Veliki lov

25 Kairhijen

Grad Kairhijen pružao se preko brda duž reke Alguenije. Rand ga je najpre ugledao iz pravca severnih brda, na svetlosti podnevnog sunca. Elrikain Tavolin i pedeset vojnika još su mu ličili na stražu – još više otkad su prešli Gaelinski most; što su više odmicali na jug, to su ukočeniji bivali – ali izgleda da Loijalu i Hurinu nisu smetali, tako da se trudio da ne smetaju ni njemu. Posmatrao je grad. Bio je veoma veliki. Reka je bila puna masivnih lađa i širokih barki, a visoke žitnice pružale su se duž suprotne obale, ali Kairhijen je izgleda bio sav u pravim linijama iza svojih visokih sivih zidova. Te zidine činile su pravilan kvadrat, jednom stranom okrenut reci. U potpuno istom obrascu, iza bedema su se dizale kule i po dvadeset puta više od njih, ali čak i sa brda Rand je video da im je svima zaravnjen vrh.

Van zidina grada, potpuno ih okružujući, pružao se zamršen splet ulica koje su se ukrštale pod svim mogućim uglovima, krcate ljudima. Rand je od Hurina saznao da se to zove Forgejt. Nekada je uz svaku gradsku kapiju bilo po jedno selo-tržnica, ali tokom godina ona su srasla u jedno, mravinjak ulica i sokaka koji se pružao u svim pravcima.

Kada Rand i ostali zađoše u te prašnjave ulice, Tavolin naredi nekolicini svojih vojnika da raščiste prolaz kroz gomilu. Oni vičući poteraše konje, kao da će pregaziti svakoga ko im se ne skloni s puta dovoljno brzo. Ljudi su se sklanjali, jedva ih udostojivši pogleda, kao da se to dešava svakoga dana. Rand se nasmeši.

Ljudi Forgejta mahom su nosili pohabanu odeću, ali uglavnom šarenu, a čitavo mesto odisalo je životom i razdraganošću. Ulični prodavci su na sav glas hvalili svoju robu, a trgovci dozivali ljude da pogledaju stvari izložene na stolovima ispred njihovih radnji. Berberi, prodavci voća, oštrači noževa, ljudi i žene koji su nudili na desetine usluga i prodavali stotinu stvari, lutali su kroz gomilu. Kroz žagor se iz nekoliko zgrada čula muzika. Rand je isprva mislio da su to gostionice, ali table s natpisima ispred njih sve su do jedne prikazivale ljude kako sviraju flaute ili harfe i prevrću se ili žongliraju. Osim toga, iako su bile velike, te zgrade nisu imale prozore. Većina građevina u Forgejtu bila je od drveta, i uglavnom su izgledale nove, mada loše sagrađene. Rand se zapanji kad vide nekoliko njih sa sedam ili više spratova. Pomalo su se ljuljale, mada ljudi koji su žurno ulazili ili izlazili to izgleda nisu primećivali.

„Seljačine“, progunđa Tavolin, zgađeno gledajući pravo pred sebe. „Samo ih pogledaj, iskvarene stranim običajima. Ne bi trebalo da su ovde.“

„A gde bi trebalo da budu?“, upita Rand. Kairhijenski oficir ga prostreli pogledom i polete napred mamuznuvši konja, rasterujući pešake bičem.

Hurin uhvati Randa za ruku. „To je zbog Aijelskog rata, lorde Rande.“ Osvrte se da se uveri kako nijedan vojnik nije dovoljno blizu da ga čuje. „Mnogi seljaci bojali su se da se vrate svojoj zemlji u blizini Kičme sveta. Većina njih došla je ovamo. Zato je Galdrijan zakrčio reku dovlačeći barke sa žitom iz Andora i Tira. Usevi više ne stižu s farmi na istoku, zato što tih farmi više nema. Ali bolje je to ne pominjati Kairhijenjanima, moj lorde. Oni vole da se pretvaraju kako do rata nikad nije došlo, ili barem da su ga dobili.“

Uprkos Tavolinovom biču, morali su da stanu kada im je put presekla neobična povorka. Petorica-šestorica mladića predvodila su niz ogromnih lutaka svirajući u tambure i igrajući. Svaka lutka bila je upola viša od ljudi koji su ih pokretali dugim motkama. Gomili su se klanjale divovske krunisane prilike ljudi i žena u dugim svečanim odorama, među zverima iz mašte. Bio je tu krilati lav. Jarac koji je išao na dve noge, s dve glave koje je, sudeći po grimiznim zastavicama što su im visile iz usta, trebalo da bljuju vatru. Bilo je tu i nešto nalik na mešavinu mačke i orla, i nešto s medveđom glavom na ljudskom telu. Rand je mislio kako to treba da predstavlja Troloka. Masa ljudi uzvikivala je pozdrave i smejala se dok je povorka prolazila.

„Čovek koji je to načinio nikada nije video Troloka“, zagunđa Hurin. „Prevelika glava, i mnogo žgoljav. Verovatno i ne veruju u njih, moj lorde, ništa više no u te druge stvari. Jedina čudovišta u koja ovi ljudi iz Forgejta veruju jesu Aijeli.“

„Je li to neka proslava u toku?“, upita Rand. Nije video nikakvog znaka proslave sem te povorke, ali mislio je da to mora biti njen razlog. Tavolin naredi vojnicima da ponovo krenu.

„Ništa više no svakoga dana, Rande“, odgovori Loijal. Koračajući pored svog konja, s kovčegom umotanim u ćebe i dalje privezanim za sedlo, Ogijer je privlačio podjednako pogleda koliko i lutke pre njega. Neki su se čak smejali i tapšali, kao što su i marionetama. „Bojim se da Galdrijan svoj narod drži potčinjenim tako što ga zabavlja. Da je zabavljačima i muzičarima Kraljev dar, bogatstvo u srebru, kako bi nastupali ovde u Forgejtu, i svakoga dana organizuje trke konja dole pored reke. Mnogih noći ima i vatrometa.“ Zvučao je zgađeno. „Starešina Haman kaže da je Galdrijan sramota.“ Shvativši šta je upravo rekao on trepnu, i užurbano se osvrnu da vidi je li ga neko od vojnika čuo. Izgleda da nije niko.

„Vatromet“, kaza Hurin klimnuvši. „Iluminatori su ovde sagradili podružnicu, isto kao i u Tančiku. Tako sam čuo. Kada sam ranije bio ovde, vatromet mi nije smetao.“

Rand odmahnu glavom. Nikada nije video vatromet dovoljno krasan da zahteva makar jednog iluminatora. Čuo je da oni odlaze iz Tančika samo da bi priredili predstave za vladare. Došao je u čudno mesto.

Kod visokog četvrtastog luka gradske kapije Tavolin naredi da se stane i sjaha kraj zdepaste kamene zgrade unutar zidina. Umesto prozora imala je proreze za strelce, i teška gvožđem okovana vrata.

„Trenutak, moj lorde Rande“, kaza oficir. Bacivši svoje uzde jednom vojniku nestade unutra.

Oprezno pogledavši vojnike – ukočeno su sedeli na svojim konjima u dva duga reda; Rand se pitao šta bi učinili da on, Loijal i Hurin pokušaju da odu – iskoristi tu priliku da osmotri grad koji se pružao pred njim.

Kairhijen je predstavljao oštru suprotnost haotičnoj gužvi Forgejta. Široke popločane ulice, dovoljno prostrane da izgleda kako je na njima manje ljudi no što zaista jeste – sekle su se pod pravim uglovima. Kao i u Tremonsijenu, brda su bila pretvorena u terase pravih linija. Zatvorene nosiljke, neke sa zastavicama na kojima su bili simboli određene kuće, kretale su se po ulicama, zajedno sa sporim kočijama. Ljudi su ćutke hodali, odeveni u tamnu odeću, bez jarkih boja, izuzev neke pruge preko grudi kaputa ili haljine tu i tamo. Što je više crta bilo, to je ponosnije njihov vlasnik izgledao, ali niko se nije smejao, niti čak smešio. Zgrade na terasama bile su od kamena, s ukrasima pravih linija i oštrih uglova. Na ulicama nije bilo prodavaca, niti torbara. Čak su i radnje delovale prigušeno. Bile su označene samo malim znakovima, a ispred njih nije bila prikazana roba.

Sada je jasnije video velike kule. Okruživale su ih skele od povezanih motki, natrpane radnicima koji su polagali novo kamenje da učine kule još višim.

„Bezvrhe kule Kairhijena“, tužno promrmlja Loijal. „Pa, nekada su bile dovoljno visoke da zasluže to ime. Kada su Aijeli zauzeli Kairhijen, otprilike u vreme kada si ti rođen, kule su gorele, počele da pucaju i srušile se. Ne vidim Ogijere među zidarima. Nijednom Ogijeru ne bi se svidelo da ovde radi – Kairhijenjani hoće šta oni hoće, bez ukrašavanja – ali kada sam ranije bio ovde, bilo je Ogijera.“

Tavolin izađe, a za njim još jedan oficir i dvojica pisara. Jedan od njih nosio je veliku svesku drvenih korica, a drugi pribor za pisanje. Oficir je imao obrijano teme, kao i Tavolin, mada je izgledalo kao da je više kose izgubio zbog ćelavosti, nego od britve. Oba oficira kliznuše pogledom s Randa ka kovčegu pokrivenom Loijalovim prugastim ćebetom, i natrag. Nijedan od njih nije upitao šta je pod ćebetom. Tavolin ga je često gledao na putu od Tremonsijena, ali ni on nikada nije upitao. Proćelavi čovek okrznu pogledom i Randov mač, i na trenutak skupi usne.

Tavolin drugog oficira predstavi kao Asana Sandaira, i glasno objavi: „Lord Rand od kuće al’Tor u Andoru, i njegov čovek, zvani Hurin, s Loijalom, Ogijerom od Stedinga Sangtai.“ Pisar otvori svesku, držeći je obema rukama, a Sandair okruglastim rukopisom upisa imena.

„Moraš se vratiti do ove stražare do sutra u ovo vreme, moj lorde“, kaza Sandair, prepustivši drugom pisaru da pospe svesku peskom, „i kažeš ime gostionice u kojoj odsedaš.“

Rand pogleda umrtvljene ulice Kairhijena, a onda pogleda nazad ka živahnosti Forgejta. „Možeš li mi preporučiti neku dobru gostionicu tamo?“, klimnu ka Forgejtu.

Hurin užurbano zašišta i nagnu se do njega. „To ne bi bilo dostojno tebe, lorde Rande“, šapnu. „Ako ostaneš u Forgejtu, budući da si lord i sve to, biće sigurni da nešto smeraš.“

Rand shvati da je njuškalo u pravu. Sandair je samo zinuo, a Tavolin podigao obrve. Obojica su ga napeto gledali. Želeo je da im kaže kako ne igra tu njihovu Veliku igru, ali umesto toga reče: „Uzećemo sobe u gradu. Možemo li sada ići?“

„Naravno, moj lorde Rande.“ Sandair se pokloni. „Ali... gostionica?“

„Obavestiću te kada je pronađemo.“ Rand okrenu Riđana, a onda zastade. Selenina poruka zašuška mu u džepu. „Moram da pronađem mladu ženu iz Kairhijena. Gospu Selenu. Mojih je godina, i vrlo lepa. Ne znam kojoj kući pripada.“

Sandair i Tavolin se zgledaše, a onda mu Sandair odgovori: „Raspitaću se, moj lorde. Možda ću moći nešto da ti kažem kada sutra dođeš.“

Rand klimnu i povede Loijala i Hurina u grad. Iako je bilo malo jahača, nisu privlačili mnogo pažnje. Čak ni Loijal. Ljudi su skoro nepristojno gledali samo svoja posla.

„Da li će pogrešno shvatiti“, upita Rand Hurina, „to što sam se raspitivao za Selenu?“

„Ko to može reći s Kairhijenjanima, lorde Rande? Oni kao da misle da sve ima veze s Daes Dae’mar.“

Rand slegnu ramenima. Osećao se kao da ljudi pilje u njega. Nije mogao da dočeka da ponovo obuče dobar jednostavan kaput i da prestane da se pretvara kako je nešto što nije.

Hurin je znao nekoliko gostionica u gradu, mada je vreme u Kairhijenu uglavnom proveo u Forgejtu. Njuškalo ih odvede do jedne koja se zvala Branilac Zmajevog zida. Na tabli s nazivom bio je naslikan krunisani čovek s nogom na grudima drugog čoveka i mačem uprtim ka njegovom grlu. Onaj na leđima imao je kosu boje plamena.

Konjušar im priđe da odvede konje, na brzinu pogledavši Randa i Loijala kada je mislio da ga neće primetiti. Rand reče sebi da prekine s fantaziranjem. Nije bilo moguće da svi u gradu učestvuju u toj njihovoj Igri. A i da je tako, on neće.

Trpezarija je bila uredna, sa stolovima poređanim pod konac kao i sve drugo u gradu. U njoj je bilo svega nekoliko ljudi. Oni pogledaše ka pridošlicama, a onda se smesta vratiše svom vinu. Randu je nešto govorilo da su ipak i dalje posmatrali, a i osluškivali. U velikom kaminu gorela je vatrica, mada je napolju bilo sve toplije.

Gostioničar je bio punačak čovek s jednom zelenom crtom preko tamnosivog kaputa. Kada ih ugleda, trže se. Rand nije bio iznenađen. Loijal, noseći kovčeg umotan u prugasto ćebe, morao je da se sagne da bi prošao kroz vrata, Hurin je bio natovaren svim njihovim bisagama i zavežljajima, a njegov crveni kaput resko je odudarao od sumornih boja koje su ljudi za stolovima nosili.

Gostioničar odmeri Randov kaput i mač, i ljigavi osmeh vrati mu se na lice. Pokloni se, trljajući svoje glatke ruke. „Oprosti mi, moj lorde. Na trenutak sam te zamenio... Oprosti mi. Moj mozak nije što je bio. Zeliš sobe, moj lorde?“ Zatim uputi još jedan manji naklon Loijalu. „Ja sam Kual, moj lorde.“

Mislio je da sam Aijel, kiselo shvati Rand. Želeo je da ode iz Kairhijena. Ali to je bilo jedino mesto gde će Ingtar moći da ih pronađe. A i Selena je rekla da će ga čekati u Kairhijenu.

Trebalo je malo vremena da se njihove sobe spreme. Kual je uz previše osmeha i poklona objasnio kako krevet za Loijala mora da se premesti. Rand je želeo da ponovo dele sobu, ali između gostioničarevih zapanjenih pogleda i Hurinovog upornog: „Moramo da pokažemo ovim Kairhijenjanima da znamo šta treba koliko i oni, lorde Rande“, završili su s dve sobe povezane vratima, od kojih je jedna bila samo za njega.

Sobe su bile prilično slične, izuzev što su u njihovoj bila dva kreveta, jedan veličine za Ogijera, dok je u njegovoj bio samo jedan krevet, veliki skoro kao njihova dva, s masivnim četvrtastim stubovima koji su dosezali skoro do tavanice. Njegova visoka postavljena stolica i umivaonik takođe su bili četvrtasti i masivni, a ormar koji je stajao uza zid bio je izrezbaren u nekom teškom i krutom stilu, zbog kog je izgledao kao da će se svakog časa sručiti na njega. Dva prozora pored kreveta gledala su na ulicu, dva sprata niže.

Čim gostioničar ode, Rand otvori vrata i pozva Loijala i Hurina u svoju sobu. „Ovo mesto me guši“, reče im. „Svi me gledaju kao da misle da ću nešto uraditi. Idem nazad u Forgejt, barem na jedan sat. Ljudi se tamo barem smeju. Ko je od vas voljan da preuzme prvu stražu s Rogom?“

„Ja ću ostati“, brzo kaza Loijal. „Hteo bih da malo čitam. To što nisam video nijednog Ogijera ne znači da ovde nema zidara iz Stedinga Tsofu. On nije daleko od grada.“

„Mislio sam da bi voleo da se sretneš s njima.“

„Ah... ne, Rande. I prošli put previše su pitanja postavili zašto sam napolju sam. Ako su primili vesti iz Stedinga Šangtai... Pa, mislim da ću se samo ovde odmarati i čitati.“

Rand odmahnu glavom. Često je zaboravljao da je Loijal u stvari pobegao od kuće da vidi svet. „A ti, Hurine? U Forgejtu ima muzike i nasmejanih ljudi. Kladim se da tamo niko ne igra Daes Dae’mar.“

„Ja u to ne bih bio tako siguran, lorde Rande. U svakom slučaju, hvala na pozivu, ali mislim da neću. U Forgejtu ima toliko tuča i ubistava, da smrdi, ako shvataš šta hoću da kažem. Ali ne mislim da će smetati lordu, naravno. Vojnici bi se sručili na njih da samo pokušaju. Ali, ako mogu, hteo bih da popijem piće u trpezariji.“

„Hurine, znaš da od mene ni za šta ne moraš da tražiš dozvolu.“

„Kako kažeš, moj lorde.“ Njuškalo se pokloni.

Rand duboko udahnu. Ako uskoro ne napuste Kairhijen, Hurin će se klanjati na sve strane. A ako Met i Perin to vide, nikada mu neće dozvoliti da zaboravi. „Nadam se da ništa neće zadržati Ingtara. Ako uskoro ne dođe, moraćemo sami da vratimo Rog u Fal Daru.“ Dodirnu kroz kaput Seleninu poruku. „Moraćemo. Loijale, vratiću se čim malo razgledam grad.“

„Ja neću da rizikujem“, odgovori mu Loijal.

Hurin pođe dole s Random. Čim su ušli u trpezariju, Kual se pokloni i gurnu pred Randa poslužavnik. Na njemu su bila tri presavijena i zapečaćena pergamenta. Rand ih uze, budući da je gostioničar to hteo. Bio je to dobar pergament, mek i gladak na dodir. Skup.

„Šta je ovo?“, upita.

Kual se ponovo pokloni. „Pozivnice, naravno, moj lorde. Od tri plemićke kuće.“ Udalji se, nastavljajući da se klanja.

„Ko bi meni poslao pozivnice?“ Rand ih prevrnu u ruci. Niko od ljudi za stolovima nije digao pogled, ali nešto mu je ipak govorilo da ga posmatraju. Nije prepoznavao pečate. Ni na jednom nije bilo polumeseca i zvezda koje je koristila Selena. „Ko zna da sam ovde?“

„Do sada svi, lorde Rande“, tiho kaza Hurin. Izgledalo je kao da i on oseća poglede. „Stražari na kapiji ne bi ćutali o stranom lordu koji je došao u Kairhijen. Konjušar, gostioničar... svi su ispričali ono što znaju tamo gde su mislili da će im doneti korist, moj lorde.“

Namrštivši se, Rand načini dva koraka i baci pozivnice u vatru. Smesta se zapališe. „Ja ne igram Daes Dae’mar“, reče dovoljno glasno da ga svi čuju. Čak ni Kual ga nije gledao. „Ništa nemam s vašom Velikom igrom. Ovde sam samo da bih sačekao neke prijatelje.“

Hurin ga uhvati za ruku. „Molim te, lorde Rande“, žurno prošapta. „Molim te, nemoj to ponovo da uradiš.“

„Ponovo? Misliš da ću ih dobiti još?“

„Siguran sam u to. Svetlosti, podsetio si me na ono kad je Tevu tako naljutio stršljen koji mu je zujao oko uva da je šutnuo čitavo gnezdo. Verovatno si upravo sve u ovoj sobi ubedio da si duboko u Igri. Po njima, mora biti duboko ako poričeš da je igraš. Svi lordovi i gospe u Kairhijenu igraju.“ Njuškalo brzo pogleda ka pozivnicama koje su gorele i žacnu se. „I upravo si napravio neprijatelje od tri kuće. Nisu to velike kuće, ili ne bi tako brzo krenule, ali ipak, plemići. Moraš odgovoriti ako primiš još pozivnica, moj lorde. Odbij ih, ako želiš – mada će oni izvući zaključke na osnovu toga koje pozivnice si odbio. Kao i koje si prihvatio. Naravno, ako ih sve odbiješ, ili sve prihvatiš...“

„Neću da budem deo toga“, tiho reče Rand. „Odlazimo iz Kairhijena što pre možemo.“ Zabi ruke u džepove kaputa i oseti kako se Selenina poruka gužva. Izvadio ju je i poravnao preko kaputa. „Što pre budemo mogli“, promrmlja, vrativši je u džep. „Popij piće, Hurine.“

Izađe gnevno, nesiguran da li je besan na sebe, ili na Kairhijen i njegovu Veliku igru, ili na Selenu što je nestala, ili možda na Moirainu. Ona je sve to otpočela, ukravši njegove kapute i uvalivši mu plemićku odeću. Čak i sada, kada je mislio da je se otarasio, Aes Sedai je uspevala da mu se meša u život, a nije čak ni prisutna.

Vratio se kroz istu kapiju kroz koju su ušli u grad, budući da je samo taj put znao. Čovek koji je stajao ispred stražare primetio ga je – njegov jarki kaput ga je isticao, kao i visina među niskim Kairhijenjanima – i požurio unutra, ali Rand njega nije opazio. Privlačili su ga smeh i muzika Forgejta.

Zlatom izvezen crveni kaput isticao ga je unutar zidina, ali potpuno se uklapao u Forgejt. Mnogi od ljudi koji su se gurali kroz zakrčene ulice nosili su podjednako tamne boje kao i oni u gradu, ali još više ih je nosilo crvene, plave, zelene ili zlataste kapute. Neki su bili dovoljno jarki da budu krparska odeća. A još je više bilo žena u izvezenim haljinama, sa šarenim šalovima i maramama. Mnoštvo te fine odeće bilo je pohabano i dronjavo, kao da je prvobitno sašiveno za nekog drugog, ali iako su neki od onih koji su tu odeću nosili odmeravali njegov skupi kaput, niko mu ga nije uzeo za zlo.

Jednom je morao da stane zbog još jedne povorke divovskih lutaka. Dok su svirači udarali u tambure i igrali, svinjoliki Trolok s kljovama borio se protiv čoveka s krunom. Posle nekoliko udaraca Trolok se sručio na zemlju praćen smehom i odobravanjem posmatrača.

Rand zagunđa. Ne umiru tako lako.

Zavirio je u jednu od velikih zgrada bez prozora, nagnuvši se da pogleda kroz vrata. Na njegovo iznenađenje, to je izgleda bila jedna velika soba, u sredini otvorena ka nebu i oivičena balkonima, s velikom pozornicom na jednom kraju. Nikada nije čuo za tako nešto. Ljudi su se gurali na balkonima i podu gledajući one koji su nastupali na pozornici. Virio je i u druge dok je prolazio kraj njih, i video žonglere, muzičare, čitav niz akrobata, čak i zabavljača, s plaštom od raznobojnih krpica, kako pripoveda priču iz Velikog lova na Rog zvučnim visokim pojanjem.

To ga podseti na Toma Merilina, i on požuri dalje. Sećanje na Toma uvek je bilo tužno. On je bio prijatelj. Prijatelj koji je umro za njega. Dok sam ja bežao i pustio ga da umre.

U drugoj velikoj zgradi, žena u širokoj beloj odori činila je da stvari iščezavaju iz jedne košare i pojavljuju se u drugoj, a onda uz velike oblake dima nestaju iz njenih ruku. Gomila ju je gledala, zadivljeno uzvikujući.

„Dva bakrenjaka, dobri moj lorde“, reče iz dovratka čovečuljak nalik pacovu. „Dva bakrenjaka da vidiš Aes Sedai.“

„Mislim da neću.“ Rand ponovo pogleda ka ženi. U ruci joj se pojavila bela golubica. Aes Sedai? „Ne.“ Plitko se pokloni pacovu i ode.

Probijao se kroz gužvu, pitajući se šta će sledeće videti, kada kroz jedna vrata sa znakom žonglera nad njima dopre dubok glas, praćen harfom.

„...hladan vetar duva niz prolaz Šara; hladan je neoznačeni grob. Ali svake godine na Nedelju, na tom naslaganom kamenju pojavi se jedna ruža, s jednom kristalnom suzom, kao rosom, na laticama. Tu je stavlja lepa ruka Dunsinina, jer se drži pogodbe s Rogošem Orlookim.“

Glas je privlačio Randa kao konopac. Dok su ljudi tapšali, on se progura unutra.

„Dva bakrenjaka, dobri moj lorde“, reče čovek pacovskog lica koji bi mogao biti brat blizanac onom drugom. „Dva bakrenjaka da vidiš...“

Rand iskopa neki novac i gurnu ga čoveku u ruke. Zaneseno nastavi da korača, zapanjeno gledajući čoveka na pozornici koji se klanjao zahvaljujući svom slušalištu na tapšanju. Jednom rukom grlio je harfu, a drugom širio svoj plašt prekriven zakrpama, kao da hoće da zarobi sav taj zvuk. Bio je to visok čovek, dugonog i ne više mlad, dugih brkova belih koliko i njegova kosa. A kada se ispravi i ugleda Randa, oči što se razrogačiše behu oštre i plave.

„Tome.“ Randov šapat izgubio se u žagoru gomile.

Ne odvajući oči od Randovih, Tom Merilin neznatno klimnu prema malim vratima iza pozornice. A onda se ponovo klanjao, smejući se i uživajući u aplauzu.

Rand se progura do vrata i prođe kroz njih. Bio je to mali hodnik, s tri stepenika koja su vodila na pozornicu. S druge strane pozomice Rand je video žonglera kako vežba s raznobojnim loptama i šest akrobata kako se zagrevaju.

Tom se pojavi na stepenicama šepajući, kao da mu se desna noga nije savijala kao nekada. Odmeri pogledom žonglera i akrobate, i prezrivo frknu kroz brkove. Okrenu se Randu. „Samo žele da čuju Veliki lov na Rog. Čovek bi pomislio da će neko od njih, sudeći po vestima iz Hadon Mirka i Saldeje, zatražiti da čuje Karetonski ciklus. Pa, možda ne to, ali sam bih sebi platio da govorim nešto drugo.“ Odmeri Randa od glave do pete. „Izgledaš kao da ti dobro ide, dečko.“ Pipnu Randov okovratnik i skupi usne. „Veoma dobro.“

Rand morade da se nasmeje. „Napustio sam Beli Most siguran da si mrtav. Moiraina je rekla da si još živ, ali ja... Svetlosti, Tome, dobro je videti te opet! Trebalo je da se vratim da ti pomognem.“

„Bio bi još veća budala no što jesi, momče. Ta Sen“ – osvrnu se oko sebe; nikog nije bilo dovoljno blizu da ga čuje, ali ipak utiša glas – „nije se ni najmanje zanimala za mene. Ostavila mi je ukočenu nogu kao mali poklon i odjurila za tobom i Metom. Jedino si mogao da umreš.“ Zamišljeno stade. „Moiraina je rekla da sam još živ, je l' tako? Je li, onda, s tobom?“

Rand odmahnu glavom. Na njegovo iznenađenje, Tom je delovao razočarano.

„Šteta, na neki način. Ona je dobra žena, čak i ako je...“ Ne doreče. „Dakle, jurila je Meta ili Perina. Neću pitati koga od njih. Obojica su dobri momci, i ne želim da znam.“ Rand se nelagodno promeškolji i trže kada Tom upre u njega koščati prst. „Ono što želim da znam jeste da li još imaš moju harfu i flautu? Hoću ih nazad, dečko. Ono što sada imam nije ni za svinju da svira.“

„Imam ih, Tome. Doneću ti ih, obećavam. Ne mogu da verujem da si živ. I ne mogu da verujem da nisi u Ilijanu. Veliki lov počinje. Nagrada za najbolje izvođenje Velikog lova na Rog. Umirao si da odeš tamo.“

Tom frknu. „Posle Belog Mosta? Verovatnije je da bih umro ako odem. Čak i da sam mogao da stignem do broda pre no što je zaplovio, Domon i čitava njegova posada raširili bi preko celog Ilijana priču kako me jure Troloci. Ako su videli Sen, ili čuli za nju, pre no što je Domon presekao konopce... Većina Ilijanaca misli da su Troloci i Seni puste priče, ali ima dovoljno drugih koji bi možda želeli da znaju zašto takve stvari jure čoveka. Ilijan bi tada mogao postati pomalo neudoban.“

„Tome, imam toliko toga da ti ispričam.“

Zabavljač ga prekide. „Kasnije, dečko.“ On i čovek pacovskog lica sa ulaza streljali su jedan drugog pogledima s kraja na kraj hodnika. „Ako se ne vratim i ne ispričam im još nešto, ovaj će bez sumnje poslati žonglera na pozornicu, a ona bagra će nam srušiti ovu zgradu na glave. Dođi u Grozd, odmah iza kapije Džangai. Imam tamo sobu. Svako će ti reći kako da je pronađeš. Biću tamo za sat, ili tako nešto. Moraće da se zadovolje samo još jednom pričom.“ Pođe uz stepenice, dobacivši mu preko ramena: „I ponesi moju harfu i flautu!“