42 Falme

Ninaeva povuče Elejnu nazad u usku uličicu između radnji trgovca tkaninom i grnčara kada dve žene povezane srebrnim povocem prođoše niz kaldrmisanu ulicu ka luci. Nisu se usudile da dozvole da im se taj par suviše približi. Ljudi na ulici sklanjali su se od te dve, čak i brže od seanšanskih vojnika ili povremenog plemićkog palankina, s debelim zavesama pošto su dani sada bili hladniji. Čak ni ulični umetnici nisu im nudili da ih nacrtaju olovkama ili ugljenom, mada su dosađivali svima ostalima. Ninaeva stisnu usne dok je pogledom pratila sul’dam i damane kroz gomilu. Čak i posle nekoliko nedelja u gradu, smučilo bi joj se na taj prizor. Možda joj je sada bilo i mučnije. Nije mogla zamisliti da to uradi bilo kojoj ženi, čak ni Moiraini ili Lijandrin.

Pa, možda Lijandrin, kiselo priznade sebi. Ponekad, noću, u maloj smrdljivoj sobi koju su njih dve iznajmile iznad ribarnice, mislila je šta bi volela da uradi Lijandrin kada je dohvati. Lijandrin čak i više od Surot. Više puta zaprepastila se zbog sopstvene okrutnosti, čak i dok je bila oduševljena zbog maštovitosti.

I dalje pokušavajući da drži taj par na vidiku, pogled joj pade na jednog koščatog čoveka, dobrano niz ulicu, pre no što ga je gužva ponovo sakrila. Videla je samo veliki nos na uskom licu. Nosio je skupocenu somotsku odoru boje bronze seanšanskog kroja preko svoje odeće, ali mislila je da to nije Seanšanin, iako sluga koji ga je pratio jeste, i to sluga visokog stepena. Jedna slepoočnica bila mu je obrijana. Meštani nisu poprimili seanšanske običaje, a pogotovu ne taj. Onaj čovek ličio je na Padana Fejna, s nevericom pomisli. Nemoguće. Ne ovde.

„Ninaeva“, tiho reče Elejna, „možemo li sada da krenemo? Onaj što tamo prodaje jabuke posmatra svoj sto kao da misli da je pre nekoliko trenutaka imao više jabuka no sada. Ne bih htela da se zapita šta imam u džepovima.“

Obe su nosile duge kapute od ovčije kože, vune okrenute unutra i ukrašene jarkocrvenim spiralama preko grudi. Bila je to seoska odeća, ali prilično je dobro prolazila u Falmeu, gde je mnogo ljudi došlo sa farmi ili iz sela. Među tako mnogo stranaca njih dve uspele su da prođu neprimećeno. Ninaeva je raščešljala svoju pletenicu, a njen zlatni prsten u obliku zmije koja jede sopstveni rep sada se gnezdio ispod haljine pored Lanovog teškog prstena na kožnoj vrpci oko vrata.

Veliki džepovi Elejninog kaputa bili su sumnjivo nabrekli.

„Ukrala si ih?“, tiho prosikta Ninaeva povukavši Elejnu na zakrčenu ulicu. „Elejna, ne moramo da krademo. U svakom slučaju ne još.“

„Ne? Koliko nam je novca ostalo? U poslednjih nekoliko dana prilično često nisi gladna u vreme obroka.“

„Pa, nisam gladna“, odreza Ninaeva, pokušavajući da ne obraća pažnju na rupu u trbuhu. Sve je koštalo znatno više no što je očekivala; čula je meštane kako se žale koliko su cene skočile otkad su Seanšani došli. „Daj mi jednu.“ Jabuka koju je Elejna izvadila iz džepa bila je mala i tvrda, ali kada je Ninaeva zagrize bila je slatka i ukusna. Obliza usne. „Kako si uspela da...“, zaustavi Elejnu i pogleda je u lice. „Jesi li... jesi li...“ Nije mogla da smisli kako to da pita s toliko ljudi okolo, ali Elejna je shvati.

„Samo malo. Naterala sam onu gomilu omekšalih dinja da padne, a kada je počeo ponovo da ih slaže...“ Ninaeva ljutito vide da Elejna nije čak ni pocrvenela, niti joj je bilo neprijatno. Bezbrižno jedući jabuku samo sleže ramenima. „Nema potrebe da se tako mrštiš na mene. Pažljivo sam gledala i pazila da budem sigurna kako u blizini nema nijedne damane.“ Smrknu. „Da sam ja u zatočeništvu, ne bih pomagala mojim tamničarima da pronađu druge žene da ih zarobe. Mada, kako se ovi Falmejci ponašaju, čovek bi pomislio da čitavog života služe one koji bi trebalo da su im smrtni neprijatelji.“ S neskrivenim prezirom pogleda unaokolo ljude koji su žurili. Prolazak bilo kog Seanšanina, čak i običnih vojnika i na priličnoj udaljenosti, mogao se jasno videti po talasima klanjanja. „Trebalo bi da pružaju otpor. Trebalo bi da se bore.“

„Kako? Protiv... toga.“

Morale ca da se povuku u stranu, zajedno sa svima ostalima na ulici, kada se iz pravca luke približi seanšanska patrola. Ninaeva uspe da se pokloni, držeći šake na kolenima, savršeno mirnog lica. Elejna beše sporija. Dok se klanjala, prezrivo iskrivi usne.

Ninaeva je bila zahvalna kada vide da dvadesetoro oklopljenih muškaraca i žena u patroli jašu konje. Nije se navikla da vidi ljude na stvorenjima koja liče na mačke bez repova, s bronzanom krljušti. A kada bi videla jahača na nekoj od onih letećih zveri, uvek bi dobila vrtoglavicu. Bilo joj je drago što ih je bilo tako malo. Ipak, dva vezana stvorenja kaskala su s patrolom. Ličila su na ptice bez krila s debelom glatkom kožom i oštrim kljunovima. Bili su viši od vojnika na konjima. Njihove duge, žilave noge delovale su kao da mogu da jure brže od bilo kog konja.

Pošto Seanšani prođoše, ona se polako ispravi. Neki od onih koji su se poklonili patroli skoro počeše da beže. Niko se nije prijatno osećao na prizor seanšanskih zveri, izuzev samih Seanšana. „Elejna“, tiho reče kada nastaviše da se penju uz ulicu, „ako nas uhvate, pre no što nas ubiju, ili šta god drugo da urade, kunem ti se da ću moliti na kolenima za dozvolu da te od glave do pete izmlatim najtanjim prutom koji mogu da nađem! Ako i dalje ne možeš da se naučiš opreznosti, možda je vreme da razmislim da te pošaljem nazad u Tar Valon, ili u Kaemlin, ili ma kuda. Samo da nisi ovde.“ „Jesam oprezna. Barem sam se uverila da u blizini nema nijedne damane. A šta s tobom? Ti si usmeravala s jednom na vidiku.“

„Bila sam sigurna da ne gledaju ka meni“, promrmlja Ninaeva. Morala je da sakupi sav svoj bes zbog žena vezanih poput životinja da bi to uspela. „Samo jednom sam to uradila. I bila je to samo trunčica.“

„Trunčica? Tri dana morale smo da provedemo krijući se u onoj našoj smrdljivoj sobi dok su po gradu tražili ko je to uradio. Je l’ to oprez?“ „Morala sam probati da saznam mogu li se oni okovratnici nekako skinuti.“ Mislila je da je to moguće. Moraće da proveri barem još jedan pre no što bude sigurna. Nije to željno iščekivala. Mislila je, kao i Elejna, da damane moraju biti zatvorenice koje žudno iščekuju bekstvo, ali žena s okovratnikom bila je ta koja je digla uzbunu.

Covek prođe kraj njih gurajući kolica koja su truckala po kaldrmi. Vikao je da oštri makaze i noževe. „Trebalo bi da se nekako odupiru“, prosikta Elejna. „Ponašaju se kao da ne vide šta se oko njih događa ako u tome učestvuje Seanšanin.“

Ninaeva samo uzdahnu. Nije pomagalo to što je smatrala da je Elejna bar delimično u pravu. Isprva je mislila da je barem nešto od poniznosti Falmejanaca samo pretvaranje, ali nije primetila nikakav otpor. Isprva ga je tražila, nadajući se da će pronaći pomoć da oslobodi Egvenu i Min, ali svi su bili prestravljeni i na najmanji nagoveštaj da se mogu suproistaviti Seanšanima, pa je prestala da se raspituje kako ne bi privukla pažnjn. Uistinu, nije mogla ni da zamisli kako bi se ovi ljudi mogli boriti. Čudovišta i Aes Sedai. Kako možeš da se boriš protiv čudovišta i Aes Sedai?

Pred njima je bilo pet velikih kamenih kuća. Bile su među najvećima u gradu i činile jednu četvrt. Jednu ulicu pre njih Ninaeva pronađe neku uličicu pored krojačke radnje iz koje su barem mogle da drže na oku neke od ulaza u visoke kuće. Nije bilo moguće osmatrati sva vrata odjednom nije želela da rizikuje i pusti Elejnu da sama ide i osmatra neka od njih ali nije bilo pametno više se približiti. Iznad krovova, u sledećoj ulici, barjak sa zlatnim sokolom visokog lorda Turaka vijorio se na vetru.

Samo su žene ulazile u te kuće ili izlazile iz njih. Većina njih bile su sul’dam, same ili s damane. Seanšani su preuzeli te zgrade da bi u njima držali damane. Egvena je morala biti tamo negde, a verovatno i Min. Do sada nisu pronašli ni traga od Min, mada je bilo moguće da je skrivena u gužvi kao i one. Ninaeva je čula mnogo priča o ženama i devojkama otetim sa ulice ili dovedenim iz sela. Sve su odlazile u te kuće. Ako bi ih iko ponovo video, nosile su okovratnik.

Smestivši se na sanduk pored Elejne, zavuče ruku u džep njenog kaputa i izvadi šaku malih jabuka. Ovde je bilo manje meštana na ulicama. Svi su znali šta su te kuće, i svi su ih izbegavali, baš kao što su izbegavali štale u kojima su Seanšani držali svoje zveri. Nije bilo teško držati vrata na oku, retki prolaznici nisu smetali. One su bile samo dve žene koje su zastale da nešto pregrizu; samo još dve koje nisu mogle sebi da priušte obrok u gostionici. Ništa što bi privuklo više od jednog pogleda.

Dok je mehanički jela, Ninaeva još jednom pokuša da načini neki plan. Skidanje okovratnika ako to zaista bude mogla da uradi ništa ne vredi ako ne dođe do Egvene. Jabuke više nisu bile tako slatke.


Sa uzanog prozora svoje sobice u potkrovlju, jedne od čitavog niza napravljenog grubim deljenjem već postojećih soba, Egvena je mogla da vidi vrt gde su sul’dam šetale damane. Nekad je tu bilo nekoliko vrtova, pre no što su Seanšani srušili zidove koji su ih razdvajali i preuzeli velike kuće da u njima drže damane. Skoro sve lišće opalo je s drveća, ali damane su i dalje izvođene na vazduh, htele to one ili ne. Egvena je posmatrala vrt zato što je Rena bila tamo, pričajući s drugom sul’dam. Sve dok je mogla da vidi Renu, ona neće moći da uđe i iznenadi je.

Neka druga suPdam može doći bilo ih je mnogo više nego damane, a svaka sul’dam želela je da nosi narukvicu; zvale su to biti potpun ali Rena je upravljala njenom obukom, i četiri od pet puta ona je nosila njenu narukvicu. Ako neko i dođe, ništa ga neće sprečiti da uđe. Nije bilo brava na vratima soba u kojima su bile damane. U Egveninoj sobi bio je samo tvrd, uzan ležaj, umivaonik s napuklim bokalom i lavorom, jedna stolica i mali sto. Za više od toga nije bilo mesta. Damane nisu imale potrebe za udobnošću, privatnošću ili posedovanjem stvari. Damane su bile posedovane stvari. Min je imala istu ovakvu sobu u drugoj kući, ali mogla je da odlazi i dolazi kad hoće, ili skoro kad hoće. Seanšani su mnogo držali do pravila. Imali su više pravila, za sve, no Bela kula za polaznice.

Egvena ustuknu daleko od prozora. Nije želela da neka od žena u vrtu dignepogled i ugleda sjaj za koji je znala da je okružuje dok usmerava Jednu moć. Nežno je ispitivala okovratnik na svom vratu, bezuspešno tražeći.

Nije mogla ni da kaže da li je bio izatkan ili napravljen od alkica nekad je izgledalo da je u pitanju ono prvo, nekad ono drugo ali stalno je delovao kao da je iz jednog komada. Bila je to samo sićušna trunka Moći, najmanja kapljica koju je mogla da zamisli, ali ipak joj se čelo orosi znojem, a stomak prevrnu. To je bila jedna od osobina a’dama; ako damane pokuša da usmerava bez sul’dam koja nosi njenu narukvicu, bilo bi joj muka. Što je više Moći usmeravala, to bi mučnina bila veća. Ako bi pokušala da upali sveću van dohvata ruke, Egvena bi se ispovraćala. Rena joj je jednom naredila da žonglira svojim sićušnim svetlosnim loptama dok je narukvica ležala na stolu. Još je drhtala od sećanja na to.

Srebrni povodac sada je vijugao preko golog poda do neokrečenog drvenog zida na kom je stajala narukvica. Besno je stiskala zube kada bi je videla kako tu visi. Pas tako nemarno vezan pobegao bi. Ako damane pokuša da svoju narukvicu pomeri makar i stopu od mesta gde ju je sul’dam poslednji put dotakla... Rena ju je naterala da i to uradi naterala ju je da prenese svoju narukvicu preko sobe. Ili da pokuša. Bila je sigurna da su samo minuti prošli pre no što je sul’dam čvrsto stavila narukvicu na svoj zglob, ali Egveni se činilo da je sate provela vrišteći i grčeći se na podu.

Neko zakuca na vrata. Egvena poskoči pre no što shvati da to svakako nije sul’dam. Nijedna od njih ne bi prvo kucala. Ali ipak pusti saidar. Već je počela da se prilično loše oseća. „Min?“

„Došla sam u svoju nedeljnu posetu“, izjavi Min kada uđe i zatvori vrata. Njena vedrina delovala je pomalo usiljeno, ali uvek se trudila koliko god može da ohrabri Egvenu. „Kako ti se sviđa?“ Okrenu se ukrug, pokazujući svoju tamnozelenu vunenu haljinu seanšanskog kroja. Debeli plašt koji se slagao s haljinom visio joj je preko ruke. Čak joj je i kosa bila pokupljena zelenom vrpcom, mada teško da je bila dovoljno dugačka za to. Ali njen nož još joj je bio za pojasom. Egvena je bila iznenađena kada se Min prvi put s njim pojavila, ali izgledalo je da su Seanšani svima verovali. Dok ne bi prekršili neko pravilo.

„Lepa je“, oprezno kaza Egvena. „Ali zašto?“

„Nisam prešla neprijatelju, ako to misliš. Bilo je ili ovo, ili da pronađem neko mesto u gradu gde ću odsesti. Možda više ne bih mogla da te posećujem.“ Krenu da opkorači stolicu, kao što bi to učinila u pantalonama, pa odmahnu glavom i okrenu se da sedne. Svi imaju svoje mesto u Sari“, iskrevelji se, „i svačije mesto mora biti smesta očigledno. Ona matora veštica Mulen očigledno se umorila da ne zna na prvi pogled koje je moje mesto i odlučila da sam istog ranga kao služavke. Pružila mi je izbor. Trebalo bi da vidiš šta nose seanšanske služavke, one koje služe lordove. Moglo bi to biti zabavno, ali jedino ako sam verena, ili još bolje, udata. Pa, povratka nema. U svakom slučaju, ne još. Mulen je spalila moj kaput i pantalone.“ Namrštivši se da pokaže šta je o tome mislila, zgrabi jedan kamen s male gomile a stolu i poče da ga prebacuje iz ruke u ruku. „Nije baš toliko loše“, reče nasmejavši se, „sem što je toliko vremena prošlo otkad sam nosila suknje, da se stalno saplićem o njih.“

I Egvena je morala da gleda kako njena odeća gori, uključujući i onu divnu haljinu od zelene svile. Bilo joj je drago što nije ponela još odeće koju je dobila od gospe Amalise, mada ih možda nikada više neće videti, niti Belu kulu. Sada je nosila tamnosivu haljinu kao i sve damane. Damane ništa ne poseduju, objasnili sujoj. Haljina koju damane nosi, hrana kojajede, krevet u kome spava, sve su to pokloni od njene sul’dam. Ako sul’dam odluči da damane spava na podu umesto na krevetu, ili u štali, toje samo odluka sul’dam. Mulen, koja je nadgledala prostorije u kojima su bile damane, imala je unjkav glas, ali bila je vrlo oštra sa svakom damane koja ne bi zapamtila svaku reč njenih dosadnih predavanja.

„Mislim da se ja nikada neću vratiti“, uzdahnuvši reče Egvena i sede na krevet. Pokaza ka kamenju na stolu. „Rena je juče probala sa mnom. Vezanih očiju pronašla sam rudu gvožđa i bakra svaki put kada bi ih pomešala. Ostavila ih je ovde kao podsetnik mog uspeha. Izgleda da misli kako je to neka nagrada.“

„Ne izgleda tako loše kao ostalo ni blizu toliko loše kao teranje da stvari eksplodiraju kao vatromet ali zar nisi mogla da lažeš? Da joj kažeš da ne znaš koja je koja?“

„Još ne znaš kako je ovo.“ Egvena cimnu okovratnik; to ništa više nije vredelo od usmeravanja. „Kada Rena nosi narukvicu, zna uz pomoć Moći šta radim, a šta ne radim. Ponekad izgleda da to zna i kada je ne nosi; kaže da posle nekog vremena sul’dam razviju osećaj. Tako to zove.“ Uzdahnu. „Niko ranije nije ni pomislio da to isproba kod mene. Zemlja je jedna od Pet moći koja je bila najsnažnija u muškarcima. Kada sam odabrala to kamenje, odvela me je van grada, i mogla sam da je odvedem pravo do napuštenog rudnika gvožđa. Sav je bio zarastao, i nigde se nikakav otvor nije video, ali kada sam naučila kako, mogla sam da osetim gvozdenu rudu u zemlji. Nije je bilo dovoljno da bi se tu isplatilo kopati tokom poslednjih stotinu godina, ali znala sam da je tu. Nisam mogla da je lažem, Min. Znala je da sam osetila rudnik u istom trenutku kad i ja. Bila je tako uzbuđena da mi je obećala puding uz večeru.“ Osetila je kako crveni od besa i sramote. „Izgleda“, ogorčeno reče, „da sam sada suviše vredna da bih gubila vreme u teranju stvari da eksplodiraju. Svaka damane može to da radi; samo šačica njih može da pronađe rudu u zemlji. Svetlosti, mrzim da raznosim stvari, ali želela bih da je to sve što mogu da radim.“

Još više pocrvene. Zaista je to mrzela, da tera drveće da puca u iverje i zemlju da se trese; to je bilo namenjeno za bitku, za ubijanje. Nije želela da ima s tim nikakve veze. Ali bilo šta što su joj Seanšani dozvolili da radi bila je još jedna prilika da dodirne saidar, da oseti Moć kako teče kroz nju.

Mrzela je ono što su je Rena i ostale sul’dam terale da radi, ali bila je sigurna da sada može da podnese mnogo više Moći no što je mogla pre odlaska iz Tar Valona. Svakako je mogla da uradi nešto na šta sestre u Kuli nisu ni pomišljale; one nikada ne bi ni pomislile da rastrgnu zemlju da bi ubile ljude.

„Možda nećeš morati još dugo da brineš o tome“, iscerivši se reče Min. „Pronašla sam nam brod, Egvena. Seanšani ovde drže kapetana. Reklo bi se da je spreman da zaplovi s dozvolom ili bez nje.“

„Ako će te prihvatiti, Min, pođi s njim“, umorno odgovori Egvena. „Rekla sam ti da sam sada vredna. Rena kaže da će za nekoliko dana poslati brod nazad u Seanšan. Samo da mene odvede.“

Osmeh nesta s Mininog lica. Zgledaše se. Min odjednom baci svoj kamen na gomilu na stolu i celu je rasu. „Mora da postoji neki izlaz. Mora da postoji neki način da ti skinemo tu prokletinju s vrata!“

Egvena nasloni glavu na zid. „Znaš da su Seanšani zgrabili svaku ženu koju su mogli da nađu, a koja može makar i trunčicu da usmerava. Došle su sa svih strana. Ne samo odavde, iz Falmea, već i iz ribarskih sela i seoskih naselja u unutrašnjosti. Tarabonke i žene iz Domana. Putnice na brodovima koje su zaustavili. Među njima su i dve Aes Sedai.“

„Aes Sedai!“, uzviknu Min. Po navici se osvrnu da se uveri kako niko od Seanšana nije čuo kad je izgovorila to ime. „Egvena, ako ovde ima Aes Sedai, mogu nam pomoći. Daj da razgovaram s njima i...“

„Ne mogu ni sebi da pomognu, Min. Razgovarala sam samo s jednom – zove se Rima; sul’dam je ne zovu tako, ali to joj je ime. Želela je da bude sigurna da sam ga zapamtila. Ona mi je rekla da je tu još jedna. Ispričala mi je to između naleta plača. Ona je Aes Sedai, a plakala je, Min! Nosi okovratnik. Naterali su je da odgovara na ime Pura. Ništa ne može da uradi. Zarobili su je kada je Falme pao. Plakala je jer već počinje da prestaje da se bori, jer više ne može da podnese kažnjavanje. Plakala je jer želi da oduzme sebi život, a čak ni to ne može da uradi bez dozvole. Svetlosti, znam kako se oseća!“

Min se nelagodno promeškolji, pogladivši haljinu rukama koje odjednom zadrhtaše. „Egvena, ne želiš... Egvena, ne smeš razmišljati da naškodiš sebi. Nekako ću te izvući odavde. Hoću!“

„Neću se ubiti“, suvo odgovori Egvena. „Čak i kad bih mogla. Daj mi svoj nož. Hajde. Neću se povrediti. Samo mi ga daj.“

Min je neko vreme oklevala pre no što polako izvadi nož iz kanija za pojasom. Oprezno ga ispruži, očigledno spremna da skoči ako Egvena nešto pokuša.

Egvena duboko udahnu i poseže za drškom. Ruka joj neznatno zađrhta. Kada joj šaka dođe na stopu do noža, prsti joj se odjednom zgrčiše. Usredsređenog pogleda, pokuša da natera šaku da se približi nožu. Čitava ruka poče da joj se grči, uključujući i mišiće ramena. Zaječavši, ustuknu, trljajući ruku i snažno razmišljajući o tome kako neće dodirnuti nož. Bol polako poče da se smanjuje.

Min je s nevericom pogleda. „Šta... ne razumem.“

„Damane ne mogu da dodirnu nikakvo oružje.“ Trljala je ruku, osećajući kako grčevi nestaju. „Čak nam i meso seku. Ne želim da se povredim, ali čak i da želim, ne bih to mogla. Nijedna damane ne ostavlja se sama tamo gde bi mogla da skoči s visine onaj prozor je zakovan ili da se baci u reku.“

„Pa, to je dobro. Mislim... Oh, ne znam šta mislim. Ako bi mogla da skočiš u reku, možda bi mogla i da pobegneš.“

Egvena tupo nastavi, kao da druga žena nije ni progovorila. „Obučavaju me, Min. Sul’dam i a’dam me obučavaju. Ne mogu da dodirnem ništa o čemu razmišljam kao o oružju. Pre nekoliko nedelja razmišljala sam da onim bokalom udarim Renu po glavi. Tri dana nisam mogla da sipam vodu. Kada sam jednom pomislila na to, ne samo da sam morala prestati s razmišljanjem o udarcu, već sam morala da ubedim sebe kako je nikada, ni pod kakvim okolnostima neću njime udariti; tek tada sam mogla ponovo da ga dodirnem. Znala je šta se desilo, rekla šta moram da uradim i nije mi dozvolila ničim da se perem sem iz tog bokala i lavora. Imaš sreće što se to desilo između tvojih dana za posetu. Rena se postarala da to vreme provodim znojeći se otkad se probudim, pa dok ne zaspim od iscrpljenosti. Pokušavam da se borim protiv njih, ali obučavaju me kao što obučavaju Puru.“ Uhvati se za usta ječeći kroz zube. „Zove se Rima. Moram da zapamtim njeno ime, a ne ono koje su joj dali. Ona je Rima od Zutog Ađaha, i borila se protiv njih koliko god je mogla. Nije kriva što više nema snage. Volela bih da znam ko je ta druga sestra koju je Rima spomenula. Zelela bih da znam kako se zove. Zapamti nas obe, Min. Rima, iz Zutog Ađaha, i Egvena al’Ver. Ne Egvena damane; Egvena al’Ver, iz Emondovog Polja. Hoćeš li da učiniš to za mene?“

„Prestani!“, prasnu Min. „Smesta da si prestala! Ako te pošalju za Seanšan, biću s tobom. Ali mislim da ti nećeš tamo. Znaš da sam te pročitala, Egvena. Većinu toga ne razumem skoro nikada ne razumem sve ali vidim stvari za koje sam sigurna da te povezuju s Random, Perinom i Metom, i da, čak i Galadom, Svetlost ti pomogla zbog gluposti. Kako išta od toga može da se desi ako te Seanšani odvedu preko okeana?“

„Možda će oni pokoriti čitav svet, Min. Ako osvoje svet, nema razloga da Rand, Galad i ostali ne završe u Seanšanu.“

„Praznoglava gusko!“

„Samo sam praktična“, oštro odvrati Egvena. „Ne nameravam da prestanem da se borim, ne dok dišem, ali ne vidim nikakvu nadu da ću ikada skinuti a’dam. Baš kao što ne vidim nadu da će bilo ko zaustaviti Seanšane. Min, ako će te taj kapetan povesti, idi s njim. Barem će jedna od nas biti na slobodi.“

Vrata se otvoriše i uđe Rena.

Egvena skoči i žustro se pokloni, kao i Min. Sićušna soba bila je premala za klanjanje, ali Seanšanima je protokol bio važniji od udobnosti.

„Tvoj dan za posetu, je li?“, reče Rena. „Zaboravila sam. Pa, obuka mora da se vrši čak i tokom tih dana.“

Egvena oštro pogleda kada sul’dam uze narukvicu, otvori je i namesti oko zgloba. Nije videla kako se to radi. Kada bi mogla da je ispita Jednom moći, uspelo bi joj, ali Rena bi to smesta znala. Kada se narukvica sklopi oko Reninog zgloba, na licu sul’dam pojavi se izraz od koga Egveni srce siđe u pete.

„Usmeravala si.“ Renin glas bio je varljivo miran; oči su joj sijale od besa. „Znaš da je to zabranjeno, sem kada smo potpune.“ Egvena obliznu usne. „Možda sam s tobom bila suviše popustljiva. Možda misliš da će ti sada kada si se pokazala dragocenom neke stvari biti dopuštene. Mislim da sam pogrešila kada sam ti dopustila da zadržiš staro ime. Kao dete, imala sam mače zvano Tuli. Od sađa, zvaćeš se Tuli. Idi sada, Min. Tvoja poseta Tuli završena je.“

Min je oklevala tek toliko da očajno pogleda Egvenu pre no što ode. Ništa što bi Min rekla i uradila ne bi nešto postiglo, samo bi pogoršalo stvari, ali Egvena čežnjivo pogleda ka vratima koja se zatvoriše za njenom prijateljicom.

Rena sede na stolicu mršteći se na Egvenu. „Moraću zbog ovoga ozbiljno da te kaznim. Obe ćemo biti pozvane na Dvor devet meseca ti zbog onoga što možeš, ja kao tvoja sul’dam i trener i nemam nameru da me osramotiš pred caricom. Prestaću kada mi budeš rekla koliko voliš da budeš damane i kako ćeš posle ovoga biti poslušna. I, Tuli, nateraj me da poverujem u svaku reč.“

Загрузка...