28 Ružini pupoljci

Otkad su otišli iz Ebou Dara, putovanje s Velikom putujućom menažerijom i veličanstvenim prikazom divota i čudesa Valana Luke bilo je gadno kao u Metovim najcrnjim mislima. Kao prvo, skoro svakoga dana kiša je padala po nekoliko sati, a jednom tri dana zaredom; hladna zimska kiša koja samo što se ne pretvori u sneg padala je u ledenim kapima što su lagano natapale kapute, tako da čovek počne da cvokoće i pre nego što shvati šta se dešava. Voda je tekla s nabijenih drumova kao da su popločani kaldrmom, ostavljajući za sobom onaj najgori tanak sloj blata po kojem je duga povorka kola, konja i ljudi prelazila samo male razdaljine dok sunce sija. Članovi predstave u početku su bili željni da pobegnu od grada u kojem noću munje potapaju brodovlje a zbog neobičnih ubistava svi se u strahu osvrću, da pobegnu od ljubomornog seanšanskog velmože koji će mahnito progoniti svoju suprugu i možda svoj bes iskaliti na svakome ko ima ikakve veze s njenim bekstvom iz njegovih šapa. U početku, bežali su dokle god su konji mogli da vuku kola, terajući životinje na brži korak, da pređu još jednu milju. Ali sa svakom miljom kao da su osećali da su dalje od opasnosti, za toliko bezbedniji, i jednog popodneva...

„Moramo da mislimo na konje“, objasni Luka, gledajući kako se zaprega odvaja od njegovih besmisleno oslikanih kola i kroz sitnu kišu vodi do mesta gde se konji vezuju. Sunce još nije prešlo ni pola puta do zalaska, ali sivi pramenovi već su se dizali iz šatorskih proreza za dim i metalnih dimnjaka na kolima za boravak, koja su bila kao kutije. „Niko nas ne juri, a dug je put do Lugarda. Do dobrih konja teško se dolazi, a i skupi su.“ Luka se namršti i odmahnu glavom, kao da ga muči žuč. Proradi mu žuč i na pomen troškova. Taj pazi na svaki novčić, sem kada je reč o njegovoj ženi. „Sve do tamo nema mnogo mesta gde se isplati zaustavljati se duže od jednog dana. Većina sela ne bi mogla da nam obezbedi punu posećenost sve i da se čitavo njihovo stanovništvo pojavi, a nikad se ne zna kako će biti u nekom gradu dok se ne dignu čadori. Ali ti me ne plaćaš dovoljno da bih zanemario ono što mogu da zaradim." Ogrnuvši se malo bolje svojim izvezenim grimiznim plaštom da ne bi kisnuo, osvrnu se i baci pogled na svoja kola. Kroz rominjanje kišice osećao se miris nečeg gorkog. Met baš i nije bio siguran da bi hteo da jede bilo šta što sprema Lukina žena. „Siguran si da nas niko ne juri, je li tako, Kautone?"

Razdraženo natukavši vunenu kapu još više na glavu, Met ljutito ode između raštrkanih šarenih šatora i kola, sve vreme škrgućući zubima. Ne plaća dovoljno? Za novac koji mu je ponudio, Luka bi trebalo da bude voljan da svoje životinje tera u trk sve do Lugarda. Dobro, ne baš tako - naposletku, ne želi on da ubije konje - ali taj naduvani kicoš trebalo bi da je voljan da krvavo požuri.

Nedaleko od Lukinih kola, Čel Vanin sedeo je na tronošcu premalom za njega, mešajući u jednom kotliću koji je visio nad vatricom nekakav tamni paprikaš. Kiša je s mlitavog oboda njegovog šešira padala u kotlić, ali debeli čovek kao da to nije ni primećivao, ili kao da mu do toga nije bilo stalo. Gorderan i Fergin, dvojica Crvenruku, mrmljajući psovke sebi u bradu zabijali su kočiće u blatnjavo tie za vodice šatora od prljavosmeđeg platna koji njih dvojica dele s Harnanom i Metvinom. I s Vaninom, ali Vanin zna neke veštine za koje smatra da ga oslobađaju podizanja šatora, a Crvenruke su se s tim njegovim stavom slagale - i to s veoma slabim otporom. Vanin je iskusni potkivač, ali još je bitnije to što je najbolji tragač i najbolji konjokradica u zemlji, ma koliko to delovalo neverovatno kada ga čovek pogleda, a pri tom možeš da odabereš koju god zemlju hoćeš da on u njoj bude najbolji.

Fergin primeti Meta, pa opsova kada čekićem promaši kočić i udari se po palcu. Ispustivši čekić, tutnu palac u usta i čučnu piskavo se žaleći zbog toga. „Moj lorde, čitavu noć ćemo kisnuti čuvajući ove žene. Zar ne možeš da unajmiš neke od ovih konjušara da rade ovo što mi sada radimo, tako da ostanemo suvi bar dok ne budemo morali da se pokvasimo?"

Gorderan debelim prstom munu Fergina u rame. On je širok koliko je Fergin žgoljav, i Tairenac je, iako ima smeđe oči. „Fergine, konjušari će podići šator i ukrasti iz njega sve što je prenosivo.“ On ga opet munu. „Hoćeš da neko od njih ode s mojim samostrelom ili mojim sedlom? To je dobro sedlo.“ Fergin se na treći udarac skoro preturi. „Ako ne podignemo ovaj šator, Harnan ima da nas odredi da celu noć držimo stražu.“

Fergin ga osinu pogledom i zagunđa, ali opet uze čekić, brišući blato s kaputa. Dobar je on vojnik, mada ne previše bistar.

Vanin pljunu kroz procep u zubima, svega za dlaku pored kotlića. Paprikaš predivno miriše nakon onoga što Latel sprema, ali Met je rešio da neće ni tu da jede. Lupnuvši drvenom kašikom o rub kotlića kako bi je očistio, debeljko pogleda Meta kroz polusklopljene kapke. Sudeći po njegovom okruglom licu, često je bio na pola koplja do sna, ali samo bi neka budala poverovala da je zaista tako. „Ako nastavimo ovako, stići ćemo do Lugarda krajem leta. Ako ikada stignemo."

„Hoćemo, Vanine“, odgovori mu Met, uverenije nego što se zaista u tom trenutku osećao. Kaput od grube čoje koji je pre nekoliko sati odenuo dok je bio suv, sada svega na nekoliko tačaka nije propuštao kišu, a voda mu je curila niz leđa. Teško je biti samouveren kada ti ledena kiša lazi niz kičmu. „Zimi je skoro kraj. Kretaćemo se brže kada dođe proleće. Videćeš. Sredinom proleća - bićemo u Lugardu.“

Ni on baš nije bio siguran u to. Onog prvog dana nisu prešli više od dve lige, a nakon toga uspeh je bio kada pređu dve i po. Uz Veliki severni put malo se mesta može zvati gradovima, a ime tog druma inače veoma brzo počinje da se menja kako se odmiče ka severu. Ljudi ga zovu „Eboudarski put“ ili „Skeledžijski put“, a ponekad samo „Put“, kao da postoji samo jedan. Ali Luka se zaustavljao u svim živim gradovima, pravim ili takozvanim, ozidanim ili malo većim selima sa šest ulica i izgovorom od gradskog trga popločanim grubom kaldrmom. Skoro pola dana odlazilo je na pripremu, dizanje šatora i velikog platnenog zida oko njih, sa onim ogromnim plavim barjakom s crvenim pismenima iznad ulaza. Veličanstvena putujuća menažerija Valana Luke. Luka jednostavno nije bio u stanju da propusti priliku da okupi gomilu posetilaca. Ili da im istrese novac iz kesa. Ili da propusti priliku da se ogrne jednim od onih svojih jarkocrvenih plaštova i da upija njihovo divljenje. Luka to voli skoro koliko novac. Skoro.

Neobičnost izvođača i životinja iz dalekih krajeva strpanih u kaveze bili su dovoljni da privuku ljude. Doduše, za to su bile dovoljne i životinje iz ne tako velike daljine, budući da je vrlo malo ljudi zalazilo dublje u unutrašnjost, tako da nisu viđali ni medvede, a kamoli lavove. Gomila posetilaca nije dolazila samo kada kiša pada u pljuskovima, a kada je kiša baš tolika, žongleri i akrobate svejedno odbijaju da izvode svoje tačke bez bar nekakvih streha nad glavama. Zbog toga Luka nadureno i ljutito hoda okolo divlje pričajući da će naći dovoljno platnenih streha da zakloni sve i jednu tačku, ili da naruči šator dovoljno velik da se u njega smesti čitava priredba. Jedan šator! Taj čovek baš preteruje u svojim željama. Kad je već kod toga, a što ne naruči palatu na točkovima?

Ali da se Met brinuo samo zbog Luke i sporog kretanja priredbe, bio bi srećan čovek. Ponekad bi dve ili tri spore povorke seanšanskih naseljenika, koje su rano ujutro krenule u svojim kolima neobičnih šiljatih krovova i sa čudnom stokom, ovcama ili kozama, prošle pored njih i pre nego što bi se prva kola iz predstave mrdnula. Ponekad bi ih redovi seanšanskih vojnika prestigli u sporom hodu, redovi ljudi s kalpacima koji liče na glave nekih ogromnih buba, koji stupaju u odsečnim koracima, i redovi konjanika u oklopima od preklapajućih ploča oslikanih u pruge. Jednom su jahači bili na tormovima, stvorenjima nalik na mačke velike kao konji, samo s bronzanim krljuštima. I s tri oka. Njih dvadesetak vijugalo je niz put krećući se nekakvim zmijolikim korakom bržim nego konjski kas. Ni konjanici ni njihovi atovi nisu ni gledali prema menažeriji, ali dok su tormovi prolazili konji su podivljali, njišteći i propinjući se iako su bili vezani. Lavovi, leopardi i medvedi urlali su u svojim kavezima, a jeleni se bacali u rešetke pokušavajući da pobegnu. Sati su bili potrebni kako bi se sve smirilo dovoljno da se kola opet pokrenu, a Luka je bio uporan da se prvo pregledaju povređene životinje u kavezima. Njegove životinje su veliko ulaganje. Dva puta se desilo da vojni zapovednici s tankim perjanicama na kalpacima reše da provere Lukinu dozvolu za konje, a Met se preznojavao hladnim graškama veličine grožđanih zrna sve dok oni nisu otišli, zadovoljni onim što su videli. Kako se priredba vukla ka severu, bilo je sve manje Seanšana na drumovima, ali on se svejedno preznojavao kada bi naleteo na njih, bilo da je reč o vojnicima ili naseljenicima. Možda Surot drži u tajnosti da je Tuon nestala, ali Seanšani će je svejedno tražiti. Sve što treba jeste da jedan dosadni zapovednik zaista uporedi broj konja u dozvoli s brojem konja na vezu. Sasvim je sigurno da bi nakon toga prečešljao sva kola. Samo jedna marljiva sul’dam koja misli da se među žonglerima, akrobatama i ostalim izvođačima krije neka žena koja može da usmerava. Graške znoja bile su mu veličine šljiva! Nažalost, ne paze svi na svoju kožu koliko bi trebalo.

Ispred jednog zaseoka po imenu Visin - skupine od nekoliko rogozom pokrivenih kuća za koju čak ni Luka nije mislio da se iz nje može izvući prebijeni cvonjak - Met je, ogrnut debelim vunenim plaštom, stajao na kiši i gledao tri Aes Sedai kako se krišom vraćaju u menažeriju dok sunce zalazi. Grmljavina je ječala u daljini. Umotane u tamne plaštove, namakle su kapuljače, ali on nimalo nije sumnjao o kome je reč. Dok je kiša lila, njih tri su pored njega prošle na deset stopa razdaljine a da ga nisu primetile, ali srebrni medaljon koji je nosio ispod košulje tako da mu dodiruje kožu sledio se. Bar jedna od njih usmerava ili drži Moć. Plamen ga spalio, njih tri su načisto lude.

Čim su se Aes Sedai zavukle između kola i šatora, još tri prilike u plaštovima pojavile su se žureći za njima. Jedna od tih žena bila je oštrijeg oka, pa je digla ruku da pokaže prema njemu, ali druge dve su samo zastale, pa su onda sve tri opet požurile za Aes Sedai. Zausti da opsuje, a onda samo zaćuta. Više nema snage. Kada bi mogao navesti ljude za koje nikako ne želi da se šetaju tamo gde bi neka seanšanska izvidnica mogla naići na njih, Aes Sedai i sul’dam zajedno otprilike bi bile jednake kao Tuon i Selukija.

„Pitam se šta li hoće?“, upita Noel iza njega, a Met poskoči tako da mu prava bujica kiše skliznu u kapuljaču i niz vrat. Žarko požele da taj kvrgavi starac prestane da se šunja oko njega.

„Nameravam da saznam“, progunđa, ispravljajući plašt. I ne zna zašto se trudi. Kaput mu je tek malo vlažan, ali lanena košulja mu je već potpuno mokra.

Za divno čudo, Noel više nije bio s njim kada je stigao do svih kola gde su Aes Sedai i sul’dam spavale. Taj čovek voli da gura nos u sve živo. Možda mu je dojadilo da bude mokar. Blerik i Fen su već ležali pod kolima, umotani u svoju ćebad, naizgled ne mareći za kišu ili blato, ali on se ni u šta ne bi kladio da spavaju. Štaviše, jedan se pridiže u sedeći položaj čim on zagaca do kola. Koji god da je od njih dvojice bio, ništa nije rekao, ali Met je osećao njegov pogled na sebi. Ali nije oklevao, niti se trudio da kuca.

Unutra je šest žena stajalo držeći mokre plaštove s kojih se cedila voda; ispunjavale su čitava kola. Dve svetiljke na zidnim držačima lepo su osvetljavale prostor, nekako i bolje nego što bi on želeo. Šest lica se okrenu prema njemu; uputiše mu one ledene poglede kakvima žene gledaju muškarca kada promoli glavu tamo gde one ne žele. U kolima je bazdelo na mokru vunu i vladao je neki osećaj kao da je maločas grom udario ili da će svakog trena udariti. Kiša je dobovala po krovu a grmljavina tutnjala po nebu, ali medaljon u obliku lisičje glave nije bio ništa hladniji nego ma koji drugi srebrni nakit. Možda su ga Blerik i Fen pustili da uđe misleći da će tako ostati bez glave. Možda su samo hteli da se njih dvojica ne mešaju u to. Mada, Zaštitnik je spreman da pogine ako njegova Aes Sedai zaključi da je to neophodno. Ne i Met Kauton. On bokom zatvori vrata. Skoro da ga više ne boli. U svakom slučaju - retko.

Kada ih je pitao šta to misle da rade, Edesina je ljutito odmahnula glavom i protresla crnu kosu što joj se prosipala niz leđa. „Gazda Kautone, zahvalna sam ti na tome što si me izbavio od Seanšana, i spremna sam da ti pokažem svoju zahvalnost, ali ima nekih granica. Nisam tvoja sluškinja da mi naređuješ. U selu nije bilo Seanšana, a lica smo sakrile. Nije bilo nikakve potrebe da za nama pošalješ svoje... pse.“ Ošinula je tri Seanšanke tako usijanim pogledom da je njime mogla da prži jaja. Edesina više nije bojažljiva prema svakome sa seanšanskim naglaskom. Sada hoće da im vrati za sve ono kroz šta je prošla, a sul’dam su joj nadohvat ruke. Met je računao da će ona čuvena vlast nad sobom, čime se Aes Sedai onoliko silno ponose, sprečiti da dođe do nasilja. Nadao se da nije već previše nategnuto. U onim drevnim uspomenama ima i prizora Aes Sedai kako bukte kao iluminatorska roba.

Na Betamininom tamnoputom licu nije se video ni tračak uzbuđenosti. Dok je Edesina pričala, ona je otresla svoj plašt i okačila ga o klin, a onda zagladila haljinu da joj bolje pada preko bokova. Noćas je nosila izbledele zelene podsuknje. Žalila se da je eboudarska odeća nepristojna, a on je pretpostavljao da će morati da joj nađe nešto drugo da nosi, pošto su se udaljili od obale, ali mora se priznati da je baš lepo popunila taj poprilično duboki uzani izrez. Ali za njegov ukus previše je zvučala materinski, „Jesu sakrile lica, milostivi“, otegla je, „i nisu se razdvajale. Nijedna nije pokušala da se iskrade. Sve u svemu, veoma su se lepo ponašale." Majka koja hvali svoju decu - ili možda gonič koji hvali svoje pse. Žutokosa Seta klimnu glavom u znak odobravanja. Sasvim sigurno gonič pasa.

„Ako moj lord želi da ne izlaze“, reče Rena, „uvek možemo da upotrebimo a’dam. Zaista ih ne bi trebalo puštati da se slobodno šetaju." Čak mu se seanšanski poklonila, presavijajući se pod pravim uglom. Njene krupne smeđe oči bile su pune nade. Teslina uzdahnu i prigrli svoj mokri plašt. Ona se svakako nije ratosiljala svog straha od sul’dam, premda je delovala opasno. Džolin, nadmena kao i uvek, ispravi se, a oči joj blesnuše. Bez obzira na spokoj s kojim se sve Aes Sedai ponose, iz Džolininih očiju kao da su munje sevale. Često je tako kada je reč o lepim ženama.

„Ne“, žurno odgovori Met. „Nema potrebe za tim. Dajte mi ta čuda i otarasiću ih se." Svetlosti, zašto li je uopšte natovario sebi na vrat te žene? Kada se čovek osvrne na ono što je uradio, i najbolja zamisao ume da se pretvori u potpunu glupost. „Sve vi morate da se pazite. Nismo prevalili ni trideset milja od Ebou Dara. Drumovi su puni krvavih Seanšana." Pogleda tri Seanšanke izvinjavajući im se. Ipakjesu na njegovoj strani. Takoreći. Nemaju kud da idu izuzev kod Egeanin, a shvatile su kod koga je novac. Betamin iznenađeno tržnu obrvama. Seanšanske velmože se ne izvinjavaju, čak ni pogledom.

„Seanšanski vojnici jesu prošli kroz selo juče“, primeti Teslina, pri čemu joj je seanšanski naglasak primetno bojio reči. „Jesu se raspitivali za strance na putu - a neki su se i žalili zbog toga što su poslati na sever.“ Teslina se osvrnu i pogleda sul’dam, a onda skrenu pogled s njih i duboko udahnu. „Izgleda da Povratak jeste usmeren na istok. Vojnici su bili ubeđeni da će Svepobednička vojska pre kraja proleća predstaviti Ilijan svojoj carici. Kako Grad, tako i ostatak." Aes Sedai se navodno odriču svoje domovine kada odu u Belu kulu, ali za svakog Ilijanca grad Ilijan je „Grad“ - i to veliko slovo se čuje kada govore.

„To je dobro“, promrmlja Met sebi u bradu, razmišljajući. Vojnici sve vreme pričaju kada ne treba, što je jedan od razloga zbog čega se običnim prašinarima planovi ne saopštavaju sve do poslednjeg časa. Teslina izvi tanke obrve, a on dodade. „To znači da će put za Lugard uglavnom biti čist.“ Teslina klimnu glavom odsečno i ne baš zadovoljno. Ono što bi Aes Sedai trebalo da rade i ono što rade počesto je veoma različito.

„Ni s kim nismo pričale, moj lorde, već smo samo držale devojke na oku“, kaza mu Betamin, još sporije nego obično, a Seanšani obično pričaju kao što med curi sred snežne oluje. Premda je ona očigledno glavna od njih tri, sve tri sul'dam zgledale su se pre nego što je nastavila. „U Ebou Daru, u odajama u kojima su sul’dam boravile, pričalo se samo o Ilijanu. Masna zemlja i mastan grad, gde će mnogi zadobiti nova imena. I bogatstvo." To je dodala kao da bogatstvo nije ništa naspram novog imena. „Trebalo je da same shvatimo da bi ti hteo da saznaš tako nešto." Ona opet duboko udahnu, tako da bezmalo izlete iz te haljine. „Ako imaš ikakvih pitanja, moj lorde, reći ćemo ti sve što znamo."

Rena mu se opet pokloni, lica željnog, a Seta se ubaci rečima: „Moj lorde, možemo da slušamo šta se priča i o varošima i selima u kojima se zaustavljamo. Devojke umeju da budu lakomislene, ali u nas možeš imati poverenja."

Zašto, kad god ti se žena ponudi da ti pomogne, uvek počinje time što te ćušne u kazan vrele vode i podloži vatru pod njim? Džolinino lice pretvori se u ledenu masku prezira. Seanšanke su nedostojne njene pažnje; to je samo jednim pogledom raščistila. Ali Met krvavi Kauton bio je meta njenog ledenog pogleda. Edesina stisnu usne i pokuša da i njega i sul'dam proburazi sevanjem očima. Čak i Teslina uspe da izvede da deluje uvređeno. I ona je zahvalna na spasavanju, ali i ona je Aes Sedai. I namrštila se na njega. Pretpostavljao je da bi skočila kao uplašena žaba da jedna od sul’dam pljesne šakama.

„Ja hoću“, strpljivo objasni on, „da sve vi ne odlazite dalje od kola." Čovek mora biti strpljiv sa ženama, uključujući i Aes Sedai. On to krvavo uči napamet. „Samo neka se jedan šapat pronese da je u ovoj menažeriji Aes Sedai i ima da plivamo među Seanšanima koji će je loviti. A ništa bolje nećemo proći ni ako se pronesu glasine da ovde ima Seanšana. Bilo kako bilo, neko će ranije ili kasnije doći da otkrije šta se iza tih priča krije, a mi ćemo se naći u nebranom grožđu. Nemojte da štrčite. Morate biti u potaji sve dok ne stignemo do Lugarda. Zar je to što tražim toliko teško?" Munja obasja kola plavim bleskom, a na nebu se oglasi grom, tako blizu da se čitava kola zatresoše.

Kako su dani odmicali, ispostavilo se da to jeste previše teško. O, Aes Sedai su navlačile kapuljače kada izlaze napolje, kiša im je bila dovoljno dobar izgovor za to; kiša i hladnoća - ali poneka među njima bi se često vozila na vozarevom sedištu, a nisu ni pokušavale da se pred članovima menažerije predstavljaju kao sluškinje. Naravno, nisu priznavale ko su, niti kome izdavale naredbe, a nisu ni pričale ni s kim sem međusobno - ali koje to sluškinje očekuju da im se ljudi sklanjaju s puta? A odlazile su i u sela, a ponekad i u varoši, ako su bile sigurne da tamo nema Seanšana. Kada je Aes Sedai u nešto sigurna, to mora da je tako. Dvaput im se desilo da se vrate brže nego što su otišle kada su otkrile da je varoš puna naseljenika koji su se zaputili ka severu. Pričale su mu šta su otkrile za vreme tih poseta. Mislio je da je tako. Teslina mu deluje zahvalno, kako su zahvalne Aes Sedai. A i Edesina. Na neki način.

Uprkos svim razlikama, Džolin, Teslina i Edesina držale su se zajedno kao jato gusaka. Ako čovek vidi jednu od njih, videće sve tri. To je vrlo verovatno zbog toga što, kada pođu u šetnju, sve uredno zakrivene kapuljačama i plaštovima, nekoliko trenutaka kasnije Betamin, Rena i Seta pojave se za njima prateći ih. O, sasvim nehajno - ali sve vreme držeći „devojke“ pomno na oku. Kao guščarice. I slepac bi mogao da vidi napetost koja vlada između te dve skupine žena. I slepac bi mogao da vidi da nijedna od njih nije sluškinja. Sul’dam su bile na uglednim položajima, koji sa sobom nose vlast i uticaj, pa se drže bahato skoro kao Aes Sedai. A on mora da se drži prvobitne priče.

Betamin i druge dve izbegavale su druge Seanšane koliko i Aes Sedai, ali takođe su pratile Aes Sedai kad god bi ove odlazile u selo ili varoš, a Betamin je uvek podnosila izveštaj o sitnicama koje su pokupile prisluškivanjem, dok se Rena ulizički smešila a Seta cvrkutala da je „devojkama“ promaklo ovo ili ono, ili da tvrde kako nešto nisu čule; čovek nikada ne može biti načisto sa ženama koje imaju drskosti da sebe nazivaju Aes Sedai; možda bi trebalo da razmisli da im se stave povoci, samo dok ne stignu na bezbedno.

Njihove priče zapravo se nisu toliko razlikovale od onoga što su mu sestre prenosile. Varošani pričaju o onome što čuju od Seanšana u prolazu. Mnogi naseljenici su bojažljivi, jer su im glave pune priča o divljim Aijelima koji pljačkaju i pale po Altari, mada mesno stanovništvo priča da se sve to dešava negde na severu. Ali izgleda da neko na višem položaju deli mišljenje naseljenika, budući da su mnogi među njima skrenuti na istok, prema Ilijanu.

Sklopljeno je savezništvo s nekim moćnikom, od kog se očekuje da visokoj gospi Surot omogući pristup mnogim zemljama. Žene su odbile da prihvate kako ne moraju da prate glasine. A nikako ni da predaju adame. Zapravo, ti srebrni povoci i tri sul'dam jedini su način koji on ima na raspolaganju da utiče na Aes Sedai. Zahvalnost. Od Aes Sedai! Ha! Mada nije zapravo razmišljao o tome da vrati te povoce na sestre. Bar ne često. Baš je nagrabusio.

Zaista mu nije bilo potrebno da sluša ono što su sul'dam i Aes Sedai otkrivale. Ima bolje izvore, ljude u koje ima poverenja. Pa, ima poverenja u Toma, kada se sedokosi zabavljač odvoji od igranja Zmija i Lisica sa Olverom ili od sanjarenja nad izgužvanim pismom koje drži ušuškano u unutrašnjem džepu kaputa. Tom može da uđe u trpezariju neke krčme, ispriča priču, možda malo žonglira - i da izađe znajući šta je u glavama svih koji su tamo bili. Met ima poverenja i u Džuilina - on je dobar skoro kao Tom, i to bez žongliranja ili pripovedanja - ali Džuilin uvek hoće sa sobom da vodi Teru, koja ga krotko i čedno drži za ruku dok se šetaju gradom. Navodno da bi se ponovo navikla na slobodu. Smešila se Džuilinu; one njene krupne tamne oči blistale su, a puna ustašca tražila da se ljube. Možda ona jeste bila panarh Tarabona, kako Džuilin i Tom tvrde, ali Met je počinjao da sumnja u to. Načuo je neke izvođače kako se šale da tarabonska služavka toliko iznuruje tairenskog hvatača lopova da on jedva hoda. Ali bila ona panarh ili služavka, Tera i dalje kreće da klekne svaki put kada čuje onaj otegnuti naglasak. Met je pretpostavljao da bi svaki Seanšanin koji joj postavi pitanje dobio na tacni sve što ona zna, počevši od Džuilina Sandara pa sve do kola u kojima se Aes Sedai nalaze, pri čemu bi ona sve te odgovore saopštila klečeći. Što se njega tiče, Tera je veća opasnost od Aes Sedai i sul’dam zajedno. Ali Džuilin se kostreši i na najmanji nagoveštaj da je njegova žena možda nepouzdana i vrteo svoju palicu od bambusa kao da razmišlja da li da tresne Meta po glavi. Rešenja nije bilo, ali Met je smislio kako da bude na vreme upozoren ako dođe do najgoreg.

„Naravno da mogu da ih pratim“, rekao mu je Noel, krezubo se cereći kao da je to dečja igra. Prislonivši jedan kvrgavi prst uz krivi nos, drugu šaku je tutnuo pod kaput, gde su mu noževi. „Jesi li siguran da ne bi bilo bolje da se jednostavno postaramo da ona ne može ni s kime da priča? Samo predlog, dečko. Ako kažeš ne, onda ne.“ Met veoma odlučno odbi. Ubio je jednu ženu u životu, a drugu ostavio da je iskasape. Neće nositi i treću na duši.

„Izgleda da je Surot možda sklopila savezništvo s nekim kraljem“, podnosio je Džuilin izveštaj smešeći se nad peharom kuvanog vina. Ako ništa drugo, zbog Tere se više smešio. Pribila se uz Džuilinovu stoličicu u njihovom skučenom šatoru, držeći mu glavu u krilu dok ju je on slobodnom rukom mazio po kosi. „Bar se dosta priča o nekom moćnom novom savezniku. Svi ti naseljenici premrli su od straha zbog Aijela."

„Izgleda da je većina naseljenika poslata na istok“, kaza Tom, tužno zureći u svoj pehar. Kako je Džuilin svakim danom bivao sve srećniji, tako je ovaj postajao sve tužniji. Noel je pratio Džuilina i Teru, a Lopin i Nerim sedeli su prekrštenih nogu u zadnjem delu šatora, ali dvojica kairhijenskih slugu povadila su svoje kotarice za krpljenje i Metove lepe kapute iz Ebou Dara da bi prepravili i zakrpili ono što im se čini da treba, tako da je šatorčić i dalje delovao skučeno. „Kao i veoma mnogo vojnika“, nastavi Tom. „Svi kažu da će udariti na Ilijan kao malj.“

Pa, kada nešto čuje od njih dvojice, bar zna da sluša čistu istinu, a ne Aes Sedai koje obrću reči naglavačke ili sul'dam koje pokušavaju da mu se umile. Betamin i Seta su čak naučile da padaju u naklon. Nekako mu je bilo prijatnije kada se Rena presamiti nadvoje. To mu nekako deluje pošteno. Čudno, ali pošteno.

Što se njega tiče, bilo u selima ili u varošima, Met bi samo na brzinu video šta se dešava, okovratnika podignutog i kape nabijene na glavu, pre nego što bi se vratio u menažeriju. Retko kada je nosio plašt. S plaštom je teško koristiti noževe koje nosi sa sobom. Mada nije očekivao da će mu zatrebati - to je pre bila predostrožnost. Nije bilo napijanja, igranja niti kockanja. Naročito ne kockanja. Zvuk kockica kako se kotrljaju po stolu u trpezariji gostionice neodoljivo ga je privlačio, ali njegova sreća u kocki ne može a da ne bude primećena, sve i da ne dovede to toga da neko potegne nož na njega, a u tom delu Altare i muškarci i žene nose noževe za pojasom i spremni su da ih koriste. On je želeo da neprimećeno prolazi, pa je zaobilazio stolove gde se kockalo, hladno klimao glavom krčmaricama koje su mu se smešile i nikada nije pio više od jednog pehara vina, a obično ni toliko. Naposletku, čeka ga posao u menažeriji. Svojevrstan posao. Otpočeo ga je prve noći po odlasku iz Ebou Dara, a to je prilično nezgodan posao.

„Moraš da pođeš sa mnom“, kazao je tad, otvarajući ormarčić ugrađen ispod njegovog kreveta. Tuje držao svoj kovčežić sa zlatom, pošteno stečenim na kocki. To jest, pošteno koliko se moglo. Najveći deo dobio je na jednoj konjskoj trci, a kada je o konjima reč, njega sreća ne služi ništa bolje nego druge ljude. Što se ostatka tiče... Ako čovek hoće da baca kockice, igra karte ili baca novčiće, mora biti spreman da izgubi. Domon, koji je sedeo na drugom krevetu i trljao rukom kratku kosu što mu je izrasla na doskora obrijanoj glavi, savladao je taj nauk. Taj čovek je trebalo da bude voljan da spava na podu kao svaki dobar so’đin, ali u početku je uporno tražio da svake noći on i Met bacaju novčić da bi videli ko će spavati u drugom krevetu. Naravno, Egeanin je dobila prvi. Bacanje novčića jednako je lako kao bacanje kockica. Sve dok novčić ne padne na ivicu, što mu se ponekad dešava. Ali Domon je to predložio, a ne on. Sve dok Met nije dobio četiri puta zaredom, a onda je pete noći novčić pao na ivicu i to tri puta jedan za drugim. Sada se smenjuju u krevetu, ali svejedno je noćas Domonov red da spava na podu.

Našavši malecku kožnu vrećicu koju je tražio, tutnu je u džep kaputa i ispravi se, nogom zatvarajući ormarčić. „Jednom ćeš morati da se suočiš s njom“, kaza. „A potrebno mi je da izgladiš stvari." Bio mu je potreban neko da privuče Tuonin gnev, neko naspram koga će on delovati prihvatljivo, ali ne može da kaže tako nešto, zar ne? „Ti si seanšanska plemkinja i možeš me sprečiti da izvalim neku glupost."

„Zašto moraš da izglađuješ stvari?" Egeanin je govorila otegnuto i hrapavo, što je zvučalo kao testera kada seče drva. Stajala je podbočena naspram vrata, plavih očiju koje su ga streljale ispod njene duge crne perike. „Zašto ti moraš da se vidiš s njom? Zar nisi već dovoljno učinio?"

„Nemoj mi reći da je se plašiš“, podrugnu se Met, izbegavajući da odgovori. Šta bi pa mogao da kaže, a da to ne zvuči suludo? „Mogla bi je poneti ispod miške skoro jednako lako kao ja. Ali obećavam da joj neću dati da ti odseče glavu ili da te istuče."

„Mali, Egeanin ne se plaši ničega“, Domon zaštitnički procedi kroz zube. „Ako da ide ne želi, ti da se devojci udvaraš samo trči. I prespavaj kod nje, ako li ’oćeš."

Egeanin nastavi da strelja Meta pogledom. Ili da gleda kroz njega. A onda baci pogled na Domona, malčice se pogurivši, pa zgrabi plašt s klina u zidu. „Mrdaj, Kautone“, sada ona procedi. „Ako to već mora da se radi, onda je najbolje da što pre završim s tim." Za tren oka izađe iz kola, tako da Met požuri da je sustigne. Čovek bi pomislio da ona ne želi da ostane nasamo s Domonom, što nema nikakvog smisla.

Ispred purpurnih kola bez prozora, koja su u mraku izgledala kao da su crna, jedna senka izroni iz tamnijih senki. Polumesec se promoli iza oblaka taman na toliko da Met prepozna Harnanovu četvrtastu vilicu.

„Sve je tiho, milostivi“, reče mu predvodnik bojnog reda.

Met klimnu i duboko udahnu, pipajući po džepu gde mu je vrećica. Vazduh je bio čist, ispran kišom, a i konji su bili vezani daleko odatle. Tuon mora da oseća olakšanje što je podalje od smrada balege i životinjskih kaveza. Izvođačka kola s njegove leve strane bila su jednako mračna kao platnom zastrta tovarna kola zdesna. Nema svrhe da još čeka. On gurnu Egeanin ka stepeništu purpurnih kola pred njim.

Unutra je bilo više ljudi nego što je očekivao. Sitejl je sedela na jednom krevetu, ponovo s vezom u rukama, a Selukija je stajala na suprotnom kraju kola mršteći se ispod marame povezane oko glave, ali Noel je sedeo na drugom krevetu, očigledno zamišljen, dok je Tuon prekrštenih nogu sedela na podu i igrala se Zmija i Lisica sa Olverom.

Kada Met uđe, dečak se osvrnu i isceri tako široko da mu se lice bezmalo rascepi. „Mete, Noel nam je pričao o Kodansinu“, uzviknu. „To je drugo ime za Šaru. Jesi li znao da Ajad tetoviraju lica? U Šari tako zovu žene koje usmeravaju.“

„Ne, nisam“, odgovori Met mrko gledajući Noela. Dovoljno je loše to što Vanin i Crvenruke uče dečaka lošim navikama, a ono što je pokupio od Džuilina i Toma ne treba ni spominjati, tako da mu svakako nije potrebno da mu još i Noel puni glavu izmišljenim glupostima.

Noel se odjednom lupi po butini i ispravi i dalje sedeči. „Setio sam se“, kaza, pa onda ta budala poče da kazuje stihove:

„Kao sunce na svojoj stazi sreća prati

liju što gavranove grabi.

U duši mu sreća, a u oku munja,

On sa neba skida mesece tud što lunjaju."

Starac slomljenog nosa osvrnu se oko sebe kao da tog trena shvati da u kolima ima još nekog. „Pokušavao sam da se setim toga. To je iz Zmajskih proročanstava.“

„Baš zanimljivo, Noele“, promrmlja Met. One boje mu se uskomešaše u glavi, baš kao tog jutra kada su Aes Sedai bile onako pune bojazni. Ovoga puta iščilele su a da nisu obrazovale sliku, ali ispunila ga je neka hladnoća, kao da je noč prespavao ispod nekoga žbuna nag kao od majke rođen. Ni najmanje mu nije trebalo da ga neko dovede u vezu s Proročanstvima. „Možda bi nekom prilikom mogao da nam ispričaš kako ide cela ta stvar - ali ne noćas, važi?“

Tuon ga pogleda kroz trepavice, kao nekakva crna porcelanska lutka u prevelikoj haljini. Svetlosti, što su joj trepavice duge. Nije obraćala pažnju na Egeanin kao da ova i ne postoji, a Egeanin se zapravo iz petnih žila trudila da izgleda kao uzidani plakar. Toliko o njegovoj nadi da će ona poslužiti da na sebe skrene pažnju.

„Igračka nije mislio da bude nepristojan“, promrmlja Tuon onako otegnuto kao kada hladan med klizi iz zdele. „Samo ga niko nije naučio lepom ponašanju. Ali kasno je, gazda Čarine; vreme je da Olver ode na spavanje.

Možda bi hteo da ga otpratiš do njegovog šatora? Olvere, opet ćemo igrati neki drugi put. Bi li hteo da te naučim kako se igra kamenje?"

Olver bi to izuzetno voleo. Sav se uzvrpoljio govoreći joj to. Taj dečak voli sve što mu da je nekakvu priliku da se nasmeši nekoj ženi, a tek priliku da priča nešto zbog čega bi trebalo da popije takve šamare da bi mu uši natekle toliko da postanu još veće nego što su sada. Ako Met ikada otkrije ko ga od njegovih „čika“ uči svemu tome... Ali dečak je pokupio figure i pažljivo smotao iscrtanu tkaninu a da ga niko nije dvaput poterao. Čak se i veoma pristojno poklonio, pa se zahvalio visokoj gospi pre nego što je pustio Noela da ga izvede iz kola. Met klimnu glavom u znak odobravanja. On je naučio malog kako da se klanja, ali dečak je obično tome dodavao širok zavodnički osmeh kada bi se klanjao nekoj lepoj ženi. Ako ikada otkrije ko...

„Igračko, imaš li razlog zbog kojeg si me prekinuo?“, hladno ga upita Tuon., Jeste kasno, i nameravala sam da pođem na spavanje."

Poklonio joj se i osmehnuo se najbolje što je umeo. On ume da bude učtiv iako ona nije. „Samo sam hteo da vidim jesi li dobro. Ova kola umeju da budu neudobna u putu. A znam i da nisi zadovoljna odećom koju sam ti našao. Mislio sam da će te ovo malčice razvedriti." Vadeći kožnu vrećicu iz džepa, svečano joj je pruži. Žene uvek vole taj dodatak svečanosti.

Selukija se nape, a plave oči ga oštro pogledaše, ali kada Tuon odmahnu vitkim prstima, prsata služavka se smiri. Malčice. Met uglavnom voli prgave žene, ali ako mu bude upropastila ovo, ima da je izdeveta po zadnjici. S velikim je naporom sačuvao osmeh na licu, a čak mu je pošlo za rukom da se još malo više nasmeši.

Tuon nekoliko puta preturi vreću u rukama pre nego što je razveza i sasu njen sadržaj sebi u krilo - debelu ogrlicu od zlata i obrađenog jantara. Skup komad nakita, a još i seanšanski rad. Sav je bio ponosan što je našao to čudo. Ogrlica je bila vlasništvo jedne akrobatkinje, koja ju je dobila od nekog seanšanskog zapovednika kojem se svidela, ali sada kada je on ostao iza nje - bila je spremna da je proda. Rekla je da joj se ne slaže uz kožu, šta god to značilo. On se nasmešio i stao da čeka. Žene se uvek odobrovolje kada dobiju nakit.

Ali niko se nije poneo kako je on očekivao. Tuon je obema rukama digla ogrlicu pred sebe, gledajući je kao da tako nešto u životu nije videla. Selukijine usne izviše se u podrugljiv osmeh. Sitejl spusti svoj vez na krilo i pogleda ga, a velike zlatne alke u njenim ušima zanjihaše se kada odmahnu glavom.

Tuon odjednom pruži ogrlicu Selukiji iza sebe. „Ne odgovara mi“, reče. „Selukija, da li se tebi dopada?" Osmeh lagano poče da silazi Metu s lica.

Žena mlečnobele puti prihvati ogrlicu držeći je palcem i kažiprstom, kao da drži mrtvog pacova za rep. „Komad nakita da ga šejska plesačica nosi sa svojim velom“, kaza suvo. Pokretom zgloba baci ogrlicu Egeanin i brecnu se na nju: „Stavi je!“ Egeanin uhvati ogrlicu tren pre nego što je udari u lice. Metu osmeh pobeže s lica.

Očekivao je grmljavinu, ali Egeanin je samo smesta nespretno otvorila kopču ogrlice i pomerila svoju tešku periku kako bi je zakopčala za vratom. Lice joj je bilo bezizrazno kao da je izvajano od snega.

„Okreni se“, zapovedi Selukija, i nije bilo nikakve sumnje da su te njene reči bile zapovest. „Daj da vidim."

Egeanin se okrenu. Ukočena kao pritka, ali okrenu se.

Sitejl je napeto pogleda, zbunjeno odmahujući glavom, a onda pogleda Meta i drugačije odmahnu glavom pre nego što se vrati svom vezu. Žene umeju da odmahuju glavama na mnogo načina, isto kao što umeju da na bezbroj načina gledaju čoveka. Ovo odmahivanje govorilo je da je budala - i bilo mu je drago što nije razabrao sva skrivena značenja u tom pokretu. Vrlo verovatno da mu se ne bi dopala. Plamen ga spalio, tu je ogrlicu kupio za Tuon, koja ju je njemu ispred nosa dala Selukiji, a sada je Egeanina?

„Došla je po novo ime“, zamišljeno reče Tuon. „Kako naziva sebe?"

„Lejlvin“, odgovori Selukija. „Prikladno ime za jednu šejsku plesačicu. Možda - Lejlvin Bezbrodna?"

Tuon klimnu. „Lejlvin Bezbrodna." Egeanin se na svaku reč trzala kao da su bile šamari. „Mogu li da se udaljim?“, ukočeno upita, savijajući se u dubok naklon.

„Ako hoćeš da ideš, onda idi“, procedi Met. To što ju je uopšte poveo verovatno nije najbolja zamisao u njegovom životu, ali možda će moći malčice da se oporavi bez nje.

Očiju uprtih u pod, Egeanin pade na kolena. „Preklinjem, mogu li da se udaljim?"

Tuon je potpuno pravih leđa sedela na podu zureći kroz višu ženu, kao da je uopšte ne vidi. Selukija odmeri Egeanin od glave do pete, napućivši usne. Sitejl gurnu iglu kroz tkaninu razapetu na okviru za vez. Nijedna nije ni pogledala Meta.

Egeanin se ničice pokloni i Met samo što ne opsova od iznenađenja kada ona poljubi pod. „Molim te“, promuklo reče, „preklinjem za dozvolu da se udaljim."

„Otići ćeš, Lejlvin“, kaza Selukija, hladna kao kraljica koja se obraća kokošaru, „i nećeš mi više izlaziti na oči ako ti lice nije pokriveno velom šejske plesačice."

Egeanin se na sve četiri zakoprca unazad i skoro se preturi kroz vrata, tako brzo da Met osta zapanjen.

S naporom mu pođe za rukom da povrati osmeh. Izgleda da nema svrhe da se zadržava, ali čovek može da izađe dostojanstveno. „Pa, pretpostavljam..."

Tuon opet mrdnu prstima, i dalje ga ne gledajući, a Selukija ga prekide. „Igračko, visoka gospa je umorna. Imaš njenu dozvolu da odeš."

„Vidi, zovem se Met“, odvrati on. „Lako je za pamćenje. Jednostavno ime. Met." Tuon kao da je zaista bila porcelanska lutka - toliko je bila izražajna.

Ali Sitejl spusti svoj vez i ustade s jednom rukom na balčaku kindžala zataknutog za pojasom. „Mladiču, ako misliš da ćeš lenčariti ovde da bi nas gledao kako se spremamo za spavanje, grdno grešiš." Smešila se dok je to govorila, ali šaka joj jeste počivala na nožu, a ona je dovoljno Eboudaranka da proburazi čoveka ako joj tako dođe. Tuon je i dalje bila kao neka nepomična lutka, kraljica na svom prestolu, premda usled neke greške odevena u preveliku odeću. Met ode.

Egeanin se pognute glave jednom rukom držala za kola. Drugom rukom čvrsto je grabila ogrlicu oko svog grla. Harnan se nešto dalje u mraku neznatno pomeri, čisto da bi pokazao da je i dalje tu. Pametno od njega što se u tom trenutku drži dalje od Egeanin. Met je bio previše razdražen da bi bio pametan.

„Šta to bi?" ljutito htede da čuje. „Više ne moraš da padaš na kolena pred Tuon. A Selukija? Ona je krvava služavka! Ne znam nikoga ko bi i za svoju kraljicu skakao onako kako si ti skakala za nju.“

Egeanino oštro lice bilo je u senkama, ali glas joj je bio drhtav i iznuren. „Visoka gospa je... to što jeste. Selukija je njena so’đin. Niko od niske Krvi ne bi se usudio da njenu so’đin pogleda u oči, a lako moguće da isto važi i za visoku Krv.“ Kopča uz prasak puče kad ona strgnu ogrlicu s vrata. „Mada, ja sada nisam nikakva Krv.“ Okrenu se i celo telo unese u to da baci ogrlicu što dalje može u noć.

Met zinu. Za novac koji je dao za to čudo mogao bi kupiti desetinu najboljih konja i da mu još ostane. A onda opet zatvori usta ništa ne rekavši. Možda nije uvek pametan, ali dovoljno je pametan da zna kada je neka žena zaista spremna da ga proburazi nožem. A zna on i nešto drugo: ako se Egeanin ovako ponaša pred Tuon i Selukijom, onda bi mu bolje bilo da se postara da im sul’dam ne prilaze. Samo Svetlost zna šta bi one učinile da Tuon mrdne prstima.

To znači da ga čeka mnogo posla i rada. Pa, on mrzi posao, ali ona stara sećanja kojih mu je glava puna, sastoje se samo od bitaka. Mrzi on i bitke - čovek u njima može da pogine - ali i to je bolje nego rad. Strategija i taktika.

Upoznaj se sa zemljištem, upoznaj se sa svojim neprijateljem - i ako ne možeš da pobediš na jedan način, nađi neki drugi.

Naredne noći sam je došao do purpurnih kola i kada je Tuon završila da podučava Olvera igranju kamenja, Met ju je namolio da njih dvoje odigraju jednu igru. Isprva, sedeći na podu preko puta te tamnopute ženice, nije bio siguran da li da pobedi ili da izgubi. Neke žene vole da svaki put pobeđuju, ali muškarac ih mora naterati da se pri tom potrude. Neke vole da muškarac pobeđuje, bar češće nego što gubi. Njemu nijedno ni drugo nije imalo smisla - on voli da pobeđuju, što lakše to bolje - ali tako je kako je. Međutim, dok se on kolebao, Tuon je uzela stvari u svoje ruke. Na pola igre shvatio je da ga je uvukla u zamku iz koje neće moći da se izvuče. Njeno belo kamenje svuda je opkolilo njegovo crno. Bila je to čista i jasna pobeda za nju.

„Ne igraš baš najbolje, Igračko“, podrugnu mu se. Uprkos njenom glasu, njene krupne mastiljave oči hladno su ga odmeravale i premeravale. Čovek bi mogao da se utopi u takvim očima.

On se nasmeši i pozdravi sa svima pre nego što stigoše da pomisle da ga izbace. Strategija. Misli na budućnost. Čini neočekivano. Naredne noći, doneo je cvetić od crvene hartije koji je napravila jedna od švalja što rade u priredbi. I pružio ga je iznenađenoj Selukiji. Sitejl je izvila obrve, a čak je i Tuon delovala zatečeno. Taktika. Izbaci svog protivnika iz ravnoteže. Kad malo bolje razmisli, žene i bitke i nisu toliko različite. I jedno i drugo pokrije muškarca maglom i može da ga ubije bez imalo truda. Ako on ne pazi šta radi.

Svake noći je dolazio u purpurna kola na igru kamenova pod Sitejlinim i Selukijinim budnim pogledima, a on se usredsređivao na tablu. Tuon igra veoma dobro, a njemu se veoma lako dešavalo da se zagleda u nju kako postavlja svoje kamičke, prstiju izvijenih na nekako čudno skladan način. Navikla je da su joj nokti čitav palac dugački i da pazi da ih ne polomi. A i oči su joj opasne. Potrebna ti je bistra glava i u igranju kamenova i u bitkama, a njen pogled kao da mu prodire pravo u lobanju. Ali naterao je sebe da se posveti igri i pošlo mu je za rukom da dobije četiri od narednih sedam, a da jedna bude nerešena. Tuon je bila zadovoljna kada je pobeđivala i odlučna kada je gubila, bez onih hirovitih ispada kojih se pribojavao, bez zajedljivih primedaba - sem što ga je uporno nazivala Igračkom - i bez previše one ledene kraljevske nadmenosti, bar dok su igrali. Uživala je u igri, ushićeno se smejući kada bi ga uvukla u zamku, a razdragano se smejući kada bi njemu pošlo za rukom da nekim pametnim potezom izvrda iz nje. Bila je potpuno drugačija žena kada se izgubi u igri.

Za pupoljkom od hartije usledio je cvet sašiven od plavog platna, a dva dana kasnije ružičasta svilena cvast koja se širila toliko da pokrije ženski dlan. I jedno i drugo uručio je Selukiji. Njene plave oči gledale su ga sve sumnjičavije, ali Tuon joj je kazala da može da zadrži cveče, pa ga je ona pažljivo umotala u platno i negde stavila. Pustio je da tri dana prođu bez poklona, a onda je doneo grozdić crvenih svilenih ružinih pupoljaka, sa sve kratkim stabljikama i blistavim lišćem koje je izgledalo potpuno prirodno, samo savršenije. Zamolio je švalju da to sašije istog dana kada je kupio onaj prvi cvetić od hartije.

Selukija zakorači i pruži ruku da prihvati ružine pupoljke, podrugljivo izvijajući usne u smešak, ali on sede i spusti cvetove pored table, malo prema Tuon. Ništa ne reče, samo ih tu ostavi. Ona ih nije ni pogledala. Izvadivši iz dve kožne vrećice po jedan kamen, on poče da ih prebacuje iz ruke u ruku sve dok više ni sam nije znao gde je koji, a onda ih pruži u stisnutim pesnicama. Tuon se na tren kolebala, bezizrazno ga gledajući pravo u lice, a onda ga potapša po levoj šaci. On je rastvori i pokaza blistavi beli kamičak.

„Predomislila sam se, Igračko“, promrmlja ona i pažljivo spusti beli kamičak na presek dve crte blizu središta table. „Igraš veoma dobro."

Met trepnu. Zar je moguće da zna šta on to smera? Selukija je stajala iza Tuon, naizgled udubljena u bezmalo praznu tablu. Sitejl okrenu stranicu svoje knjige i malčice se pomeri kako bi svetio bolje padalo na hartiju. Naravno da ne. Ona to priča o kamenovima. Kad bi i posumnjala šta on zapravo smera, izbacila bi ga naglavačke. Svaka bi žena tako postupila. Mora da je reč o kamenovima.

Te noći igrali su nerešeno - oboje su pod svojom vlašću držali po pola table u nepravilnim delovima. Zapravo, ona je pobedila.

„Igračko, održala sam reč“, otegnuto kaza ona dok je vraćao kamičke u vrećice. „Nisam pokušavala da pobegnem, niti da te izdam. Ovde je skučeno." Pokaza unutrašnjost kola. „Želim da se šetam. Odgovara i kad padne mrak. Možeš da mi praviš društvo." Pogled joj na tren pade na ružine pupoljke, a onda se diže ka njegovom licu. „Da bi bio siguran kako neću pobeći."

Sitejl jednim tananim prstom označi gde je stala sa čitanjem i pogleda ga. Selukija ustade iza Tuon i pogleda ga. Ta žena jeste održala reč, ma koliko to delovalo suludo. Šetnje pošto padne mrak, kada većina članova menažerije ode na spavanje, neće škoditi - ne ako on bude prisutan da se za to postara. Zašto li se onda oseća da mu stvari izmiču iz ruku?

Tuon je pristala da se šeta ogrnuta plaštom i s namaknutom kapuljačom, što je za njega bilo olakšanje. Na obrijanoj glavi počela je da joj raste crna kosa, ali još je bila veoma kratka. A za razliku od Selukije, koja je vrlo verovatno spavala s maramom, Tuon ničim nije pokazivala nameru da pokrije glavu. Žena sitna kao dete, kose kraće od svakog muškarca - a koja ne ćelavi - upadala bi u oči čak i po mraku. Sitejl i Selukija stalno su ih pratile na maloj udaljenosti, služavka da pazi na svoju gospodaricu, a Sitejl da pazi na služavku. Bar je on mislio da je tako. Ponekad mu se činilo da obe gledaju njega. Njih dve su se preterano sprijateljile za čuvarku i zatvorenicu. Čak je načuo Sitejl kako upozorava Selukiju da je on baraba sa ženama - baš ga je lepo počastila! A Selukija joj je spokojno odgovorila da će mu njena gospa polomiti obe ruke ako bude nevaspitan, kao da njih dve uopšte nisu zatvorenice.

Mislio je da te šetnje iskoristi kako bi saznao ponešto o Tuon - nije mnogo pričala dok su igrali - ali ona bi uvek zanemarila njegova pitanja ili skretala razgovor na druge teme, obično na njega.

„Dve Reke su sve u šumama i imanjima“, pričao je dok su se šetali glavnom ulicom menažerije. Mesec je bio skriven oblacima, a raznobojna kola pretvorila su se u nerazaznatljive tamne obrise, dok su izvođačke pozornice duž ulice postale tek senke. „Svi seju duvan i gaje ovce. Moj otac gaji i krave i trguje konjima, ali uglavnom svi s kraja na kraj Dve Reke seju duvan i gaje ovce.“

„Otac ti trguje konjima“, promrmlja Tuon. „A šta ti radiš, Igračko?"

On se osvrnu i pogleda dve žene koje su ih sledile na udaljenosti od jedno desetak koraka. Sitejl možda nije blizu dovoljno da ga čuje, ako bude tih, ali rešio je da bude pošten. Sem toga, menažerija je u mraku bila tiha kao groblje. Možda ga čuje, a ona zna šta je radio u Ebou Daru. „Ja sam kockar“, reče.

„Moj otac je sebe zvao kockarom“, tiho kaza Tuon. „Umro je od loše opklade."

I kako čovek da zna šta to treba da znači?

Druge noći šetali su se niz red kaveza sa životinjama, pri čemu je svaki od njih bio dovoljno veliki da ispuni čitava kola, kada je on pitao: „Tuon, šta radiš iz zabave? Čisto zbog toga što u tome uživaš? Sem što igraš kamenove." Osetio je kako se Selukija s daljine od trideset stopa nakostrešila što ju je nazvao imenom, ali Tuon to izgleda nije smetalo. Bar mu se tako činilo.

„Uvežbavam konje i damane“, odgovori ona zureći u kavez u kojem je bio usnuli lav. Životinja je bila samo velika senka na slami iza debelih rešetaka. „Zar zaista ima crnu grivu? U čitavom Seanšanu nema crnogrivih lavova."

Obučava damane? Zabave radi? Svetlosti! „Konje? Koju vrstu konja?" Ako uvežbava krvave damane, mora da je reč o ratnim atovima. Zabave radi.

„Igračko, gazdarica Anan mi kaže da si protuva.“ Glas joj je bio hladan, ali ne leden. Pribran. Okrenula se prema njemu, lica skrivenog u senci njene kapuljače. „Koliko si žena poljubio?" Lav se probudi i nakašlja - od tog dubokog zvuka nema ko se ne bi naježio. Tuon nije ni trepnula.

„Izgleda da će opet kiša“, reče on slabim glasom. „Selukija će me odrati ako te vratim pokislu." Čuo je kako se ona tiho smeje. Šta je to smešno rekao?

Naravno, cenu mora da plati. Možda se stvari odvijaju kako on hoće, a možda i ne, ali čim čovek pomisli da ide po njegovom - uvek mora da plati cenu.

„Gomila kreštavih svraka“, požalio se on Egeanin. Popodnevno sunce bilo je na zalasku, crveno-zlatna kugla napola skrivena oblacima bacala je senke po menažeriji. Za promenu, nije bilo kiše, pa su njih dvoje pogureni sedeli ispod zelenih kola koja su delili, premda je bilo hladno, i igrali kamenove naočigled svih koji su prolazili. Popriličan broj ljudi je prolazio, muškarci žureći da obave neki odocneli posao, deca grabeći poslednju priliku da kotrljaju obruče kroz bare i da se loptaju pre no što padne mrak. Žene su zadizale suknje i u prolazu bacale poglede ka njihovim kolima. Met je znao kakvi su im izrazi na licima čak i kada su nosile kapuljače. Razdraženo je zazveckao crnim kamičcima koje je držao u levoj šaci. „Dobiće svoje zlato kada stignemo u Lugard. To je sve do čega bi trebalo da im bude stalo. Ne bi trebalo da guraju noseve u moja posla."

„Ne možeš ih kriviti“, razvučeno odgovori Egeanin zagledana u tablu. „Nas dvoje bi trebalo da smo odbegli ljubavnici, ali ti više vremena provodiš s njom... nego sa mnom." I dalje joj je bilo teško da Tuon ne naziva visokom gospom. „Ponašaš se kao muškarac koji se udvara." Krenu da spusti kamen, a onda stade s rukom nad tablom. „Ne misliš valjda da će ona završiti obred, zar ne? Nisi valjda tolika budala?"

„Kakav obred? O čemu to pričaš?"

„One noći u Ebou Daru nazvao si je svojom suprugom tri puta“, ona mu tiho kaza. „Zaista ne znaš? Žena tri puta kaže da je neki čovek njen suprug, a on tri puta kaže da mu je ona supruga - i venčani su. Obično je to praćeno blagoslovima, ali brak je sklopljen kada se to izgovori pred svedocima. Zaista nisi znao?"

Met se zasmeja, pa slegnu ramenima, osećajući nož koji je sakrio iza vrata. Dobar nož pruža čoveku osećaj utehe. Ali kada se nasmejao, bilo je to promuklo. „Ona ništa nije kazala." U to vreme trpao joj je krvavi veo u usta! „Tako da šta god da sam ja kazao - to ništa ne znači." Ali znao je šta će Egeanin reći. Znao je, kao što zna da je voda mokra. Rečeno mu je s kime će se oženiti.

„Kod Krvi je to malo drugačije. Ponekad se plemkinja s jednog kraja carstva udaje za plemića s drugog. Ugovoreni brak. Carska porodica nikada ne sklapa drugačije brakove. Možda ne žele da čekaju da budu zajedno, pa ona prizna brak tamo gde se nalazi, a on tamo gde se on nalazi. Ako se oboje pred svedocima izjasne u roku od godine i jednog dana, brak je zakonit. Zaista nisi znao?"

Sigurnost je sigurnost, ali kamenje mu svejedno ispade iz šake na tablu i rasu se na sve strane. Krvava devojka je znala. Možda misli da je sve to neka pustolovina ili igra. Možda je njoj to što je oteta jednako zabavno kao uvežbavanje konja ili krvavih damane! Ali on zna da je on zapravo pastrmka koja samo čeka da ona zabaci udicu.

Naredna dva dana nije prilazio purpurnim kolima. Nije bilo nikakve svrhe da beži - krvava udica već mu je u ustima, a sam ju je tu stavio - ali ne mora baš da proguta tu plamenu stvar. Ipak, znao je da je samo pitanje vremena kada će ona zategnuti strunu.

Premda se menažerija kretala lagano, vremenom su došli do skele preko Eldara, koja ide od Alkindara na zapadnoj obali do Koramena na istočnoj, urednih ozidanih gradića punih kamenih zgrada pokrivenih šindrom s po šest kamenih pristaništa u svakom od njih. Sunce se pelo svojom putanjom, a na nebu skoro da nije bilo ni oblačka. Ono malo oblaka bilo je belo kao tek oprana vuna. Tog dana možda i neće padati kiša. To je važno mesto za prelazak preko reke, tako da su trgovački brodovi koji su doplovili uzvodno bili privezani za neka pristaništa, dok su velike skele nalik na barke nošene dugim veslima gmizale preko vode od jednog gradića do drugog. Izgleda da i Seanšani tako misle, pošto su ispred oba gradića bili vojni logori, a sudeći po kamenim zidovima koji su počeli da rastu oko tih logora i kamenim građevinama što su počele da se uzdižu među njima, nemaju namere da u skorije vreme odu.

Met je, jašući Kockicu, prešao reku s prvim kolima. Nepažljivom posmatraču smeđi uškopljeni konj deluje obično; ne bi bilo upadljivo da ga jaše čovek u kaputu od grube čoje s vunenom kapom nataknutom preko ušiju da mu ne bi bilo hladno. Zapravo, nije ozbiljno razmišljao o tome da pobegne ka brdovitoj i šumovitoj oblasti iza Koramena. Nosio se tom mišlju, ali ne ozbiljno. Bežao on ili ne, ona će ga navući na udicu. Stoga je sedeo na Kockici na kraju jednog kamenog pristaništa i posmatrao menažeriju kako prelazi preko reke i tandrče kroz gradić. Seanšani su čekali na pristaništu - odred mišićavih ljudi u oklopima na preklapanje oslikanim u plavo i žeženozlatno, a predvodio ih je vitak mlad zapovednik s jednom tankom plavom perjanicom na čudnom kalpaku. Izgleda da su tu samo da bi pazili na javni red, ali zapovednik je iščitavao Lukinu dozvolu za konje, a Luka se raspitivao da li plemeniti lord možda zna neko mesto van grada gde bi putujuća menažerija mogla da izvodi predstave. Metu je došlo da plače. Gledao je vojnike s prugastim oklopima kako niz ulicu iza njega ulaze u radnje i krčme i izlaze iz njih. Jedan raken se na dugim rebrastim krilima spusti s neba i slete ispred jednog od logora na drugoj obali reke. Tri ili četiri zmijovrata stvora već su bila na zemlji. U tim logorima mora da je na stotine vojnika. Možda i hiljadu. A Luka hoće da priredi predstavu.

A onda jedna skela udari o konopcima obavijene stubove na kraju pristaništa i mostić se spusti pa se preko njega purpurna kola bez prozora zakotrljaše na kaldrmu. Sitejl je vozila. Selukija je sedela njoj s jedne strane, vireći iz kapuljače nekog izbledelog crvenog plašta. S njene druge strane, umotana u tamni plašt tako da se ni delić nje ne vidi, sedela je Tuon.

Met je mislio da će mu oči ispasti iz glave. Ako mu najpre srce ne iskoči iz grudi. Kocke mu začangrljaše u glavi kao da se kotrljaju preko stola. Ovoga puta ispašće oči Mračnoga; jednostavno je znao da će biti tako.

Nije mu preostalo ništa drugo nego da potera konja pored purpurnih kola, jašući kao da je život predivan, jašući niz široku glavnu ulicu, između oglašivača radnji i uličnih prodavača koji s poslužavnika nude hranu. I seanšanskih vojnika. Sada ne koračaju u stroju, pa mogu da radoznalim pogledima odmeravaju šarena kola. Jahao je i čekao da Tuon vikne. Dala je reč, ali zatvorenik je spreman na sve samo da bi malo olabavio okove. Treba samo da digne glas i pozove hiljadu seanšanskih vojnika da je izbave. Kockice su se prevrtale i tumbale u Metovoj glavi. Jahao je i čekao na oči Mračnoga.

Tuon ni reč nije rekla. Radoznalo je gvirkala iz svoje duboke kapuljače, radoznalo i oprezno, ali pazila je da joj lice bude skriveno, pa čak i ruke; beše potpuno umotana u taj tamni plašt. Čak se i pribila uz Sitejl, kao dete koje traži majčinsku zaštitu okruženo gomilom stranaca. Ni reč nije izustila dok nisu prošli kroz koramenske kapije i zaputili se prema podnožju grebena što se uzdizao iza grada, gde je Luka već prikupljao kola. Tada je Met zaista shvatio da mu nema bekstva. Zategnuće ona strunu - samo čeka pravi krvavi trenutak.

Te noći se postarao da sve Seanšanke ostanu u kolima, a i Aes Sedai. Koliko je Met znao, niko nije video sul’dam ili damane, ali Aes Sedai se za promenu nisu raspravljale. Nije ni Tuon. Zatražila je nešto zbog čega je Sitejl izvila obrve skoro do kose. Na neki način, to je bilo sročeno kao molba, podsetnik na obećanje koje je on dao, ali on je umeo da prepozna zahtev kada mu ga žena uputi. Pa, čovek mora da ima poverenja u ženu koju će uzeti. Kazao joj je da mora da razmisli o tome, čisto da ne bi umislila kako od njega može da dobije šta god hoće. Razmišljao je o tome čitav dan dok je Luka pripremao predstavu, razmišljao i preznojavao se dok je sve više Seanšana dolazilo da blene u izvođače. Razmišljao je o tome dok su kola nastavljala put na istok kroz brda, sporije nego ikada, ali znao je kakav odgovor mora dati.

Trećeg dana po odlasku s rečne obale stigli su do gradića, po imenu Džurador u kojem se proizvodila so i tada je rekao Tuon da hoće. Ona mu se nasmešila, a kockice u njegovoj glavi smesta su stale. To će doveka pamtiti. Nasmešila se, a kockice su onda stale. Da čovek brižne u plač!

Загрузка...