Raskršće sumraka

6 Miris sna

Dok je galopirao kroz šumu, hladan vazduh je Perinu mirisao čisto i sveže. Povetarac beše pun oštrine snega koji je prštao pod Korakovim kopitima. Tu je mogao zaboraviti na stare prijatelje spremne da samo na osnovu glasine poveruju najgore o njemu. Mogao je da pokuša da zaboravi na Masemu, Aes Sedai i Mudre. Ali Šaidoi su mu bili zakovani za unutrašnjost lobanje - gvozdena slagalica koja nije htela da se složi na mesto koliko god je on okretao i prevrtao. Hteo je da je rastrgne, ali to nikada ne uspeva s tim kovačkim slagalicama.

Nakon kratkog galopa, zauzda konja i potera ga korakom, osećajući malo griže savesti. Mrak ispod krošnji bio je debeo, a kamen koji je virio između visokog drveća upozoravao je na to da ga sigurno ima još ispod snega - na stotine mesta gde konj u galopu može slomiti nogu, a i to ne računajući na krtičnjake i na jazbine lisica i jazavaca. Nije bilo potrebe da se igra s tim. Neće osloboditi Failu sat vremena ranije ako bude terao konja galopom, a svejedno nema konja koji može dugo održavati tu brzinu. Sneg je tu mestimice u smetovima bio dubok do kolena, a i inače je napadao. Ali nastavio je da jaše prema severoistoku. Izviđači će doći iz tog pravca, s vestima o Faili. Bar s vestima o Šaidoima - s mestom gde se nalaze. Tako se često nadao da će tako biti, molio se da tako bude, ali danas je znao da će se to desiti. Ali to je samo raspirivalo njegov nespokoj. Pronaći gde su samo je prvi korak u rešavanju te slagalice. Od besa su mu misli skakale s jedne stvari na drugu, ali šta god Balver pričao, Perin je znao da je u najboljem slučaju temeljan. Nije mu išlo za rukom da brzo razmišlja, a pošto nije bio hitrog uma, moraće poslužiti to što je temeljan. Nekako.

Aram ga sustiže, žestoko goneći svog zelenka, pa uspori i nastavi da jaše malo iza Perina i sa strane, prateći ga kao pas. Perin ga pusti. Aram nikada nije mirisao prijatno kada bi ga Perin naterao da jaše pored. Nekadašnji Krpar nije progovarao, ali strujanje ledenog vazduha nosilo je njegov miris: mešavinu gneva, sumnjičavosti i ozlojeđenosti. Sedeo je u sedlu napeto kao previše zategnuta opruga i sumorno gledao šumu oko njih, kao da očekuje da će Šaidoi iskočiti iza najbližeg drveta.

Zapravo, u toj šumi skoro sve se moglo sakriti od ljudskog oka. Tamo gde se nebo naziralo kroz isprepletane krošnje, videlo se da više nije crno već da prelazi u tamno sivilo, ali to je trenutno šumu zavijalo u senke mrklije od noći, a i drveće je ličilo na nekakve ogromne mračne stubove. Ali Perinove oči hvatale su čak i meškoljenje crnokrile čavke perja podignutog zbog hladnoće na snegom prekrivenoj grani, pa čak i bregunicu u lovu, crnju od mraka, kako oprezno diže glavu na drugoj grani. A uhvatio je i njihove mirise. Slabašan trag ljudskog mirisa dopre iza jednog debelog duba, čiji su razgranati tamni udovi bili debeli kao konjsko truplo. Geldanci i Majenci držali su straže na konjima oko logora na nekoliko milja daljine, ali on je više voleo da se oslanja na Dvorečane za postavljanje bližih straža. Nije ih imao dovoljno da potpuno okruži logor, ali oni su naviknuti na šumu i na to da love životinje koje svaki čas mogu da se okrenu na njih; navikli da primećuju pokrete koji bi izmakli ljudima sviknutim da razmišljaju o vojevanju i ratu. Divlje planinske mačke se u potrazi za ovcama mogu sakriti tako da ih čovek ne vidi ni kad su mu ispred nosa, a medvedi i divlje svinje umeju da obiđu svog progonitelja i da se sakriju u zasedi iza njega. S grana trideset ili četrdeset stopa iznad zemlje, ljudi mogu na vreme videti sve što se ispod njih kreće i upozoriti logor, a sa svojim dugim lukovima mogu svakoga ko pokuša da se probije pored njih naterati da plati visoku cenu. Ali na prisustvo stražara obratio je pažnju koliko i na prisustvo one čavke. Sav je bio usredsređen na drveće i senke ispred sebe i na to da ulovi prvi znak izvidnice u povratku.

Korak se odjednom ukopa u mestu i frknu kolutajući očima dok mu se dah maglio u vazduhu; Aramov zelenko zanjišta i ustuknu. Perin se nagnu da potapše po vratu pastuva koji se sav tresao, ali ruka mu se ukoči kada i sam oseti miris, smrad spaljenog sumpora u vazduhu, od kojeg mu se dlačice na vratu nakostrešiše. Skoro pa smrad spaljenog sumpora; to je tek bleda senka tog vonja. Bazdeo je na... pogrešno, na nešto što ne pripada ovome svetu. Taj miris nije bio nov - taj se smrad ne može nazvati „svežim“ - ali ni star. Sat vremena, možda manje. Možda u vreme kada se probudio. Otprilike u vreme kada je o tom mirisu sanjao.

„Šta je bilo, lorde Perine?“ Aram je s teškom mukom vladao svojim konjem, koji se otimao i poigravao u krugovima, očigledno želeći da se baci u trk u ma kom smeru, samo da je što dalje odatle. Ali i dok je zatezao uzde, u drugoj ruci bio mu je isukan mač s jabukom u obličju vučje glave. Vežbao je s njime svakoga dana, satima i satima kad god je mogao, a oni koji su se u to razumeli govorili su da je dobar.

„Ti možda možeš u ovo doba razlikovati crnu nit od bele, ali za mene još nije svanulo. Ništa ne vidim dovoljno dobro da bih bio od koristi.“

„Skloni to čudo“, odgovori mu Perin.

„Nije potrebno. Mačevi svejedno ništa ne bi vredeli.“ Morao je privoleti svog uzdrhtalog ata da krene napred, ali sledio je kiseli vonj, šestareći pogledom po snegom pokrivenom tlu ispred sebe. Dobro je znao taj miris, i to ne samo iz sna.

Samo mu je malo vremena trebalo da nađe ono što je tražio i Korak zahvalno zarza kada ga Perin zauzda podalje od kratke pljosnate sive stene, dva koraka široke, koja je Perinu s desne strane štrčala iz zemlje. Sneg oko kamena bio je bez belega, ali kosa stena bila je puna psećih tragova, kao da je čitav čopor projurio preko nje. Koliko god bilo mračno i senovito, Perinu su ti tragovi bili očigledni. Otisci šapa veći od njegovog dlana, utisnuti u kamen kao u blato. Ponovo potapša Koraka po vratu. Nikakvo čudo što se konj uplašio.

„Arame, vrati se u logor i nađi Danila. Prenesi mu da sve obavesti da su pre možda sat vremena ovuda prošli psomraci. I vrati mač u kanije. Veruj mi kad ti kažem, ne želiš pokušati da mačem ubiješ psomraka.“

„Psomraci?“, uzviknu Aram, zureći u mrke senke među drvećem. Njegov miris je sada nosio nelagodu i strah. Većina ljudi nasmejala bi se i spomenula putničke priče ili dečje bajke, ali Krpari lutaju drumovima i znaju čega sve ima u divljini. Aram očigledno nevoljno vrati mač u kanije na leđima, ali desna ruka mu ostade podignuta na pola puta do balčaka.

„Kako se ubija psomrak? Mogu li psomraci da se ubiju?“ Pa opet, možda i nije bio pri zdravoj pameti.

„Arame, samo budi srećan što ne moraš to da pokušavaš. Sada uradi kako sam ti rekao. Svi moraju budno motriti, za slučaj da se vrate. Mislim da nema velikih izgleda da se to desi, ali bolje da budemo sigurni.“ Perin se prisetio kako se jednom suočio s čoporom i jednog ubio. Mislio je da je jednoga ubio, nakon što ga je pogodio s tri valjane strele širokih glava. Nakot Senke ne umire tako lako. Moiraina je morala da dokrajči taj čopor kobnom vatrom.

„Postaraj se da Aes Sedai i Mudre saznaju za ovo, kao i Aša’mani.“ Mali su izgledi da neko od njih zna kako da stvori kobnu vatru - žene možda neće ni priznati da znaju zabranjeno tkanje sve i da ga znaju, a možda ni muškarci - ali možda neko od njih zna nešto drugo što može biti korisno.

Aram se kolebao da ostavi Perina samog sve dok se Perin nije brecnuo na njega, a onda je krenuo nazad prema logoru ostavljajući za sobom miris uvređenosti, kao da bi dva čoveka bila išta bezbednija od jednog. Čim se izgubio s vidika, Perin okrenu Koraka na jug, u smeru kuda su se psomraci zaputili. Nije hteo da ima društvo dok to radi, čak ni Aramovo. To što ljudi ponekad primete koliko mu je vid oštar, nije razlog da se njime hvali, pa ni svojim njuhom. Već ima dovoljno razloga da ga izbegavaju, tako da ne mora dodavati nove.

Možda je slučajnost što su stvorenja prošla tako blizu njegovog logora, ali poslednjih nekoliko godina naučilo ga je da na slučajnosti gleda s nelagodom. Prečesto to nisu nikakve slučajnosti, bar ne kako drugi ljudi gledaju na te stvari. Ako je opet reč o tome da on kao ta’veren cima Šaru - mogao je da živi i bez toga. To čudo kao da je imalo više mana nego prednosti, čak i kada mu radi u korist. Sreća koja ti je jednog trenutka naklonjena, već sledećeg trena može da se preokrene. A tu je uvek i još jedna mogućnost - kada si ta’veren, štrčiš u Šari i ponekad te neki Izgubljeni tako mogu pronaći. Bar mu je tako rečeno. Možda to može i neki Nakot Senke.

Trag koji sledi sigurno je skoro sat vremena star, ali Perin je osećao neku napetost među plećima i svrab u kosi. Tamo gde se nebo videlo kroz krošnje i dalje je bilo tamnosivo, čak i u njegovim očima. Sunce se još nije promolilo nad obzorjem. Neposredno pre izlaska sunca, kada se tama pretvara u svetlost, ali svetlost još nije prevladala, najgore je vreme da se naleti na Divlji lov. Bar u blizini nema raskršća niti groblja, ali jedina ognjišta koja može dodirnuti nalaze se u Britanu, a baš i nije siguran koliko su one straćare uopšte bezbedne. Upamtio je gde je obližnji potok, odakle se čitav logor snabdevao vodom sekući led. Nije bio širi od deset ili dvanaest koraka, a dubok samo do kolena, ali tekuća voda navodno zaustavlja psomrake. Mada, isto se priča i za suočavanje s njima, a video je koliko je to tačno. Njušio je povetarac i tragao za tim starim mirisom. I za bilo kakvim nagoveštajem novijeg. Bilo bi i više nego neugodno da iznenada naleti na ta stvorenja.

Korak je mirise hvatao skoro jednako lako kao Perin, a ponekad bi i pre Perina primetio šta su ti mirisi, ali kad god bi sivo-smeđi konj zastao, Perin bi ga poterao napred. Po snegu je bila gomila tragova, kopita konja na kojima su jahale straže u odlasku i dolasku, povremeni tragovi zečeva i lisica, ali jedino što su psomraci ostavljali za sobom bili su otisci u stenju koje je virilo iz snega. Vonj spaljenog sumpora tu je uvek bio najjači, ali uvek je bilo dovoljno ostataka da ga navedu do sledećeg mesta gde se tragovi vide. Otisci ogromnih šapa preklapali su se, tako da se nikako nije dalo oceniti koliko je psomraka bilo, ali bez obzira na to je li široka korak ili šest koraka, svaka stena preko koje su prešli bila je s kraja na kraj prekrivena tragovima. Veći čopor od onih deset koje je video kod Ilijana. Mnogo veći. Da li zato u blizini nema vukova? Bio je siguran da je ubeđenost da će umreti - što je u snu osetio - stvarna, a u tom slučaju bio je vuk.

Kako je trag počeo da zavija na zapad, tako je on sve više slutio, što se pretvorilo u ubeđenost kada je trag tako i nastavio. Psomraci su potpuno zaobišli logor; pretrčali su preko jednog mesta severno od bivaka gde se nekoliko ogromnih stabala izvalilo iz korena i naslonilo na svoje susede, a od svakog je bilo glatko odsečeno po veliko parče. Tragovi su išli preko velike stenovite površine, glatke i ravne kao uglačani mermerni pod, sa izuzetkom jednog kao vlat kose tankog useka koji je stenu sekao pravo kao povučena crta. Ništa se ne može odupreti otvaranju aša’manske kapije, a tu su dve bile otvorene. U jednom debelom palom boru rupa je bila četiri koraka široka, ali uredna kao da je načinjena u pilani. Međutim, izgleda da se psomraci nisu zanimali za dokaze o korišćenju ledne moći. Čopor tu nije zastao ništa više nego na drugim mestima, a koliko je on mogao da vidi, nije čak ni usporio. Psomraci mogu da trče brže od konja i daleko duže, a njihov vonj nigde nije bio slabiji nego na drugim mestima. Dva puta je primetio račvanje u njihovom tragu, ali to je čopor samo dolazio sa severa i odlazio ka jugu. Jednom su obišli logor, a onda pošli svojim putem u potrazi za čime god ili kime god da su lovih.

To očigledno nije on. Možda je čopor obišao bivak zato što su ga osetili, osetili nekoga ko je ta’veren, ali čisto je sumnjao da bi psomraci i na trenutak oklevali da upadnu u logor da njega jure. Čopor s kojim se ranije susreo ušao je u grad Ilijan, mada je tek kasnije pokušao da ga ubije. Ali da li psomraci prenose ono što vide, kao što to čine pacovi i gavranovi? Stisnuo je zube na tu pomisao. Svako razuman boji se Senkine pažnje, a to može i da mu oteža oslobađanje Faile. To ga je brinulo više no išta drugo. Ali ako dođe do toga, ima načina da se bori protiv Nakota Senke, da se bori protiv Izgubljenih. Šta god da se nađe između njega i Faile - bili to psomraci, bili to Izgubljeni, bilo to išta drugo - naći će načina da to zaobiđe ili kroz to da prođe, šta god trebalo. Čovek može da bude prestravljen samo u izvesnoj meri, a sav njegov strah usredsređen je na Failu. Jednostavno više nema mesta da se još više uplaši.

Pre nego što je ponovo stigao do polazišta, povetarac mu donese miris ljudi i konja, oštar na ledenom vazduhu, pa zauzda Koraka da uspori i naposletku stade. Skoro stotinu koraka pred sobom ugledao je pedeset ili šezdeset konja. Sunce se napokon promolilo iznad obzorja i pod oštrim uglom kroz krošnje odaslalo koplja svetlosti koja su se odbijala od snega i malčice razbijala polumrak, mada su duboke tmurne senke bile van dohvata vitkih sunčevih prstiju. Neke od tih senki obavijale su i njega. Konjanici nisu bih daleko od mesta gde je prvi put primetio tragove psomraka i video je Aramov bolesnozeleni plašt i crveni prugasti kaput - krparsku odeću koja je potpuno odudarala od mača na njegovim leđima. Većina konjanika je imala crvene kalpake, nalik na zdele, i tamne plaštove preko crvenih oklopnih prsnika, a duge crvene zastavice na kopljima malčice su se viorile na povetarcu dok su se vojnici osvrtah na sve strane. Prva od Majena često je ujutro jahala dok ju je pratio odgovarajući broj Krilatih stražara.

Taman je krenuo da se udaljava kako ne bi morao da se sretne s Berelajn, ali onda je video kako među konjima koračaju tri visoke žene, glava umotanih u duge tamne šalove koji su im potom padali preko gornjeg dela tela, pa je zastao. Mudre jašu kad moraju, mada nevoljno, ali gacanje po snegu u debelim vunenim suknjama milju ili dve nije bilo dovoljno da ih natera u sedlo. Skoro je sigurno da su među njima i Seonid ili Masuri, mada su Aijelke iz njemu nekog nepoznatog razloga izgleda volele Berelajn.

Nije ni pomišljao da se pridruži konjanicima, ma ko bio s njima, ali oklevanje ga je koštalo prilike da utekne. Jedna od Mudrih - učinilo mu se da je to Karela, žena plamena kose u čijim je oštrim očima uvek blistao izazivački pogled - diže ruku i pokaza prema njemu, a čitava se družina okrenu. Vojnici okrenuše konje i zagledaše se kroz drveće prema njemu, napola spustivši koplja sa stopu dugačkim čeličnim šiljcima. Verovatno ga nisu mogli lepo razaznati kroz duboke sene i jarka koplja sunčeve svetlosti. Iznenadio se što ga je Mudra uopšte videla, ali Aijeli i jesu obično oštrooki.

Ipak je tu bila Masuri - vitka žena u plaštu bronzane boje na šarenoj kobili a i Anura, koja je jahala na smeđoj kobili dobrano u pozadini, ali svejedno prepoznatljiva po desetinama tankih tamnih pletenica što su joj se prosipale iz kapuljače. Na čelu povorke je vitkog škopca jahala Berelajn, visoka i prelepa mlada žena duge crne kose, ogrnuta crvenim plaštom opervaženim crnim krznom. Ali jedna jednostavna mana ružila je njenu lepotu - ona nije Faila. A što se njega tiče, jedna je druga mana njenu lepotu potpuno upropastila. Od nje je saznao da je Faila oteta i da je Masema sa Seanšanima, ali skoro svi u logoru su verovali da je te noći kada su Failu oteli on spavao s Berelajn, a ona ništa nije učinila da tu priču porekne. Teško da je mogao od nje tražiti da javno kaže kako to nije istina, ali mogla je makar nešto učiniti - reći svojim služavkama da prošire glas kako se to nije desilo, bilo šta. Mesto toga Berelajn je ćutala, a njene služavke, grakćući kao čavke, čak su širile te glasine. U Dvema Rekama takav glas zalepi se za čoveka.

Od te noći izbegavao je Berelajn, i odjahao bi od njih čak i pošto su ga primetili, ali ona je od služavke koja ju je pratila, jedne dežmekaste žene u plavo- zlatnom plaštu, uzela neku kotaricu, pa nešto kazala ostalima i poterala konja prema njemu. Sama. Anura diže ruku i doviknu joj nešto, ali Berelajn se i ne osvrnu. Perin nimalo nije sumnjao da bi ga pratila kud god da ode, a kako sada stvari stoje, ako on odjuri odatle, ljudi će samo poverovati kako zaista želi da bude nasamo s njom. Mamuznu Koraka, nameravajući da se pridruži ostalima koliko god to malo želeo - neka ga sledi do njih ako baš hoće - ali ona potera dorata u kas iako je zemljište bilo neravno i zatrpano snegom, čak i skočivši preko jedne stene koja je virila iz zemlje tako da joj se crveni plašt zavijorio za njom, i presrete ga na pola puta. On nevoljno u sebi priznade da je dobra jahačica. Ne tako dobra kao Faila, ali bolja od većine.

„Baš si se opasno namrštio”, ona se tiho zasmeja kada zauzda svoga konja tačno ispred Koraka. Sudeći po tome kako drži uzde, bila je sasvim spremna da mu opet prepreči put ako bude pokušao da je zaobiđe. Ta žena nema ni trunke stida! „Nasmeši se da bi ljudi pomislili kako očijukamo.“ Pruži mu kotaricu držeći je šakom u grimiznoj rukavici.

„ Ako ništa drugo, zbog ovoga bi trebalo da se nasmešiš. Čujem da zaboravljaš da jedeš.“ Ona nabra nos.

„A izgleda, i da se pereš. Trebalo bi i bradu da potkrešeš. Zabrinut i pomalo neuredan muž koji spasava svoju suprugu jeste romantičan lik, ali supruga možda neće imati tako lepo mišljenje o prljavoj i dronjavoj spodobi. Nema te žene koja će ti ikada oprostiti ako joj upropastiš sliku koju ima o tebi.“

Odjednom zbunjen, Perin prihvati kotaricu, pa je stavi preda se na visoku jabuku svog sedla i protrlja nos i ne shvatajući šta čini. Navikao se da Berelajn miriše na određeni način, obično kao vučica u lovu, a on joj je plen, ali danas nije mirisala tako. Ni malčice. Po njenom mirisu reklo bi se da je strpljiva kao kamen i da joj je nešto smešno, ali ispod svega toga tekla je ponornica straha. Koliko je on mogao da se seti, ta ga se žena nikada nije plašila. I zašto je strpljiva? Kad je već kod toga, šta li joj je smešno? Ne bi ga više zbunila ni planinska mačka koja miriše kao jagnje.

Ali bez obzira na zbunjenost, trbuh mu zakrča na miomirise koji su se dizali iz zatvorene kotarice. Ako ne greši, pečena prepelica i još vruć hleb. Brašna je bilo malo, pa je hleb bio retko posluženje, skoro kao meso. Istina je da je ponekad zaboravljao da jede. Nekada bi zaista zaboravio, a mrzelo bi ga kada bi se setio, jer je morao da prođe pored Lini i Breane ili bi, samo da bi dobio jelo, morao da gleda kako se ljudi s kojima je odrastao okreću od njega. Pošla mu je voda na usta od hrane koja mu je sad bila ispred nosa. Da li bi bilo neverno ako bi jeo hranu koju mu je Berelajn donela?

„Hvala ti za pogaču i prepelicu“, grubo joj odgovori, „ali ni najmanje na svetu ne želim da neko pomisli kako nas dvoje očijukamo. A perem se kad mogu, mada te se to ne tiče. Nije to lako po ovakvom vremenu. Sem toga, niko ne miriše ništa bolje od mene.“ A onda odjednom shvati kako ipak ona lepše miriše. Ispod njenog laganog cvetnog parfema nije se osećao ni tračak znoja niti prljavštine. Živciralo ga je to što je primetio kako ona ima parfem, i to da miriše čisto. To mu je delovalo kao neverstvo.

Berelajn na tren iznenađeno razrogači oči - Perin se zapita zašto - ali onda uzdahnu i dalje se smešeći, mada joj je osmeh lagano počinjao da se koči na licu, a u mirisu joj se osećala trunčica razdraženosti.

„Naredi da se podigne šator za tebe. Znam da u nekim kolima imaš lepu bakarnu kadu. Ti tako nešto ne bi izbacio. Perine, Ljudi očekuju da plemić izgleda kao plemić, a to uključuje i da bude sređen, čak i kada to zahteva napor. To je pogodba između tebe i njih. Moraš im pružiti ono što očekuju, kao i ono što im treba ili šta žele, ih će izgubiti poštovanje prema tebi i zamrzeti te zbog toga što su ga izgubili. Iskrena da budem, niko od nas ne može priuštiti sebi da ti dozvoliš da se to dogodi. Svi smo mi daleko od svojih kuća, okruženi neprijateljima, a ja sam duboko ubeđena da si ti, lorde Perine Zlatooki, lako moguće jedina prilika da se živi vratimo svojim domovima. Bez tebe - sve će se raspasti. A sada se nasmeši, jer ako očijukamo, onda ne pričamo ni o čemu drugom.“

Perin se iskezi. Majenci i Mudre su ga gledali, ali s razdaljine od pedeset koraka u tom polumraku to će izgledati kao osmeh. Gubljenje poštovanja? Zbog Berelajn je izgubio sve poštovanje koje su nekada Dvorečani imali prema njemu, a Failine sluge ne treba ni pominjati. Da sve bude još gore, Faila mu je više puta očitala sličnu bukvicu o dužnosti koju plemić ima da svojim ljudima pruži ono što očekuju. Ono što on mrzi jeste da sluša kako od te žene odjekuju reči njegove supruge.

„O čemu onda to pričamo kada nemaš poverenja ni u sopstvene ljude da to čuju?“

I dalje se smešila, ali strah u njenom mirisu postade još jači. Nije to bilo ni blizu beznadežnog užasa, ali verovala je da je u opasnosti. Šake u rukavicama čvrsto su držale doratove uzde.

„Poslala sam svoje hvatače lopova da njuškaju po Maseminom logoru i da se ’sprijateljuju’. Nije to tako dobro kao kad se tamo imaju ’oči i uši’, ali uzeli su vino koje su navodno ukrali od mene i naučili neke stvari slušajući.“ Na trenutak ga upitno pogleda, nakrivivši glavu. Svetlosti! Znala je da Faila koristi Selandu i one druge budale kao uhode! Upravo mu je Berelajn i kazala za njih. Verovatno su Džendar i Santes, njeni hvatači lopova, videli Havijara i Neriona u Maseminom logoru.

Moraće upozoriti Balvera na to pre nego što ovaj pokuša da pošalje Medoru da se sliže s Berelajn i Anurom. To bi baš zapetljalo stvari.

Kada on ništa ne reče, ona nastavi.

„Stavila sam u tu kotaricu još nešto sem hleba i prepelice. Izvestan... spis... koji je Santes našao rano ujutro, zaključan u Maseminom stočiću na rasklapanje. Ta budala nikada nije videla bravu a da smesta ne poželi da otkrije šta je iza nje. Kad je već morao da se petlja sa stvarima koje Masema drži pod ključem, trebalo je da upamti sadržaj tog čuda, a ne da ga uzima, ali sad šta je tu je. Nemoj da te neko vidi kako to čitaš, nakon što sam se ja ovoliko namučila da ga sakrijem!“, oštro dodade odižući poklopac kotarice i tako otkrivajući zavežljaj od tkanine, ali i puštajući iz kotarice još snažnije mirise pečene ptice i toplog hleba.

„Videla sam kada su te Masemini ljudi sledili. Moguće je da nas i sada posmatraju!“

„Nisam budala!“, odbrusi Perin. Znao je za Masemine osmatrače. Većina njegovih sledbenika bili su građani, a ostali toliko trapavi u šumi da bi se zbog toga u Dvema Rekama i desetogodišnjak stideo. Mada, to ne znači da nije moguće da se jedan ili dvojica kriju negde među drvećem, dovoljno blizu da ga posmatraju iz senki. Uvek se drže podalje, budući da zbog njegovih očiju veruju da je on nekakav polupitomi Nakot Senke, tako da je retko kada osećao njihove mirise, a tog jutra je imao druge stvari na umu.

Razmotavši zavežljaj da otkrije prepelicu, veliku skoro kao pozamašno pile, lepo pečenu i hrskave kožice, otkide jedan batak pipajući ispod zavežljaja i vadeći odatle list debele kremastobele hartije, presavijen na četvoro. Ne mareći za masne mrlje, razmota hartiju preko ptice, pomalo nespretno jer je nosio oklopne rukavice, i poče da čita glođući batak. Svakome ko to posmatra izgledaće kao da se razmišlja koji deo prepelice namerava da napadne kada završi s batakom. Debeli zeleni voštani pečat, naprsao s jedne strane, bio je utisnut znamenjem za koje je on naposletku zaključio da mu izgleda kao tri šake s podignutim kažiprstima i malim prstima, a ostalih prstiju sklopljenih. Pismena ispisana na hartiji vijugavim rukopisom bila su čudnog oblika, neka potpuno neprepoznatljiva, ali uz malo truda moglo se to pročitati.

„Carica“ reče on tiho, tiho kao kad gvožđe miluje svilu. Potvrda o tome da Masema sarađuje sa Seanšanima, mada njemu samom takva potvrda i nije bila potrebna. Berelajn ne bi lagala o tako nečemu. Surot Sebil Melderet mora da je neka baš važna ličnost kada može da izdaje takve spise.

„Ovo će ga dokrajčiti kada Santes posvedoči gde ga je našao.“ Služba Carstvu? Masema zna da se Rand bori protiv Seanšana! Ona duga rasplamsa mu se u glavi i rasprši se. Čovek je izdajnik!

Berelajn se nasmeja kao da on reče nešto duhovito, ali sada joj je osmeh bio sasvim očigledno usiljen.

„Santes mi je kazao da ga niko nije primetio u onoj gužvi dok se dizao logor, pa sam dopustila njemu i Džendaru da se vrate s mojim poslednjim burencetom dobrog vina. Trebalo je da se vrate nazad sat vremena nakon mraka, ali nisu se vratili ni jedan ni drugi. Pretpostavljam da su možda zaspali od vina, ali nikada nisu...“

Ona se odjednom prenu i ućuta, pogledavši ga zgranuto, a on shvati da je pregrizao kost. Svetlosti, pojeo je sve meso s kosti a da nije ni primetio.

„Gladniji sam nego što sam mislio“, promrmlja on. Ispljunuvši kost u dlan, baci oba komada na zemlju.

„Verovatno je da Masema zna da je ovo kod tebe. Nadam se da si sve vreme okružena velikom stražom, a ne samo dok jašeš.“

„Galen je sinoć naredio da pedeset ljudi spava oko mog šatora“, odgovori ona i dalje zureći u njega, a onda uzdahnu. Kao da nikad nije videla da neko pregrize koščicu.

„Šta ti je Anura rekla?“

„Htela je da joj dam to da ga uništi, tako da mogu reći da nije kod mene niti znam gde je kada me pitaju, a ona da podrži svaku moju reč. Ali sumnjam da bi to zadovoljilo Masemu.“

„Ne, ni ja ne verujem da bi se on time zadovoljio.“ A to je i Anura morala znati. Aes Sedai umeju da budu bandoglave, a ponekad čak i budalaste, ali nikada nisu glupe.

„Je li rekla da će ga uništiti, ili da ga može uništiti ako joj ti daš ovu hartiju?“

Berelajn se zamišljeno namršti, pa nakon jednog dugog trenutka reče: „Da će ga uništiti.“ Dorat malo zaigra u mestu, ali ona ga i ne obraćajući pažnju na to što radi opet smiri.

„Ne znam šta će joj inače“, reče pošto je još malo razmišljala.

„Masema teško da je podložan... pritisku.“ Mislila je na ucene. Ni Perin nije mogao da zamisli Masemu kako popušta pred time. A naročito ne pred ucenom jedne Aes Sedai.

Pretvarajući se da otkida drugi batak, nekako uspe da ponovo savije List hartije i da ga tutne u rukav, tako da ga oklopna narukvica drži da ne ispadne. I dalje je to dokaz. Ali dokaz čega? Kako neko može mahnito verovati u Ponovorođenog Zmaja, a istovremeno biti izdajnik? Je li moguće da je to pismo uzeo od nekoga... Od koga? Nekog neprijateljskog saradnika kojeg je zarobio? Ali zašto bi ga Masema držao pod ključem ako nije bilo namenjeno njemu? On se susretao sa Seanšanima. A kako li je nameravao da iskoristi tu hartiju? Ko zna šta bi mu to sve omogućilo? Perin duboko uzdahnu. Previše pitanja, a nigde odgovora. Da bi se našli odgovori, potreban je um hitriji od njegovog. Možda će Balver znati šta da radi.

Kada je već okusio jelo, njegov trbuh je hteo da proždere i drugi batak i ostatak prepelice, ali Perin je odlučno zatvorio poklopac kotarice i pokušao da jede u malim zalogajima. Jedno može i sam saznati.

„Šta ti je Anura još rekla? O Masemi?“

„Ništa, sem da je opasan i da valja da ga izbegavam, kao da to već nisam znala. Ne voli ga, a ne voli ni da priča o njemu.“ Nakon kratkog oklevanja, Berelajn dodade: „Zašto?“ Prva od Majena navikla je na spletke i osluškivala je i ono što nije izrečeno.

Perin odgrize još jedan zalogaj da bi dobio na vremenu dok žvaće i guta. On nije navikao na spletke, ali toliko je puta bio izložen spletkama i zaverama da je naučio kako može biti veoma opasno ako se previše priča. Mada, isto važi i za premalo priče, ma šta Balver mislio.

„Anura se u tajnosti sastajala s Masemom. Masuri takođe.“

Berelajnin ukočeni osmeh ostade joj na licu, ali ona odjednom zamirisa na strah i uzbunu. Krenu da se okreće u sedlu kao da hoće da se osvrne i pogleda dve Aes Sedai, pa se zaustavi i vrškom jezika obliznu usne.

„Aes Sedai uvek imaju svoje razloge“, samo reče. Dakle, je li se uzbunila zbog toga što se njena savetnica sastaje s Masemom, ili zbog toga što Perin zna za to... Mrzeo je sva ta zamešateljstva. Samo mu smetaju u onome što je zaista važno. Svetlosti, već je oglodao i drugi batak! Nadajući se da Berelajn to nije primetila, žurno baci kost, a trbuh mu zakrča tražeći još.

Njeni ljudi držali su odstojanje, ali Aram potera konja malo prema Perinu i Berelajn, pa se nagnu napred u sedlu da kroz senovito drveće zuri u njih. Mudre su stajale po strani i razgovarale među sobom, kao da nisu svesne da su do gležnjeva u snegu ili da hladan vetar već toliko duva da im njiše krajeve šalova. Povremeno bi neka od njih bacila pogled prema Perinu i Berelajn. Mudre guraju nos u tuđa posla kad god to žele. Po tome su baš kao Aes Sedai. I Masuri i Anura su ih gledale, mada je delovalo kao da izbegavaju jedna drugu. Perin je bio spreman da se opkladi da bi obe sestre koristile Jednu moć da prisluškuju, samo da Mudre nisu tu. Naravno, i Mudre verovatno znaju kako to da rade, a i dopustile su da se Masuri nalazi s Masemom. Da li bi bilo koja od te dve Aes Sedai zinula da vidi Mudre kako prisluškuju pomoću Moći? Anura je bila oprezna prema Mudrima baš kao Masuri. Svetlosti, nema vremena za taj trnjak! Ali mora da živi u njemu.

„Dali smo dovoljno povoda za olajavanje“, reče. Mada već ima sasvim dovoljno povoda. Okačivši dršku kotarice za sedlo, mamuznu Koraka. Teško da se može reći da je neveran samo zbog toga što jede pečenu pticu.

Berelajn nije smesta pošla za njim, ali sustigla ga je pre nego što je stigao do Arama, i poterala dorata pored njegovog konja.

„Otkriću šta Anura smera“, odlučno kaza, gledajući pravo preda se. Pogled joj beše leden. Perin bi bio spreman da zbog toga sažaljeva Anuru, samo da i sam nije hteo da istrese odgovore iz nje. Doduše, retko kada je potrebno sažaljevati Aes Sedai i one retko kada daju odgovore koje nisu spremne da daju. Već sledećeg trena Berelajn je bila nasmejana i vesela, mada je i dalje mirisala na rešenost, i to toliko da je miris straha bio skoro suzbijen.

„Mladi Aram nam je pripovedao o Srcokobniku kako s Divljim lovom jaše ovim šumama, lorde Perine. Šta misliš, je li odista tako? Sećam se da sam te priče slušala u jaslicama.“ Glas joj beše lagan, nasmejan i prodoran. Aram pocrvene, a neki iza njega prasnuše u smeh.

Ah prestaše da se smeju kada im Perin pokaza tragove u kamenoj ploči.