Gospodar haosa

19 Pitanja toha

Rand je pomislio kako će te noći dobro spavati. Bio je gotovo dovoljno umoran da zaboravi na Alanin dodir, i još važnije, Avijenda je bila napolju, u šatorima s Mudrima, i nije se skidala da legne ne mareći za njegovo prisustvo niti remeteći njegov mir zvukom svog disanja. Ali nešto drugo ga je teralo da se prevrće u krevetu. Snovi. Oduvek je držao svoje snove pod zaštitom, kako bi sprečio Izgubljene – i Mudre – da udu u njih – ali zaštita nije mogla da istisne ono što je već bilo unutra. Dolazili su mu snovi o ogromnim belim stvarima nalik na džinovska ptičja krila bez ptica, koja lete nebom; o velikim gradovima sa nemoguće visokim zgradama koje sijaju na suncu, s obličjima nalik na bube ili spljoštene kapljice koje hitaju ulicama. Sve je to već ranije video, u ogromnom ter’angrealu u Ruideanu gde je stekao Zmajeve na rukama, i prepoznao ih je kao slike iz Doba legendi, ali ovog puta je sve bilo drugačije. Sve je izgledalo izobličeno, boje su bile... pogrešne, kao da mu se nešto poremetilo u očima. Veštačka krila su se kvarila i strmoglavljivala, noseći stotine u smrt. Zgrade su se rasprskavale kao staklo, gradovi goreli, zemlja njihala kao olujno more. I neprestano je nailazio na prelepu ženu zlatne kose i gledao kako se ljubav na njenom licu pretvara u stravu. Poznavao ju je delom svog bića. Delom svog bića želeo je da je izbavi od Mračnog, od svake opasnosti, od onoga što sam namerava da uradi. Bilo je toliko delova njega, um mu se razbio u svetlucave krhotine, a sve su vrištale.

Probudio se u mraku, sav znojav i uzdrhtao. Snovi Lijusa Terina. Nikada mu se pre nije dogodilo da sanja snove jednog mrtvaca. Ležao je tamo satima pre osvita, zagledan u prazno, uplašen da sklopi oči. Držao je saidin kao da bi mogao da ga upotrebi u borbi protiv mrtvaca, ali Lijus Terin je i dalje čutao.

Kada se bleda svetlost najzad pojavila na prozorima, u sobu tiho uđe gai’šain sa srebrnim poslužavnikom prekrivenim platnom. Videvši da je Rand budan, nije progovorio, samo se naklonio i nemo izašao. Sa Moći u sebi, Rand je osetio miris začinjenog vina i toplog hleba, butera i meda, vrele kaše koju Aijeli jedu ujutro, sve to kao da mu je nos bio na poslužavniku. Otpustivši Izvor, obukao se i opasao mač. Nije ni pipnuo platno kojim je hrana bila prekrivena; nije bio naročito gladan. Držeći Zmajevo žezlo u prevoju lakta, izašao je iz svojih odaja.

Device su se vratile sa Sulin u široki hodnik, kao i Urijen i njegovi Crveni štitovi, ali nisu bili sami. Iza straže tiskali su se ljudi. A neki su bili i unutar prstena. Avijenda je stajala sa poslanstvom Mudrih, s Amis, Bair i Melainom, Sorileom naravno, Čelin, Mijagomom Dimne Vode sa ponekom sedom vlasi u riđoj kosi, i s Edarom, Neder Šijandom, koja nije izgledala mnogo starije od njega, mada joj se u plavim očima i pravom držanju već ogledao postojani mir kojim je mogla da se meri s ostalima. I Berelajn je bila s njima, ali ne i Ruark niti bilo koji drugi poglavar klana. Ono što je imao da im kaže bilo je rečeno, a Aijeli nisu bili nametljivi. Ali zašto su onda Mudre tu? Ili Berelajn? Zeleno-bela haljina koju je tog jutra imala na sebi otkrivala je prijatno zamašno beloputo poprsje.

Onda su tu bili i Kairhijenjani, izvan prstena Aijela. Kolaver, upadljivo zgodna sredovečna žena, tamne kose podignute u složenu kulu uvojaka, sa vodoravnim raznobojnim trakama na odori, sve od visokog zlatom opervaženog okovratnika pa do ispod kolena; niko drugi u blizini nije imao toliko traka na odeći. Stameni Dobrejn četvrtastog lica, gotovo sasvim sede kose, ali izbrijanog temena, u vojničkom stilu, u kaputu izlizanom od remenja grudnog oklopa. Maringil, prav kao sečivo, bele kose duge do ramena; on nije obrijao čelo, a tamni svileni kaput sa prugama nalik na Dobrejnov, dugačak gotovo do kolena, bio je prikladan za bal. Još dvadesetak njih tiskalo se iza, mahom mlađi muškarci i žene, među kojima su malobrojni imali vodoravne pruge čak i do struka. „Milost neka je uz gospodara Zmaja", promrmljali su, u naklonima i kniksevima sa rukom prinetom srcu, te: „Milost nas je počastvovala prisustvom gospodara Zmaja.“

Bio je tu i skup Tairenaca, visokih lordova i gospi bez nižeg plemstva, sa šiljatim baršunastim šeširima i svilenim kaputima naduvenih rukava sa satenskim prugama, u svetlim haljinama sa širokim čipkanim naborima i sa uskim kapama ukrašenim biserima ili draguljima, i oni su svoje poštovanje iskazali rečima: „Svetlost neka obasja Svetlog Zmaja.“ Naravno, pred svima njima stajao je Mejlan, mršav, grub i bezizraznog lica, sede zašiljene brade. Odmah iza njega, Fiondin strogi izraz i gvozdeni pogled nekako nisu uspevali da umanje njenu lepotu, dok su usiljeni osmesi umanjivali lepotu vitke Anaijele. Na licima Marakona, plavookog izuzetka među Tairencima, ili ćelavog Guejama, ili Arakomea, koji je izgledao dvostruko vitkije i jednako čelično kraj čvrstog i glomaznog Guejama, svakako nije bilo nikakvih osmeha. Oni – i Mejlan – bili su zabrinuti zbog Herna i Simaana. Rand njih dvojicu nije prethodnog dana pomenuo, kao ni njihovu izdaju, ali bio je siguran da ovde znaju za to, i jednako je bio siguran da svako od njih pridaje drugačije značenje njegovom ćutanju. Navikli su se na to od dolaska u Kairhijen, a tog jutra su posmatrali Randa kao da bi on mogao najednom da im naredi da ove uhapse.

Zapravo, svako je svakoga posmatrao. Dosta ih je sa strahom odmeravalo Aijele, često krijući bes, ali sa različitim uspehom. Drugi su sa gotovo jednakom pažnjom posmatrali Berelajn; iznenadio se kada je video da je čak i muškarcima, čak i Tairencima, na licima prisutnija zamišljenost od pohote. Naravno, većina je gledala u njega; to je što je. Kolaverin hladan pogled prešao je s njega na Avijendu, gde se zažario; tu je bilo zle krvi, mada se činilo da je Avijenda na nju zaboravila. Kolaver svakako nikad neće zaboraviti batine koje je dobila od Avijende pošto je zatečena u Randovim prostorijama, niti oprostiti činjenicu da za to sada svi znaju. Mejlan i Maringil su pokazivali koliko su svesni jedan drugog tako što su izbegavali da se pogledaju u oči. Obojica su želeli presto Kairhijena i obojica su mislili da je onaj drugi njegov glavni suparnik. Dobrejn je posmatrao Mejlana i Maringila, mada niko nije mogao znati zbog čega. Melaina je odmeravala Randa, dok je Sorilea odmeravala nju, a Avijenda se mrštila u pod. Neka krupnooka mlada žena među Kairhijenjanima kosu je raspustila i podšišala do ramena umesto da je nagomila u ukrasne uvojke, a preko tamne jahaće haljine sa samo šest pruga u boji bio joj je pripasan mač. Mnogi među ostalima nisu se trudili da sakriju potcenjivačke osmehe kad bi je pogledali; ona to kao da nije ni primećivala i na smenu je zurila u Device s neskrivenim divljenjem, te u Randa, s neskrivenim strahom. Setio se nje. Selanda, jedna od mnogobrojnih lepih žena pomoću kojih je Kolaver smerala da veže Ponovorođenog Zmaja za svoje spletke, sve dok je Rand nije uverio da joj to ne vredi. Nažalost, uz Avijendinu neželjenu pomoč. Nadao se da ga se Kolaver dovoljno plaši da zaboravi na osvetu Avijendi, ali je i želeo da može da ubedi Selandu kako nema čega da se plaši. Ne možeš udovoljiti svima, govorila je Moiraina. Ne možeš utešiti svakoga. Gruba jedna žena.

Povrh svega toga, Aijelke su posmatrale sve osim Mudrih, naravno. I osim Berelajn, iz nekog razloga. Oduvek su podozirivo posmatrale mokrozemce, ali ona je mogla biti još jedna Mudra.

„Svi meni ukazujete čast.“ Rand se nadao da ne zvuči previše suvo. Natrag u paradu. Upitao se gde li je Egvena. Verovatno se izležava u krevetu. Načas pomisli da je pronađe i poslednji put se potrudi da... Ne, ako već nije želela da mu kaže, nije znao kako da je natera na to. Šteta što to što je ta veren ne donosi rezultate onda kada on to najviše želi. „Nažalost, ovog jutra neću moći da razgovaram sa vama. Vraćam se u Kaemlin.“ Andor je bio pitanje koje sada mora da rešava. Andor i Samael.

„Tvoje naređenje biće izvršeno, gospodaru Zmaju", reče Berelajn. „Još ovog jutra, tako da tome možeš prisustvovati.“

„Moje naređenje?“

„Mangin”, reče ona. „Rečeno mu je za ovo jutro:“ Lica većine Mudrih bila su bezizražajna, ali Bair i Sorilea su otvoreno pokazivale svoje neodobravanje. Začudo, to je bilo usmereno na Berelajn.

„Nemam nameru da prisustvujem vešanju svakog ubice“ reče Rand hladno. Zapravo, zaboravio je, ili radije istisnuo to iz glave. Vešanje čoveka koji ti se dopada nije nešto čega bi se iko rado sećao. Ruark i ostali poglavari nisu to čak ni pomenuli kada je razgovarao sa njima. Još jedna istina bila je to da ne namerava da prida ovom pogubljenju posebnu važnost. Aijeli su morali da poštuju zakon kao i svi drugi; Kairhijenjani i Tairenci morali su tome da posvedoče i da znaju kako neće davati Aijelima nikakve povlastice, te samim tim ni njima. Koristi sve i svakoga, pomisli on s mučninom; bar se ponadao da je sam to pomislio. Osim toga, nije želeo da posmatra nikakvo vešanje, a kamoli Manginovo.

Mejlan je svakako izgledao zamišljeno, a znoj se rosio na Arakomeovom čelu, iako je to možda bilo od vrućine. Kolaver, prebledelog lica, kao da ga je prvi put ugledala. Berelajn je žalosno pogledala Bair i Sorileu, koje su klimnule glavom; zar su joj mogle reći da će on odgovoriti tako kao što jeste? To mu se nije činilo mogućim. Ostali su pokazivali iznenađenje, drugi zadovoljstvo, ali on je naročito zapazio kako je sve primila Selanda. Razrogačena, zaboravila je na Device; ako je Randa ranije gledala sa strahom, sada je bila prestravljena. Pa, šta se tu može.

„Odmah idem u Kaemlin", reče im Rand. Među Kairhijenjanima i Tairencima začu se tih zvuk, veoma nalik uzdasima olakšanja.

Nije bilo nikakvo čudo što su ga svi pratili sve do odaje određene za njegova Putovanja. Osim Berelajn, Device i Crveni štitovi zadržali su mokrozemce; nisu naročito voleli da puštaju Kairhijenjane blizu njega, a bilo mu je drago što su danas sprečili i Tairence. Bilo je tu mnogo besnih pogleda, ali niko nije rekao ništa, ne njemu. Pa čak ni Berelajn, koja je išla odmah za njim sa Mudrima i Avijendom i tiho govorila, uz povremeni tihi smeh. Od toga su mu se ježile malje na potiljku; Berelajn i Avijenda u razgovoru. I taj smeh?

Kod vrata odaje za Putovanja s četvrtastim duborezom, pažljivo je pogledao preko Berelajnine glave kada se ona spustila pred njim u duboki kniks. „Brinuču se o Kairhijenu pravično i bez straha do tvoga povratka, gospodaru Zmaju.“ Možda je, i pored Mangina, jutros zaista došla samo da bi to rekla, i da bi je čuli ostali plemiči. Iz nekog razloga to je kod Sorilee izazvalo povlađujući osmeh. Moraće da otkrije šta se tu dešava; ne sme da dozvoli da se Mudre mešaju Berelajn u nadležnosti. Ostale Mudre odvukle su Avijendu u stranu; izgleda da su na smenu razgovarale s njom, veoma odlučno, mada nije mogao da razabere reči. „Kada sledeči put vidiš Perina Ajbaru", dodade Berelajn, „molim te da mu preneseš moje najtoplije želje. Kao i Metu Kautonu.“

„Željno čekamo povratak gospodara Zmaja" šlaga Kolaver, sa pažljivo nameštenim nepročitljivim izrazom lica.

Mejlan se besno zagleda u nju zato što joj je uspelo da prva progovori, pa održa kitnjasti govor ne rekavši zapravo ništa više nego ona, čemu Maringil naravno nije mogao da doskoči, makar kad je nakićenost posredi. Fionda i Anaijela su nadmašile jedna drugu, sa toliko komplimenata da je on zabrinuto osmotrio Avijendu, ali ova je i dalje bila zauzeta među Mudrima. Dobrejn se zadovoljio sa: „Do povratka mog gospodara Zmaja", dok su Marakon, Guejam i Arakome promrmljali nešto nerazumljivo, s oprezom u očima.

S olakšanjem je šmugnuo unutra, dalje od njih. Usledilo je iznenađenje kada je Melaina ušla za njim pre Avijende. On upitno podiže obrvu.

„Moram porazgovarati s Baelom o nečemu u vezi s Mudrima", reče mu ona odlučnim glasom, a onda smesta oštro pogleda Avijendu, koja je izgledala kao sušto nevinašce, po čemu je Rand shvatio da nešto krije. Avijenda je prirodno mogla da izgleda kojekako, ali nikad kao nevinašce; nikad u tolikoj meri.

„Kako želiš“, reče on. Pretpostavljao je da su Mudre čekale priliku da je pošalju u Kaemlin. Ko je mogao bolje da se postara da Rand ne utiče pogrešno na Baela, od Baelove žene? Poput Ruarka, taj ih je imao dve, a Met je uvek govorio kako je to ili san ili košmar, s tim da ne može da se odluči između te dve mogućnosti.

Avijenda je pažljivo posmatrala kako on otvara prolaz za povratak u Kaemlin, u veliku dvoranu. Obično je to činila, iako nije mogla da vidi tokove. Jednom je i sama otvorila prolaz, ali u retkom trenutku panike, i nije mogla da se seti kako je to učinila. Danas ju je iz nekog razloga usek svetlosti koji se obrtao izgleda podsetio na ono što se tada dogodilo; crvenilo joj je oblilo preplanule obraze i najednom više nije htela da gleda u njega. Dok ga je Moć ispunjavala, osetio je njen miris, biljnu aromu njenog sapuna, naznaku slatkog parfema koji, koliko se sećao, nije ranije imala na sebi. Samo zato što je zaista jedva čekao da se otarasi saidina, prvi je kročio u praznu prestonu dvoranu. Alana kao da mu se s treskom vratila u glavu i njeno prisustvo bilo je opipljivo kao da stoji ispred njega. Plakala je, pomislio je. Zbog njegovog odlaska? Pa, neka samo plače zbog toga. Nekako će morati da je se reši.

Naravno, to što je prošao prvi nije se mnogo dopalo Devicama i Crvenim štitovima. Urijen je samo zagunđao i s neodobravanjem odmahnuo glavom. Prebledela Sulin propela se na prste kako bi se našla oči u oči s Random. „Veliki i moćni Kar’a’karn dao je da mu čast nose Far Dareis Mai“, umalo nije prosiktala u tihom šapatu. „Ako moćni Kar’a’karn umre u zasedi dok ga Device štite, Far Dareis Mai ostaće bez časti. Ako veliki osvajač Kar’a’karn za to ne mari, možda je Enaila u pravu. Možda je svemogući Kar’a’karn samo svojeglavi dečak kojeg treba držati za ruku kako se ne bi strmeknuo s litice samo zato što ne gleda kud stupa.“

Rand steže vilice. Nasamo je stezao zube i trpeo to – mada obično nije bilo ovako oštro – zbog onoga što je dugovao Devicama, ali čak ni Enaila ili Somara nikada ga nisu otvoreno korile pred drugima. Melaina je već prešla pola dvorane, prikupivši suknje, gotovo trkom; izgleda da je jedva čekala da ponovo uspostavi uticaj Mudrih nad Baelom. Nije mogao da zna koliko je Urijen čuo, mada se činilo da je ovaj strašno usredsređen na upućivanje svojih Etan Dora pod velovima dok su ovi sa Devicama pretraživali prostor među stubovima, za šta im nisu bila potrebna nikakva uputstva. S druge strane, Avijenda je, skrštenih ruku, na licu imala takvu mešavinu mrštenja i odobravanja da nije imao nikakvih sumnji u vezi s njom.

„Juče je bilo sasvim dobro“, reče on Sulin odlučno. „Odsad pa nadalje, mislim da su dva stražara više nego dovoljna.“ Oči samo što joj se nisu iskolačile; kao da nije mogla da dođe do daha kako bi progovorila. Pošto je sada uzeo, bilo je vreme i da vrati, pre nego što se ona rasprsne kao vatromet Iluminatora. „Naravno, drugačije je kada napuštam palatu. Straža koju ste mi davali tada će biti prikladna, ali ovde> u Sunčevoj palati ili Kamenu Tira, dvoje je dovoljno.“ Okrenuo se dok su se njoj usta još nemo pomerala.

Avijenda krenu za njim dok je obilazio oko podijuma sa prestolima prema malim vratima iza njih. Došao je ovamo umesto da ode pravo u svoje sobe u nadi da bi mogao da je se otarasi. Čak i bez saidina mogao je da oseti njen miris, ili je možda posredi bilo sećanje. Kako god, poželeo je da mu je nos zapušen od prehlade; taj miris mu se previše dopadao.

Sa šalom čvrsto obmotanim oko sebe, Avijenda je zurila pravo napred kao da je zabrinuta, ne primetivši da joj je pridržao otvorena vrata jedne od garderoba obložene pločama s lavovima, što bi obično kod nje izazvalo malčice gneva, možda i zajedljivo pitanje koja joj je to ruka slomljena. Kada ju je upitao šta je posredi, trgla se. „Ništa. Sulin je bila u pravu. Ali...“ Načas se nevoljno iskezila. „Jesi li joj video lice? Niko je nije tako sredio još od... odvajkada, rekla bih. Čak ni Ruark.“

„Malčice sam iznenađen što mi držiš stranu.“

Ona se zagleda u njega tim krupnim očima. Mogao je provesti čitav dan samo pokušavajući da zaključi jesu li plave ili zelene. Ne. Nije imao nikakvog prava da razmišlja o tim očima. Ono što se dogodilo pošto je otvorila taj prolaz – da pobegne od njega – nije ništa moglo da izmeni. Pogotovo na to nije imao prava da misli.

„Toliko me brineš, Rande al’Tore”, reče ona, bez ikakvog žara. „Svetlosti, ponekad pomislim da te je Tvorac napravio samo da bi mene brinuo.“

Hteo je da joj kaže kako je sama za to kriva – više puta joj je nudio da je vrati Mudrima, mada bi to značilo samo da bi je one zamenile nekom drugom – ali pre nego što je stigao da otvori usta, sustigoše ih Džalani i Lija, sa dva Crvena štita gotovo za petama, a jedan od njih bio je prosedi čova sa triput više ožiljaka nego što ih je Lija imala na licu. Rand uputi Džalani i čoveka s ožiljcima natrag u prestonu dvoranu, što umalo nije dovelo do svađe. Ne sa Crvenim štitom, koji je samo pogledao svog druga, slegnuo ramenima i pošao, već sa Džalani koja se uskopistila.

Rand joj pokaza na vrata koja su vodila u veliku dvoranu. „Kar’a’karn očekuje da Far Dareis Mai ode tamo gde on zapovedi.“

„Ti možda jesi kralj mokrozemcima, Rande al’Tore, ali ne i Aijelima.“ Džalanino dostojanstvo bilo je donekle naruženo mrzovoljom, što ga je podsetilo na to koliko je mlada. „Device te nikad neće izneveriti u plesu kopalja, ali ovo nije ples.“ Ipak, pošla je, posle brze razmene pogleda i govora ruku s Lijom.

Sa Lijom i mršavim Crvenim štitom, plavokosim muškarcem po imenu Kasin, za dobar palac višim od Randa, Rand je brzo koračao kroz palatu prema svojim odajama. I s Avijendom, naravno. Ako je mislio da če te glomazne suknje da je uspore, grdno se prevario. Lija i Kasin su ostali u predvorju ispred gostinske sobe, velike odaje sa mermernim lavljim frizom ispod visoke tavanice i tapiserija sa prizorima iz lova i sa Maglenih planina, ali Avijenda ga je sledila unutra.

„Zar ne bi trebalo da si s Melainom?“ upita on. „Zadatak za Mudre i sve to?“ „Ne“, reče ona kratko. „Melaina ne bi bila zadovoljna ako bih se ja sada umešala u to.“

Svetlosti, ali kako je samo on bio nezadovoljan zbog toga što nije otišla. Bacivši Zmajevo žezlo povrh stola sa izrezbarenom lozom oko pozlaćenih nogara, raskopčao je opasač s mačem i pridodao i to. „Da li su ti Amis i ostale rekle gde je Elejna?“

Jedan dugi trenutak Avijenda je stajala nasred plavog popločanog poda, zagledana u njega, zagonetnog lica. „One to ne znaju“, reče najzad. „Pitala sam ih.“ To je i očekivao od nje. Nije to činila mesecima, ali pre nego što je prvi put došla s njim u Kaemlin, svaka druga reč iz njenih usta podsećala ga je na to da on pripada Elejni. Ona je smatrala da je tako, i jasno mu je stavila do znanja da ono što se među njima dogodilo iza onog prolaza koji je otvorila nipošto to ne menja, te da se neće ponoviti, što mu je takođe jasno stavila do znanja. Baš kao što je i hteo; bio je gori od svinje što je zbog toga žalio. Ne obrativši pažnju na fine pozlaćene stolice, ona sede ukrštenih nogu na pod, graciozno namestivši suknje. „Mada su govorile o tebi.“

„Zašto me to ne iznenađuje?", reče on suvo i iznenadi se kad joj se obrazi zažariše. Avijenda nije bila žena koja crveni, a ovo je bilo već drugi put u istom danu.

„Imale su zajedničke snove, a neki od njih tiču se tebe.“ Glas joj je zvučao pomalo stegnuto, pa je zaćutala kako bi pročistila grlo, a onda prikovala za njega miran, odlučan pogled. „Melaina i Bair su te sanjale na čamcu“, reče ona, i ta reč je iz njenih usta zvučala nezgrapno uprkos silnim mesecima provedenim u mokrozemlju, „sa tri žene čija lica nisu mogle da vide, i vagom koja se naginjala prvo na jednu, a onda na drugu stranu. Melaina i Amis su sanjale muškarca koji stoji kraj tebe sa bodežom prislonjenim uz tvoj grkljan, ali ti ga nisi video. Bair i Amis su sanjale kako mačem raspolućuješ mokrozemlje.“ Oči joj za trenutak s prezirom sevnuše prema sečivu u kaniji povrh Zmajevog žezla. S prezirom, i sa malo krivice. Ona mu je to dala, nekada vlasništvo kralja Lamana, pažljivo umotano u ćebe kako se ne bi moglo reći da ga je zaista dodirnula. „One ne umeju da tumače snove, ali smatraju da treba to da znaš.“

Prvi mu je bio nejasan koliko i Mudrima, ali drugi mu je izgledao očigledno. Čovek sa bodežom koga nije mogao da vidi morao je biti Sivi čovek; pošto su svoje duše predali Senci – ne samo zavetovali, već poklonili – mogli su da se provuku neprimećeno čak i kada pogledaš pravo u njih, a njihova jedina prava svrha bio je smrtonosni napad. Kako to da Mudre nisu shvatale nešto toliko jasno? Što se poslednjeg tiče, plašio se da je i on sasvim jasan. On je već sekao zemlju popola. Tarabon i Arad Doman bili su u ruševinama, pobune u Tiru i Kairhijenu mogle bi svakog časa postati više od pritajenih priča, a Ilijan će svakako osetiti težinu njegovog mača. A na sve to je trebalo dodati i Proroka i Zmajuzaklete u Altari i Murandiji.

„Ja u dva od ta tri sna ne vidim nikakvu tajnu, Avijenda.“ Ali kada joj je objasnio, sumnjičavo ga je pogledala. Naravno. Ako Mudre i šetači kroz snove ne mogu da protumače neki san, to svakako ne može niko drugi. Nabusito je zastenjao i bacio se na stolicu naspram nje. „Šta su još sanjale?“

„Postoji još jedan san koji mogu da ti ispričam, mada te se možda ne tiče.“ Što je značilo da ima i nekih koje neće da mu ispriča, a to ga je nateralo da se zapita zbog čega su Mudre raspravljale s njom o njima, kad ona već nije šetač kroz snove. „Sve tri su sanjale taj san, što ga čini naročito značajnim. Kiša”, i ta reč je i dalje zvučala nezgrapno iz njenih usta, „iz posude. Oko posude su zamke i jame. Ako je prave ruke podignu, pronaći će blago možda jednako veliko kao što je i posuda. Ako dospe u pogrešne ruke, svet je osuđen na propast. Ključ za pronalaženje posude jeste pronalaženje onog što više nije.” „Što više nije?“ To je svakako zvučalo važnije od ostalog. „Misliš li na nekoga ko je mrtav?“

Avijendina tamnocrvenkasta kosa zanjihala joj se ispod ramena kada je odmahnula glavom. „Ne znaju više od onog što sam rekla.“ Na njegovo iznenađenje, ustala je gipko, bez razmišljanja doteravši odeću, kako već to sve žene rade.

„Da li...“ Nakašljao se značajno. Da li moraš da ideš?, to je smerao da kaže. Svetlosti, želeo je da ona ode. Ali opet, i svaki minut proveden daleko od nje bio je pravo mučenje. Pa, mogao je da učini ono ispravno i dobro po njega, a najbolje za nju. „Da li želiš da se vratiš Mudrima, Avijenda? Da nastaviš svoje učenje? Zaista nema nikakve svrhe da ostaješ ovde. Toliko sam toga naučio od tebe, da sam mogao odrasti među Aijelima.“

Njeno šmrkanje bilo je veoma rečito, ali ona, naravno, nije ostala na tome. „Znaš manje od običnog šestogodišnjaka. Zašto muškarac sluša svoju drugomajku pre sopstvene, a žena svog drugooca pre sopstvenog? Kada se žena može udati za muškarca, a da ne napravi svadbeni venac? Kada zidarka mora da se povinuje kovaču? Ako za gai’šaina uzmeš ženu koja radi srebrni nakit, zašto joj moraš dozvoliti da za sebe radi po jedan dan za svaki koji odradi za tebe? Zašto isto ne važi za prelju?“ Koprcao se u potrazi za odgovorima kako ne bi priznao da to ne zna, ali ona se najednom poigrala šalom kao da je zaboravila na njega. „Ponekad zbog đi’e’toha nastaju sjajne šale. Smejala bih se kao luda da ova nije na moj račun.“ Glas joj se utiša u šapat. „Ispuniću svoj toh.“

Pomislio je da ona to govori sama sebi, ali je odgovorio. Pažljivo. „Ako misliš na Lanfear, nisam te ja spasao. Već Moiraina. Umrla je spasavajući sve nas.“ Lamanov mač ju je lišio jedinog preostalog toha prema njemu, mada on nikada nije mogao da shvati šta je to bilo. Jedina obaveza koju je priznavala. Molio se da nikada ne sazna za drugu; videla bi ih kao jedno, iako ih on svakako nije sagledavao tako.

Avijenda se zagleda u njega, nakrivljene glave i sa titrajem osmejka na usnama. Pribrala se i sad se držala tako da bi Sorilea bila ponosna. „Hvala ti, Rande al’Tore. Bair veli kako je dobro podsećati se s vremena na vreme kako muškarac ne zna sve. Postaraj se da me obavestiš kad budeš nameravao da zaspiš. Ne želim da dođem kasno i probudim te.“

Rand je ostao da sedi i zuri u pod posle njenog odlaska. Kairhijenjanin koji igra Igru kuća bio je obično razumljiviji od svake žene koja se ni najmanje nije trudila da bude zagonetna. Podozrevao je da ono što oseća prema Avijendi, šta god to bilo, samo još gore sve zapetljava.

Ono što volim, uništavam, nasmeja se Lijus Terin. Ono što uništavam, volim.

Umukni!, pomisli Rand besno, i tanušni smeh nestade. Nije znao koga voli, ali znao je koga namerava da spase. Od svega mogućeg, ali ponajviše od sebe.

Avijenda je u hodniku klonula uz vrata i počela da udiše duboko, smirujuće.

Ili je to makar trebalo da je smiri. Srce joj je i dalje pokušavalo da se probije kroz grudni koš. Boravak u blizini Randa al’Tora rastezao ju je golu nad vrelim ugljevljem, rastezao je sve dok ne bi pomislila da će joj kosti popucati. Doneo joj je takvu sramotu kakvu je mislila da nikad neće spoznati. Sjajna šala, rekla mu je, i jednim delom svog bića želela je da se smeje. Imala je toh prema njemu, ali i mnogo veći prema Elejni. On joj je samo spasao život. Lanfear bi je ubila bez njega. Lanfear je želela da ubije nju naročito, i to što bolnije. Nekako, Lanfear je znala. Pored onoga čemu se podvrgla zbog Elejne, njen toh prema Randu bio je kao mravinjak u poređenju s Kičmom sveta.

Kasin – po kroju njegovog kaputa videla je da je on Gošijen, baš kao i Etan Dor; nije prepoznala njegovu septu – samo ju je okrznuo pogledom s mesta gde je čučao sa kopljima preko kolena; naravno, on nije ništa znao. Ali Lija joj se osmehnula, isuviše podstrekački za jednu ženu koju ne poznaje, isuviše znalački. Avijenda se prenerazila kada je shvatila da misli kako su Čarini, što je Lija bila sudeći po njenom kaputu, često bili podli kao mačke; o svim Devicama je oduvek mislila samo kao o Far Dareis Mai. Rand al’Tor joj je sasvim zavrteo mozak.

Ipak, prsti su joj besno sevnuli. Zašto se osmehuješ, devojko? Zar ne možeš vreme da koristiš za nešto bolje?

Lijine obrve se malo podigoše i njen osmeh postade još veseliji. Prsti joj se pomeriše u odgovoru. Kome ti to ’devojko*, devojko? Još nisi Mudra, ali više nisi ni Devica. Mislim da ćeš staviti svoju dušu u venac da ga položiš muškarcu pred noge.

Avijenda besno kroči napred – među Far Dareis Mai nije bilo mnogo gorih uvreda od toga – a onda stade. Nije verovala da joj je Lija dorasla kad bi ona obukla kadinsor, ali u suknjama bi bila poražena. Još gore, Lija bi verovatno odbila da od nje načini gai’šaina; mogla je to, tako napadnuta od žene koja nije Devica, a nije još ni Mudra, ili je mogla da zatraži pravo da izbije Avijendu pred onoliko pripadnika Taardada koliko se moglo okupiti. Bila bi to manja sramota od odbijanja, ali nipošto mala. I najgore od svega, bilo da pobedi ili izgubi, Melaina bi svakako odabrala takav način da je podseti kako je odustala od koplja da bi ona poželela da ju je Lija umesto toga deset puta izmlatila pred svim klanovima. U rukama Mudre, sramota je bila oštrija od noža za dranje kože. Lija nije pomerila ni mišić; znala je previše dobro isto ono što i Avijenda.

„Sad zurite jedna u drugu", reče Kasin dokono. „Moram jednog dana da naučim taj vaš govor ruku.“

Lija ga pogleda, uz srebrnasti smeh. „Izgledaćeš lepo u suknjama, Crveni štitu, onog dana kad zatražiš da postaneš Devica.“

Avijenda udahnu s olakšanjem kada Lija odvoji oči od njenih; u ovakvim okolnostima, ona nije mogla prva da skrene pogled i sačuva čast. Prsti joj se bez razmišljanja pokrenuše u znak priznanja, prvo što su u govoru ruku Device učile, jer je to rečenica koju nove Device najčešće koriste. Imam toh.

Lija joj odvrati znacima bez stanke. Veoma mali, sestro po koplju.

Avijenda se zahvalno osmehnu zbog toga što je nedostajao savijeni malić, koji bi taj izraz učinio podrugljivim, kako se inače koristio za žene koje odustanu od koplja, a onda pokušaju da se ponašaju kao da to nisu uradile.

Neki sluga mokrozemac trčao je hodnikom. Pazeći da joj se na licu ne vidi gađenje prema nekome ko čitav život služi druge, Avijenda ode na drugu stranu, kako ne bi morala proći kraj tog čoveka. Ubistvo Randa al’Tora ispunilo bi jedan toh, samoubistvo drugi, ali svaki toh je drugom onemogućavao to rešenje. Šta god Mudre govorile, morala je da nađe neki način da ispuni oba.