Raskršće sumraka

7 Kovačka slagalica

Kada smeh utihnu, Aram se samozadovoljno isceri, i to bez onog mirisa straha koji je ranije odavao. Čovek bi pomislio da je on već video te tragove i znao sve što o njima ima da se zna. Ali niko nije obraćao pažnju na njegov podrugljivi kez, niti na išta drugo sem na ogromne tragove psećih šapa utisnute u kamen, čak ni posle Perinovog objašnjenja da su psomraci davno otišli. Naravno, nije mogao da im kaže kako on to zna, ali taj propust izgleda niko nije primetio. Jedno koplje rane jutarnje svetlosti pod oštrim uglom padalo je pravo na sivu pločastu stenu, jasno je obasjavajući. Korak se već navikao na sve slabiji miris sagorelog sumpora - bar je samo frktao i priljubljivao uši uz glavu, ali drugi konji izbegavali su da priđu zakošenoj steni. Osim Perina, niko od ljudi nije mogao da oseti taj smrad, pa je većina njih gunđala zbog plahovitosti svojih konja i zurila u čudno izgaženu stenu kao da je to neka zanimljivost izložena u putujućem cirkusu.

Berelajnina dežmekasta služavka vrisnula je kada je videla tragove i zanjihala se u sedlu kao da će pasti sa svoje debele kobile, koja nije prestajala da poigrava, ali Berelajn je samo zamišljeno zamolila Anuru da se postara za nju i nastavila da zuri u tragove, lica bezizražajnog kao da je i sama Aes Sedai. Ali šake joj se stisnuše na uzdama toliko čvrsto da se crvena koža njenih rukavica skoro do pucanja zategnu preko zglobova. Bertajn Galen, lord kapetan Krilatih stražara, crvenog kalpaka ukrašenog urezanim krilima i trima tankim grimiznim perjanicama, ovoga jutra je sam zapovedao Berelajninim telohraniteljima, pa je poterao svog visokog crnog škopca bliže kamenu i skočio iz sedla u sneg do kolena, skinuo kalpak i onim svojim jednim okom namršteno se zagledao u pljosnatu stenu. Skerletni kožni povez prekrivao je praznu duplju, u kojoj je nekada bilo drugo oko; beše mu zavezan preko sede kose koja mu je padala do ramena. Po tome kako je namršten videlo se da smatra kako su u nevolji, ali on je uvek najpre uviđao najgore mogućnosti. Perin je pretpostavljao da je za jednog vojnika to i bolje nego da uvek vidi samo najbolje.

I Masuri sjaha, ali čim stade na zemlju zastade, držeći u jednoj ruci uzde svoje šarene kobile, pa nesigurno baci pogled prema trima preplanulim Aijelkama. Nekoliko majanskih vojnika na to nelagodno zažamori, ali trebalo je da su se već svikli. Anura sakri lice dublje u sivu kapuljaču, kao da ne želi da gleda u kamen, i odsečno prodrma Berelajninu služavku; žena se zgranuto izbeči na nju. S druge strane, Masuri je čekala pored svoje kobile izgledajući strpljivo, samo što je neprestano gladila riđe suknje svoje svilene jahaće haljine, kao da i ne shvata šta radi, što je kvarilo taj utisak strpljenja. Mudre se nemo zgledaše, bezizrazne kao sestre. Karela je stajala pored Nevarin, mršave zelenooke žene, a s njene druge strane bila je Marlina, očiju plavih kao sumrak i kose tamne, retke među Aijelima, sada ne sasvim pokrivene šalom. Sve tri su bile visoke, skoro kao muškarci, i nijedna od njih nije delovala kao da je više od nekoliko godina starija od Perina, ali niko ne može da stekne takvu spokojnu samouverenost a da ne proživi više godina nego što je po njihovim licima vidno. Mada su nosile duge ogrlice i teške narukvice od zlata i belokosti, njihove tamne debele suknje i tamni šalovi koji su im skoro skrivali bele bluze više su priličili seljankama, ali nije bilo nikakve sumnje ko tu zapoveda - one ili Aes Sedai. Zapravo, ponekad kao da nije bilo nikakve sumnje zapovedaju li one ili Perin.

Naposletku, Nevarin klimnu. I nasmeši se toplo i sa odobravanjem. Perin je nikada ranije nije video da se smeši. Nevarin nije bila neprestano namrštena, ali obično je izgledala kao da traži koga da grdi.

Tek kada joj ova klimnu, Masuri pruži uzde jednom vojniku. Od njenog Zaštitnika nije bilo ni traga ni glasa, za šta su zacelo odgovorne Mudre. Rovejr je obično bio zakačen za nju kao čičak. Zadigavši svoje razdeljene suknje, ona zagaca kroz sneg, sve dublji kako se približavala steni, pa onda poče da opipava tragove, očigledno usmeravajući, mada se nije dešavalo ništa što je Perin mogao da vidi. Mudre su je pažljivo posmatrale, ali njima su Masurina tkanja bila vidljiva. Anura nije pokazivala nikakvo zanimanje. Krajevi tankih pletenica Sive sestre trzali su se kao da odmahuje glavom ispod kapuljače i poterala je konja dalje od služavke, dobrano van vidnog polja Mudrih, mada ju je to odvelo dalje od Berelajn, koja bi možda sada želela njen savet. Anura je baš izbegavala Mudre koliko god je mogla.

„Oživeše priče za sedenje uz ognjište“, progunđa Galen, cimajući svog škopca dalje od stene i gledajući Masuri ispod oka. Aes Sedai je poštovao, ali malo je ljudi želelo da bude blizu jedne Aes Sedai kada ova usmerava.

„Mada ne znam zašto se više iznenađujem, nakon svega što sam video otkad smo otišli iz Majena.“ Pažnje potpuno posvećene tragovima, Masuri kao da ga nije ni čula.

Kopljanici u sedlima odjednom zažamoriše kao da nisu verovali sopstvenim očima sve dok im zapovednik nije potvrdio da je to što vide stvarnost, pa neki od njih počeše da se osećaju na nelagodan strah, kao da očekuju da će psomraci iskočiti iz senke. Perin nije mogao tek tako razaznati pojedince među tolikim vojnicima, ali živčana kiselost osećala se tako snažno da mora da je dopirala od više njih. Galen je izgleda osetio isto što je Perin nanjušio; ima on svojih mana, ali već dosta godina zapoveda vojnicima. Okačivši kalpak o balčak svog dugog mača, on se isceri. Povez preko oka davao je njegovom kezu primesu zlokobnosti, kao da je čovek koji može da se šali smrti u lice, ali da isto to očekuje i od drugih.

„Ako nam Crni psi budu smetali, nasolićemo im uši“, obznani glasno i srčano.

„Tako se radi u pričama, zar ne? Posoliš im uši i oni nestanu.“ Nekoliko kopljonoša se nasmeja, mada se vonj straha nije primetno smanjio. Jedno su priče pripovedane kraj vatre, a sasvim drugo te priče - otelotvorene.

Galen povede svog vranca do Berelajn i spusti šaku u oklopnoj rukavici na vrat njenog dorata. On značajno pogleda Perina, ali ovaj mu samo bezizrazno odvrati pogled, odbijajući da shvati poruku. Šta god da taj čovek ima da kaže, može to da kaže ispred njega i Arama. Galen uzdahnu.

„Izdržaće im petlja, moja gospo“, tiho kaza, „ali činjenica je da smo u nezgodnom položaju - okruženi smo neprijateljima sa svih strana i zalihe nam ponestaju. Nakot Senke samo sve pogoršava. Milostiva, moja dužnost je da mislim na tebe i na Majen, i uza sve dužno poštovanje prema lordu Perinu, možda bi trebalo da razmislite da promenite svoje namere.“ Perin proključa od besa - taj čovek je spreman da odustane od Faile! Ali Berelajn progovori pre nego što on stiže da to kaže.

„Neće biti nikakvih izmena, lorde Galene.“ Ponekad je bilo prelako zaboraviti na to da je ona vladarka. Premda je Majen onako mali, govorila je zvonko, glasom dostojnim kraljice Andora. Pravih leđa, sedela je u sedlu kao na prestolu i govorila dovoljno glasno da svi oko nje čuju njenu odluku, i dovoljno odlučno da svima stavi do znanja kako je odluka doneta.

„Ako smo okruženi neprijateljima, onda je kretanje napred jednako bezbedno kao povratak nazad ili skretanje u stranu. A i sve da je vraćanje ili skretanje desetostruko bezbednije, svejedno bih nastavila. Nameravam da izbavimo gospu Failu, makar morali da se probijemo između hiljadu psomraka i Troloka. Na to sam se zaklela!“

U odgovor se prolomi gromko klicanje. Krilati stražari povikaše i digoše koplja u vazduh tako da se crvene zastavice zavijoriše. Miris straha ostade da visi u vazduhu, ali zvučali su kao da su spremni da proseku put kroz bezbroj Troloka, samo da ne bi bili uniženi u Berelajninim očima. Galen im je zapovedao, ali svoju vladarku su voleli, uprkos lošem glasu koji ju je pratio zbog muškaraca. A možda delimično i zbog toga. Okrećući jednog muškarca koji ju je smatrao prelepom protiv drugog, Berelajn je sprečavala Tir da ne proguta Majen. Što se Perina tiče, jedva se suzdržao da se ne zablene zabezeknuto u nju. Njen miris zračio je odlučnošću! Galen povi sedu glavu u znak nevoljnog prihvatanja, a Berelajn klimnu kratko i zadovoljno pre nego što svu svoju pažnju posveti Aes Sedai pored kamena.

Masuri je prestala da maše rukama i sada je samo gledala u otiske, zamišljeno se lupkajući prstom po usnama. Bila je lepuškasta žena, ali ne prelepa, mada je to možda delimično bilo zbog bezvremenosti Aes Sedai, a možda je tome trebalo da zahvali i na skladnosti i lepoti svojih pokreta. Često je teško bilo oceniti je li neka sestra rođena u siromašnoj seoskoj porodici ili u veličanstvenom dvorcu. Perin ju je viđao pocrvenelu i besnu, iznurenu i na ivici živaca, ali uprkos napornom putu i životu u aijelskim šatorima, njena tamna kosa i odeća izgledale su kao da se o njoj stara služavka. Tggle Hala je kao da stoji u biblioteci.

„Masuri, šta si otkrila?“, upita Berelajn.

„Masuri, molim te. Masuri?“

To poslednje bi malo oštrije i Masuri se trže; kao da se iznenadila shvativši da nije sama. Lako je moguće da se jeste lecnula; po mnogo čemu bila je više kao da pripada Zelenom ađahu nego Smeđem, usredsređenija na delanje nego na razmišljanje, neposredna i nikada dvosmislena, ali svejedno je umela da se potpuno izgubi u nečemu što joj privuče pažnju. Sklopivši šake preko pasa, otvori usta - ali mesto da progovori, zastade i upitno pogleda Mudre.

„Nastavi, devojko“, nestrpljivo joj reče Nevarin, podbočivši se tako da joj narukvice zazveckaše. Kada se namrštila, više je ličila na sebe nego maločas, ali ni druge dve Mudre, kako je izgledalo, nisu sve to ništa više odobravale. Tri namrštena lica u nizu, kao tri bledooke vrane na plotu.

„Nismo te pustile to da radiš samo da bi zadovoljila svoju radoznalost. Hajde više. Reci nam šta si otkrila.“

Masuri pocrvene, ali smesta progovori, gledajući Berelajn. Mora da joj se ni najmanje nije dopalo što je grde u javnosti, bez obzira na to što svi znaju u kakvom je odnosu s Mudrima.

„O psomracima se zna prilično malo, ali ja sam ih na izvestan način proučavala. Prethodnih godina naletela sam na sedam čopora, na njih pet dva puta a na dva tri puta.“ Rumenilo joj je bledelo sa obraza i ona lagano poče da zvuči kao da drži predavanje.

„Neki drevni pisci kažu da postoji samo sedam čopora, a drugi kažu da ih ima devet, trinaest ili ističu neki drugi broj koji smatraju posebno značajnim. Ali za vreme Troločkih ratova, Sorelana Alsahan pisala je o ’stotinu čopora Senkinih pasa što love noću’, a još ranije Ivonel Baratija navodno je pisala o ’psima rođenim od Senke, u broju koji je košmaran za čovečanstvo’. Mada, lako je moguće da je Ivonel zapravo apokrifna. U svakom slučaju...“ Ona zamaha rukama kao da traži pravu reč.

„Miris nije odgovarajući izraz, a nije ni ukus. Osećaj koji prati svaki čopor jedinstven je i sa sigurnošću mogu da kažem da ovaj čopor nikada ranije nisam susrela, tako da znamo da broj sedam nije tačan. Bilo da je ispravan broj devet, trinaest ili neki sasvim treći, priče o psomracima daleko su češće od samih psomraka, a ovoliko južno od Pustoši izuzetno su retki. Još jedna retkost: u ovom čoporu lako je moguće da ih je čak pedeset. Uobičajena gornja granica je deset ili dvanaest. Korisna maksima: kada se dve retkosti nađu spojene, na to valja obratiti posebnu pažnju.“ Zastade, pa diže prst da bi naglasila taj stav, a onda klimnu kada vide da je Berelajn shvatila, i ponovo sklopi ruke. Nalet vetra zabaci joj žućkastosmeđi plašt preko jednog ramena, ali ona izgleda nije ni primetila da joj je sada hladnije.

„Tragove psomraka uvek prati osećaj žurbe, ali taj osećaj se razlikuje zavisno od niza činilaca, koji mi nisu svi poznati. Ovaj trag prati napeta mešavina... Pretpostavljam da bi se to moglo nazvati nestrpljenjem. To nije ni izbliza dovoljno snažan izraz - kao da se smrtonosna rana naziva ubodom igle - ali poslužiće. Rekla bih da njihov lov već neko vreme traje i da im njihov plen nekako izmiče. Inače, lorde Galene, šta god priče govorile, so ni najmanje ne škodi psomracima.“ Dakle, nije se baš potpuno izgubila u svojim mislima.

„Uprkos onome što se pripoveda, oni nikada ne love nasumice, mada su spremni da ubiju ako im se ukaže prilika i ako im to ne ometa lov. Psomracima je lov najvažniji. Njihova lovina je uvek veoma bitna Senci, mada ponekad ne znamo zašto. Dešavalo se da zaobiđu velike i moćne ljude samo da bi ubili neku seljanku ili zanatliju, ili da uđu u grad ili selo, pa da ga opet napuste nikoga ne ubivši, mada je očigledno da su došli iz nekog razloga. Moja prva pomisao o tome šta ih je ovamo dovelo morala je biti odbačena, budući da su produžili.“ Pogled joj na tren polete prema Perinu, tako brzo da nije bio siguran da je iko drugi primetio.

„Uzevši sve to u obzir, veoma sumnjam da će se vratiti. A, da; otišli su odavde pre više od sat vremena. Bojim se da je to sve što mogu da vam kažem.“ Nevarin i druge dve Mudre klimnuše u znak odobravanja kada ona završi, na šta joj se boja malčice vrati u obraze, mada opet smesta nestade kada joj lice poprimi bezizraznost spokoja jedne Aes Sedai. Vetar promeni smer i donese njen miris Perinu, u kojem su se osećali iznenađenost i zadovoljstvo, pa onda uznemirenost zbog zadovoljstva.

„Hvala ti, Masuri Sedai“, svečano i ozbiljno reče Berelajn, malčice se naklonivši u sedlu, a Masuri to prihvati neznatno klimnuvši.

„Umirila si nam strahove.“

Zaista, miris vojničkog straha poče da bledi, mada Perin ču kada Gaien progunđa: „Mogla je to poslednje da nam kaže već na početku.“

Perinove uši uhvatiše još nešto, kroz zvuke konjskih kopita i tih smeh konjanika, pun olakšanja. S juga se začu zov plave senice, što niko sem njega nije mogao da čuje, a odmah zatim testerasti zov zakrabuljenog vrapca. Odmah potom oglasi se još jedna plava senica, a za njom zakrabuljeni vrabac, pa onda opet, samo još bliže. Možda u Altari ima plavih senica i zakrabuljenih vrabaca, ali dobro je znao da ove ptice nose dvorečanske duge lukove. Plava senica znači da se ljudi približavaju, u većem broju i možda neprijateljski raspoloženi. Zakrabuljeni vrabac, koga su kod kuće neki zvali lopovptica, zbog navike da krade svetle predmete, s druge strane... Perin opipa palcem oštricu svoje sekire, ali sačeka da se još dva zova oglase, dovoljno blizu da i ostah mogu da ih čuju.

„Jeste li čuh?“, upita i pogleda ka jugu kao da je tek tada čuo zov.

„Moji osmatrači su uočili Masemu.“ Na te reči još nekoliko ljudi diže glave i stade da osluškuje, pa klimnu kada se glasanje ptica ponovi, još glasnije nego ranije.

„Dolazi ovamo.“

Galen psujući nataknu kalpak na glavu i baci se u sedlo. Anura zgrabi uzde, a Masuri poče da se probija kroz sneg prema svojoj šarenoj kobili. Kopljanici se promeškoljiše u sedlima i počeše da odaju miris gneva, opet prožet strahom. Krilata straža je ubeđena da im je Masema dužan krvi, ali niko od njih nije bio željan da to pokuša da naplati sa svega pedesetoricom konjanika - kada Masema nikada ne jaše bez stotine.

„Neću da bežim od njega“, izjavi Berelajn. Ledeno se namršti i pogleda ka jugu.

„Sačekaćemo ga ovde.“

Galen zausti, ali ponovo zatvori usta ne progovorivši - bar ne njoj. Duboko udahnuvši, zaurla naređenja i razmesti Stražare. To nije bilo ni najmanje lako. Koliko god drveće bilo razmaknuto, šume nisu dobra mesta za kopljanike. Svaki juriš već na početku ne dolazi u obzir, a teško je proburaziti čoveka kopljem kada ovaj može da zamakne za deblo i iskoči iza tebe. Galen pokuša da ih razmesti ispred Berelajn, između nje i ljudi koji stižu, ali ga ona samo oštro pogleda i jednooki čovek promeni naređenja, pa postavi kopljanike u jedan krivudavi red, ispupčen oko ogromnih stabala, ali usredsređen na nju. Jednog vojnika Galen posla galopom nazad u logor, pognutog u sedlu i koplja spuštenog nisko kao da juriša, terajući konja što je brže mogao uprkos snegu i neravnom zemljištu. Berelajn na to izvi obrvu, ali ništa ne reče.

Anura potera svoju smeđu kobilu prema Berelajn, ali stade kada je Masuri pozva po imenu. Smeđa sestra stigla je do svoje šarene kobile, ali i dalje je stajala u snegu okružena Mudrima, koje su u poređenju s njom bile dovoljno visoke da ona izgleda kao da nije odrasla. Anura je oklevala sve dok je Masuri nije ponovo pozvala, samo oštrije. Perinu se tada učini da čuje kako je Anura teško uzdahnula pre nego što odjaha do njih i sjaha. Šta god da su Aijelke imale da kažu, glasova pretihih da bi ih Perin čuo, združene ispred Anure i glava pognutih ka njenoj, to se tarabonskoj sestri ni najmanje nije dopadalo. Lice joj je i dalje bilo skriveno kapuljačom, ali njene tanane pletenice sve su se brže njihale kako je ona sve snažnije odmahivala glavom, da bi se naposletku odjednom okrenula i digla nogu u uzengije. Masuri je sve vreme nemo stajala, puštajući Mudre da pričaju, ali sada je uhvatila Anuru za rukav i tiho kazala nešto zbog čega Anura klonu, a Mudre klimnuše. Zabacivši kapuljaču tako da joj pade niz leđa, Anura sačeka da se Masuri popne u sedlo svoje kobile pre nego što i sama uzjaha, a onda dve sestre odjahaše zajedno do reda kopljanika, pa se naguraše pored Berelajn, a Mudre se probiše između njih i stadoše na suprotnu stranu od Perina. Anurine široke usne bile su šumorno povijene, i uznemireno je trljala palčeve.

„Šta to nameravate?“, upita Perin, pokušavajući da sakrije svoje sumnje. Možda su Mudre pustile Masuri da se nalazi s Masemom, ali i dalje tvrde kako misle da tog čoveka treba ubiti. Aes Sedai ne mogu koristiti Moć kao oružje ako nisu u opasnosti, ali Mudrima to nije zabranjeno. Zapita se tada jesu li povezane. O Jednoj moći znao je više nego što je želeo, a o Mudrima je znao sasvim dovoljno da bi bio ubeđen da će Nevarin biti glavna ako obrazuju krug.

Anura otvori usta, ali ih smesta zatvori kada je Karela dodirnu u znak upozorenja, a Masuri ošinu pogledom. Smeđa sestra napući usne i neznatno odmahnu glavom, što izgleda Anuru nije umilostivilo. Šakama u rukavicama tako je silovito stiskala uzde da su joj se ruke tresle.

Nevarin pogleda Perina pored Berelajn kao da mu čita misli.

„Mi nameravamo da se postaramo da se ti bezbedno vratiš u svoj logor, Perine Ajbara“, oštro mu odgovori, „ti i Berelajn Peron. Mi nameravamo da se postaramo da što više nas preživi današnji dan i dane koji će uslediti. Imaš li nekih primedaba?“

„Samo nemojte ništa da radite ako vam ja to ne kažem“, odvrati joj on. Takav odgovor kakav mu je dala mnogo toga može da znači.

„Baš ništa.“

Nevarin zgađeno odmahnu glavom, a Karela se zasmeja kao da je izvalio strašnu šalu. Nijedna od Mudrih nije mislila da je potreban ma kakav dalji odgovor. Bilo im je zapoveđeno da mu se pokoravaju, ali njihova zamisao o pokoravanju ni najmanje se nije slagala s njegovom. Pre će svinjama izrasti krila nego što će on od njih izvući bolji odgovor.

Mogao je tome da stane u kraj. Znao je da treba. Bez obzira na to šta Mudre nameravaju, sastajati se s Masemom tako daleko od ostatka logora, kada taj čovek zna ko je ukrao njegovu seanšansku hartiju, isto je što i nadati se da ćeš izmaći ruku s nakovnja tren pre nego što čekić padne. Berelajn je bila skoro jednako kao Mudre loša u slušanju naređenja, ali mislio je da će ga ipak poslušati ako bude naredio povlačenje u logor. Mislio je tako, premda je njen miris govorio da se ukopala u mestu kao mazga. Ostajati tu zaista znači besmisleno stavljati glavu u torbu. Bio je siguran da u to može da je ubedi. Ali, na kraju, ni on nije hteo da beži od tog čoveka. Jednim delom znao je da je budala. Ali većim delom ključao je od besa koji je teško obuzdavao. Aram se namršteno nagurao pored njega, ali bar nije isukao mač. Mahanje mačem lako može baciti usijane ugarke u slamu, a vreme za sukob s Masemom još nije došlo. Perin spusti ruku na sekiru. Ne još.

Mada su zraci sunca pod oštrim uglom probijali guste krošnje, šuma je - posmatrana kao celina - i dalje bila u zagrljaju mračnih jutarnjih senki. Čak i u podne tu bi vladao polumrak. Najpre začu zvuke, prigušen bat kopita po snegu, teško dahtanje konja u galopu, a onda se pojavi gomila jahača - razularena rulja koja je između ogromnih stabala skoro galopom jurila na sever, uprkos snegu i neravnom zemljištu. Nije ih bilo stotinu, već dvostruko ili trostruko toliko. Jedan konj zanjišta i pade i zabacaka se preko svog jahača, ali niko od ostalih i ne uspori sve dok, nekih sedamdeset ili osamdeset koraka daleko, čovek na njihovom čelu ne diže ruku, pa oni odjednom zauzdaše znojave i zadihane konje, s kojih se dizala para, tako naglo da se sneg razlete oko njih. Tu i tamo, poneki jahač držao je koplje. Većina ih nije imala nikakve oklope, a od preostalih mnogi samo oklopni prsnik ili kalpak, ali sedla su im bila načičkana mačevima, sekirama i topuzima. Zalutali zraci sunca obasjavali su nekoliko lica - sumorne ljude bezizraznih pogleda, koji su izgledali kao da se nikada u životu nisu nasmešili, niti će to učiniti.

Perinu tada sinu da je možda pogrešio što nije opovrgnuo Berelajninu odluku. Eto šta biva kada se odluke donose ishitreno, kada dopusti da mu bes zamagli misli. Svi znaju da ona često ujutro ide na jahanje, a Masema možda očajnički želi da povrati svoj seanšanski spis. I sa Aes Sedai i Mudrima na njihovoj strani, borba u toj šumi mogla bi začas postati veoma krvava, metež u kojem ljudi i žene mogu poginuti i ne videvši ko ih to ubija. Ako niko ne preživi, krivica za to uvek se može pripisati razbojnicima ili Šaidoima. To se i ranije dešavalo. A ako bude bilo svedoka, Masemi nije strano da obesi nekoliko desetina sopstvenih ljudi, pa da tvrdi kako su krivci kažnjeni. Ali verovatno je želeo da Perina Ajbaru još malo sačuva u životu, a svakako nije očekivao Mudre ili još jednu Aes Sedai. Slabe su to nade da od njih zavisi pedeset i više života. Izuzetno slabe nade da od njih zavisi Failin život, pa je Perin olabavio držalje sekire provučeno kroz petlju za pojasom. Berelajn je pored njega mirisala na hladan spokoj i kamenu rešenost. Za divno čudo, nije se osećala na strah. Ni malčice. Aram je mirisao... uzbuđeno.

Dve družine gledale su se u tišini, sve dok naposletku Masema nije pojahao napred, praćen svega dvojicom. Sva trojica zabaciše kapuljače. Nijedan nije nosio kalpak niti ikakav komad oklopa. Baš kao Masema, Nengar i Bartu su bili Šijenarci i baš kao on obrijali su perčine, tako da su im ogoljene glave ličile na lobanje. Dolazak Ponovorođenog Zmaja raskinuo je sve veze, uključujući i one kojima su ti ljudi bili obavezani da se duž Pustoši bore protiv Senke. I Nengar i Bartu nosili su po mač na leđima i po još jedan okačen o jabuke na sedlima. A Bartu, niži od druge dvojice, nosio je o sedlu i tobolac sa strelama i luk u navlaci. Koliko se moglo videti, Masema nije nosio oružje. Proroku lorda Ponovorođenog Zmaja nikakvo oružje nije potrebno. Perinu je bilo drago što je video da Galen drži na oku ljude koje je Masema ostavio za sobom, jer nešto u vezi s njim neumitno je privlačilo pogled. Možda je reč bila samo o saznanju ko je on, ali i to je više nego dovoljno.

Masema zauzda svog vižljastog alatastog konja nekoliko koraka od Perina. Prorok, crmpurast namrgođen čovek prosečne visine i sa izbledelim ožiljkom od strele koji mu se belasao na obrazu, bio je u iznošenom smeđem vunenom kaputu i s tamnim plaštom iskrzanih rubova. Masema ni najmanje nije mario za spoljni izgled, a najmanje za svoj. Iza njega su Nengar i Bartu grozničavo gledali, ali Masemine duboko usađene, skoro crne oči bile su toliko grozničave da su podsećale na usijani žar u kovačnici, kao da će od povetarca neumitno uskoro buknuti, a miris mu je bio krzav, isprekidan i oštar kao čisto ludilo. Svesno je previđao Mudre i Aes Sedai, s prezirom koji se nije ni trudio da sakrije. Po njegovom mišljenju, Mudre su još gore od Aes Sedai; ne samo da hule time što usmeravaju, već su i aijelske divljakuše, dakle dvostruko grešne. Krilati stražari mogli su biti i senke pod drvećem, što se njega tiče.

„Pošli ste na izlet?“, upita i baci pogled na kotaricu okačenu o Perinovo sedlo. Masemi je glas obično bio pun žestine, kao i njegov pogled, ali sada je zvučao suvo i usne su mu se blago izvile kada je pogledao Berelajn. Naravno, i on je čuo glasine.

Perina preplavi talas gneva, ali on ga zgrabi i suzbi. Prekova ga sa ostatkom, prekova ga snažnim udarcima. Njegov gnev je imao samo jednu metu, nije imao namere da ga traći na nekog drugog. Osetivši raspoloženje svog jahača, Korak se iskezi na Maseminog škopca, pa ga Perin oštro zauzda.

„Psomraci su sinoć prošli ovuda“, odvrati - što baš i nije bilo preterano vešto, ali bolje nije umeo.

„Otišli su, i Masuri misli da se neće vraćati, tako da nema razloga za brigu.“

Masema nije mirisao zabrinuto. U mirisu mu se nikada ništa drugo do ludila nije osećalo. Riđan ratoborno pruži glavu ka Koraku, ali Masema ga oštro trznu. Dobar je Masema bio konjanik, samo što se prema svojim konjima ponašao baš kao prema svojim ljudima. Tek tada pogleda Masuri. Pogled mu postade malčice grozničaviji, ako je to uopšte bilo moguće.

„Senka je svuda“, kaza, kao da vatreno izjavljuje neporecivu istinu.

„Ali niko ko sledi lorda Ponovorođenog Zmaja, neka bi Svetlost obasjala ime njegovo, ne mora da se boji Senke. Čak i u smrti njihova će biti konačna pobeda Svetlosti.“

Masurina kobila ustuknu kao oprljena tim pogledom, ali Masuri blago obuzda svog konja i pogleda Masemu pravo u oči, nečitljivog pogleda, kao što to Aes Sedai čine, spokojna kao zaleđeno jezerce. Ništa nije ni nagoveštavalo da se u tajnosti sastajala s tim čovekom.

„Strah je koristan podsticaj pameti i rešenosti, kada je obuzdan. Ako se ne plašimo svojih neprijatelja, to nam ostavlja samo prezir, a prezir vodi do pobede neprijatelja.“ Čovek bi pomislio da se obraća prostom seljaku kojeg nikada pre toga u životu nije videla. Anura je sve to gledala i delovalo je kao da joj je malčice muka. Da li se to bojala da će njihova tajna biti razotkrivena? Da će ono što nameravaju s Masemom biti upropašteno?

Masema izvi usne u smešak, ili možda u podrugljiv kez. Aes Sedai kao da prestade da postoji za njega kada se okrenu da pogleda Perina.

„Neki od sledbenika lorda Zmaja pronašli su grad zvani So Habor.“ Tako je uvek govorio o onima koji ga slede: oni su zapravo sledbenici Ponovorođenog Zmaja, a ne njegovi. Činjenica da im Masema govori šta da rade, kada i kako, samo je sitnica.

„Lepo mestašce od nekih tri ili četiri hiljade žitelja, jedno dan puta ili manje, nazad ka jugu ih zapadu. Izgleda da Aijeli nisu naleteli na njih, a prošlogodišnja žetva bila im je dobra, uprkos suši. Skladišta su im puna ječma, prosa i ovsa, a valjda i drugih potrepština. Znam da ti ponestaje hrane, kako za ljudstvo tako i za konje.“

„Zašto bi njihova skladišta bila puna u ovo doba godine?“ Berelajn se nagnu u sedlu mršteći se, glasa na korak od naredbe, a veoma blizu neverici.

Nengar se namršti i spusti ruku na mač obešen o sedlu. Niko se tako ne obraća Proroku lorda Zmaja. Niti ko sumnja u njegove reči. Niko ko želi da živi. Koža zaškripa kada se kopljanici promeškoljiše u sedlima, ali Nengar ih ne pogleda. Smrad Maseminog ludila gmizao je i bacakao se u Perinovim nozdrvama. Masema je gledao Berelajn. Kao da nije ni bio svestan ni Nengara ni kopljanika, niti mogućnosti da će ljudi svakog časa početi da se ubijaju.

„Zbog pohlepe“, naposletku odgovori.

„Izgleda da su trgovci iz So Habora mislili da će više zaraditi ako čuvaju zalihe dok zima ne digne cene. Ali oni obično prodaju na zapadnim tržištima, po Geldanu i Amadiciji, tako da se sada plaše da će zbog tamošnjih događaja i zbivanja u Ebou Daru sve što tamo pošalju biti zaplenjeno. Zbog pohlepe su završili s punim skladištima i praznim kesama.“ Masemin glas poprimi prizvuk zadovoljstva. Prezirao je pohlepu. Mada, prezirao je sve ljudske slabosti, i velike i male.

„Mislim da će se sada rastati od svog žita po bagatelnim cenama.“

Perin nanjuši zamku, a za to mu ne beše potreban vučji njuh. I Masema mora da hrani svoje ljude i konje. Ma koliko temeljno češljali krajeve koje prelaze, nemoguće da su u boljem stanju od Perinovih Ljudi. Zašto Masema jednostavno nije poslao nekoliko hiljada svojih sledbenika u taj grad i tamo pokupio sve što ima? Jedan dan puta nazad. To bi ga udaljilo od Faile, a možda i Šaidoima dalo dovoljno vremena da opet izmaknu. Šta se krije iza te čudne ponude? Je li to razlog? Ili samo dalje odlaganje da bi Masema ostao na zapadu, blizu svojih seanšanskih prijatelja?

„Možda će biti vremena da posetimo taj gradić pošto oslobodimo moju ženu.“ Perinove uši opet pre svih ostalih uhvatiše slabašan zvuk ljudi i konja kako se kreću kroz šumu, ovoga puta sa zapada, iz pravca logora. Galenov glasnik mora da je čitavim putem galopirao.

„Tvoja žena“, bezizrazno reče Masema i pogleda Berelajn tako da Perinu krv proključa. Čak i Berelajn pocrvene, mada inače i ne trepnu.

„Zaista veruješ da ćeš danas dobiti vesti o njoj?“

„Verujem.“ Perinov glas beše bezizrazan kao Masemin, samo još hladniji. Zgrabi jabuku na sedlu, iznad ručke Berelajnine kotarice, da se ne bi uhvatio za sekiru.

„Njeno oslobađanje na prvom je mestu. Oslobađanje nje i ostalih. Kada to završimo, možemo da se nažderemo dok ne puknemo, ali to je na prvom mestu.“

Sada su već svi čuli da se primiču konji. Na zapadu se pojavi dugi red kopljanika koji su se provlačili kroz drveće, a iza njih još jedan. Crvene zastavice i prsnici Majenaca pomešani sa zelenim zastavicama i uglačanim oklopnim prsnicima Geldanaca. Redovi su se pružali od mesta gde je Perin stajao sve do gomile konjanika koji su čekali Masemu. Ljudi su se šunjali od drveta do drveta, noseći dvorečanske lukove. Perin se potajno ponada da nisu povukli previše ljudi iz logora. Krađa one seanšanske hartije mora da je naterala Masemu na ishitren potez, a on je iskusan borac u sukobima duž Pustoši i protiv Aijela. Lako je moguće da nije hteo samo da krene u jahanje kako bi našao Berelajn. Sve je to bilo kao još jedna kovačka slagalica. Pomeriš jedan delić da bi se drugi pomerio taman toliko da treći sklizne na mesto. Logor koji je slabo branjen može biti pregažen, a u ovoj šumi brojčana nadmoć moguće da lako vredi koliko i ljudi koji usmeravaju. Da li Masema dovoljno žarko želi da sačuva svoje tajne da bi pokušao da baš tada i na tom mestu pokuša da sve zakopa? Perin shvati da mu je jedna ruka s jabuke prešla na sekiru, ali onda ipak reši da je tu ostavi.

Među gomilom Maseminih sledbenika konji su nervozno poigravali kako su njihovi jahači živčano trzali uzdama, a ljudi su vikali i mahali oružjem, ali Masema je, ni manje ni više turoban no maločas, samo bezizrazno posmatrao kopljanike i lukonoše kako prilaze. Kao da su sve to ptice koje skakuću s grane na granu. Miris mu se dalje ludački komešao, isto kao ranije.

„Sve što valja činiti u službi Svetlosti, učiniti se mora“, kaza kada pridošlice stadoše, nekih dve stotine koraka odatle. To je za dvorečke lukonoše mali domet, a Masema je imao prilike da vidi kako gađaju u mete, ali po njegovom izrazu nikada se ne bi reklo da su mu teške ratne strele uperene u samo srce.

„Sve ostalo su trice i smeće. Upamti to, lorde Perine Zlatooki. Sve ostalo su trice i smeće.“

Bez reči više on grubo okrenu riđana pa se zaputi nazad ka svojim ljudima, a pratih su ga Nengar i Bartu. Sva trojica su terali konje ne mareći za to da im mogu polomiti noge ili vratove. Ovi koji su ga čekali sada krenuše na jug. Nekolicina s kraja stade da izvuče mlitavu priliku ispod povređenog konja i brzo zakolje životinju da se više ne muči. A onda počeše da ga rasecaju i čereče. Ne sme se dozvoliti da toliko mesa propadne. Konjanika su ostavili tamo gde su ga bacili.

„Veruje u svaku svoju reč“, ote se Anuri, „ali kuda ga ta njegova vera vodi?“

Perin razmisli da je pita šta ona misli, kuda vera vodi Masemu, kud ona želi da ga odvede, ali ona se odjednom ogrnu onim neprobojnim spokojem Aes Sedai. Vrh njenog oštrog nosa pocrvene od hladnoće i ona ga bezizrazno pogleda. Pre će čovek golim rukama iz zemlje iščupati onu stenu koju su izgazili psomraci nego da izvuče odgovor od Aes Sedai koja ga tako gleda. Moraće prepustiti Berelajn da postavlja pitanja.

Čovek koji je doveo kopljanike odjednom mamuznu konja i potera ga napred. Nizak, zdepast čovek u posrebrenom prsniku i s kalpakom rešetkastog vizira i s tri kratke bele perjanice, Džerard Arganda bio je prekaljen vojnik koji je krenuo od dna i uprkos svemu postao prvi kapetan Alijandrinih telohranitelja. Nimalo nije voleo Perina, koji je bez ikakvog valjanog razloga poveo njegovu kraljicu na jug da bude oteta, ali Perin je očekivao da će se zaustaviti da bi pozdravio Berelajn, a možda i da bi porazgovarao s Galenom. Arganda je Galena silno poštovao i njih dvojica su često puših lule zajedno. Mesto toga, čilaš projuri pored Perina i ostalih, a Arganda nastavi da ga mamuza, pokušavajući da ga natera na još brži galop. Kada Perin vide kuda se on to zaputio - shvati. Jedan konjanik se na sivkastom atu laganim korakom približavao s istoka, a pored njega je hodao Aijel na krpljama.