Veliki lov

32 Opasne reči

Zamak lorda Bartanesa podsećao je na ogromnu žabu u mraku. Sa svim svojim zidovima i pomoćnim zgradama, bio je veliki kao neka tvrđava. Nije to bio, jer svuda su bili visoki prozori i svetlost, i čula se muzika i smeh, pa ipak je Rand video stražare na vrhovima kula i zidova, a nijedan prozor nije bio blizu tla. On sjaha, pogladi kaput i namesti pojas s mačem. Ostali sjahaše oko njega u podnožju širokog stepeništa od belog kamena, koje je vodilo do bogato izrezbarenih dvorskih vrata.

Deset Šijenaraca, pod Unovim vođstvom, činili su pratnju. Jednooki čovek i Ingtar klimnuše jedan drugom pre no što Uno odvede svoje ljude da se pridruže ostalim pratiocima. Pivo im je bilo obezbeđeno, a čitav vo se pekao na ražnju.

Ostala desetorica Šijenaraca ostali su s Perinom. Verin reče da su svi do jednog morali biti tamo s nekom svrhom, a Perin noćas ničemu nije mogao da posluži. U očima Kairhijenjana pratnja je bila neophodna da bi se održavalo dostojanstvo, ali više od desetorice delovalo bi sumnjivo. Rand je bio tu jer je on bio pozvan. Ingtar da bi svemu pridodao prestiž svoje titule, dok je Loijal pošao jer su Ogijeri bili traženi u gornjim slojevima kairhijenskog plemstva. Hurin se pretvarao da je Ingtarov sluga. Njegov pravi zadatak bio je da, ako može, nanjuši Prijatelje Mraka i Troloke. Rog Valera ne bi trebalo da je daleko od njih. Met, koji je još gunđao zbog toga, takođe se pretvarao da je Randov sluga, budući da je mogao da oseti bodež kada mu dođe u blizinu. Ako Hurin ne uspe, možda će on moći da pronađe Prijatelje Mraka.

Kada je Rand upitao Verin zašto je ona tu, samo se nasmešila i rekla: „Da pazim da ne upadnete u nevolje.“

Dok su se peli uz stepenište, Met je gunđao: „I dalje mi nije jasno zašto ja moram da budem sluga.“ On i Hurin išli su iza ostalih. „Nek sam spaljen, ako Rand može da bude lord, i ja mogu da obučem kicoški kaput.“

„Sluga“, reče mu Verin ne osvrćući se, „može da ide tamo gde mnogi drugi ne mogu, a većina plemića neće ga ni primetiti. Ti i Hurin imate svoje zadatke.“

„Sada ćuti, Mete“, ubaci se Ingtar, „ako ne želiš da nas otkriješ.“ Približavali su se vratima. Tamo je stajalo šest stražara s drvetom i krunom kuće Damodreda na grudima, i jednak broj ljudi u tamnozelenim livrejama s drvetom i krunom na rukavu.

Udahnuvši duboko, Rand pruži svoju pozivnicu. „Ja sam lord Rand od kuće al’Tor“, na brzinu reče, da bi s tim završio. „A ovo su moji gosti: Verin Aes Sedai od Smeđeg Ađaha; lord Ingtar od kuće Šinova, u Šijenaru; Loijal, sin Arenta, sina Halanovog, iz Stedinga Šangtai.“ Loijal je zatražio da izostave njegov steding, ali Verin je uporno tvrdila da će im biti potreban svaki delić formalnosti.

Sluga koji je primio pozivnicu uz opušten poklon trznuo se na svako dodatno ime. Iskolačio je oči na Verin. Promuklim glasom reče: „Budite dobrodošli u kuću Damodreda, moji lordovi. Budi dobrodošla, Aes Sedai. Budi dobrodošao, prijatelju Ogijeru.“ Mahnu ostalim slugama da širom otvore vrata, pokloni se i pokaza Randu i ostalima da uđu. Pošto uđoše, on žurno prosledi pozivnicu jednom drugom čoveku u livreji i nešto mu šapnu.

Ovaj čovek imao je veliko drvo i krunu na grudima svog zelenog kaputa. „Aes Sedai“, kaza, koristeći svoj dugi štap da se svakome od njih pokloni, skoro dodirujući glavom kolena. „Moji lordovi. Prijatelju Ogijeru. Ja sam Ašin. Molim vas da me pratite.“

U spoljašnjoj dvorani bile su samo sluge, ali Ašin ih odvede u veliku prostoriju ispunjenu plemićima, u kojoj je žongler izvodio na jednom kraju, a akrobate na drugom. Glasovi i muzika koji su dolazili još odnekud govorili su da ovo nisu bili jedini gosti, niti jedini zabavljači. Plemići su stajali po dvoje, troje i četvoro. Ponegde muškarac i žena zajedno, negde samo muškarci ili samo žene. Uvek pažljivo udaljeni od ostalih, tako da niko nije mogao da čuje o čemu oni drugi pričaju. Gosti su nosili tamne kairhijenske boje. Svi su imali jarke pruge barem preko polovine grudi, a neki i sve do struka. Zene su kosu češljale u raskošne kule od kovrdža, svaka drugačije, a tamne suknje bile su im tako široke da su morale da se okrenu kako bi pobočke prošle kroz ma koja vrata uža od kapije zamka. Niko od muškaraca nije imao obrijane vojničke glave – svi su nosili šešire od tamnog somota preko duge kose. Neki šeširi bili su zvonasti, drugi pljosnati – a kao i kod žena, nabori čipke nalik na potamnelu slonovaču skoro su im sakrivali šake.

Ašin udari svojim štapom i glasno ih najavi. Verin prvu.

Privukli su sve poglede. Verin je nosila svoj šal smeđeg oboda, izvezen vinovom lozom. Najava jedne Aes Sedai izazvala je žagor okupljenih lordova i gospi, a žongler je ispustio jedan od svojih obruča, mada ga niko više nije gledao. Loijal je privukao skoro isto toliko pogleda, čak i pre no što ga je Ašin najavio. Uprkos srebrnom vezu na okovratniku i rukavima, ničim drugim ukrašeno crnilo Randovog kaputa činilo je da izgleda skoro sumorno naspram Kairhijenjana, a njegov i Ingtarov mač privukoše mnoge poglede. Izgleda da nijedan lord nije bio naoružan. Rand više puta ču reči „sečivo s čapljom“. Neki pogledi koje je primetio bili su prilično smrknuti. Pretpostavljao je da su ih uputili ljudi koje je uvredio spalivši njihove pozivnice.

Približi im se vitak, zgodan čovek. Imao je dugu prosedu kosu, a raznobojne pruge pokrivale su prednji deo zagasitosivog kaputa od vrata pa skoro do poruba nad kolenima. Bio je izuzetno visok za Kairhijenjanina, za pola glave niži od Randa, a držao se tako da je izgledao još viši. Brada mu je bila podignuta, tako da je izgledalo kako sve oko sebe gleda s visine. Oči mu behu nalik na crne oblutke. Doduše, oprezno je gledao Verin.

„Milost mi je čast učinila tvojim prisustvom, Aes Sedai.“ Glas Bartanesa Damodreda bio je dubok i siguran. Pređe pogledom preko ostalih. „Nisam očekivao tako značajno društvo. Lorde Ingtare. Prijatelju Ogijeru.“ Njegov poklon njima bio je jedva nešto više od klimanja glavom; Bartanes je bio svestan svoje moći. „A ti, moj mladi lorde Rande! O tebi se mnogo priča u gradu i kućama. Možda ćemo noćas imati prilike da porazgovaramo.“ Po glasu mu se dalo zaključiti da ga ne bi naročito zabrinulo i da se ta prilika nikad ne ukaže, da ga te priče ni najmanje nisu uzbudile, ali pogled mu na tren skliznu ka Ingtaru, Loijalu i Verin, pre no što povrati vlast nad njim. „Budite dobrodošli.“ Dopusti da ga odvuče jedna zgodna žena koja mu položi šaku ukopanu u čipku na ruku, ali dok je odlazio pogled mu polete ka Randu.

Ponovo se začu žagor razgovora, a žonglerovi obruči opet poleteše u uskom krugu, koji je skoro dosezao reljefnu gipsanu tavanicu, dobra četiri hvata visoko. Akrobate nisu ni stajale; žena skoči u vazduh sa sklopljenih šaka jednog od svojih sadrugova. Njena koža premazana uljem presijavala se na svetlosti stotinu svetiljki dok se okretala u vazduhu i dočekivala nogama na ruke čoveka koji je već stajao na ramenima drugog. On je raširenim rukama podiže u istom trenu kada i čovek na kome je stajao na isti način diže njega, a ona raširi ruke, kao da očekuje aplauz. Niko od Kairhijenjana nije obraćao pažnju.

Verin i Ingtar zađoše u gomilu. Sijenarac je privukao nekoliko opreznih pogleda. Neki drugi razrogačeno su gledali Aes Sedai. Ostali su se zabrinuto mrštili, kao da su primetili besnog vuka nadohvat ruke. Ovo poslednje više je dolazilo od muškaraca no od žena, a neke žene su i razgovarale s njom.

Rand shvau da su se Met i Hurin već izgubili ka kuhinji, gde su sve sluge koje su došle s gostima čekale dok ih ne pozovu. Nadao se da će uspeti da se izvuku.

Loijal se sagnu i reče mu na uvo: – Rande, u blizini je kapija. Osećam je.“

„Hoćeš da kažeš da je ovo bio ogijerski gaj?“, tiho upita Rand, a Loijal klimnu.

„Steding Tsofu nije bio pronađen kada je taj gaj zasađen. U suprotnom, Ogijerima koji su pomogli da se sagradi Al’kair’rahijenalen ne bi bio potreban gaj da ih podseća na steding. Kada sam ranije prošao kroz Kairhijen, ovo je sve bila šuma. I to u kraljevom vlasništvu.“

„Bartanes ju je verovatno oduzeo u nekoj spletki.“ Rand se nemirno osvrnu po sobi. Svi su još pričali, ali mnogi su pos .natrali njega i Ogijera. Nije video Ingtara. Verin je bila u središtu grupice žena. „Da smo samo mogli da se držimo zajedno.“

„Verin kaže da to ne bi valjalo, Rande. Kaže da bi ovi zbog toga postali sumnjičavi i gnevni, misleći da se držimo po strani i gledamo ih s visine. Moramo izbegavati da izazovemo sumnju sve dok Met i Hurin ne pronađu šta god da traže.“

„I ja sam čuo šta je rekla, Loijale. Ali i dalje tvrdim da, ako Bartanes jeste Prijatelj Mraka, mora znati ko smo mi zaista. To što smo se ovako razišli samo je traženje batina.“

„Verin kaže da on ništa neće uraditi dok ne sazna da li nas može iskoristiti. Samo radi šta nam je rekla, Rande. Aes Sedai znaju šta rade.“ Loijal zađe u gomilu, privukavši krug lordova i gospi pre no što je načinio i deset koraka.

Ostali pođoše ka Randu, sada kada je ostao sam, ali on se okrenu u drugom smeru i žurno ode. Aes Sedai možda znaju šta rade, ali ja ne znam. Ovo mi se ne sviđa. Svetlosti, kad bih samo znao da li je govorila istinu. Aes Sedai nikada ne lažu, ali istina koju čuješ možda nije istina koju misliš da si čuo.

Nastavio je da se kreće, da bi izbegao razgovor s plemićima. Bilo je mnogo drugih soba i sve su bile ispunjene lordovima i gospama. U svima je bilo izvođača: tri zabavljača sa svojim plaštovima, još žonglera i akrobata, muzičari koji su svirali flaute, biterne, dulčimere i laute, kao i pet različitih vrsta violina, šest vrsta rogova, pravih ili jednom i dvaput uvijenih, i deset vrsta bubnjeva – od najmanjih do najvećih. Pogleda još jednom svirače na rogovima, one s kružnim rogovima, ali svi instrumenti bili su od običnog mesinga.

Ne bi ovde držali Rog Valera, budalo, pomisli. Ne sem ako Bartanes ne namerava da dozove mrtve heroje kao deo zabave.

Bio je tu čak i bard u srebrom ukrašenim tairenskim čizmama i žutom kaputu. Šetao se kroz sobe svirajući harfu i ponekad se zaustavljajući da deklamuje u Visokom pojanju. Prezrivo je gledao zabavljače i nije se zadržavao u sobama gde su oni bili, ali Rand nije video neke razlike među njima, izuzev odeće.

Iznenada, pored Randa se stvori Bartanes. Livrejisani sluga smesta je uz poklon prišao noseći srebrni poslužavnik. Bartanes uze stakleni pehar vina. Hodajući unazad pred njima, i dalje u naklonu, sluga je držao poslužavnik prema Randu sve dok on ne odmahnu glavom, a onda se sluga izgubi u gomili.

„Deluješ kao da ne možeš da se skrasiš“, otpivši vino reče Bartanes. „Volim da šetam.“ Rand se pitao kako da posluša Verinin savet. Seti se šta je rekla o njegovoj poseti Amirlin. Poprimi položaj Mačka prelazi dvorište. Nije znao arogantniji način šetnje. Bartanes stisnu usne, a Rand pomisli da je to možda bilo i previše arogantno, ali oslanjao se samo na Verinin savet, pa stoga nije stao. Da bi malo umanjio taj utisak, prijatnim glasom reče: „Ovo je odlična zabava. Imaš mnogo prijatelja, a nikada nisam video toliko zabave na jednom mestu.“

„Mnogo prijatelja“, složi se Bartanes. „Možeš da ispričaš Galdrijanu koliko ih je, i ko su oni. Neka od tih imena mogla bi ga iznenaditi.“

„Nikada nisam upoznao kralja, lorde Bartanese, a pretpostavljam da nikad ni neću.“

„Naravno. Samo si se zadesio u onoj mrvici od sela. Nisi proveravao kako napreduje iskopavanje one statue. To je veliki poduhvat.“

„Da.“ Ponovo poče da razmišlja o Verin, poželevši da mu je dala neki savet kako da razgovara s čovekom koji je već ubeđen da ga laže. Bez razmišljanja dodade: „Opasno je petljati se sa stvarima iz Doba legendi ako ne znaš šta radiš.“

Bartanes se zamišljeno zagleda u svoje vino, kao da je Rand rekao nešto veoma značajno. „Hoćeš li da kažeš da ne podržavaš Galdrijana u tome?“, upita naposletku.

„Rekoh ti da nikada nisam upoznao kralja.“

„Da, naravno. Nisam znao da su Andorci tako dobri u Velikoj igri. Ne viđamo mnogo vas u Kairhijenu.“

Rand duboko udahnu suzdržavajući se da mu ne odbrusi gnevno kako ne igra njihovu Igru. „Na reci ima mnoštvo barki sa žitom iz Andora.“

„Trgovci i prodavci. Koga je briga za njih? Važni su koliko i bube na lišću.“ Bartanesov glas sadržao je podjednak prezir za bube koliko i za trgovce, ali ponovo se namrštio, kao da je Rand nešto nagovestio. „Malo muškaraca putuje u društvu Aes Sedai. Ti mi se činiš premlad da bi bio Zaštitnik. Pretpostavljam da je lord Ingtar Zaštitnik Verin Sedai?“

„Mi smo ono što smo rekli da smo“, kaza Rand i lice mu se zgrči. Izuzev mene.

Bartanes je sada skoro otvoreno proučavao Randovo lice. „Mlad. Premlad da bi imao sečivo s čapljom.“

„Nemam ni godinu dana“, ne razmišljajući odgovori Rand, i smesta požele da može te reči da povuče. Njemu je to zvučalo budalasto, ali Verin mu je rekla da se ponaša kao kod Amirlin Tron, a Lan mu je rekao da tako govori. Stanovnici Krajina imendanom su smatrali dan kada su dobili mač.

„Tako dakle. Andorac, ali obuku dobio u Krajinama. Ili te je, možda, obučavao Zaštitnik?“ Bartanes skupi oči proučavajući Randa. „Ako sam dobro shvatio, Morgaza ima samo jednog sina. Zove se Gavin, kako sam čuo. Mora da si njegovih godina.“

„Upoznao sam ga“, oprezno reče Rand.

„Te oči. Ta kosa. Čuo sam da kraljevska loza Andora ima skoro aijelsku kosu i oči.“

Rand se spotače, iako je pod bio od glatkog mermera. „Ja nisam Aijel, lorde Bartanese. A nisam ni od kraljevske loze.“

„Kako kažeš. Pružio si mi mnogo toga za razmišljanje. Verujem da ćemo moći da nađemo zajedničko tlo kada ponovo budemo razgovarali.“ Bartanes klimnu i diže čašu u mali pozdrav, a onda se okrenu da razgovara s jednim sedokosim čovekom koji je imao mnogo raznobojnih pruga na kaputu.

Rand zatrese glavom i nastavi dalje, bežeći od razgovora. Bilo je loše što je razgovarao s jednim kairhijenskim lordom: nije želeo da rizikujc razgovor s još jednim. Bartanes je, izgleda, nalazio duboka značenja u najbeznačajnijim primedbama. Rand shvati da je upravo o Daes Dae’mar naučio taman toliko da mu bude jasno da ni pojma nema kako se to igra. Mete, Hurine, brzo pronađite nešto, pa da se izgubimo odavde. Ovi ljudi su blesavi.

A onda uđe u drugu sobu i na njenom suprotnom kraju vide zabavljača koji je svirao harfu i govorio priču iz Velikog lova na Rog. Tom Merilin. Rand stade kao ukopan. Tom ga izgleda nije primetio, mada je zabavljačev pogled dva puta prešao preko njega. Izgleda da je Tom mislio ono što je rekao. Čist prekid.

Rand se okrenu da ode, ali jedna žena vešto stade ispred njega i đodirnu mu grudi. Čipka joj se prelivala oko mekog zgloba. Nije mu bila ni do ramena, ali njena visoka kula od kovrdža dosezala mu je do očiju. Čipka na visokom okovratniku bila joj je nabrana pod bradom, a pruge su pokrivale prednji deo tamnoplave haljine ispod grudi. „Ja sam Alaina Kulijandred. Ti mora da si čuveni Rand al’Tor. Pretpostavljam da Bartanes u sopstvenom zamku ima pravo da prvi razgovara s tobom, ali svi smo fascinirani onim što smo o tebi čuli. Čak sam čula i da sviraš flautu. Može li to biti istina?“

„Sviram flautu.“ Kako je... Kaldevin. Svetlosti, u Kairhijenu svi zaista sve čuju. „Ako bi me izvini...“

„Čula sam da neki strani lordovi sviraju, ali nikada u to nisam verovala. Veoma bih volela da te čujem kako sviraš. Možda bi o ponečemu razgovarao sa mnom. Bartanes je izgleda opčinjen razgovorom s tobom. Moj muž provodi dane isprobavajući svoje vino, tako da sam potpuno sama. Nikada nije sa mnom da pričamo.“

„Mora da ti nedostaje“, kaza Rand, pokušavajući da zaobiđe nju i njene široke suknje. Ona se zvonko nasmeja, kao da je rekao nešto najsmešnije.

Još jedna žena stade pored prve, i još jedna ruka dodirnu mu grudi. Ova je imala pruga koliko i Alaina, a izgledalo je da su istih godina, dobrih deset starije od njega. „Misliš li da ga prisvojiš, Alaina?“ Dve žene nasmešiše se jedna drugoj dok su se streljale pogledima. Ova druga nasmeši se Randu. „Ja sam Belevera Osijelin. Jesu li svi Andorci tako visoki? I tako zgodni?“ On pročisti grlo. „Ah... neki su tako visoki. Izvini me, gospo, ali ako bi...“

„Videla sam te da pričaš s Bartanesom. Kažu da znaš i Galdrijana. Moraš da me posetiš, da popričamo. Moj muž je u poseti našim imanjima na jugu.“

„Suptilna si kao gostionička devojčura“, prosikta Alaina na nju i smesta se nasmeši Randu. „Ona nema stila. Nema tog čoveka kome bi se dopadala žena tako grubog ophođenja. Donesi svoju flautu u moj zamak i pričaćemo. Možda bi me naučio da sviram?“

„Ono što Alaina naziva suptilnošću“, slatkim glasom reče Belevera, „samo je nedostatak hrabrosti. Čovek koji nosi mač s čapljom mora da je veoma hrabar. To je zaista sečivo označeno čapljom, zar ne?“

Rand pokuša da uzmakne od njih. „Ako biste me izvinile, ja...“ Pratile su svaki njegov korak, sve dok ga nisu saterale uza zid; njihove široke suknje napravile su još jedan zid pred njim.

Kada se treća žena progura pored druge dve, on skoro poskoči. Njene suknje priključile su se tom zidu. Bila je starija od njih, ali jednako lepa. Smešila se kao da je nešto zabavlja, ali taj osmeh nije umanjivao oštrinu njenog pogleda. Imala je upola više pruga od Alaine i Belevere; one načiniše sićušne naklone i natmureno je prostreliše pogledima.

„Da li to ova dva pauka pokušavaju da te uvuku u svoje mreže?“, nasmeja se starija žena. „Uglavnom uspevaju samo sebe da upletu. Pođi sa mnom, moj dobri mladi Andorče, i ispričaću ti kako one mogu da te uvuku u nevolje. Kao prvo, ja nemam muža da zbog njega brinem. Muževi ti uvek prave nevolje.“

Iznad Alainine glave video je Toma kako se ispravlja iz naklona za kojim nije usledio nikakav aplauz; niko ga nije ni primetio. Namrštivši se, zabavljač zgrabi pehar s poslužavnika jednog iznenađenog sluge.

„Moram s nekim da razgovaram“, reče Rand ženama i progura se iz kutije u koju su ga smestile baš u trenutku kada poslednja poseže za njegovom rukom. Sve tri gledale su za njim dok je žurio ka zabavljaču.

Tom ga odmeri preko pehara, a onda otpi još jedan dug gutljaj.

„Tome, znam da si rekao da hoćeš čist prekid, ali morao sam da umaknem od onih žena. Samo su htele da pričaju kako im muževi nisu tu, ali već su davale naznake drugih stvari.“ Tom se zagrcnu, a Rand ga lupi po leđima. „Ako prebrzo piješ, uvek ćeš se zagrcnuti. Tome, misle da spletkarim s Bartanesom, ili možda Galdrijanom. Mislim da mi ne veruju kada kažem da nije tako. Samo mi je trebao izgovor da ih napustim.“

Tom pogladi svoje duge brkove i zagleda se preko sobe ka trima ženama. Još su stajale zajedno, posmatrajući njega i Randa. „Prepoznajem ih, momče. Breana Taborvin sama bi ti pružila takvo obrazovanje kakvo svaki čovek bar jednom u životu treba da dobije. Ako može da ga preživi. Zabrinute zbog svojih muževa. Ta ti je dobra, dečko.“ U pogledu mu se iznenada pojavi oštrina. „Rekao si mi da ništa više nemaš s Aes Sedai. Polovina njih tamo priča o andorskom lordu koji se bez upozorenja pojavio s jednom Aes Sedai kraj sebe. Bartanes i Galdrijan. Dopustio si da te ovog puta Bela kula baci pravo u tiganj.“

„Tek je juče došla, Tome. A čim Rog bude na sigurnom, ponovo ću biti slobodan od njih. Nameravam da se postaram za to.“

„Zvučiš kao da sada nije na sigurnom“, poiako kaza Tom. „Ranije nisi tako zvučao.“

„Ukrali su ga Prijatelji Mraka, Tome. Doneli su ga ovamo. Bartanes je jedan od njih.“

Tom kao da je bio zadubljen u svoje vino, ali pogled mu je leteo da se uveri kako u blizini nema nikog ko bi prisluškivao. Nisu ih samo one tri žene gledale ispod oka, pretvarajući se da međusobno razgovaraju, ali svaka grupica bila je na odstojanju od svake druge. Ipak, Tom je govorio tiho. „To je opasno reći i ako nije istina, a još opasnije ako jeste. Takva optužba protiv najmoćnijeg čoveka u kraljevstvu... Kažeš da je Rog kod njega? Pretpostavljam da ti ponovo treba moja pomoć, kad si se opet upleo s Belom kulom.“

„Ne.“ Rešio je da je Tom u pravu, iako zabavljač nije znao zašto. Nikog ne može da meša u svoje nevolje. „Samo sam hteo da uteknem od onih žena.“

Zabavljač iznenađeno dunu kroz brkove. „Aha. Da. I dobro je što je tako. Poslednji put kada sam ti pomogao, zaradio sam sakatu nogu, a izgleda da si dopustio sebi da ponovo budeš vezan uzicama Tar Valona. Ovoga puta moraćeš sam da se vadiš iz toga.“ Izgledalo je kao da sam sebe pokušava da ubedi.

„Hoću, Tome. Hoću.“ Čim Rog bude na sigurnom, a onaj prokleti bodež kod Meta. Mete, Hurine, gde ste?

Kao da je čuo njegovo dozivanje, Hurin se pojavi u sobi. Tražio je pogledom među lordovima i gospama. Oni su gledali kroz njega; sluge nisu postojale ako za njima nije bilo potrebe. Kada pronađe Randa i Toma, pođe ka njima između malih grupa plemića i pokloni se Randu. „Moj lorde, poslali su me da ti kažem kako je tvoj sluga pao i iščašio koleno. Ne znam koliko je loše, moj lorde.“

Rand ga na trenutak zapanjeno pogleda, pre no što shvati. Svestan pogleda oko sebe, dovoljno glasno da ga oni najbliži plemići čuju reče: „Trapava budala. Kakva mi je korist od njega ako ne može da hoda? Bolje da odem i vidim koliko se povredio.“

Izgleda da je to dobro rekao. Hurinov glas bio je ispunjen olakšanjem kada se ponovo pokloni i kaza: „Kako moj lord želi. Ako bi moj lord pošao za mnom?“

„Dobro glumiš lorda“, tiho mu reče Tom. „Ali zapamti ovo: Kairhijenjani mogu da igraju Daes Dae’mar koliko god hoće, ali Bela kula izmislila je Veliku igru. Čuvaj se, dečko.“ Prostrelivši plemiće pogledom, spusti prazan pehar na poslužavnik jednog sluge u prolazu i odšeta svirajući harfu. Poče da recituje Domaćica Mili i trgovac svilom.

„Vodi, čoveče“, kaza Rand Hurinu, glupo se osećajući. Dok je izlazio za njuškalom iz sobe, osećao je kako ga svi pogledi prate.