Raskršće sumraka

25 Kada nositi dragulje

Perin je nestrpljivo šetao napred-nazad niz cvetni tepih prostrt u šatoru, nelagodno sležući ramenima u tamnozelenom svilenom kaputu, koji je retko nosio otkad je Faila dala da se sašije. Govorila je da mu kitnjast srebrni vez lepo naglašava ramena, ali široki kožni pojas za koji mu je bila zadenuta sekira - oboje neugledni - samo je isticao da je zapravo budala koja se pretvara da je nešto drugo. Ponekad bi cimnuo rukavice ili ošinuo pogledom krznom postavljen plašt prebačen preko jedne stolice, koji je čekao da ga ogrne. Dvaput je iz rukava izvadio list papira i rastvorio ga da proučava iscrtanu kartu Maldena dok korača. To je grad u kom je Faila zatočena.

Džondin, Get i Hju sustigli su žitelje Maldena koji su bili u begu, ali jedino korisno što su od njih izvukli bila je ta karta, a i to je bilo teško da se izvede. Oni dovoljno snažni da se bore bili su ili mrtvi ili sada nose gai'šainsko belo za Šaidoe; preostali koji su se dali u beg bili su prestari i premladi, bolesni i sakati. Prema Džondinovim rečima, pomisao da će ih neko naterati da se vrate i bore protiv Šaidoa samo je ubrzala njihov beg prema Andoru i bezbednosti. Karta je prava zagonetka, s lavirintom ulica i gospinom tvrđavom i velikom cisternom u severoistočnom uglu. Mogućnosti su ga mamile, ali to su mogućnosti samo ako mu pođe za rukom da razreši jednu veću zagonetku koja se na toj karti ne vidi - ogromnu gomilu Šaidoa oko utvrđenog grada, a četiri ili pet stotina njihovih Mudrih koje mogu da usmeravaju i da ne pominje. I tako je kartu vratio u rukav i nastavio da korača.

Od crvenog prugastog šatora u kojem se nalazio bio je razdražen koliko i zbog mape, a isto je važilo i za nameštaj - pozlaćene stolice koje se sklapaju da bi se lakše prenosile i sto s mozaikom na površini koji se ne sklapa, podno ogledalo i umivaonik, pa čak i mesingom okovane škrinje poredane u jedan red duž spoljnog zida. Napolju jedva da je sunce granulo, tako da je svih dvanaest svetiljki bilo upaljeno, a njihova ogledala su svetlucala. U gorionicima koji su se borili protiv noćne studeni još je bilo nekoliko ugaraka. Čak je naredio da se dve Failine svilene tapiserije, na kojima su izatkane ptice i cveće, donesu i obese o krovne pritke. Pustio je Lemgvina da mu potkreše bradu i obrije obraze i vrat; oprao se i obukao čistu odeću. Naredio je da se šator podigne kao da će se Faila svakog časa vratiti s jahanja. I to samo da bi svi u njemu videli nekakvog krvavog lorda i da bi se osećali sigurno i samouvereno. A sve ga je to podsećalo da Faila nije na jahanju. Strgnu jednu rukavicu, pa tutnu ruku u džep kaputa i prevuče prste duž vrpce od sirove kože koju je tu strpao. Sada su na njoj trideset dva čvora. Nije mu bio potreban podsetnik na to, ali ponekad je po celu noč ležao budan u ležaju u kojem nije Faila, brojeći te čvorove. Nekako su se pretvorili u njegovu vezu s njom. U svakom slučaju, bolje da je budan nego da pati od košmara.

„Ako ne sedneš, bićeš preumoran da bi jahao do So Habora, čak i uz Niejldovu pomoć“, kaza mu Berelajn, kao da joj je malčice smešan. „Iscrpela sam se samo gledajući te.“

Nekako mu pođe za rukom da je ne prostreli pogledom. U tamnoplavoj jahaćoj haljini, sa širokom zlatnom ogrlicom poprskanom granatima i pripijenom uz vrat i uzanom krunom Majena sa zlatnim jastrebom u letu nad njenim veđama, Prva od Majena sedela je preko svog grimiznog plašta na jednoj od rasklopljivih stolica sa šakama skupljenim preko crvenih rukavica u krilu. Izgledala je staloženo kao Aes Sedai, a mirisala je... strpljivo. Nikako nije razumeo zašto je prestala da miriše kao debelo jagnje upleteno u trnjine, ali skoro da joj je na tome bio zahvalan. Dobro je imati nekoga s kime može da priča o nestaloj Faili. Slušala ga je i odisala mirisom saosećanja.

„Hoću da budem ovde ako... kada Gaul i Device dovedu zarobljenike." Namrštio se koliko zbog odlaganja toliko zbog toga što mu je izletelo. Zvučalo je kao da sumnja da će se to desiti. Pre ili posle, poći će im za rukom da zarobe neke Šaidoe, ali to izgleda nije tako lako. Hvatati zarobljenike ništa ne vredi ako ti zarobljenici ne mogu da se odvedu sa mesta gde su uhvaćeni, a Šaidoi su nemarni samo u poređenju s drugim Aijelima. I Sulin je bila strpljiva dok mu je to objašnjavala, ali već mu postaje teško da bude strpljiv. „Zašto li se Arganda zadržao?“, procedi.

Kao da je prizvan, Geldanac se napokon pojavi. Arganda uđe u šator, lica kamenog a očiju upalih. Izgledao je kao da je spavao malo koliko i Perin. Taj niski čovek imao je na sebi srebrnasti oklopni prsnik, ali ne i kalpak. Tog jutra se nije obrijao, pa mu je brada bila pokrivena prosedim čekinjama. U jednoj oklopnoj rukavici držao je pozamašnu kožnu kesu, koja zvecnu kada ju je spustio na sto pored dve što su se tu već nalazile. „Iz kraljičine škrinje“, reče pun jeda. U poslednjih desetak dana malo toga je kazao a da nije bilo puno jeda. „Dovoljno da se pokrije naš deo, a i više od toga. Morao sam da razvalim bravu i da postavim trojicu da čuvaju škrinju. Pošto je brava razvaljena, to je i za najbolje od njih veliko iskušenje."

„Dobro, dobro“, odgovori mu Perin, pokušavajući da ne zvuči previše nestrpljivo. Nije mu bilo stalo hoće li Arganda postaviti stotinu ljudi da čuvaju škrinju njegove kraljice. Njegova kesa je najmanja od te tri, a on je pokupio sve do jednog zlatnog i srebrnog novčića do kog je mogao da dođe kako bi je napunio. Ogrnuvši se plaštom, pokupi te tri kese i prođe pored Argande u sivo jutro napolju.

Na njegovo gađenje, logor je poprimio nekako trajan izgled, mada to nije bilo namerno, a on tu ništa nije mogao da učini. Mnogi Dvorečani sada spavaju pod šatorima, doduše od svetlosmeđeg zakrpljenog platna a ne u šatorima s crvenim prugama kakav je njegov, ali ipak su dovoljno veliki da se u njih smeste po osmorica ili desetorica, s kopljima nakupljenim sa svih strana i sličnim oružjem koje se sastoji od dugih držalja i oštrih glava naslaganih na ulazima, dok su ostali svoja privremena skloništa od žbunja pretvorili u stamene nastambe od isprepletenog granja zimzelenog drveća. Za šatore i kolibe u najboljem slučaju bi se moglo reći da obrazuju krivudave redove, nimalo nalik na prave linije Geldanaca i Majenaca, ali njihov deo logora svejedno je pomalo ličio na seoce, sa stazama i ulicama ugaženim kroz sneg sve do gole smrznute zemlje. Svaka logorska vatra bila je okružena prstenom od kamenja. Za njima su stajale družine ljudi ogrnutih u plaštove i s namaknutim kapuljačama kako bi se makar malo zaklonili od hladnoće i čekale doručak.

Perin se tog jutra pokrenuo upravo zbog sadržine tih kazana od crnog gvožđa. Pošto je toliko ljudi lovilo, divljač se proredila, a i svega ostalog je lagano počelo da ponestaje. Spali su na to da traže žirove koje su veverice posakrivale kako bi imale da prezime i mleli ih da bi imali za kašu. U tako poznu zimu ono što su nalazili bilo je u najboljem slučaju staro i sasušeno. Ta kisela mešavina punila je trbuh, ali čovek mora biti zaista gladan pa da je proguta. Većina lica koja je Perin usput video žudno su zurila u kazane. Poslednja kola tandrkala su kroz procep u prstenu od naoštrenog kolja oko logora, a Kairhijenjani koji su ih vozili bili su do ušiju natrontani i pogrbljeni tako da liče na tamne vunene vreće. Sve što je u tim kolima bilo sada se nalazilo naslagano u središtu logora. Prazna kola zanosila su se po izrovanoj zemlji koju su za sobom ostavila kola ispred njih, pa su jedna za drugima nestajala u šumi sred koje su podigli bivak.

Kad se Perin pojavio s Berelajn i Argandom za sobom izazvao je metež, mada ne i među gladnim Dvorečanima. O, nekoliko njih je bojažljivo klimnulo u njegovom pravcu - jedan ili dvojica budala grubo su se poklonili - ali većina je i dalje pokušavala da ga ne gleda kada je Berelajn u blizini. Budale. Kamenoglave budale! Ali malo dalje od šatora s crvenim prugama sakupilo se mnogo drugih ljudi, gurajući se po prolazima između drugih šatora. Jedan neoklopljeni majenski vojnik u sivom kaputu pritrča s Berelajninom belom kobilom, pa se pokloni i pognu da joj pridrži uzengije. Anura je već bila u sedlu jedne vitke kobile, tamne skoro koliko je Berelajnina bila bleda. Tanke pletenice ukrašene đinđuvama padale su joj do grudi, prosipajući se iz kapuljače njenog plašta. Aes Sedai kao da nije ni obraćala pažnju na ženu koju bi trebalo da savetuje. Leđa pravih kao strela, ukočeno je zurila prema niskim aijelskim šatorima, gde se nije kretalo ništa sem tananih drhtavih stubova dima što su se dizali iz rupa na šatorima. Jednooki Galen, s crvenim kalpakom, oklopnim prsnikom i povezom preko oka, u potpunosti je nadomešćivao nepažnju tarabonske sestre. Čim se Berelajn pojavila, oštro je izdao naredbu od koje se pedeset Krilatih stražara ukipilo, uspravivši duga konjička koplja čeličnih vrhova i crvenih zastavica. Kada je uzjahala, Galen je opet izdao kratku zapovest na koju su se oni skoro kao jedan bacili u sedla.

Arganda se namršti prema aijelskim šatorima, namršti se na Majence, pa onda odsečnim koracima priđe jednakom broju geldanskih kopljanika u blistavim oklopima i kupastim zelenim kalpacima, pa se tiho obrati čoveku koji će im zapovedati, vitkom vojniku po imenu Kirejin, za kojeg je Perin pretpostavljao da je plemenitog roda, bar sudeći po nadmenom pogledu koji se video kroz prečage njegove posrebrene čelenke. Arganda je toliko nizak da je Kirejin morao da se pogne kako bi saslušao šta ovaj ima da mu kaže, pa mu se zbog toga lice još više smrzlo. Jedan od ljudi iza Kirejina umesto koplja sa zelenom zastavicom nosio je steg s crvenim barjakom i na njemu tri šestokrake srebrne zvezde Geldana, a jedan od Krilatih stražara nosio je majenskog zlatnog jastreba na plavom.

I Aram je bio tu, mada pomalo po strani i ne u sedlu. U svom otrovnozelenom plaštu, s balčakom mača koji mu je štrčao iza jednog ramena, ljubomorno se mrštio čas na Majence a čas na Geldance. Kada je video Perina, prestao je da se mršti i nadurio se, pa je odjurio gurajući se između Dvorečana koji su čekali doručak. Nije ni zastajao da se izvini ljudima u koje je udarao. Dok su dani prolazili u čekanju, Aram je postajao sve plahovitiji i brecao se i rugao svima sem Perinu. Juče skoro da se potukao s dvojicom Geldanaca oko nečega čega niko od njih nije mogao da se tačno seti kada su ih razdvojili, sem što je Aram kazao da su Geldanci puni nepoštovanja, a oni su rekli da on ima pogan jezik. Zato nekadašnji Krpar toga jutra ne ide s njim. U So Haboru biće dovoljno osetljivih stvari i bez Arama koji zapodeva tuče kada Perin ne gleda.

„Pazi na Arama“, tiho reče kada mu Danil dovede konja. „A još bolje pazi na Argandu“, dodade, trpajući kese u bisage i čvrsto ih zakopčavajući. Berelajnin prilog veoma je lepo dopunio njegov i Argandin. Pa, ona ima razloga da bude velikodušna. Njeni ljudi su gladni kao svi ostali. „Arganda mi liči na čoveka spremnog da napravi neku glupost." Stamen malčice poigra i zabaci glavu kada Perin prihvati uzde, ali pastuv se ipak brzo smiri pod odlučnom i nežnom rukom.

Prstom pocrvenelim od hladnoće Danil protrlja brkove nalik na kljove i pogleda Argandu ispod oka, a onda duboko uzdahnu a dah mu se pretvori u maglu. „Držaču ga na oku, lorde Perine“, promrmlja i malo cimnu plašt, „ali bez obzira na ono što si rekao da sam ja glavni, on me ništa neće slušati čim se ti izgubiš s vidika."

Nažalost, to je sušta istina. Perin bi radije poveo Argandu sa sobom a tu ostavio Galena, ali ni jedan ni drugi nisu bili voljni da to prihvate. Geldanac jeste prihvatao da će ljudi i konji uskoro početi da gladuju ako se odnekud ne obezbedi hrana, ali nije mogao naterati sebe da ode još dalje od svoje kraljice nego što već jeste, čak ni na dan puta. Na izvestan način, delovao je mahnitije i od Perina, ili možda samo spremnije da se tome prepusti. Prepušten samome sebi, Arganda bi se svakoga dana pomalo približavao Šaidoima sve dok im se ne nađe pred nosom. Perin je spreman da umre kako bi oslobodio Failu. Arganda je, izgleda, samo spreman da umre.

„Danile, čini šta god možeš kako bi ga sprečio da ne napravi neku glupost." Trenutak kasnije dodade: „Samo da ne dođe do udaraca." Naposletku, ne može mnogo očekivati od Danila kada je reč o obuzdavanju tog čoveka. Tri su Geldanca na svakog Dvorečanina, a Faila nikada neće biti oslobođena ako počnu da se međusobno ubijaju. Perin samo što ne nasloni glavu na Stamenove sapi. Svetlosti, što je umoran, i ne vidi ništa pred sobom.

Lagani bat kopita obznani dolazak Masuri i Seonid, s njihova tri Zaštitnika odmah iza njih, umotanih u plaštove koji su postizali da ti ljudi i njihovi konji većim delom izgledaju kao da ih nema. Obe Aes Sedai nosile su blistavu svilu, a ispod ruba Masurinog tamnog plašta videla se debela zlatna ogrlica, u slojevima debelih niti. Na Seonidinom čelu visio je malecki beli dragulj s jednog tananog zlatnog lančića prikopčanog za njenu kosu. Anura se opusti, pa se udobnije namesti u sedlu. Među aijelskim šatorima Mudre su stajale u redu i posmatrale ih - šest visokih žena s tamnim šalovima prebačenim preko glava. Žitelji So Habora će možda biti naklonjeni Aijelima taman koliko su žitelji Maldena bili, ali Perin nije bio siguran da će Mudre pustiti da pođe bilo koja od te dve sestre. One su bile poslednji razlog za čekanje. Sunce je već rudelo nad krošnjama.

„Što pre stignemo, to ćemo se ranije vratiti“, kaza i pope se u riđanovo sedlo. Dok je projahao kroz procep napravljen da se propuste kola, Dvorečani su već vraćali nedostajuće kolje. Pošto su Masemini ljudi u blizini, svi su na oprezu.

Do šume je bilo stotinu koraka, ali pogled mu je uhvatio kretnju, nekoga u sedlu kako se povlači u dublje senke ispod visokog drveća. Nesumnjivo da je reč o nekome od Maseminih posmatrača koji juri da javi proroku da su Perin i Berelajn izašli iz logora. Ali ma koliko brzo jahao, neće moći da stigne na vreme. Ako Masema hoće da ubije Berelajn ili Perina, što se čini verovatnim, moraće da sačeka drugu priliku.

Ali Galen nije imao namere da se kocka s tim. Ni od Santesa ni od Gendara, Berelajnina dva hvatača lopova, nije bilo ni traga ni glasa otkad se nisu vratili iz Maseminog logora, a za Galena je to bio siguran znak da su im svima glave u torbi. Naredio je da se njegovi kopljanici rašire u oštrooki prsten oko Berelajn pre nego što su stigli do ruba šume. A i oko Perina, mada je to bilo samo slučajno. Da se on nešto pitao, Galen bi poveo svih svojih negde oko devet stotina Krilatih stražara, mada bi po njegovom mišljenju bilo još bolje da Berelajn nikuda ne ide. I Perin je pokušao da je odgovori, ali u tome nije bio ništa uspešniji. Ta žena ume da lepo sasluša čoveka, a onda da uradi kako njoj dođe. I Faila je takva. Čovek ponekad s time jednostavno mora da živi. Zapravo, ne ponekad već uglavnom, pošto drugog izbora nema.

Naravno, borbena linija im se poremetila zbog velikog drveća i stenja što je štrčalo iz snega, ali bili su živopisan prizor čak i u polumraku koji je u šumi vladao, s crvenim zastavicama obasjanim zakošenim zracima sunčeve svetlosti kako se vijore na povetarcu, konjanicima u crvenim oklopima kako na trenutke nestaju iza ogromnih hrastova i kožolista. Tri Aes Sedai jahale su iza Perina i Berelajn, pa za njima Zaštitnici, koji su budno motrili na šumu oko njih, a onda Berelajnin barjaktar. Kirejin i geldanski barjak išli su malčice iza njih, dok su ga njegovi ljudi sledili postrojeni u blistavo uredne redove - bar koliko je to bilo moguće. Šumska otvorenost zapravo je opsena i nimalo ne odgovara uređenim bojnim redovima i barjacima jarkih boja, ali kada se tome dodaju svilena odeća, dragulji, kruna i Zaštitnici u onim plaštovima koji menjaju boje, sve je to bio veoma upečatljiv prizor. Perinu jc došlo da se zasmeje, samo što mu baš nije bilo do veselja.

Berelajn kao da je osetila o čemu on to razmišlja. „Kada ideš da kupiš vreću brašna“, reče mu, „obuci se u običnu vunenu odeću tako da prodavač pomisli da ne možeš da platiš više od onoga što moraš. A kada ideš da kupuješ brašno na tovare, onda se okiti draguljima tako da prodavač pomisli da možeš sebi priuštiti da se vratiš i kupiš sve što ima na prodaju."

Perin nije mogao a da se ne nasmeje. To je poprilično zvučalo kao nešto ito mu je svojevremeno gazda Luhan kazao, munuvši ga u rebra da mu stavi do znanja da je to šala i gledajući ga u oči kako bi mu pojasnio da je ipak reč o nečemu višem. Obuci se loše kada tražiš malu uslugu, a lepo kada tražiš veliku. Baš mu je drago što Berelajn više ne miriše kao vučica u lovu. To je bar jedna briga manje.

Ubrzo su sustigli povorku kola; dok su oni stigli do zemljišta određenog za Putovanje, ona je stala. Sekire i znoj raskrčili su drveće posečeno kapijama i napravili malu čistinu, koja se prepunila ljudima i pre nego što je Galen oko nje postavio svoj prsten kopljanika. Fejdžir Niejld već je bio tu - kočoperni Muranđanin brkova zasukanih voskom u sedlu uškopljenog šarca. Kaput će inu poslužiti da zavara ljude koji ranije nisu videli Aša’mane; jedini drugi koji ima takođe je crn, a na ovom bar nema pribadača na okovratniku da bude prepoznatljiv. Sneg nije bio dubok, ali su dvadesetorica Dvorečana koje je predvodio Vil al’Sin bili u sedlima umesto da stoje čekajući i da im se noge smrzavaju u čizmama. S dugim lukovima preko leđa, načičkani tobolcima i raznoraznim mačevima za pojasima, izgledaju tvrđe i opasnije od ljudi koji su otišli iz Dve Reke s njim. Perin se nadao da će ubrzo moći da ih pošalje kući - ili još bolje, da ih tamo odvede.

Većina je preko sedala držala nekakvu halebardu ili slično oružje, ali Tod al’Kar i Flan Bejrstir nosili su barjake - Perinovu crvenu vučju glavu i crvenog orla Maneterena. Todova široka vilica bila je tvrdoglavo isturena, a Flan Bejrstir, visok i žgoljav čovek iz jednog mesta prema Stražarskom Brdu, izgledao je kao da se duri. Vrlo verovatno da nije hteo da mu zapadne taj posao. Možda isto važi i za Toda. Vil pogleda Perina jednim od onih svojih otvorenih nevinih pogleda koji su zavarali tako mnogo devojaka kod kuće - Vil voli da nosi previše veza na svojim prazničnim kaputima, a čisto obožava da jaše ispred tih barjaka, verovatno u nadi da će neka žena pomisliti da su njegovi - ali Perin ga zanemari. Nije očekivao ostalo troje ljudi na čistini ništa više nego te barjake.

Umotan u plašt kao da je blagi povetarac koji duva zapravo mećava, Balver nespretno potera konja prema Perinu. Dve Failine prišipetlje pođoše za njim s prkosom na licima. Medorine plave oči delovale su nekako neobično na njenom tamnoputom tairenskom licu, mada je i njen kaput, sa širokim rukavima sa zelenim prugama, delovao čudno na njenom prsatom telu. Kći jednog visokog lorda, držala se kao plemkinja i nimalo joj nije odgovaralo da nosi mušku odeću. Latijan, Kairhijenjanin i sav bled, a odeven u kaput taman skoro kao Niejldov, mada označen preko grudi s četiri crvene i plave crte, nije bio mnogo viši od nje, pa je zbog toga - ali i zbog toga što je šmrkutao od prehlade i stalno trljao oštar nos - delovao znatno manje sposobno. Još jedno iznenađenje bilo je što ni jedno ni drugo nisu nosili mačeve.

„Moj lorde; moja gospo Prva“, obrati im se Balver onim suvim glasom, pa se kratko pokloni u sedlu, kao kad vrabac poskakuje na grani. Pogled mu na tren polete prema Aes Sedai iza njih, ali to je bio jedini znak kojim je pokazao da je svestan sestara. „Moj lorde, setio sam se da imam jednog poznanika u tom So Haboru: oštrača i kujundžiju koji putuje i prodaje svoju robu; možda je trenutno kod kuće, a ja ga nekoliko godina nisam video." To je prvi put da pominje kako igde ima prijatelja, a varoš pokopana na severu Altare zaista deluje kao čudno mesto za sklapanje prijateljstava, ali Perin svejedno samo klimnu. Pretpostavljao je da je taj neko nešto više od prijatelja, kako Balver tvrdi. Već je počeo da pretpostavlja da je Balver nešto više nego što tvrdi.

„A tvoji saputnici, gazda Balvere?" Berelajnino lice u njenoj krznom postavljenoj kapuljači bilo je bezizrazno, ali po mirisu bi se reklo da joj je nešto smešno. Dobro je znala da je Faila svoje mlade sledbenike koristila kao uhode i bila je sigurna da ih Perin koristi na isti način.

„Hteli su da se malo prošetaju, moja gospo Prva“, odgovori koščati čovečuljak ne trepnuvši. „Ja ću odgovarati za njih, moj lorde. Obećali su da neće praviti nevolje, a možda nešto i nauče." I on je mirisao kao da mu je nešto smešno - premda je njegov miris, naravno, bio memljiv - ali kao da je malčice razdražen. Balver zna da ona zna, što mu nikako nije po volji, ali ona nikada to nije otvoreno pomenula, što mu već jeste po volji. Balver je svakako nešto više nego ono što se pretvara da jeste.

Čovek mora da ima svojih razloga zbog kojih ih vodi. Pošlo mu je za rukom da na ovaj ili na onaj način preuzme sve Failine sledbenike i da ih rasporedi da prisluškuju i drže na oku šta se dešava među Geldancima, Majencima, pa čak i Aijelima. Prema njemu, ono što tvoji prijatelji govore i čine može se pokazati jednako zanimljivim kao ono što tvoji neprijatelji nameravaju, i upravo si tada siguran da su ti zaista prijatelji. Naravno, Berelajn zna da se njeni ljudi uhode. A i Balver zna da ona zna. A ona zna da on... Sve je to previše zamršeno za jednog seoskog kovača.

„Tračimo vreme“, reče Perin. „Niejlde, otvori kapiju.”

Aša’man mu se isceri i zagladi navoštene brkove - Niejld se previše ceri otkad su našli gde su Šaidoi; možda je željan da se suoči s njima - isceri se i Široko mahnu jednom rukom. „Kako zapovedaš“, veselo reče i dobro poznati srebrnasti zasek svetlosti pojavi se i raširi u rupu u vazduhu.

Ne čekajući nikoga, Perin projaha i nađe se na snegom prekrivenom polju, okruženom niskim kamenim zidom, u zatalasanom kraju koji deluje bezmalo ogoljeno naspram šume koju je upravo ostavio za sobom, svega nekoliko milja od So Habora, ako Niejld nije grdno pogrešio. Ako jeste, Perin se nešto nosio mišlju da mu počupa one brkove s lica. Kako taj čovek može da bude toliko veseo?

Ali ubrzo je jahao ka zapadu pod tmurnim i oblačnim nebom, niz snegom zastrt drum dok su ga taljige visokih točkova sledile u redu jedna za drugom, a senke ranog jutra pružale se napred. Stameni je zatezao uzde, želeći da pojuri u kas, ali Perin ga je zauzdavao da bi tovarna kola mogla da ih prate. Galenovi Majenci morali su da pređu na polja pored puta kako bi održavali svoj prsten oko njega i Berelajn, a to je značilo da moraju prelaziti preko zidića od grubo tesanog kamena koji su delili polje od polja. Između nekih poseda bile su kapije, verovatno da bi se mogli razmenjivati volovi i plugovi, pa su neki konjanici prolazili kroz njih, dok su u druga polja ulazili razmetljivo preskačući zidove tako da im se zastavice na kopljima vijore, dovodeći time u opasnost konjske noge i svoje vratove. Istini za volju, Perin ama baš nimalo nije mario za njihove vratove.

Vil i dve budale s vučjom glavom i crvenim orlom pridružile su se majanskom stegonoši iza Aes Sedai i Zaštitnika, ali ostali su se Dvorečani raširili sa obe strane kola. Previše je tovarnih kola da ih čuva manje od dvadesetorice, ali vozari će se bolje osećati zbog njih. Mada niko ne očekuje razbojnike, niti Šaidoe, ali svi se osećaju nelagodno van zaštite koju pruža logor. U svakom slučaju, tu mogu videti svaku pretnju dobrano pre nego što stigne do njih.

Niska zatalasana brdašca zapravo ne omogućavaju da se pogled pruži, ali to je seljački kraj, sa stamenim kamenim kućama pokrivenim rogozinom i ambarima rasutim po njivama, a divljine nigde nije bilo. Čak su i mali lugovi koji grle padine tu da bi se u njima sekla drva za ogrev. Ali onda Perinu sinu da sneg na putu pred njim nije svež - a opet, jedine tragove ostavila je Galenova izvidnica. Niko se nije kretao oko tih tamnih kuća i ambara; ni iz jednog debelog dimnjaka nije se dizao dim. Krajolik je delovao potpuno nepomično i prazno. On se naježi i prođoše ga žmarci.

Jedna Aes Sedai uzviknu, a on se osvrnu i vide da Masuri pokazuje ka severu na nekakvu leteću priliku. Na prvi pogled, reklo bi se da je to stvorenje nekakav veliki šišmiš koji na dugim opnastim krilima leti ka istoku: čudan šišmiš dugog vrata i dugog tankog repa koji se vuče za njim. Galen opsova i diže durbin do oka. Perin ga je lepo video i bez toga, čak razaznavajući ljudsko biće koje se drži tom stvorenju za vrat, jašući ga kao konja.

„Seanšani“, izusti Berelajn, a i u glasu i u mirisu osećala joj se zabrinutost.

Perin se okrenu u sedlu kako bi pogledom ispratio let tog stvora sve dok ga bleštanje izlazećeg sunca nije zaslepelo. „Nema to nikakve veze s nama“, reče. Ako je Niejld pogrešio, ima da ga zadavi.