije imala ni ono bezvremeno lice po kojem se Aes Sedai prepoznaju. A onda se nasmeja sama sebi pa šakom u rukavici zaroni u torbicu za pojasom. Ešarpa će im staviti do znanja ko je ona, a onda može da nekoj polaznici naredi da joj pričuva konja. Bar ako te polaznice ne pomisle da je reč o neslanoj šali. Neke od polaznica iz Emondovog Polja pokušale su da joj smaknu ešarpu sa vrata, kako ne bi upala u nevolje. Ali ne - to pripada prošlosti i to je rešeno.

Ulazno krilo odjednom se razgrnu i iz šatora izađe Leana, zakopčavajući tamnozeleni plašt srebrnom pribadačom u obliku ribe. Plašt je bio svilen i bogato izvezen srebrom i zlatom, kao i prsa njene jahaće haljine. I njene crvene rukavice bile su izvezene po nadlakticama. Otkad se pridružila Zelenom ađahu, Leana je pomno pazila kako se oblači. Neznatno razrogači oči kada ugleda Egvenu, ali njeno bakarno lice ostade smesta preplavljeno spokojem. Shvativši šta se dešava već na prvi pogled, pruži ruku da zaustavi jednu polaznicu koja je, izgleda, bila sama. Polaznice na časove idu u porodicama. „Dete, kako ti je ime?“ Mnogo toga se promenilo kod Leane, ali ne i njena žustrost. Bar ne ako ona to ne želi. Većina muškaraca se rastopi kada Leanin glas postane baršunast, ali to nikada nije traćila na žene. „Je li te neka sestra poslala na kakav zadatak?"

Polaznica, jedna bledooka žena blizu srednjih godina, kože bez belega koja očigledno nikada nije bila izložena suncu i poljskim radovima, zgranuto se zablenu u nju pre nego što se povrati dovoljno da padne u naklon, uvežbano i skladno šireći bele suknje čak i rukama u debelim rukavicama. Visoka koliko i većina muškaraca, ali vitka kao breza, skladnih pokreta i prelepa, Leana takođe nije izgledala bezvremeno, ali njeno lice bilo je jedno od dva najpoznatija u logoru. Polaznice su je isticale jedna drugoj sa strahopoštovanjem - sestra koja je nekada bila Čuvarka, Umirena i Isceljena tako da opet može da usmerava, mada nejednako snažno kao ranije. A onda je promenila ađah! I poslednja žena u belom već je saznala da se to nikada ne dešava, mada je ono drugo već postalo deo legende. Nažalost. Teže je naterati polaznice da budu oprezne kada ne može da im se predoči da su u opasnosti da svoj pohod na šal prerano završe tako što će sagoreti i zauvek izgubiti Jednu moć.

„Letisa Marou, Aes Sedai“, odgovori žena s poštovanjem u glasu obojenim pevušećim murandijskim naglaskom. Zvučala je kao da bi htela da kaže još nešto, možda da saopšti i svoju titulu, ali jedan od prvih nauka po ulasku u Kulu bilo je to da za sobom ostavljaš ono što si nekada bila. Nekima je to bio težak nauk, naročito onima koje su imale titule. „Krenula sam da obiđem sestru. Nisam je videla na duže od nekoliko trenutaka još pre nego što smo otišle iz Murandije." Žene u rodbinskoj vezi uvek se razvrstavaju u različite polazničke porodice, a isto važi za žene koje su se poznavale pre upisa u knjigu polaznica. To je ohrabrivalo stvaranje novih prijateljstava i smanjivalo neizbežnu napetost koja uvek nastaje kada jedna uči brže od druge ili kada je snažnija. „I ona nema časove sve do popodneva, pa...“

„Dete, tvoja sestra će morati da pričeka još malo“, prekide je Leana. „Pridrži Amirlininog konja."

Letisa se tržnu i zablenu u Egvenu, kojoj je naposletku pošlo za rukom da izvadi svoju ešarpu. Pruživši joj Daišarove uzde, smaknu kapuljaču i namesti dugu a uzanu tkaninu preko ramena. U torbici je bila lagana kao pero, ali pretvorila se u breme kada ju je prebacila preko vrata. Sijuan tvrdi da je ponekad osećala kao da sve žene koje su ikada nosile ešarpu vise s njenih krajeva, što je bio neprestani podsetnik na odgovornost i dužnost, a Egvena joj je, što se toga tiče, verovala svaku reč. Muranđanka se zablenu u nju još više nego u Leanu, a i duže joj je bilo potrebno da se seti da padne u naklon. Nesumnjivo je čula da je Amirlin mlada, ali malo je verovatno da je razmišljala o tome koliko je tačno mlada.

„Hvala ti, dete“, vešto kaza Egvena. Bilo je vreme kada se osećala veoma čudno što ženu deset godina stariju od sebe naziva detetom. Vremenom se sve menja. „Neće biti dugo. Leana, možeš li zamoliti nekoga da pošalje konjušara za Daišara? Sada kada sam sišla iz sedla, radije ne bih da se vraćam, a Letisi bi trebalo da bude dopušteno da vidi svoju sestru."

„Lično ću se postarati za to, majko."

Leana pade u naklon skladan kao prelivanje vode i ode dalje ničim ne pokazujući da među njima ima nečeg više od tog slučajnog susreta. Egvena je u nju imala poverenja daleko više nego u Anaiju ili čak Šerijam. Od Leane svakako ništa nije krila, ništa više nego od Sijuan. Ali njihovo prijateljstvo je još jedna tajna koju valja čuvati. Kao prvo, Leana ima oči i uši u samom Tar Valonu, ako već ne u Kuli, a njihovi izveštaji dolaze Egveni i samo Egveni. Kao drugo, Leana je pažena i mažena zato što se tako dobro svikla na svoj umanjeni položaj i sve je sestre dočekuju s dobrodošlicom, makar samo stoga što je ona živi dokaz da se umirivanje, najdublji užas svake Aes Sedai, može preokrenuti. Dočekuju je raširenih ruku zato što sada jeste manja nego što je bila i po moći je ispod najmanje polovine sestara u logoru, pa pred njom često govore o onome za šta ne bi želele da Amirlin sazna. I tako Egvena nije ni pogledala za njom kada je otišla. Mesto toga, nasmešila se Letisi - žena je pocrvenela i opet pala u naklon - a onda ušla u šator, skidajući rukavice i tutkajući ih za opasač.

Unutra je osam podnih svetiljki sa ogledalima stajalo uza zidove između niskih drvenih škrinja. Jedna beše malčice pozlaćena, premda izlizane pozlate, dok su ostale bile od obojenog gvožđa. Nijedna nije imala isti broj krakova, ali davale su dobro osvetljenje, mada nije bilo jarko kao spoljna svetlost. Sred tkaninom zastrtog tla pružalo se sedam stolova, različitih kao da su napabirčeni iz sedam različitih seljačkih kuhinja, a na klupama za tri najdalja stola sedelo je šest polaznica, plaštova presavijenih pored sebe, i sve su bile okružene blistanjem Moći. Tajana, nadzornica polaznica, zabrinuto je motrila na njih, šetajući se između stolova, a za divno čudo isto je činila i Šarina Meloj, jedna od polaznica iz Murandije.

Pa, Šarina nije baš bila zabrinuta, već je smireno gledala šta se dešava, a možda ne bi ni trebalo da je iznenađujuće ni to što ju je zatekla tu. Dostojanstvena sedokosa baka s čvrsto skupljenom punđom na potiljku, Šarina je veoma čvrstom rukom upravljala jednom velikom porodicom i izgleda da je sve ostale polaznice usvojila da joj budu unuke. Upravo ih je ona i uredila u one sićušne porodice, potpuno na svoju ruku i izgleda iz čistog gađenja zbog toga što je sve oko nje bilo u neredu. Većina Aes Sedai samo bi se ukočila i stisnula usne ako ih neko na to podseti, mada su veoma brzo prihvatile taj obrazac kada su shvatile koliko im olakšava vođenje i zakazivanje časova. Tajana je tako pomno zagledala šta polaznice rade da je delovalo očigledno kako pokušava da ne obraća pažnju na Šarinino prisustvo. Niska i vitka, krupnih smeđih očiju i s jamicama u obrazima, Tajana je nekako delovala mladoliko iako joj je lice izgledalo bezvremeno, što je naročito dolazilo do izražaja naspram naboranog lica i širokih kukova visoke polaznice.

Dve Aes Sedai koje su usmeravale za stolom najbližem ulazu, Kajren i Ašmanaila, takođe su imale dve posmatračice - Dženiju Frende, Predstavnicu Smeđih, i Salitu Toranes, Predstavnicu Žutih. I Aes Sedai i polaznice bile su na istom poslu. Ispred svake žene, gusto izatkanom mrežom Zemlje, Vatre i Vazduha bila je okružena zdelica, pehar ili već nešto tome slično, koje su iskovali logorski kovači, zbunjeni time što sestre traže da se takve stvari prave od gvožđa, pa još s takvom pažnjom i osetljivošću kao da ih kuju od srebra. Drugo tkanje - Zemlja i Vatra utkane na pravi način - prodiralo je kroz svaku mrežu i dodirivalo predmet u njoj, koji je lagano beleo. I to veoma polako, u svakom od tih slučajeva.

Umeće s tim tkanjem poboljšavalo se vežbanjem, ali od Pet moći za to je ključna bila snaga u Zemlji, a osim Egvene svega je devet sestara u logoru - skupa s dve Prihvaćene i više od dvadeset polaznica - bilo dovoljno snažno da uopšte natera tkanja da rade. Ali malo je sestara želelo da tome posveti makar trunčicu vremena. Ašmanaila, dovoljno vitka da izgleda viša nego što zaista jeste, lupkala je vrhovima prstiju po stolu s leve i desne strane jednostavnog metalnog pehara pred sobom i nestrpljivo se mrštila dok se rub beline lagano dizao preko polovine tog predmeta. Kajrenine plave oči bile su toliko ledene da se činilo kako će se visoki putir na kojem radi smrskati od njenog pogleda. Njen predmet tek je malčice pobeleo pri dnu. Egvena mora da je ono napolju videla Kajren kako ulazi.

Ali nisu baš sve bile tako mrzovoljne. Dženija, vitka i odevena u svilenu haljinu boje blede bronze i sa šalom sa smeđim resama prebačenim preko ruku, proučavala je šta Kajren i Ašmanaila rade tako željno da je bilo očigledno kako bi žarko želela da i sama može to da izvede. Dženija hoće da zna ama baš sve, da zna kako se sve radi i zašto se to tako dešava. Bila je izuzetno razočarana kada joj nije pošlo za rukom da nauči kako se pravi ter’angreal - to su za sada uspele svega tri sestre sem Elejne, ali s veoma nestalnim uspehom - a ona se usredsređeno trudila da savlada tu veštinu čak i pošto su ispitivanja pokazala da joj nedostaje potrebna snaga u koriščenju Zemlje.

Salita je prva primetila Egvenu. Okruglastog lica tamnoputog skoro kao ugalj, bezizrazno je pogledala Egvenu, a žuti rub njenog šala blago se zanjihao kada se spustila u veoma odmeren naklon, tačan u dlaku. Odrasla u Salidaru, Salita je bila deo jednog uznemirujućeg obrasca: prevelikog broja Predstavnica premladih za taj položaj. Salita je Aes Sedai svega trideset pet godina, a retko kada se dešava da nekoj ženi stolica bude poverena pre nego što napuni sto ili više godina otkako je stavila šal. Bilo kako bilo, Sijuan je uvidela taj obrazac i smatrala ga je uznemirujućim, mada nije umela da kaže zašto. Sijuan se uvek uznemiri zbog obrazaca koje ne može da razume. Svejedno, Salita se zalagala za rat protiv Elaide i često je podržavala Egvenu u Dvorani. Ali ne uvek i ne u ovome. „Majko“, hladno kaza.

Dženija trže glavu i lice joj se ozari blistavim osmehom. Ona se takođe zalagala za rat, jedina žena koja je bila Predstavnica pre nego što se Kula podelila da to učini, sa izuzetkom Lelejne i Lirele, dve Plave. Mada njena podrška Egveni nije baš uvek bila nepokolebljiva, u ovom slučaju jeste bila takva. Kao i obično, reči samo pokuljaše iz nje. „Majko, ovo mi nikada neće dosaditi. Jednostavno je zapanjujuće. Znam da više ne bi trebalo da se iznenađujemo kada ti dođeš do nečega što nijednoj drugoj nije sinulo - ponekad mi se čini da smo previše okoštale i postale presigurne u to šta se može a šta ne može uraditi - ali odgonetnuti kako se pravi kuendilar...“ Zastade da udahne vazduh, a Salita vešto uskoči u tu prazninu. I hladno.

„I dalje tvrdim da je to pogrešno“, odlučno reče. „Majko, priznajem da je to tvoje otkriće bilo izvanredno, ali Aes Sedai ne bi trebalo da prave stvari za... prodaju." Salita je tu reč ispunila svim prezirom žene koja prihvata prihod sa svojih imanja u Tiru i ne razmišljajući kako se do tog prihoda dolazi. Taj stav nije bio neuobičajen, mada je većina sestara živela od velikodušnih svota koje su jednom godišnje dobijale od Kule. Bar je tako nekada bilo, pre nego što se Kula podelila.

„A povrh toga“, nastavi ona, „bezmalo polovina sestara nateranih na ovo upravo su Žute. Svakoga dana slušam prigovore. Ako ništa drugo, bar mi imamo pametnija posla i šta da radimo sa svojim vremenom nego da pravimo... trice." Zbog toga je zaradila oštar pogled od Ašmanaile, koja je Siva, i leden pogled od Kajren, koja je Plava, ali Salita na njih nije obraćala pažnju. Ona je jedna od onih Žutih koje kao da misle da su drugi ađasi samo pripojeni njihovom, koji se jedini - naravno - među svima njima bavi korisnim ciljem.

„A polaznice ne bi trebalo da uopšte izvode ovako složena tkanja“, dodade Tajana, pridruživši im se. Nadzornica polaznica nikada se nije ustručavala da se obrati Predstavnicama, pa ni Amirlin, a po licu joj se videlo da nečim nije zadovoljna. Izgleda da nije shvatala da joj se jamice produbljuju kada se mršti, pa da izgleda kao da se duri. „Ovo jeste izvanredno otkriće, a ja nemam ništa protiv trgovine, ali neke od ovih devojaka jedva uspevaju da sa sigurnošću nateraju ognjenu kuglu da promeni boju. Dopuštanje da izvode ovakva tkanja samo će otežati da ih sprečimo da ne skoče u stvari s kojima ne mogu da izađu na kraj, a sama Svetlost zna da je to već dovoljno teško. Možda se i povrede."

„Besmislice, besmislice“, uzviknu Dženija, odmahujući tananom rukom kao da potpuno odbacuje tu zamisao. „Sve devojke odabrane za ovo već mogu da odjednom načine tri ognjene kugle, a za ovo je potrebno tek nešto malo više Moći. Nema nikakve opasnosti, sve dok su pod sestrinskim nadzorom, a uvek jesu. Videla sam raspored. Sem toga, ono što načinimo za jedan dan donosi dovoljno novca da se čitava vojska plati za nedelju ili više dana, ali same sestre ne mogu da proizvedu toliko." Malčice čkiljeći, odjednom kao da se zagledala kroz Tajanu. Bujica s njenih usana ni u jednom trenutku nije se usporila, ali sada se činilo kao da makar polovično priča sama sa sobom. „Moraćemo da dobro pazimo šta radimo kada je o prodaji reč. Morski narod neizmerno je gladan kuendilara, a po svemu sudeći još je mnogo njihovih brodova u Ilijanu i Tiru - a i velmože su ga željne - ali čak i ogromna glad ima svoje granice. I dalje ne mogu da odlučim je li najbolje da se sa čitavom količinom odjednom pojavimo na tržištu, ili da puštamo malo- pomalo. Pre ili posle, čak će i kuendilaru cena početi da pada." Odjednom trepnu i zagleda se najpre u Tajanu, pa u Salitu, naherivši glavu u jednu stranu. „Uviđate šta hoću da kažem, zar ne?“

Salita je mrko pogleda i ostrim pokretom diže šal na ramena. Tajana razdraženo diže ruke. Egvena je samo ćutala. Bilo je to prvi put da ne oseća stid kada je hvale zbog nekog od njenih navodnih otkrića. Za razliku od skoro svega ostalog, izuzev Putovanja, ovo otkriće je zaista njeno, mada ju je Mogedijen uputila u pravom smeru pre nego što je pobegla. Ta žena nije znala kako se išta pravi - ako ništa drugo, to znanje nije otkrila ni u jednom trenutku, ma koliko je Egvena pritiskala, a pritiskala ju je veoma snažno - ali Mogedijen je bila izuzetno pohlepna, a kuendilar je čak i u Dobu legendi bio cenjen i smatran skupocenim. Znala je dovoljno o tome kako se pravi da je Egvena mogla sama odgonetnuti ostatak. U svakom slučaju, bez obzira na to ko se bunio i koliko uporno, potreba za novcem značila je da će se proizvodnja kuendilara nastaviti. Mada, što se nje tiče, što duže vremena prođe pre nego što se neki komad proda, to bolje.

Sarina u zadnjem delu šatora pljesnu rukama tako glasno da se svi lecnuše i okrenuše glave da pogledaju o čemu je reč. Kajren i Ašmanaila se takođe okrenuše, a Plava čak ispusti tkanje tako da putir uz zveket odskoči po stolu. Bio je to znak dosade. Postupak se može početi iznova, mada je veoma teško naći tačnu tačku odakle valja nastaviti, a neke sestre koriste svaku priliku da za tih sat vremena koliko svakoga dana moraju provesti u tom šatoru rade bilo šta drugo. Sat vremena ili dok ne završe jedan predmet od početka do kraja, šta god se prvo navrši. To je trebalo da ih nakani da se više trude da uvećaju svoje umeće, ali malo ih je odmaklo daleko.

„Bodvin, Nikola, idite na sledeći čas“, obznani Šarina. Nije pričala glasno, ali glas joj je bio tako snažan da je lako prosecao i žamor, a kamoli tišinu koja vlada u tom šatoru. „Imate taman dovoljno vremena da operete ruke i da se umijete. Požurite. Nemojte da dobijete loše ocene.“

Bod - Bodvin - kretala se hitro i pustila saidar, pa svoju napola završenu narukvicu od kuendilara stavila u jednu od škrinja poredanih duž platnenog zida, kako bi je neko drugi završio, a onda uzela svoj plašt. Punačkih obraščića i lepa, tamnu kosu uplitala je u dugu pletenicu, mada Egvena baš i nije bila sigurna da je dobila dozvolu od Ženskog kruga. Mada, taj svet je sada ostao i za njom. Navukavši debele rukavice, požurila je iz šatora. Bod je pognula glavu i nije ni pogledala prema Egveni. Očigledno da joj još nije jasno zašto polaznica ne može da navrati na čašicu razgovora sa Amirlin Tron kad god joj se prohte, premda su odrasle zajedno.

Egvena bi veoma volela da popriča s Bod i još nekima, ali Amirlin takođe tnora nešto da nauči. Jedna Amirlin ima mnogo dužnosti, malo prijatelja - a nema miljenika. Sem toga, ako makar samo izgleda da im je naklonjenija nego drugima, ostale polaznice zagorčaće život devojkama iz Dve Reke. A ni meni neće doneti dobra u Dvorani, pomislila je kiselo. Ali žarko je želela da devojke iz Dve Reke to mogu da shvate.

Druga polaznica koju je Šarina prozvala niti je ustala s klupe niti je prestala da usmerava. Nikoline crne oči blesnuše na Šarinu. „Mogla bih da budem najbolja u ovome, samo da mi je dozvoljeno da vežbam" nadureno progunđa. „Znam da postajem sve bolja. Znaš, mogu da Proričem." Kao da je to u nekakvoj vezi jedno s drugim. „Tajana Sedai, reci joj da mogu da ostanem duže. Mogu da završim ovu zdelu pre narednog časa, a sigurna sam da Adini Sedai neće smetati ako samo malčice zakasnim." Ako njen naredni čas počinje u neko skorije vreme, poprilično će zakasniti ako se zadrži da završi zdelu; nakon sat vremena truda pobelela je samo do pola.

Tajana otvori usta, ali pre nego što stiže da makar reč progovori, Šarina diže jedan prst, a trenutak kasnije i drugi. To mora da je nešto značilo, jer Nikola smesta preblede i istog trena pusti tkanje, pa skoči tako brzo da se klupa zatrese, zbog čega se druge dve polaznice što su sedele na njoj namrštiše i pogledaše je ispod oka. Ali one se brzo vratiše svom poslu, a Nikola skoro potrča da tutne napola završenu zdelu u škrinju pre nego što zgrabi svoj plašt. Na Egvenino iznenađenje, jedna žena koju do tada nije primetila, odevena u kratak smeđi kaput i široke pantalone, skoči s mesta gde je sedela na platnom zastrtoj zemlji iza stolova. Sevajući plavim očima na sve oko sebe, Arejna istrča iz šatora za Nikolom. Njih dve su bile slika i prilika nezadovoljstva i namrgođenosti, kao odrazi u ogledalima. Kada ih je ugledala, Egvena se oseti nelagodno.

„Nisam znala da je prijateljicama dozvoljeno da budu ovde i posmatraju šta se dešava“, kaza. „Da li Nikola i dalje pravi nevolje?" Nikola i Arejna pokušale su da učene nju, Mirelu i Nisao, ali nije na to mislila. To je još jedna tajna.

„Bolje da se ta devojka prijateljski ponaša sa Arejnom nego s nekim konjušarom“, odgovori Tajana pa šmrknu. „Znaš, dve su ostale u drugom stanju, a još deset njih će verovatno ostati. Ali toj devojci je potrebno još prijateljica. Prijateljice će je smiriti."

Ućuta kada još dve u belo odevene polaznice žurno uđoše, pa ciknuše i ukopaše se u mestu kada zatekoše Aes Sedai kako stoje tačno ispred njih. Najpre se žurno spustiše u duboke naklone, pa na Tajanin znak odjuriše u zadnji deo šatora i prebaciše plaštove preko klupe pre nego što iz jedne škrinje uzeše delimično beo putir i skoro potpuno beo pehar.

Šarina ih je posmatrala sve dok nisu počele da rade, a onda uze svoj plašt i prebaci ga preko ramena, pa priđe izlazu. „Oprosti, Tajana Sedai“, kaza i pade u naklon koji samo što nije bio naklon kakav se upućuje sebi ravnoj. „Rečeno mi je da danas pomognem s pripremom ručka, a ne bih htela da se zamerim kuvaricama.“ Njene tamne oči na tren pogledaše Egvenu, pa ona klimnu sama za sebe.

„Onda idi“, odbrusi Tajana. „Ne bih volela da te išibaju zbog kašnjenja."

Ne uzbuđujući se, Šarina ponovo pade u naklon, niti žureći niti odugovlačeći, najpre Tajani, Predstavnicama, pa Egveni - sve to propraćeno još jednim pogledom, prodornim, ali ne toliko da bi bio uvredljiv - a kada se šatorsko krilo na ulazu spusti za njom, Tajana razdraženo frknu.

„Nikola pravi manje nevolja od nekih drugih“, smrknuto reče, a Dženija odmahnu glavom.

„Tajana, Šarina ne pravi nevolje." Govorila je brzo kao uvek, ali tiho, tako da se ne čuje u zadnjem delu šatora. Neslaganja između sestara nikada se ne iznose pred polaznice. Naročito ne kada se ta neslaganja upravo tiču neke polaznice. „Već poznaje pravila bolje nego svaka Prihvaćena i nikada ne prestupa. Niti izbegava čak i najprljavije poslove, a uvek je prva koja će priskočiti u pomoć ako je nekoj drugoj polaznici to potrebno. Šarina je jednostavno to što jeste. Svetlosti, ne možeš dopustiti da te jedna polaznica zastraši."

Tajana se ukoči i besno zausti, ali kada Dženija jednom počne da priča, nije lako doći do reči. „S druge strane, majko, Nikola izaziva svakakve nevolje“, požuri Smeđa da kaže. „Sve otkad smo otkrile da ona ima sposobnost Proricanja, proriče po dva ili čak po tri puta dnevno, ako je verovati onome što priča. Bolje reći, ako je verovati onome što Arejna priča. Nikola je dovoljno pametna da zna da su svi svesni kako ona ne može da upamti ono što govori kada Proriče, ali Arejna je nekako uvek uz nju da to čuje i upamti - i da joj pomogne da to protumači. Nečega od toga bi svako u logoru mogao da se seti, samo da ima pola mozga i lakovernu prirodu - bitke sa Seanšanima ili Aša’manima, zatočena Amirlin, Ponovorođeni Zmaj koji čini devet nemogućih stvari, vizije koje bi mogle biti Tarmon Gai’don ili pokvaren stomak - a sve ostalo sasvim slučajno nagoveštava da bi Nikoli trebalo da se dopusti da uči brže. Uvek je pohlepna s tim. Mislim da je čak i većina ostalih polaznica prestala da joj veruje."

„Takođe gura nos ama baš svuda“, ubaci se Salita čim je Dženija zastala da uhvati vazduh, „i ona i ona konjušarka." Lice joj je i dalje bilo hladno i bezizrazno, a podigla je malo šal kao da joj je sva pažnja na to usmerena, ali ipak je malo ubrzala, možda u strahu da će je Smeđa poklopiti. „Obe su išibane zbog pokušavanja da prisluškuju šta sestre pričaju, a lično sam uhvatila Nikolu kako pokušava da proviri u gumno za Putovanje. Kazala je kako samo želi da vidi otvaranje kapije, ali mislim da je pokušavala da nauči tkanje. Nestrpljenje mogu da razumem, ali obmane ne mogu da se trpe. Više nisam ubedena da će Nikola stići do šala, a iskrena da budem, počinjem da se pitam bi li trebalo da je oteramo što pre. Knjiga polaznica je možda otvorena za sve“, završi bezizrazno gledajući Egvenu, „ali ne moramo baš potpuno da srozamo naša merila prihvatanja."

Tajana tvrdoglavo napući usne i ošinu je pogledom, što joj je samo opet naglasilo jamice u obrazima. Čovek skoro da može zaboraviti kako ima preko trideset godina kako ona nosi šal i pomisliti da je i ona polaznica. „Sve dok sam ja nadzornica polaznica, odluku o tome hoće li se neka devojka oterati ili ne donosim ja“, vatreno reče, „a nemam namere da izgubim devojku Nikolinih mogućnosti." Nikola će jednoga dana biti veoma snažna kada je o Moći reč. „Ili Šarininih“, dodade mršteći se, razdraženo nameštajući suknje. Šarinine mogućnosti bile su upravo izvanredne, daleko iznad svakoga koliko se pamti, izuzev Ninaeve a još i ispred Ninaeve. Ima onih koji misle kako bi ona mogla postati snažna do krajnjih granica, koliko je to moguće, mada su to samo nagađanja. „Majko, ako ti Nikola dosađuje, pobrinuću se za nju.“

„Samo sam bila radoznala“, oprezno odgovori Egvena, progutavši predlog da se ta mlada žena i njena prijateljica pomno drže na oku. Nije želela da priča o Nikoli. Prelako bi bilo da se nađe suočena sa izborom između laganja i otkrivanja nečega što se ne usuđuje da otkrije. Šteta što nije dopustila Sijuan da sredi dve tihe smrti.

A onda se iznenađeno lecnu na tu pomisao. Zar je baš toliko daleko otišla od Emondovog Polja? Zna da će ranije ili kasnije morati da pošalje ljude da poginu u nekoj bici, ako potreba za tim bude dovoljno velika. Ako jedna smrt može da spreči smrt hiljada ljudi, pa makar i stotina, zar nije ispravno narediti to? Ali opasnost koju Nikola i Arejna predstavljaju sastoji se samo od toga da će možda otkriti neke tajne, zbog čega bi Egvena al’Ver mogla da zapadne u neprilike. O, Mirela i ostale imale bi sreće kad bi se izvukle sa šibanjem, a to bi svakako smatrale više nego neprilikom, ali telesna nelagoda, ma koliko velika, nije dovoljan razlog za ubijanje.

Egvena odjednom shvati da se mršti, a da je Tajana i dve Predstavnice posmatraju, pri čemu se Džanija i ne trudi da svoju radoznalost sakrije iza krinke spokojstva. Kako bi se izvukla, Egvena poče da se mršti na sto za kojim su Kajren i Ašmanaila nastavile da rade. Belina Ašmanailinog pehara popela se još malčice, ali za to tako kratko vreme Kajren ju je sustigla. Štaviše, i više nego sustigla, pošto je njen putir bio dvostruko viši od pehara.

„Kajren, poboljšavaš se“, sa odobravanjem je pohvali Egvena.

Plava je pogleda i duboko udahnu. Njeno ovalno lice postade slika i prilika hladnog spokojstva oko tih ledeno plavih očiju. „Majko, ovde nema mnogo veštine. Potrebno je samo postaviti tkanje i čekati." Ta poslednja reč bila je malčice zajedljiva, a i pre reči „majko“ neznatno je oklevala. Kajren je bila poslata iz Salidara na veoma važan zadatak, koji se bez njene krivice završio potpunim urušavanjem, a kada im se vratila u Murandiju, zatekla je sve okrenuto naglavačke i devojku koju pamti kao polaznicu kako nosi ešarpu Amirlin. Kajren odskora prilično vremena provodi s Lelejnom.

„Zaista se poboljšava; u nekim stvarima“, ubaci se Dženija i značajno namršti na Plavu sestru. Dženija je možda bila ubeđena koliko sve ostale Predstavnice da Dvorana dobija marionetu kada su uzdigle Egvenu, ali izgleda da je prihvatila da Egvena zaista nosi ešarpu i da zaslužuje poštovanje od svakoga. „Naravno, čisto sumnjam da će sustići Leanu ako se ne potrudi, a kamoli tebe, majko. Štaviše, možda je mala Bodvin prestigne. Što se mene liče, nikako ne bih volela da me u nečemu nadmaši polaznica, ali valjda to ne važi za sve." Kajren pocrvene, a pogled joj pade na putir.

Tajana šmrknu. „Bodvin je dobra devojka, ali više vremena provodi kikoćući se i igrajući se s drugim polaznicama nego radeći ako je Ša..." Oštro uzdahnu. „Ako je neko ne drži na oku. Juče su ona i Altin Konli pokušale da urade dva predmeta odjednom, čisto da vide šta će se desiti, i stvari su se stopile u jedan grumen. Naravno, to se ne može prodati, ako ne nađeš nekoga ko baš hoće dva polugvozdena a polukuendilarska pehara spojena pod uglom. A samo Svetlost zna šta je moglo da se desi devojkama. Izgleda da se nisu ozledile, ali ko zna šta bi sledećeg puta moglo da se dogodi?"

„Postaraj se da ne bude sledećeg puta“, rasejano odvrati Egvena, pažnje usredsređene na Kajrenin pehar. Rub beline ravnomerno se dizao. Kada Leana radi to tkanje, crno gvožđe pretvara se u beli kuendilar kao da gvožđe brzo tone u mleko. Kada ga Egvena radi, promena je bila brža od treptaja, crno se kao blesak munje pretvaralo u belo. Moraće to da budu Kajren i Leana, ali jedva da je i Leana dovoljno brza. Kajren će biti potrebno vreme da se poboljša. Dani? Nedelje? Šta god da je potrebno, jer sve manje od toga znači nesreću, kako za žene u to umešane tako i za muškarce koji će izginuti u borbama na ulicama Tar Valona, a možda i za Kulu. Egvena odjednom shvati da joj je drago što je odobrila Beoninin predlog. Kada bi saopštila Kajren zašto mora više da se trudi, to bi je možda podstaklo, ali to je još jedna tajna koja mora da se čuva dok ne kucne pravi čas da se otkrije svetu.

Загрузка...