Gospodar haosa

27 Darovi

Dok se vraćala prema velikoj grupi šatora, Egvena se trudila da se pribere, ali nije bila sasvim sigurna da joj stopala dotiču tle. Pa dobro, znala je da dotiču. Podizala su samo delić talasa prašine koje su unaokolo nosili vreli naleti vetra; zakašljavši se, poželela je da i Mudre nose velove. Šal omotan oko glave nije baš isto, i pored toga, pod njim se oseća kao u šatoru za preznojavanje. Ali opet, činilo joj se da korača po vazduhu. U glavi joj se vrtelo, a to nije bilo samo zbog vrućine.

Isprva je pomislila da Gavin neće doći, ali onda se iznenada jednostavno obreo tamo, dok je koračala kroz gužvu. Proveli su čitavo jutro u izdvojenoj obedovaonici u Dugonji, držeći se za ruke i pričajući uz čaj. Krajnje bestidna, počela je da ga ljubi čim su se vrata zatvorila, pre nego što se on i pomerio kako bi je poljubio, pa čak mu je jednom i na koleno sela, mada to nije dugo potrajalo. To ju je nagnalo da pomisli na njegove snove, na to da možda ponovo šmugne u njih, na ono o čemu nijedna pristojna žena misliti ne sme! Ili makar neudata žena. Poskočila je kao uplašena srna, prepavši ga sasvim.

Žurno je pogledala oko sebe. Šatori su još bili udaljeni oko pola milje i bliže od toga nije bilo žive duše. Sve i da jeste, niko je ne bi mogao videti kako crveni. Shvativši da se blesavo ceri ispod šala, izbrisala je to iz glave. Svetlosti, moraće da se zauzda. Da zaboravi dodir Gavinovih snažnih ruku i seti se zbog čega su toliko vremena proveli u Dugonji.

Sećanje na to vratilo ju je na zemlju. Sprženo tle bilo je gotovo jednako vrelo kao i pločnici u gradu i osećala ga je kroz đonove mekih čizama. Tabanala je kroz prašinu i mozgala. Gavin nije znao mnogo više od onoga što joj je rekao u prvom razgovoru. Smatrao je da one ne tragaju baš za njom, da ona samo mora pripaziti na svoje usmeravanje i držati se što je moguće više van vidokruga. Samo što nije ni sam izgledao naročito ubeđen u to, bar ne dok je bio maskiran. Klonila se pomena odeće; on se toliko zabrinuo da će se ona naći u velikoj nevolji ako je ove Aes Sedai pronađu, toliko se brinuo da će ih dovesti do nje i toliko očigledno bio nevoljan da prestane da je viđa iako je sam to predložio. I bio je toliko ubeđen da ona treba nekako da se ušunja natrag u Tar Valon i Kulu. Ili da se pomiri s Koiren i ostalima i vrati se sa njima. Svetlosti, kako je samo trebalo da se ljuti na njega zato što misli kako bolje od nje zna šta joj valja činiti, ali zbog nečega ju je to čak i sada teralo da se popustljivo osmehne. Zbog nečega jednostavno nije mogla obično da razmišlja o njemu i činilo se da se on zavlači u svaku njenu misao.

Ugrizla se za usnu i usredsredila na pravu nevolju. Aes Sedai iz Kule. Kad bi samo mogla da natera sebe da ispita Gavina; ako mu bude postavila sitna pitanja, neće ga time izdati, pitanja o njihovim Ađasima, kuda su išle ili... Ne! Obećala je to sebi, ali kršenjem obećanja obeščastila bi ga. Bez pitanja. Samo ono što joj dobrovoljno bude rekao.

Šta god on govorio, nije imala razloga da pomišlja kako one tragaju za Egvenom al’Ver. A, priznala je to s oklevanjem, nije imala pravog razloga da pomišlja da nije tako, već samo pretpostavke i nadu. To što agent Kule ne bi u jednoj Aijelki prepoznao Egvenu al’Ver nije značilo da taj agent ne zna njeno ime, ili je možda čak čuo za Egvenu Sedai iz Zelenog ađaha. Trgla se. Odsad pa nadalje, biće u gradu krajnje obazriva. Više nego obazriva.

Stigla je do ivice šatora. Logor se prostirao miljama i prekrivao brda istočno od grada, kako pošumljena, tako i gola. Aijeli su se kretali među niskim šatorima, ali u blizini je bila samo šačica gai’šaina. Nije se videla nijedna Mudra. Prekršila je obećanje koje im je dala. Zapravo, obećanje dato Amis, ali i svima njima. Nužda joj se činila kao sve tanje opravdanje za obmanu.

„Pridruži nam se, Egvena“, doviknu joj glas neke žene. Čak i prekrivene glave, Egvena je bila lako uočljiva ukoliko se nije nalazila među devojkama koje još nisu sasvim odrasle. Suranda, Sorileina učenica, provirila je iz šatora i mahala joj. „Mudre se sastaju pozadi, među drvečem, sve do jedne, i dale su nam čitav dan da ga slobodno iskoristimo. Čitav dan.“ Takva mogućnost im se retko kad pružala i Egvena nije imala nameru to da propusti.

Žene su unutra bile opružene na jastucima i čitale su kraj lampi – šator je bio zatvoren kako ne bi ulazila prašina, pa stoga nije bilo ni svetla – ili su sedele, šile, plele ili vezle. Dve su igrale kolariću-paniću. Razgovor je ispunio šator tihim mrmljanjem, a nju je dočekalo nekoliko osmeha, u znak pozdrava. Nisu to sve bile učenice – dve majke i nekoliko prvosestara došle su u posetu – a starije žene imale su na sebi isto onoliko nakita koliko i ma koja Mudra. Sve su dopola razvezale bluze, a šalovi su im bili obmotani oko struka, mada se činilo da im vrućina zarobljena unutra ne smeta.

Jedan gai’šain unaokolo je punio šolje čajem. Po njegovom kretanju videlo se da je zanatiija, a ne algai’dsisvai: lice mu je još bilo grubo, ali nešto blaže nego inače, a činilo se da mu polazi za rukom da se krotko ponaša bez previše uloženog napora. Imao je na glavi jedan od onih poveza koji ga je označavao kao sisvai’amana. Nijedna žena nije obraćala pažnju na to, mada je trebalo da gai’šaini imaju na sebi samo belu odeću.

Egvena veza šal oko struka i sa zahvalnošću primi vodu kako bi se umila i oprala ruke, a onda razveza nekoliko vrpci na bluzi i sede na crveni jastuk s kićankama između Surande i Estejr, Erinine crvenokose učenice. „Zbog čega su se Mudre okupile?“ Nije razmišljala o Mudrima. Nije nameravala da potpuno izbegava grad – pristala je da svakog jutra svrati u Dugonju i pogleda je li Gavin tamo, mada su joj se obrazi žarili od podrugljivog osmeha na licu zdepaste krčmarice; samo Svetlost zna šta ta žena misli! – ali jamačno više neće biti pokušaja da prisluškuje palatu gospe Arilin. Pošto je ostavila Gavina, približila se dovoljno da oseti kako su unutra nastavile s usmeravanjem, ali otišla je odatle pošto je samo načas zavirila iza ćoška. Puko stajanje u tolikoj blizini izazvalo je nelagodan osećaj da će se Nesuna najednom pojaviti kraj nje. „Zna li iko?“

„Naravno, zbog tvojih sestara", nasmeja se Suranda. Bila je to zgodna žena krupnih plavih očiju, prelepa kad bi se nasmejala. Možda pet godina starija od Egvene, umela je da usmerava jednako snažno kao i mnoge Aes Sedai i jedva je čekala da je pozovu da to čini. U međuvremenu, naravno, skakala je čim bi Sorilea pomislila kako treba da skoči. „Zašto bi inače tako poskočile kao da su sele na bodlje segade?“

„Trebalo je da pošaljemo Sorileu da porazgovara s njima", reče Egvena i uze šolju sa zelenim prugama od gai’šaina. Dok joj je pričao kako su njegovi Omladinci zauzeli sve sobe koje još nisu zauzele Aes Sedai, a neki su zaposeli i štale, Gavinu se omaklo da više nema mesta čak ni za još jednu kuhinjsku sluškinju, kao i da Aes Sedai ne vrše pripreme za tako nešto. Bile su to dobre vesti. „Sorilea može da natera Aes Sedai da stoje u stavu mirno pred njom, koliko god da ih ima.“ Suranda zabaci glavu, grohotom se smejući.

Estejrin smeh bio je slabašan, i prilično preneražen. Ta vitka, mlada žena ozbiljnih, sivih očiju oduvek se ponašala kao da je neka Mudra posmatra. Egvena je i dalje bila zapanjena što Sorilea ima krajnje zabavnu učenicu, dok Erina, prijatna i osmehnuta, bez ijedne prekorne reči, ima učenicu koja kao da lovi pravila kako bi ih poštovala. „Mislim da je posredi Kar’a’karn", izjavi Estejr mrtva ozbiljna.

„Zašto?", upita Egvena odsutno. Moraće jednostavno da izbegava grad. Izuzev Gavina, naravno; koliko god se stidela da prizna, izbegla bi da se sastane s njim jedino ako bi sasvim sigurno znala kako Nesuna čeka u Dugonji. To znači kako će morati da se vrati pešačenju oko gradskih zidova kao fizičkoj vežbi, po svoj toj prašini. Ovo jutro bilo je izuzetak, ali nije smerala da Mudrima pruži bilo kakav izgovor kako bi je sprečile da se vrati u Tel’aran’riod. Večeras će se nasamo sresti sa Aes Sedai iz Salidara, ali kroz sedam noći i ona će biti sa njima. „Šta sad?“

„Zar nisi čula?", uskliknu Suranda.

Dva ili tri dana nije mogla da pristupi Ninaevi ni Elejni, niti da im se ponovo obrati u snovima. Ili da makar pokuša da razgovara s njima; nikad ne možeš biti sasvim siguran u to da li druga osoba ne zna kako si nešto više od pukog sna, osim ako nije navikla na takva saopštenja, što se svakako nije moglo reći za Ninaevu i Elejnu. Samo je jednom ranije tako razgovarala s njima. U svakom slučaju, pomisao na to da im se uopšte obrati izazivala je u njoj neodređenu nelagodnost. Sanjala je još jednu nejasnu noćnu moru o tome; kad god bi neka od njih rekla nešto, saplela bi se i pala ničice, ispustila šolju ili tanjir ili preturila vazu, uvek nešto što bi se pri udarcu razbilo. Otkad je protumačila san o tome kako Gavin postaje njen Zaštitnik, trudila se sa svima njima. Zasad nije bila naročito uspešna u tome, ali bila je sigurna da ovaj san nešto znači. Možda je najbolje da sačeka sledeči sastanak da bi im se obratila. Osim toga, uvek su postojali izgledi da ponovo u snovima naleti na Gavina, da bude uvučena u njih. Na samu pomisao o tome obrazi su joj se zacrveneli.

„Kar’a’karn se vratio", reče Estejr. „Po podne će se sresti s tvojim sestrama.“

Pošto je i poslednja pomisao na Gavina i snove bila razvejana, Egvena se namrštila nad svojom šoljom za čaj. Dvaput za deset dana. Nije imao običaj da se tako brzo vrati. Zašto je to učinio? Zar je nekako saznao za Aes Sedai iz Kule? Kako? I kao i uvek, njegova Putovanja su sama po sebi pokretala njena pitanja. Kako samo to može?

„Šta kako može?", upita Estejr i Egvena trepnu, zapanjena time što je izrekla pitanje naglas.

„Kako samo može da mi tako lako izazove mučninu u stomaku?“

Suranda zavrte glavom u znak saosećanja, ali se i sama iskezi. „Pa muškarac je, Egvena.“

„On je Kar’a’karn", reče Estejr, naglasivši to jako, sa veoma primetnim strahopoštovanjem. Egvena se ne bi sasvim iznenadila kad bi je videla kako obmotava glavu tom glupavom čalmom.

Suranda smesta zaskoči Estejr primedbom da se ne može nadati da će ikada izaći na kraj s poglavarom utvrđenja, a kamoli septe ili klana, ukoliko ne shvati da muškarac ne prestaje da bude muškarac samo zato što je vođa, dok je Estejr tvrdoglavo ostala na stanovištu da je Kar’a’karn drugačiji. Jedna starija žena, Mera, koja je došla da se vidi sa kćerkom, nagnu se prema njima i reče da je način da se izađe na kraj s bilo kojim poglavarom – utvrđenja, septe, klana ili s Kar’a’karnom – isti onaj način na koji se izlazi na kraj s mužem, što nagna Berin, koja je takođe došla u posetu kćerki, na smeh i izjavu kako bi to bio dobar način da se gospodarica krova natera da ti položi nož pod noge, u znak objave krvne zavade. Berin je bila Devica pre udaje, ali svako je svakome mogao objaviti krvnu zavadu osim nekoj od Mudrih ili kovaču. Pre nego što je Mera uopšte sve i izgovorila, pridružiše se sve osim gai’šaina, nadglasavši jadnu Estejr – Kar’a’karn je bio poglavar među poglavarima, i ništa više, to je bilo sasvim sigurno – ali se pri tom dadoše u raspravu o tome je li bolje pristupiti poglavaru neposredno, ili preko njegove gospodarice krova.

Egvena nije obraćala mnogo pažnje na to. Rand svakako ne bi učinio ništa glupo. Bio je prilično sumnjičav u pogledu Elaidinog pisma, ali je opet poverovao Alvijarininom, koje ne samo što je bilo srdačnije, već i otvoreno ulizičko. Mislio je da ima prijateljice, čak i sledbenice u Kuli. Ona nije mislila tako. Sa Tri zakletve ili bez njih, bila je ubeđena da su Elaida i Alvijarin zajedno smislile to drugo pismo, sa svim tim smešnim izrazima kao što je „klečanje u njegovom sjaju“. To je bila samo smicalica da ga namame u Kulu.

Pogledavši sa žaljenjem u šake, uzdahnula je i spustila šolju. Gai’šain je dograbi pre nego što je stigla i da odmakne ruku.

„Moram poći“, reče ona dvema učenicama. „Setila sam se da moram nešto da uradim.“ Suranda i Estejr zagrajaše da će poći s njom – pa, nije to bila puka graja; ako Aijelka nešto kaže, onda tako i misli – ali bile su uključene u raspravu i nisu se usprotivile kad je ona istrajala u nameri da ih natera da ostanu. Umotavši se ponovo u šal i ostavivši za sobom sve snažnije glasove – Mera je govorila Estejr sa punim ubeđenjem da bi ova jednog dana mogla postati Mudra, ali da do tada treba da sluša ženu koja je istrpela muža na grbači i podigla tri kćerke i dva sina bez sestrožene koja bi joj pomogla – Egvena se pogureno vrati u prašinu nošenu vetrom.

U gradu je pokušala da se šunja zakrčenim ulicama, a da ne izgleda kao da se šunja, trudeći se da gleda na sve strane dok naizgled posmatra samo put ispred sebe. Izgledi da naleti na Nesunu bili su mali, ali... Ispred nje, dve žene u pristojnim haljinama i besprekornim keceljama probale su da se mimoiđu, ali obe su krenule na istu stranu pa su se sudarile. Promrmljana izvinjenja, da bi obe ponovo iskoračile. Na istu stranu. Nova izvinjenja, a onda, kao u plesu, pomeriše se opet. Dok je Egvena prolazila kraj njih, još su istupale s jedne strane na drugu savršeno usklađeno, lica sve crvenijih, izvinjenja progutanih iza stisnutih usana. Nije imala pojma koliko bi to još moglo da potraje, ali valjalo je prisetiti se da je Rand u gradu. Svetlosti, kada je on u blizini, ne bi je začudilo da naiđe na svih šest Aes Sedai baš kada joj nalet vetra razveže šal oko glave, a troje ljudi dovikne njeno ime i nazove je Aes Sedai. Sa njim u blizini, lako bi mogla da naleti i na samu Elaidu.

Ona požuri dalje, sa sve većom nelagodnošću zbog toga što je upala u jedan od njegovih ta’verenskih virova, sve izbezumljenijih očiju. Na svu sreću, prizor Aijelke izbezumljenih očiju i skrivenog lica – šta su oni znali o razlici između šala i vela? – nagonio je ljude da joj se uklanjaju s puta, a to joj je omogućilo da pohita dalje gotovo trkom, ali nije mirno udahnula sve dok se nije ušunjala u Sunčevu palatu na mala zadnja vrata za služinčad.

Jak miris kuhinje visio je u uskom hodniku, a livrejisani muškarci i žene trčkarali su tamo-amo. Drugi, koji su se odmarali i hladili se širokim rukavima ili keceljama, zapanjeno su zurili u nju. Najverovatnije niko osim drugih slugu nije prilazio toliko blizu kuhinji iz godine u godinu. A svakako ne jedna Aijelka. Kao da su očekivali da izvuče koplje iz sukanja.

Ona pokaza prstom na bucmastog čovečuljka koji je maramom brisao vrat. „Znaš li gde je Rand al’Tor?“

On se trže, zakoluta očima prema drugovima koji su se brzo udaljavali od njega. Stade da se premešta s noge na nogu, u želji da i sam pođe za njima. „Gospodar Zmaj, uh... Gospodarice? U svojim odajama? Bar pretpostavljam da je tako.“ On poče da se pomera postrance, klanjajući se. „Ako mi gospodarica... uh... ako mi moja gospa oprosti, moram se vratiti svojim...“

„Odvešćeš me tamo", reče ona odlučno. Ovaj put nije nameravala da tumara.

Zakolutavši poslednji put prema nestalim prijateljima, sa brzo potisnutim uzdahom i žurnim uplašenim pogledom ne bi li video je li uvređena, on otrča po svoj kaput. Bio je veoma umešan u lavirintu hodnika palate, žurio je i klanjao se kad god bi skrenuli, ali kada je konačno pokazao uz još jedan naklon na visoka vrata ukrašena pozlaćenim suncima na izlasku, pod stražom Devica i Aijela, ona oseti nalet prezira i reče mu da je slobodan. Nije mogla da shvati zbog čega je tako; jednostavno je radio ono za šta je plaćen.

Aijel je stajao dok mu je prilazila, veoma visok muškarac srednjih godina, bikovskih grudi i ramena i hladnih sivih očiju. Egvena ga nije poznavala i očito je nameravao da je otera odatle. Na svu sreću, Devicu je poznavala.

„Pusti je da prođe, Mariče", reče Somara i isceri se. „Ovo je Amisina učenica, njena, Bairina i Melainina, jedina učenica za koju znam da služi trima Mudrima. A sudeći po tome kako izgleda, poslali su je trkom ovamo sa snažnim rečima za Randa al’Tora.“

„Trkom?“ Marikov kikot nije mu smekšao ni lice ni oči. „Pre bi se reklo, puzeći.“ On se vrati stražarenju u hodniku.

Egvena nije morala da ga pita na šta to misli. Iskopavši maramicu iz vrećice za opasačem, žurno je obrisala lice; niko te ne uzima za ozbiljno ako si musav, a Rand mora da sasluša. „Reči su značajne, u svakom slučaju, Somara. Nadam se da je sam. Aes Sedai još nisu došle?“ Maramica joj je posivela i ona je s uzdahom vrati u vrećicu.

Somara odmahnu glavom. „Ima još dosta do njihovog zakazanog dolaska. Hoćeš li mu reći da pripazi? Ne mislim ništa loše o tvojim sestrama, ali on ne gleda kuda đipa. Bandoglav je.“

„Reći ću mu.“ Egvena nije mogla da se uzdrži da se ne nasmeši. Čula je već Somaru kako priča na taj način – s nekom vrstom ogorčenog ponosa kakav majka može da oseća prema svom isuviše pustolovnom sinu od nekih deset godina – kao i nekoliko drugih Devica. To mora da je bila nekakva aijelska šala, i sve i da je nije razumela, podržavala je sve što je moglo da ga spreči da se previše uobrazi. „Reći ću mu i da opere uši.“ Somara je čak klimnula glavom pre nego što je shvatila da to radi. Egvena duboko udahnu. „Somara, moje sestre ne smeju saznati da sam ovde.“ Marik je radoznalo pogleda, usput zagledajući svakog slugu koji se pojavio u hodniku. Morala je da bude oprezna. „Somara, mi nismo bliske. Zapravo, može se reći da smo onoliko međusobno udaljene koliko je to sestrama moguće.“

„Najgora zla krv jeste ona koja se javlja među prvosestrama", reče Somara klimnuvši glavom. „Uđi. One od mene neće čuti tvoje ime, a ako Marikov jezik zapalaca, vezaću mu ga u čvor.“ Za glavu viši i dvostruko teži od nje, Marik se osmehnu krajičkom usana i ne pogledavši je.

Običaj Devica da je šalju unutra bez najave dovodio ju je u prošlosti u neprijatne okolnosti, ali Rand sada nije sedeo u kadi. Odaje su očigledno pripadale kralju, tako da je predvorje zapravo bilo više kao umanjena prestona dvorana. Ili makar umanjena u poređenju sa pravom prestonom dvoranom. Talasasti zraci zlatnog sunca u uglačanom kamenom podu koji su se pružali s kraja na kraj, jedini su u vidokrugu imali zakrivljenja. Visoka ogledala u strogim zlatnim ramovima stajala su u nizu na zidu ispod širokih pravih traka pozlate, a duboki okviri bilu su sačinjeni od zlatnih trouglova koji su se preklapali kao krljušt. Stolice s debelim slojem pozlate s obe strane izlazećeg sunca stajale su u dva sučeljena reda, kruta poput njihovih pravih naslona. Rand je sedeo u drugoj stolici, sa dvostruko više pozlate i dvostruko višim naslonom, povrh malog podijuma koji je i sam bio prekriven pozlatom. U crvenom svilenom kaputu izvezenim zlatom, s komadom izrezbarenog seanšanskog koplja u prevoju lakta, bio je tmuran i namršten. Izgledao je kao kralj koji se priprema da nekoga smakne.

Ona spusti šake na bokove. „Somara veli da ovog trena treba da opereš uši, mladiću", reče ona i njemu glava polete uvis.

Iznenađenje i malčice besa potrajali su samo tren. On stupi odatle isceren i baci šiljak koplja na sedište stolice. „Tako ti Svetlosti, čime si se ti to bavila?“ Prešavši čitavu odaju, on je uze za ramena i okrenu je prema najbližem ogledalu.

Ona se i preko volje trže. Baš je bila za gledanje. Prašina koja joj se probila kroz šal – ne; blato, zbog znoja – ostavila joj je pruge po obrazima i talasaste linije preko čela, gde je pokušala da je obriše.

„Poslaću Somaru po vodu", reče on suvo. „Možda će pomisliti da je za moje uši.“ Taj njegov cerek nije se mogao istrpeti!

„Nema potrebe", reče mu ona s onoliko dostojanstva koliko je mogla da prikupi. Nije nameravala da ga pusti da stoji tu i posmatra kako se ona umiva. Izvukavši već prljavu maramicu, ona žurno pokuša da ukloni ono najgore. „Ubrzo češ se videti s Koiren i ostalima. Ne moram te upozoravati da su opasne, zar ne?“

„Mislim da si upravo to učinila. Ne dolaze sve. Rekao sam da mogu doći najviše tri, te će ih toliko i poslati.“ Glava mu se nakrivila u ogledalu kao da sluša nešto, a onda on klimnu glavom i glas mu se utiša u mrmljanje. „Da, mogu da izađem na kraj sa tri, ako nisu preterano jake.“ On najednom primeti da ga ona posmatra. „Naravno, ako je jedna od njih prerušena Mogedijen, ili Semirhag, mogu se naći u nevolji.“

„Rande, moraš ovome pristupiti ozbiljno.“ Maramica joj nije mnogo pomogla. S krajnjim oklevanjem, ona pljunu u nju; jednostavno ne postoji dostojanstven način da se pljune u maramicu. „Znam koliko si jak, ali one su Aes Sedai. Ne možeš se ponašati kao da su to žene sa sela. Sve i ako misliš da će Alvijarin zaista kleknuti pred tvojim nogama, i sve njene prijateljice s njom, njih šalje Elaida. Ne možeš misliti da je njoj na umu bilo šta osim da pokuša da ti namakne povodac. Najjednostavnije i najkraće, trebalo bi da ih oteraš odavde.“

„I da verujem tvojim skrivenim prijateljicama?", upita on tiho. Isuviše tiho.

Njenom licu nije bilo pomoći; trebalo je da ga pusti da zatraži vode. Ali sada nije vredelo da traži, kad je već odbila. „Znaš da ne možeš verovati Elaidi", reče ona pažljivo, okrenuvši se prema njemu. Prisetivši se onoga što se prošli put dogodilo, nije htela čak ni da pomene Aes Sedai u Salidaru. „To dobro znaš.“

„Ne verujem nijednoj Aes Sedai. One", u glasu mu se čulo oklevanje, kao da je hteo da upotrebi neku drugu reč, mada ona nije mogla da zamisli koju, „će pokušati da me upotrebe, a ja ću pokušati da upotrebim njih. Lep krug, šta misliš?“ Ako je ikada i razmatrala mogućnost da mu se dopusti da bude blizu salidarskih Aes Sedai, njegove oči suje u to razuverile, tako neumoljive, tako hladne, da je uzdrhtala u sebi.

Možda, ako se dovoljno rasrdi, ako između njega i Koiren kresne dovoljno varnica da se poslanstvo vrati u Kulu samo, praznih šaka... „Ako misliš da je lep, verovatno i jeste; na kraju krajeva, ti si Ponovorođeni Zmaj. Pa, pošto već nameravaš to da sprovedeš, onda je bolje da to odradiš valjano. Samo ne zaboravi da su one Aes Sedai. Čak i kralj sluša Aes Sedai s poštovanjem, sve i da nije saglasan s njima, a on se dao na put za Tar Valon istog časa kad su ga pozvale. To bi učinili čak i visoki lordovi Tira, ili Pedron Nijal.“ Ta budala joj se ponovo isceri, ili joj makar pokaza zube; ostatak lica bio mu je prazan kao rečna stena. „Nadam se da paziš na ono što govorim. Pokušavam da ti pomognem.“ Samo ne onako kako on misli. „Ako nameravaš da ih upotrebiš, ne smeš ih naterati da se nakostreše kao polivene mačke. Ponovorodeni Zmaj neće njih zadiviti nimalo više nego mene, sa tim tvojim otmenim kaputima, prestolima i tim budalastim žezlom.“ Ona prekorno pogleda u šiljak kopija ukrašen kićankama; Svetlosti, kako joj se koža samo ježila od toga! „One neće pasti na kolena kada te budu spazile, a i ti nećeš baš umreti od muke kada to ne učine. A ne bi smetalo ni da budeš ljubazan. Povij tu tvrdoglavu šiju. Nije ulagivanje ako pokažeš prikladno poštovanje, malčice poniznosti.“

„Prikladno poštovanje", reče on zamišljeno. S uzdahom žalosno odmahnu glavom i prođe rukom kroz kosu. „Pretpostavljam da ne mogu razgovarati s Aes Sedai na isti način kako razgovaram s nekim lordom koji mi spletkari iza leđa. To je dobar savet, Egvena. Pokušaću. Biću ponizan kao mišić.“

Trudeći se da ne oda koliko joj se žuri, ona ponovo istrlja lice maramicom kako bi prikrila iskolačene oči. Nije baš bila sigurna da ih je razrogačila, ali mora da jeste. Čitavog života, kad god mu je pokazala desno, na bolji put, on bi isturio bradu i ustrajavao na levom! Zašto je baš sada morao da odabere da je posluša?

Ima li ičeg dobrog u okolnostima ovakvima kakve su? Bar neće škoditi ako pokaže malo poštovanja. Čak i ako su posredi Elaidine sledbenice, pomisao na to da neko bude bezobrazan prema ma kojoj Aes Sedai zaista ju je uznemiravala. Samo što je ona želela da on bude bezobrazan, da bude što nadmeniji. Nije bilo svrhe u pokušajima da to sada porekne, nije on benav. Samo razdražujući.

„Zar si samo zbog toga došla?", upita on.

Još nije mogla da pođe. Možda ima izgleda da sve ispravi, ili makar da se uveri kako nije takav vunoglavac da pođe u Tar Valon. „Znaš li da je na reci brod sa gospom od talasa Morskog naroda? Brod Bela pena.“ To je sasvim dobro poslužilo da promeni temu. „Došla je tebi u posetu i čujem da je počela da gubi strpljenje.“ To je saznala od Gavina. Erijan je odveslala tamo kako bi ustanovila šta to Morski narod radi toliko duboko unutar kopna, pa su joj zabranili da se ukrca. Vratila se u raspoloženju koje bi se kod svake žene osim kod Aes Sedai moglo nazvati neskrivenim besom. Egvena je imala dobrih osnova za pretpostavku o tome zbog čega su ovde, ali nije imala nameru da to saopšti Randu; neka se jednom sretne s nekim ne očekujući da se klanjaju pred njim.

„Čini se da su Ata’an Mijere posvuda.“ Rand sede na jednu stolicu; zbog nečeg je izgledao veselo, ali zaklela bi se da to nije imalo nikakve veze s Morskim narodom. „Berelajn kaže da treba da se sastanem s tom Harinom din Togarom Dva vetra, ali ako joj je narav onakva kao što Berelajn izveštava, može i da čeka. Trenutno je oko mene sasvim dovoljno besnih žena.“

To je gotovo bio uvod, ali ne sasvim. „Ne mogu da shvatim zbog čega. Uvek sve oko sebe obaraš s nogu.“ Smesta je poželela da proguta te reči natrag; samo su osnažile ono što nije želela da uradi.

Namrštio se, kao da je uopšte nije čuo. „Egvena, znam da ti se ne dopada Berelajn, ali nije valjda otišlo dalje od toga? Mislim, tako ti dobro ide to što glumiš Aijelku da mogu zamisliti kako joj nudiš ples kopljima. Mučilo ju je nešto, osečala se nelagodno, ali nije htela da kaže zbog čega.“

Ta žena je verovatno naišla na muškarca koji joj je rekao ne; to bi bilo dovoljno da Berelajnin svet potrese do temelja. „Nisam joj uputila više od desetak reči posle Kamena Tira, a ni tada nisam više od toga. Rande, zar ne misliš da...“

Jedna vrata otvoriše se taman toliko da unutra uđe Somara, koja ih brzo zatvori za sobom. „Aes Sedai su ovde, Kar’a’karne.“

On okrenu glavu prema vratima, kamenog lica. „Trebalo je da dođu tek za...! Mislile su da me uhvate nespremnog, zar ne? Moraju naučiti ko ovde određuje pravila.“

U tom trenutku Egvenu nije bila briga pokušavaju li one da ga uhvate u donjem vešu. Svaka pomisao na Berelajn iščilela je. Somara kratko mahnu, možda u znak saosećanja. Ni za to nije marila. Rand je mogao da ih spreči da je povedu, na njenu molbu. To bi značilo samo da od sada pa nadalje ostane u njegovoj blizini kako ne bi mogle da je okruže štitom i odvedu čim promoli nos na ulicu. Trebalo je samo da zatraži, da se stavi pod njegovu zaštitu. Izbor između toga i njenog odvlačenja natrag u Kulu u džaku bio je toliko neznatan da ju je od toga stomak zaboleo. Ponajpre, nikad neće postati Aes Sedai ako se bude krila iza njega, a zatim, na pomisao o tome da se krije iza drugoga morala je da zaškrguće zubima. Ali one su bile tu, pred samim vratima, i ona bi već za sat vremena mogla biti u tom džaku, ili maltene u takvom položaju. Duboko sporo disanje nije joj nimalo umirilo drhtave živce.

„Rande, postoji li neki drugi izlaz odavde? Ako ne postoji, sakriću se u nekoj sobi pored. Ne smeju znati da sam ovde. Rande? Rande! Slušaš li ti mene?“

Progovorio je, ali očigledno ne njoj. „Ti jesi tamo", šapnu on promuklo. „Previše je slučajnosti da bi sada na to mislio.“ Zurio je u prazno naizgled besan, a možda i uplašen. „Spaljen bio, odgovori mi! Znam da si tamo!“

Egvena i protiv volje obliznu usne. Somara je možda gledala u njega sa izrazom koji se mogao opisati kao majčinska briga ispunjena ljubavlju – a on nije čak ni primećivao njenu šalu – ali Egvenin želudac se polako prevrtao. Nije mogao tako naglo poludeti. Nije mogao. Ali maločas se činilo da je osluškivao neki skriveni glas, a onda se njemu možda i obratio.

Nije osetila da je prešla udaljenost između njih, ali je najednom njena šaka bila stisnuta uz njegovo čelo. Ninaeva je uvek govorila da se najpre proveri ima li temperature, mada – kakve bi sada bilo vajde od toga... Da je samo poznavala malo više od trunčice Isceljivanja. Ali ni to ne bi nimalo vredelo. Ne ako je bio... „Rande, da li...? Da li si dobro?“

Pribrao se, odmakao od njene šake i sumnjičavo se zapiljio u nju. Več sledečeg trena bio je na nogama, ščepao ju je za mišicu i odvukao kroz odaju tako brzo da se umalo nije saplela o suknju trudeči se da održi korak. „Stoj tamo“, naredi joj kratko posadivši je kraj podijuma, a onda uzmaknu natrag.

Trljajući žustro mišicu tako da mu to ne promakne, ona krenu za njim. Muškarci nikako da shvate koliko su zapravo snažni; čak i Gavin, vrlo često, mada joj to kod njega nije baš smetalo. „Kako to misliš...?“

„Ne mrdaj!“ Sa prizvukom gađenja dodao je: „Spaljen bio, izgleda da se mreška kad se pomeriš. Prikovaću to za pod, ali ipak ne smeš skakati unaokolo. Ne znam koliko veliko mogu da napravim, a sada nije trenutak da to saznam.“ Somara zinu, a onda brzo zatvori usta.

Šta da prikuje za pod? O čemu on to priča...? Najednom joj pade na pamet da je zaboravila da se zapita o kome je govorio. Rand je oko nje satkao saidin. Oči joj se raširiše; disala je prebrzo, ali nije mogla da prestane. Koliko je blizu? Svaki delić razuma govorio joj je da iskvarenost ne može procuriti kroz ono što on usmerava: i pre ju je doticao saidinom, ali ta pomisao je samo sve učinila još gorim. Nagonski je skupila ramena i pridržala suknje tik ispred sebe.

„Šta...? Šta si to uradio?“ Bila je veoma ponosna na svoj glas, možda malčice drhtav, ali ni nalik na vapaj kojim je želela da se oglasi.

„Pogledaj u to ogledalo", nasmejao se on. Nasmejao!

Ona zlovoljno posluša – i duboko uzdahnu. Tamo, u posrebrenom staklu, videla se pozlaćena stolica na podijumu. Ponešto od ostatka sobe. Ali ne i ona. „Ja sam... nevidljiva", prodahta ona. Jednom ih je Moiraina sve sakrila iza zastora od saidara, ali kako je on to naučio?

„Mnogo je bolje nego da te sakrijem ispod svog kreveta", reče on obrativši se vazduhu za dobru ruku desno od njene glave. Kao da joj je to uopšte i palo na pamet! „Želim da vidiš koliko učtiv umem da budem. Osim toga", reče ozbiljno, „možda ćeš videti i nešto što će meni promaći. Možda ćeš čak biti voljna da mi to kažeš.“ Sa smehom nalik na lavež on naskoči na podijum, pokupi šiljak koplja s kićankama i zauze svoje mesto. „Somara, neka uđu.

Neka poslanstvo Bele kule pristupi Ponovorođenom Zmaju.“ Egvena se osečala nelagodno zbog njegovog iskrivljenog osmeha gotovo jednako koliko i zbog blizine satkanog saidina. Koliko je ta prokletinja uopšte blizu?

Somara iščeznu i vrata se za nekoliko trenutaka otvoriše.

Bucmasta, dostojanstvena žena koja je mogla biti samo Koiren išla je na čelu, u tamnoplavoj haljini, sa Nesunom u pratnji korak iza, u običnoj smeđoj vuni, i nekom Aes Sedai vrane kose u zelenoj svili, lepom ženom okruglog lica sa punim, zahtevnim usnama. Egvena je želela da Aes Sedai uvek nose boje svojih Ađaha – Bele su to činile kad god su mogle – zato što nije mogla da poveruje da je ta žena Zelena, šta god bila, ne zbog pogleda koji je ova uputila Randu s prvim korakom koji je načinila u sobi. Hladna smirenost jedva je prikrivala njen prezir, možda uspešno pred onima koji nisu navikli na Aes Sedai. Hoće li Rand to videti? Možda i neće; činilo se da je usredsređen na Koiren, čije je lice bilo potpuno nečitljivo. Nesuna je, naravno, upijala sve dok su joj ptičje oči strelovito gledale tamo-amo.

U tom trenutku, Egveni bi drago što je on satkao plašt oko nje. Počela je da briše lice maramicom koju je još držala, a onda se ukočila. Rekao je da će ga pričvrstiti za pod. Je li to učinio? Svetlosti, možda stoji tamo gola. Ali Nesunin pogled prešao je preko nje bez zastajkivanja. Znoj je curio Egveni niz lice. Liptao je. Ma spaljen bio! Bila bi savršeno zadovoljna da se sakrila pod njegovim krevetom.

Iza Aes Sedai ušlo je još desetak žena, u običnim haljinama, sa grubim platnenim plaštovima za prašinu koji su im visili niz leđa. Većinom su bile dežmekaste, ali mučile su se pod težinom dva sanduka, ne mala, čiji je okov od uglačanog mesinga bio izgraviran Plamenom Tar Valona. Služavke su spustile škrinje sa čujnim uzdasima olakšanja, kradom trljajući mišice i pritiskajući zglobovima šaka leđa dok su se vrata zatvarala, a Koiren i ostale dve spustile su se u naklon savršeno jednoobrazno, mada ne naročito nisko.

Rand je ustao pre nego što su stigle da se usprave. Saidar je sijao oko Aes Sedai, oko sve tri zajedno; povezale su se. Egvena je pokušala da upamti ono što vidi, kako su to uradile; i pored sjaja, ništa nije uznemirilo njihov prividni spokoj dok je Rand koračao kraj njih prema služavkama i zagledao sva lica naizmenično.

Šta je on to...? Naravno, hteo je da se uveri da nijedno od tih lica nije bezvremeno lice Aes Sedai. Egvena je odmahnula glavom, a onda se ponovo ukočila. On je budala ako misli da je to dovoljno. Na tim licima su se većinom videle godine – nisu bila nipošto stara, ali starost im se mogla odrediti – a opet, dve su bile dovoljno mlade za nedavno obučene Aes Sedai. Nisu to bile – Egvena je osećala tu sposobnost samo u tri Aes Sedai, a nalazila se dovoljno blizu – ali on to svakako nije mogao da ustanovi zagledanjem.

Podigao je bradu jedne snažne mlade žene i osmehnuo joj se u oči. „Ne boj se“, rekao je tiho. Ona se zanela kao da bi mogla da se onesvesti. Rand se s uzdahom okrenuo iz mesta. Nije ni pogledao Aes Sedai dok je prolazio kraj njih. „Nećete usmeravati dok ste u mojoj blizini", reče on odlučno. „Manite se toga.“ Na Nesuninom licu pojavi se načas izraz premišljanja, ali ostale dve smireno su posmatrale kako on zauzima svoje mesto. Trljajući mišicu – Egvena je bila prisutna kada je spoznao to peckanje – on progovori oštrije. „Rekao sam da nećete usmeravati u mojoj blizini. Niti ćete čak prigrliti saidar.“

Taj trenutak se otegao dok se Egvena nemo molila. Šta to može da uradi ako se one drže Izvora? Da pokuša da ih odseče od njega? Odsecanje žene od saidara pošto ga ona jednom prigrli bilo je daleko teže od prethodnog zagrađivanja. Nije bila sigurna čak ni da li on to može da izvede sa tri žene, pri tom još i povezane. Još gore, šta će one učiniti ako on bilo šta pokuša? Sjaj iščeznu i ona jedva suzbi u sebi uzdah olakšanja. Šta god da je uradio, učinio ju je nevidljivom, ali to nije moglo da zaustavi zvuke.

„Tako je mnogo bolje.“ Randov osmeh bio je upućen svima, ali nije mu se ogledao u očima. „Počnimo iznova od samog početka. Vi ste poštovane gošće, i samo što ste kročile unutra.“

Naravno, shvatile su. On nije nagađao. Koiren se malčice ukruti, a oči žene vrane kose čak se i raširiše. Nesuna samo klimnu glavom sama sebi, beležeči nešto u mislima. Egvena se očajnički nadala da će on biti obazriv. Nesuni ništa neće promaći.

Koiren se pribrala sa vidnim naporom, izravnala haljinu i gotovo počela da namešta šal koji nije imala na sebi. „Imam tu čast", objavi ona zvonko, „da budem Koiren Seldain Aes Sedai, poslanica iz Bele kule i Elaide do Avrinji a’Roihan, Čuvarke Pečata, Plamena Tar Valona, Amirlin Trona.“ U nešto manje kitnjastom predstavljanju, mada sa punim počastima za Aes Sedai, pomenula je i druge dve; žena nemilosrdnih očiju bila je Galina Kazban.

„Ja sam Rand al’Tor.“ Ta jednostavnost bila je očigledna suprotnost. Nisu pominjale Ponovorođenog Zmaja, baš kao ni on, ali izostavljanje te titule nekako je dovelo do toga da ona šapatom odjekuje u prostoriji.

Koiren udahnu duboko, pomeri glavu kao da čuje taj šapat. „Donosimo ljubazan poziv za Ponovorođenog Zmaja. Amirlin Tron je u potpunosti svesna znamenja koja su se pojavila i ispunjenih proročanstava, da...“ Tim dubokim, punim tonovima trebalo je nešto vremena da pređu na stvar, na to da Rand treba da pođe s njima, „sa svim počastima koje zaslužuje", u Belu kulu, te da u slučaju njegovog prihvatanja tog poziva Elaida nudi ne samo zaštitu Kule, već i punu težinu njenog autoriteta i uticaja za njega. Još malo kitnjastog govora, pre nego što je zaključila sa: „...i da bi predočila sve to, Amirlin Tron šalje ovaj neznatni dar.“

Ona se okrenu prema škrinjama, podigavši ruke, a onda zastade, gotovo neprimetno iskrivivši lice. Morala je dvaput da pokaže pre nego što su služavke shvatile i podigle mesingom okovane poklopce; očito su nameravale da ih otvore naglo saidarom. Škrinje su bile ispunjene kožnim vrećama. Na novi, oštriji pokret ruke, služavke počeše da ih razvezuju.

Egvena suzbi u sebi glasan uzdah. Nije ni čudo što su se te žene tako mučile! Iz otvorenih vreća rasuli su se zlatnici različitih veličina, blistavo prstenje i svetlucave ogrlice, neugrađeni dragulji. Sve da su se u džakovima ispod nalazili otpaci, bilo je to pravo bogatstvo.

Rand se zavali u tu stolicu nalik na presto i pogleda sanduke gotovo s osmehom. Aes Sedai su gledale u njega, sa maskom pribranosti na licima, ali Egveni se učinilo da je uočila naznaku samozadovoljstva u Koireninim očima, jedva primetni porast prezira na Galininim punim usnama. A Nesuna... U Nesuni se krila prava opasnost.

Poklopci se naglo zatvoriše iako ih ničija ruka nije ni takla, a služavke odskočiše ne trudeći se da priguše ciku. Aes Sedai se ukrutiše, a Egvena se pomoli jednako snažno kao što se i znojila. Želela je da on bude nadmen i donekle bezobrazan, ali taman toliko da se one ne opuste, a ne da ih natera da pokušaju na licu mesta da ga smire.

Iznenada joj pade na pamet da on do sada ničim nije pokazao kako je „ponizan kao mišić“. Nije ni imao takvu nameru. Taj čovek se poigravao njome! Da nije bila previše uplašena da bi se uzdala u sopstvena kolena, prišla bi mu i klepila ga preko ušiju.

„Poprilično zlata", reče Rand. Izgledao je opušteno, a celo lice zračilo mu je osmehom. „Za zlato uvek mogu da nađem prikladnu upotrebu.“ Egvena trepnu. Zvučao je bezmalo pohlepno!

Koiren uzvrati osmehom, krajnjim oličenjem uravnoteženog samozadovoljstva. „Naravno, Amirlin Tron je krajnje velikodušna. Kada stigneš u Belu kulu...“

„Kada stignem u Kulu“, prekinu je Rand kao da naglas razmišlja. „Da, jedva čekam taj dan kada ću osvanuti u Kuli.“ On se nagnu napred i osloni se laktovima o kolena, tako da mu je Zmajevo žezlo visilo. „Ali za to treba malo vremena, znate. Najpre moram da pozavršavam obaveze ovde, u Andora, i drugde.“

Koiren stisnu usne tek na tren. Ali glas joj je ostao zvonak i mek kao i uvek. „Svakako nemamo ništa protiv da se odmorimo nekoliko dana pre nego što krenemo natrag na putovanje za Tar Valon. U međuvremenu, smem li predložiti da jedna od nas ostane u blizini, kako bi ti ponudila savete ako ti zatrebaju? Naravno, čule smo za nesrećan Moirainin kraj. Ne mogu se ponuditi sama, ali Nesuna ili Galina bi drage volje to učinile.“

Rand se namršti i zagleda u dve pomenute žene, a Egvena zadrža dah. Kao da je ponovo nešto slušao, ili čekao da nešto čuje. Nesuna ga je zauzvrat posmatrala jednako otvoreno kao i on nju. Galina je nesvesno doticala suknje prstima.

„Ne“, reče on najzad i zavali se položivši jednu ruku na doručje stolice. Tako je i više nego dotad ličila na presto. „To možda ne bi bilo bezbedno. Ne bih voleo da neka od vas slučajno završi s kopljem među rebrima.“ Koiren zausti da nešto kaže, ali on je preduhitri. „Zbog vaše sopstvene bezbednosti, nijedna od vas ne sme mi prići bliže od milje bez odobrenja. Najbolje je da se i držite na toj udaljenosti od palate bez odobrenja. Saznaćete kada budem spreman da pođem sa vama. To vam obećavam.“ Najednom se osovio na noge. Stojeći na podijumu, bio je dovoljno visoko da su Aes Sedai morale da izviju vratove, a bilo je očigledno da se nijednoj to nije dopadalo ništa više od ograničenja koja im je izrekao. Njihova skamenjena lica zurila su uvis u njega. „Sada ću vas pustiti da se vratite počinku. Što brže budem mogao da uredim izvesne stvari, to ću brže moći da pođem u Kulu. Javiću vam kada budem u mogućnosti da vas ponovo primim.“

Nije im bilo drago zbog tako iznenadnog otpuštanja, niti zbog bilo kakvog otpuštanja – Aes Sedai su bile te koje odlučuju kada je prijem gotov – ali opet nisu mogle da urade ništa naročito osim da jedva klecnu u naklon dok se nezadovoljstvo gotovo nije probilo kroz smirenost Aes Sedai.

Kada su se okrenule da pođu, Rand ponovo progovori, nehajno. „Zaboravio sam da pitam. Kako je Alvijarin?“

„Dobro je.“ Galini usta načas ostadoše otvorena, oči raširene. Izgledala je zapanjeno što je progovorila.

Koiren je oklevala na ivici da iskoristi tu priliku da još nešto kaže, ali Rand je stajao nestrpljivo i samo što nije lupkao nogom. Kada su otišle, sišao je njišući tim šiljkom koplja i zagledao se u vrata koja su se zatvorila za njima.

Egvena nije sačekala ni tren pre nego što je kročila prema njemu. „Kakvu to igru igraš, Rande al’Tore?“ Prešla je pet-šest koraka pre nego što je ugledala sopstveni odraz u ogledalima i shvatila da je prošla pravo kroz njegovo tkanje saidina. Bar nije osetila kada ju je ovaj dotakao. „Dakle?“

„Ona je jedna od Alvijarininih", reče on zamišljeno. „Galina. Ona je jedna od Alvijarininih prijateljica. Mogu da se opkladim.“

Ona frknu, posadivši se ispred njega. „Ostao bi bez para i isto tako sam sebe ubo vilama u nogu. Galina je Crvena, u to sam sasvim sigurna.“

„Zbog toga što joj se ne dopadam?“ Sada je gledao u nju, a ona je gotovo poželela da to ne čini. „Zato što me se plaši?“ Nije krivio lice niti piljio, nije čak ni naročito prodorno zurio, ali opet se činilo da njegove oči znaju mnogo toga što ona ne zna. To nije mogla da podnese. Osmehnuo se tako iznenadno da je trepnula. „Egvena, zar očekuješ da poverujem kako možeš da odrediš Ađah neke žene na osnovu njenog lica?“

„Ne, ali...“

„U svakom slučaju, na kraju čak i Crvene mogu da se stave na moju stranu. Njima su Proročanstva poznata kao i svima drugima. ’Neuprljana kula se slama i kleči pred zaboravljenim znamenjem.’ To je napisano pre nego što je Bela kula uopšte nastala, ali šta bi drugo ’neuprljana kula’ mogla da bude? A zaboravljeno znamenje? Moj steg, Egvena, sa drevnim simbolom Aes Sedai.“

„Spaljen bio, Rande al’Tore!“ Ta kletva zvučala je nespretnije nego što je ona mogla da poželi; nije imala naviku da govori tako nešto. „Neka te Svetlost sprži! Ne misliš valjda zaista da pođeš sa njima? Ne smeš to!“

On veselo iskezi zube. Veselo! „Zar nisam uradio ono što si želela? Ono što si mi rekla da uradim i ono što si želela?“

Ona uvređeno stisnu usne. Kao da nije bilo dovoljno to što zna, nego mora još i da joj time natrlja nos, krajnje nepristojno. „Rande, molim te da me saslušaš. Elaida...“

„Sad se postavlja pitanje kako da te vratimo u šatore, a da one ne saznaju da si bila tu. Pretpostavljam da imaju uhode u palati.“

„Rande, moraš da...“

„Šta misliš da te iznesu u jednoj od onih velikih korpi za veš? Mogu da naložim dvema Devicama da to ponesu.“

Umalo nije u očajanju digla ruke. Jedva je čekao da je se otarasi, baš kao i Aes Sedai. „Hvala ti, ali noge me i dalje dobro služe.“ Korpa za veš, nije nego! „Ne bih morala da brinem kad bi mi rekao kako to stižeš iz Kaemlina ovamo kad god to poželiš.“ Nije shvatala zbog čega joj je glas toliko strugao dok je izgovarala to pitanje, ali bilo je tako. „Znam da me ne možeš tome naučiti, ali ako bi mi rekao kako, možda bih skopčala način da i sama to izvedem pomoću saidara.“

Umesto da izvali neki štos na njen račun, što je i te kako očekivala, on obema rukama uhvati njen šal. „Šara“, reče on. „Kaemlin", jedan prst njegove leve ruke pridiže vunu, „i Kairhijen.“ Prst druge ruke načinio je šator, i on spoji ta dva šatora. „Savijem Šaru i probušim rupu od jednog mesta do drugog. Ne znam kroz šta to bušim, ali između jednog i drugog kraja rupe nema nikakvog prostora.“ On pusti šal da padne. „Pomaže li ti to?“

Ona izvi usnu i kiselo se namršti na šal. Uopšte joj nije pomoglo. I sama pomisao na to da napravi rupu u Šari izazivala joj je mučninu. Nadala se da je to nešto u vezi s onim što je saznala o Tel’aran’riodu. Naravno, nije imala nameru da to ikada upotrebi, ali nije znala šta da radi s toliko slobodnog vremena, a Mudre su stalno gunđale zbog toga što Aes Sedai pitaju kako tamo da uđu i telom. Mislila je da bi to moglo da se izvede ako se stvori – činilo se da je sličnost jedini način da to opiše – sličnost između stvarnog sveta i njegovog odraza u Svetu snova. Tako bi moglo nastati mesto gde je moguće jednostavno kročiti s jedne na drugu stranu. Da je Randov način putovanja izgledao makar malo nalik tome, bila bi voljna da pokuša, ali ovo... Saidar se povinuje željama dogod pamtiš da je beskrajno jači od tebe i da se mora nežno navoditi; ako probaš da nasilno sprovedeš nešto pogrešno, umrećeš ili sagoreti pre nego što uopšte stigneš da vrisneš.

„Rande, jesi li siguran da nema nikakvog smisla u stvaranju istovetnih stvari... ili...“ Nije znala kako to da objasni, ali on je u svakom slučaju odmahnuo glavom pre nego što je zaćutala.

„To mi zvuči kao da menjaš tkanje Šare? Mislim da bi me ona rastrgla kad bih tako nešto i pokušao. Ja izbušim rupu.“ On je bočnu prstom da joj to i pokaže.

Pa, nije bilo svrhe da nastavlja s tim. Razdraženo je nameštala šal. „Rande, u vezi s Morskim narodom. Ne znam o njima ništa više od onog što sam pročitala" – znala je, ali još nije nameravala da mu kaže – „ali mora da ih je nešto veoma važno dovelo ovako daleko, tebi.“

„Svetlosti", promrmlja on odsutno, „skakućeš unaokolo poput kapi vode na vrelom tiganju. Primiču ih kad budem imao vremena.“ Na tren je protrljao čelo, a oči kao da mu nisu videle ništa. Sledećeg trenutka ponovo ju je video. „Nameravaš li da ostaneš ovde dok se one ne vrate?“ Zaista je hteo da je se otarasi.

Na vratima je zastala, ali on je već izlazio iz odaje, sa rukama na leđima, razgovarajući sam sa sobom. Tiho, mada je ponešto uspela i da razabere. „Gde se kriješ, spaljen bio? Znam da si tu!“

Ona izađe sama, zadrhtavši. Ako je zaista već počeo da ludi, to se nije moglo izmeniti. Točak tka kako točak želi, a njegovo tkanje moralo se prihvatiti.

Shvativši da zagleda sluge koje su prolazile hodnikom i pita se ko je od njih uhoda Aes Sedai, naterala je sebe da prestane. Točak tka kako točak želi. Klimnuvši glavom Somari, ispravi ramena i veoma se potrudi da ne potrči dok je izlazila kroz najbliži ulaz za poslugu.

Malo se razgovaralo dok se najbolja Arilinina kočija nezgrapno udaljavala od Sunčeve palate, praćena kolima koja su dovezla kovčege, a sada odvoze samo tovar služavki i kočijaša. Nesuna je u kočiji skupila prste i zamišljeno njima kuckala po usnama. Očaravajući mladić. Očaravajući predmet izučavanja. Stopalom je dotakla kutije za uzorke ispod sedišta; nikada nigde nije išla bez propisnih kutija za uzorke. Čovek bi pomislio da je sve u svetu odavno već popisano, ali otkad je otišla iz Tar Valona, smestila je tamo pedeset biljaka, dvostruko više insekata i kože i kosti lisice, tri vrste ševe, te čak pet vrsta tekunica za koje je bila sigurna da se nigde ne pominju.

„Nisam znala da si bila u prijateljskim odnosima s Alvijarin“, reče Koiren malo kasnije.

Galina frknu. „Nije neophodno biti prijateljica s nekom ženom da bih znala da je bila dobro kada smo krenule na put.“ Nesuna se upita zna li ova da je napućila usne. Možda je posredi samo bio oblik njenih usta, ali morala je da se saživi sa sopstvenim licem. „Zar misliš da je zaista znao?", nastavi Galina. „Da smo... To nije moguće. Sigurno je nagađao.“

Nesuna naćuli uši, iako je nastavila da kucka po usnama. To je bio očigledan trud da se promeni tema i znak da je Galina pride razdražena. Tišina je trajala tako dugo zato što niko nije hteo da pominje al’Tora, a druge teme izgleda da nije ni bilo. Zbog čega Galina nije želela da priča o Alvijarin? Njih dve svakako nisu bile prijateljice; za jednu Crvenu je prava retkost da se druži s nekom izvan svog Ađaha. Nesuna se postarala da upamti to pitanje.

„Ako je nagađao, mogao bi da zgrne bogatstvo na vašarima.“ Koiren nije bila blesava. Preterivala je preko svake mere, ali nikada nije bila blesava. „Koliko god smešno izgledalo, moramo pretpostaviti da on može osetiti saidar u ženi.“

„To bi moglo biti pogubno", promrmlja Galina. „Ne. Nemoguće. Sigurno je pogodio. Svaki muškarac kadar da usmerava pretpostavio bi da ćemo prigrliti saidar.“

Nesunu je razdraživalo pućenje te žene. Čitavo to putešestvije ju je razdraživalo. Da su je zamolili, rado bi pristala, ali Džesi Bilal nije pitala; Džesi ju je praktično naterala da uzjaše. Kako god bilo u ostalim Ađasima, od predsedavajuće veća Smeđih nije se tako nešto očekivalo. Ipak, najgore od svega bilo je što su Nesunine saputnice bile toliko usredsređene na mladog al’Tora da se činilo kako su slepe za sve drugo.

„Imate li ikakvih ideja", razmišljala je naglas, „o tome koja je to sestra prisustvovala našem razgovoru?“

To možda i nije bila sestra – činilo se da su se tri Aijelke pojavile kada je ona ušla u Kraljevsku biblioteku, a dve su mogle da usmeravaju – ali želela je da vidi šta će učiniti. Nije bila razočarana; ili radije, jeste. Koiren se samo uspravila, ali Galina se zapiljila. Nesuna se jedva uzdržala da ne uzdahne. Zaista su slepe. Samo nekoliko koraka od žene sposobne da usmerava, a nisu je osetile samo zato što nisu mogle da je vide.

„Ne znam kako je bila skrivena" nastavi Nesuna, „ali bilo bi zanimljivo otkriti to.“ To mora da je on izveo; tkanje saidara bi primetile, kakvo god da je. Nisu je pitale da li je sigurna; znale su da će ona uvek prepoznati nagađanje.

„Potvrda da je Moiraina živa.“ Galina se zavali s mračnim osmehom. „Predlažem da pošaljemo Beldenu da je pronađe. A onda da je uhvatimo i vežemo u podrumu. Tako ćemo je odvojiti od al’Tora i odvesti je u Tar Valon zajedno s njim. Sumnjam da će on to uopšte primetiti, sve dok mu zveckamo zlatom ispred nosa.“

Koiren nedvosmisleno odmahnu glavom. „Nemamo nikakvih novih potvrda u odnosu na ono što smo već imale, ne za Moirainu. Možda je to ta tajanstvena Zelena. Slažem se da treba da saznamo ko je to, ali o ostalom moramo dobro razmisliti. Ne želim da stavim na kocku sve što je tako pažljivo isplanirano. Moramo biti svesne toga da je al’Tor povezan s tom sestrom – koja god bila – i da njegova kupovina vremena može biti samo taktika. Na svu sreću, vremena imamo.“ Galina klimnu glavom, mada nevoljno; radije bi se udala i skrasila na nekom imanju nego da stavi njihove planove na kocku.

Nesuna dopusti sebi da tiho uzdahne. Pored nadmenosti, jedina prava Koirenina mana ogledala se u izgovaranju očiglednog. Imala je dobre vijuge, kad ih je koristila. A imale su i vremena. Ponovo stopalom dotaknu kutiju za uzorke. Kako god se događaji budu odvijali, rad koji namerava da napiše o al’Toru biće vrhunac njenog života.