Gospodar haosa

47 Izgubljena žena

Met je želeo mirno jahanje do Ebou Dara i donekle ga je i dobio. Ali putovanje sa šest žena, od kojih su četiri Aes Sedai – puno je izazova.

Prvog dana stigli su do udaljene šume dok je sunce još bilo visoko na nebu i jahali nekoliko sati ispod visokih krošanja uglavnom golih grana, preko mrtvog lišća i suvih grančica što su krčkali pod kopitima njihovih konja, dok ne podigoše logor blizu curkavog potočića baš pred zalazak sunca. Harnan, četovođa upalog lica sa sokolom istetoviranim na obrazu, postarao se da se vojnici Družine smeste, konji istimare i privežu, straže rasporede a vatre upale. Nerim i Lopin muvali su se okolo, nagvaždajući što nisu poneli šatore, i kako je čovek mogao da zna da će noćivati napolju ako mu njegov gospodar ništa ne kaže, a ako mu gospodar premine od nečega što tako zaradi, on neće biti kriv. Mršavko i debeljko, uspevali su da zvuče kao odjeci. Vanin se pobrinuo za sebe, naravno, mada je pazio na Olvera i istimario Vetra tamo gde dečko nije mogao da dohvati čak ni kada je sedlo koristio kao klupicu. Svi su pazili na Olvera.

Žene su delile logor, ali na neki način, njihov deo bio je odvojen kao da je udaljen pedeset koraka. Nevidljiva linija kao da je delila logorište na pola, sa nevidljivim znacima koji su vojnike upozoravali da je ne prelaze. Ninaeva, Elejna i dve sedokose žene okupile su se oko sopstvene vatre sa Avijendom i zlatokosom Lovkinjom, retko i pogledajući ka mestu gde su Met i njegovi ljudi ležali na svojoj ćebadi. Razgovor čiji je žamor Met čuo, koliko je uspeo da uhvati, odnosio se na Vandeninu i Adeleasinu zabrinutost da Avijenda ima nameru da vodi svoga konja sve do Ebou Dara peške, umesto da jaše. Tom pokuša da porazgovara sa Elejnom i dobi samo odsutno tapšanje po obrazu, ni manje ni više, pre nego što je otposlat da sedi sa Džuilinom i Džaemom, suvonjavim starim Zaštitnikom, koji je pripadao Vandeni, a činilo se da sve vreme provodi oštreći mač.

Met se nije bunio što su se žene izdvojile. Oko njih kao da je visila nekakva napetost, koju nije mogao da shvati. Bar oko Ninaeve i Elejne, a izgledalo je da je i Lovkinja zaražena. Ponekad su piljile u Aes Sedai – druge Aes Sedai; nije bio siguran hoće li se ikada navići da na taj način razmišlja o Ninaevi i Elejni – ali nekako suviše napadno, mada to Adeleas i Vandenu nimalo nije uznemiravalo, baš kao ni Avijendu. Koji god da je bio razlog, Met nije želeo da učestvuje u tome. To je zaudaralo na raspravu koja tinja i samo što se ne raspali, a bez obzira na to plamti li ona svom snagom ili tinja ispod zemlje, mudar čovek zaobilazi ženske zadevice. S priveskom ili bez njega, mudar čovek ih zaobilazi u širokom luku ako su te žene Aes Sedai.

To ga je donekle razdraživalo, ali i još nešto, za šta je sam bio odgovoran – hrana. Miris jagnjetine i neke vrste supe hitro se širio od vatre Aes Sedai. Očekujući brz dolazak u Ebou Dar, Vaninu i ostalima nije izdao nikakva uputstva o hrani, što je značilo da u bisagama imaju malo sušenog mesa i dvopeka. Met jedva da je video pticu ili vevericu, a nekmoli jelena, tako da lov nije dolazio u obzir. Kada je Nerim postavio stočić na rasklapanje i stoličicu za Meta – Lopin je postavljao drugi za Nalesina – Met mu naredi da podeli ono što je sklonio u koševe na tovarnim konjima. Što nije ispalo onoliko dobro koliko se nadao.

Nerim je stajao pored Metovog stola, sipajući vodu iz srebrnog vrča kao da je vino i žalosno gledajući kako specijaliteti nestaju u vojničkim stomacima. „Prepeličija jaja iz turšije, gospodaru moj“, objavio bi zagrobnim tonom, „odlično bi se slagala uz doručak moga gospodara u Ebou Daru.“ Ili: „Najbolji dimljeni jezik, gospodaru moj. Kada bi moj gospodar samo znao kroz šta sam prošao da bih u tom bednom selu pronašao na medu dimljeni jezik, bez dovoljno vremena da pronađem išta, a sve najbolje je već dato za Aes Sedai.“ U stvari, njegovo najveće nezadovoljstvo uzrokovao je Lopin, koji je pronašao sušene ševe za Nalesina. Svaki put kada bi Nalesin žvakao jednu, Lopinov samozadovoljni osmeh se širio, a Nerimu se lice izduživalo. U stvari, po tome kako su neki muškarci mirisali vazduh bilo je očigledno da bi radije imali parče jagnjetine i činiju supe negu ma koju količinu jezika dimljenog na medu ili kobasica od guščije džigerice. Olver je čežnjivo zurio u vatru oko koje su sedele žene.

„Želiš li da jedeš sa njima?", upita ga Met. „U redu je, ako to želiš.“

„Volim usoljenu jegulju", tvrdoglavo odvrati Olver. Mračnijim glasom dodade: „Osim toga, mogla bi da mi stavi nešto u hranu.“ Pogledom je pratio Avijendu svaki put kada bi se pomerila, a izgleda da je i Lovkinju uzeo na zub, možda zato što je provodila dosta vremena očito prijateljski ćaskajući sa Aijelkom. Avijenda mora da je osetila dečakov pogled, jer ga odmeri iskosa i namršti se.

Brišući bradu i merkajući vatru Aes Sedai – kad bolje razmisli, on bi isto radije jeo jagnjetinu i supu – Met primeti da nema Džaema. Vanin je gunđao što je ponovo poslat u izvidnicu, ali Met ga je poslao iz istog razloga iz koga ga je slao i danju, i pored činjenice da je i Džaem izviđao. Nije želeo da se oslanja na ono što Aes Sedai odluče da mu kažu. Možda bi verovao Ninaevi – nije verovao da bi mu ona stvarno lagala: kao Mudrost, Ninaeva je uvek predstavljala smrtnu opasnost za svakoga ko laže – ali ona je neprekidno piljila u njega preko Adeleasinih ramena na vrlo sumnjiv način.

Na njegovo iznenađenje, Elejna ustade čim je večerala i dolebde preko nevidljive crte. Neke žene prosto kao da su klizile preko tla. „Hoćeš li malo prošetati sa mnom, gosparu Kautone?", upita ga ona hladno. Nije to bilo baš najpristojnije, ali opet, nije bilo ni sasvim grubo.

On joj dade znak da krene napred, pa ona otpluta među mesečinom obasjano drveće iza stražara. Zlatna kosa prelivala joj se preko ramena, uokvirujući lice u koje bi se zagledao svaki muškarac, a mesečina je ublažavala njenu oholost. Da je samo šta god drugo a ne ono što jeste... Pri tom nije mislio samo na to što je ona Aes Sedai, niti na činjenicu da ona pripada Randu. Rand kao da se petljao sa najgorom vrstom žena, ako se ima na umu da je on čovek koji je oduvek umeo sa njima. Onda Elejna poče da govori, a on zaboravi na sve ostalo.

„Ti imaš ter’angreal", reče ona bez ikakvog uvoda, pa čak i ne gledajući u njega. Samo je lebdela uokolo, uz šuškanje lišća na zemlji, kao da očekuje da će on kleknuti pred njom poput lovačkog psa. „Neki smatraju da su ter’angreali po pravu vlasništvo Aes Sedai, ali ja ne tražim da ga predaš. Niko ti ga neće oduzeti. Međutim, takve stvari zahtevaju proučavanje. Zbog toga, hoću da mi daješ ter’angreal svake večeri kada se zaustavimo. Vratiću ti ga svakog jutra pre nego što nastavimo put.“

Met je dobro odmeri postrance. Ozbiljna je, nema sumnje. „To je vrlo lepo od tebe, što mi dopuštaš da zadržim ono što je moje. Samo, zašto misliš da ja imam jedan od tih... kako si ga nazvala? Neki ter-nešto?“

O, na to se stvarno ukočila, a i pogledala ga je. Iznenadio se što joj vatra nije suknula iz očiju da osvetli noč. Njen glas, sa druge strane, bio je najčistiji kristalni led. „Ti odlično znaš šta je ter’angreal, gosparu Kautone. Čula sam kada ti je Moiraina objašnjavala u Kamenu Tira.“

„U Kamenu?“, reče on blago. „Da, sečam se Kamena. Baš smo se lepo zabavili tamo. Sećaš li se ičega iz Kamena što bi ti dalo pravo da mi postavljaš zahteve? Ja se ne sečam. Ja sam ovde samo da bih sačuvao tvoju i Ninaevinu kožu da ne budu izbušene u Ebou Daru. Možeš Randa da ispituješ o ter’angrealima kada mu te isporučim.“

Dugo je zurila u njega, kao da namerava da ga pobedi prostom snagom volje, a onda se okrenula na peti bez ijedne reči. On ju je pratio nazad u logor i bio je iznenađen kad je video da je otišla do reda sputanih konja. Ona proveri vatre i kako su ćebad postavljena, odmahujući glavom nad ostacima večere vojnika. Nije imao predstavu šta namerava sve dok mu se nije okrenula isturene brade.

„Zadovoljna sam tvojim ljudima, gosparu Kautone“, reče ona dovoljno glasno da svi čuju. „Sve u svemu, veoma sam zadovoljna. Ali da si unapred planirao kako treba, ne bi morali da se prežderavaju večerom od koje večeras neće moći da spavaju. Ipak, u celini, zadovoljna sam. Sigurna sam da ćeš ubuduće razmišljati unapred.“ Potpuno hladna ona odšeta nazad do svoje vatre pre nego što je stigao išta da kaže, ostavivši ga da pilji za njom.

Da je to bilo sve, međutim, krvava kći naslednica koja umišlja da je on jedan od njenih podanika, i njeno i Ninaevino šunjanje oko Vandene i Adeleas – da je to bilo sve, on bi igrao poskočicu. Odmah posle Elejnine „provere", pre nego što je uopšte stigao do ćebadi, lisičja glava postade hladna.

Bio je toliko iznenađen da je stajao i buljio u svoje grudi pre nego što je uopšte pomislio da se okrene i pogleda prema vatri Aes Sedai. Tu su one stajale u redu, pored nevidljive linije deobe, zajedno sa Avijendom. Elejna je mrmljala nešto što nije mogao da razazna, a dve sedokose Aes Sedai klimale su glavama, Adeleas sve vreme užurbano umačući pero u mastionicu koja joj je visila u nekoj vrsti korica o pojasu i beležeči nešto u jednu sveščiću. Ninaeva je cimala svoju pletenicu i gunđala za sebe.

To je sve zajedno trajalo nekoliko trenutaka. Onda hladnoća popusti, a one se vratiše svojoj vatri tiho međusobno razgovarajući. Tu i tamo jedna od njih bacila bi pogled prema njemu sve dok konačno nije otišao na počinak.

Drugog dana stigoše do puta, a Džaem ukloni svoj ogrtač koji menja boje. Bila je to široka traka dobro utabane zemlje, gde se povremeno još videla ivica starih kamenih ploča, ali put nije previše ubrzao njihovo kretanje. Pre svega, vijugao je kroz sve brdovitiju šumu. Neka od ovih brda zasluživala su da se nazovu bar omanjim planinama, velika nazubljena uzvišenja sa strmim liticama i kamenim vrhovima koji su virili iznad drveća. Neko vreme, proređena ali ustrajna bujica ljudi kuljala je u oba pravca, uglavnom grupice neurednih ljudi bezizražajnih lica koji jedva da su imali dovoljno prisebnosti da se uklone s puta seljačkim taljigama visokih točkova, a nekmoli trgovačkim karavanima sa njihovim kolima pod arnjevima koji su se vukli iza zaprega od šest ili osam konja. Seoske kuće i ambari od izbledelog kamena prianjali su uz obronke, a oko podneva trećeg dana putnici videše i prvo selo od belo okrečenih zgrada sa svetlocrvenkastim crepom.

Međutim, bockanje se nastavljalo. Elejna je i dalje obavljala večernje provere. Kada joj je podsmešljivo rekao da mu je drago što je zadovoljna, druge noći u logoru pored puta, ona se osmehnula jednim od onih namerno kraljevskih osmeha i kazala: „I treba da budeš, gosparu Kautone", zvučeći kao da stvarno misli svaku reč!

Kada su konačno počeli da zastaju u gostionicama, ona je proveravala konje u konjušnicama i mesta na tavanima gde su noćili vojnici. Molba da to ne čini donela je samo hladno uzdignutu obrvu umesto bilo kakvog odgovora. Zahtev da to ne radi nije izazvao čak ni to podizanje obrve; samo se jednostavno napravila kao da on ne postoji. Govorila mu je da uradi ono što je ionako nameravao – kao, na primer, da se u prvoj gostionici koja bude imala potkivača svim konjima provere potkovice – ili, što je bilo još uvredljivije, da se obavi ono za šta bi se on postarao, samo da je za to saznao pre nje. Kako je otkrila da Ted Kandel pokušava da sakrije čir na zadnjici Met nije znao, ili da Loudrin Mendejr ima ni manje ni više nego pet čutura rakije skrivenih u svojim bisagama. Kada mu je to saopštila, bio je vrlo daleko od puke razdraženosti, ali Kandelov čir morao je da se raseče – neki iz Družine poprimili su Metov stav naspram Lečenja – a Mendejrova rakija morala je da se prospe, a uz to je bilo još desetak drugih muka.

Met se gotovo molio da mu jednom kaže nešto što ne mora da se obavi, samo jednom, pa da može da joj kaže ne. Kratko i jasno, ne! Još jedan zahtev da joj da ter’angreal bio bi idealan, ali ona ga više nikada nije pomenula. Objasnio je svojim ljudima da nemaju nikakvu obavezu da je slušaju i nikada nije stvarno ni uhvatio nekoga da to čini, ali počeli su zadovoljno da se smeškaju kada bi ih hvalila kako dobro brinu o konjima i da nadimaju grudi kada bi im saopštila da joj izgledaju kao dobri vojnici. Onoga dana kada je Met video Vanina kako je pozdravlja prinevši pesnicu čelu i čuo ga da mrmlja: „Hvala, moja gospo“, bez imalo podsmeha u glasu, toga dana Met gotovo da je progutao sopstveni jezik.

Pokušavao je da bude uljudan, ali nijedna ga žena nije zarezivala, ne samo Elejna. Avijenda mu je saopštila kako uopšte nema časti, ni manje, ni više, a ako ne bude počeo da ukazuje Elejni dužno poštovanje, ona lično če se potruditi da ga poštovanju nauči. Avijenda! Zena za koju je još uvek podozrevao da čeka svoju priliku pa da Elejni prereže grkljan! Nazvala je Elejnu svojom skorosestrom! Vandena i Adeleas zurile su u njega kao da je čudna buba pribodena za dasku. Ponudio se da gada sa Lovkinjom, bilo iz zabave ili za novčič – luk koji je nosila mora da joj je raspalio maštu; ime koje je uzela kao Lovac bilo je Birgita – ali ona ga je samo vrlo čudno pogledala i odbila. U stvari, nakon toga ga se klonila. Držala se Elejne kao da je srasla uz nju, osim kada bi Elejna došla do njega. A Ninaeva...

Sve vreme, od Salidara, izbegavala ga je kao da je smrdljiv. Njihove treće noći puta, prve koju su proveli u gostionici, malom svratištu po imenu Venčani nož, Met je opazi u štali sa krovom od crepa kako sparušenom šargarepom hrani svoju punačku kobilu, pa odluči da, bez obzira na sve drugo što se zbiva, bar može s njome da popriča o Bod. Ne odlazi čoveku sestra svakoga dana da postane Aes Sedai, a Ninaeva će znati sa čime će se Bod suočiti. „Ninaeva", reče joj krenuvši ka njoj, „hteo bih da popričam s tobom...“ Nije stigao dalje od toga.

Ona je stvarno poskočila pravo gore, u vazduh, i spustila se mašući pesnicom ka njemu, mada ju je smesta sakrila u naborima svojih sukanja. „Ostavi me na miru, Mete Kautone", gotovo da je vikala. „Čuješ li me? Da si me ostavio na miru!“ A onda otutnja napolje provukavši se pored njega, tako nakostrešena da je upola očekivao da joj pletenica stoji ukočena u vazduhu kao mačji rep. Nakon toga ne samo da je smrdeo, nego je dobio i neku bolest, gadnu i zaraznu. Ako bi samo pokušao da joj se približi, sakrila bi se iza Elejne i pokazivala mu zube preko ramena druge žene, kao da je, za ime sveta, bila spremna da mu se isplazi. Žene su, jednostavno, lude; to je sve.

Bar su Tom i Džuilin bili spremni da jašu pored njega, kad god Elejna nije zahtevala njihovu pažnju. Ona je to ponekad i činila, samo da bi ih zadržala podalje od njega, bio je siguran, iako nije mogao da prokljuvi zbog čega. Kada su stigli do gostionica, ova dvojica su bila vrlo spremna da tokom večeri podele kriglu piva ili punča sa njim i Nalesinom. Bile su to seoske zajedničke sobe, ozidane ciglama i tihe, gde se zabava svodila na posmatranje ofucane mačke, a sama gostioničarka je posluživala, a to je po pravilu bila žena s bokovima na koje bi muškarac polomio prste ako bi pokušao da ih uštine. Razgovarali su uglavnom o Ebou Daru, o kome je Tom znao podosta, iako nikada nije bio u tom gradu. Nalesin je bio više no srećan da priča o svojoj jedinoj poseti kad god bi ga podstakli, iako se uglavnom usredsređivao na dvoboje koje je video, kockanje i konjske trke. Džuilin je pričao priče koje je čuo od ljudi koji su poznavali ljude koji su bili tamo, ili bar ne dalje od treće ili četvrte ruke, a zvučale bi potpuno neverovatno da ih Tom i Nalesin nisu potvrdili. Muškarci su se borili u dvobojima zarad žena u Ebou Daru, a žene zarad muškaraca, a u oba slučaja nagrada – upravo tu reč su koristili – složila bi se da pripadne pobedniku. Muškarac bi na venčanju ženi dao nož, moleći" je da ga upotrebi i ubije ga ako je ne zadovoljava – ne zadovoljava nju! – a ako žena ubije muškarca, to se smatralo potpuno opravdanim, osim ako se ne dokaže drugačije. U Ebou Daru muškarci su pažljivo koračali oko žena i na silu se smeškali onome zbog čega bi muškarca ubili. Elejna će to prosto obožavati. A i Ninaeva.

Još nešto se ispililo iz tih razgovora. Met nije umislio Ninaevino i Elejnino nezadovoljstvo zbog Vandene i Adeleas, koliko god se one trudile da to prikriju. Ninaeva se, izgleda, ograničila na pokazivanje zuba i gunđanje ispod glasa. Elejna se nije mrštila, niti je mrmljala, ali je neprestano pokušavala da bude vođa; izgleda da je umislila kako je već postala kraljica Andora. Koliko god godina da su krila ta lica Aes Sedai, Vandena i Adeleas sigurno su mogle biti majke, ako ne i bake tih mladih žena. Met se uopšte ne bi iznenadio kada bi saznao da su njih dve uveliko bile Aes Sedai kada su se Ninaeva i Elejna tek rodile. Čak ni Tom nije mogao da dokuči razloge, a činilo se da on i te kako mnogo shvata za jednog prostog zabavljača. Elejna je Tomu gotovo otkinula nos i saopštila mu je kako ništa ne shvata kada je nežno pokušao da joj se usprotivi. Dve starije Aes Sedai kao da su bile neverovatno popustljive. Adeleas je najčešće izgledala kao da i ne opaža kako Elejna izdaje naređenja, a i ona i Vandena bi se naoko grdno iznenadile ako bi to ipak primetile.

„Vandena je rekla: ’Pa, ako to stvarno želiš, dete, naravno da ćemo tako učiniti’", mrmljao je Džuilin iznad svog piva, prepričavajući ispad. „Čovek bi pomislio da će ona koja je do pre nekoliko dana bila samo Prihvaćena, biti zadovoljna. Elejnin pogled podsetio me je na zimsku oluju. Ninaeva je tako jako škrgutala zubima da sam čekao kad će joj popucati.“

Bili su u zajedničkoj sobi Venčanog noža. Vanin, Harnan i ostali zauzimali su klupe za ostalim stolovima, sa većim brojem meštana. Muškarci su bili u dugim prsnicima, ponekad dovoljno drečavim i za Krpara, i najčešće bez košulja, žene u svetlim haljinama sa dubokim izrezima, sukanja na jednoj strani prikupljenih iznad kolena kako bi se pokazale podsuknje toliko raznobojne da su pored njih prsnici delovali bezbojno. Mnogi muškarci i sve žene nosili su velike naušnice u obliku alki, a na rukama su im obično tri do četiri prstena svetlucala obojenim staklom. I muškarci i žene dodirivali su dugačke zakrivljene noževe zataknute za pojaseve i mrko su odmeravali strance. Dva trgovačka karavana iz Amadicije zaustavila su se u Venčanom nožu, ali trgovci su obedovali u sopstvenim sobama, a vozari su ostajali s kolima. Elejna, Ninaeva i ostale žene takođe nisu sišle.

„Žene su... drugačije", reče Nalesin uz osmeh, prstima šiljeći bradicu. Odgovarao je Džuilinu, a zapravo je reči uputio Metu. On uglavnom nije bio tako ukočen u prisustvu običnog naroda, ali Džuilin je bio iz tairenskog običnog naroda, a to je, izgleda, bilo važno, pogotovo što je Džuilin naglasio kada mu se obratio: „U Tiru postoji izreka: ’Aes Sedai je deset žena u jednoj koži.’ Narod je ponekad vrlo mudar, spalilo mi dušu ako nije.“

„Bar niko nije učinio ništa, da se tako izrazim, surovo", reče Tom, „mada sam pomislio da smo blizu toga kada je Elejna napomenula kako je od Birgite napravila svog prvog Zaštitnika.“

„Lovkinja?", uzviknu Met. Nekoliko meštana oštro ga pogleda, te on spusti glas. „Ona je i Zaštitnik? Elejnina Zaštitnica?“ Pa, to sasvim sigurno objašnjava štošta.

Tom i Džuilin se zgledaše preko krigli.

„Ona će biti zadovoljna kad sazna da si prokljuvio kako je Lovac na Rog“, reče Tom brišući pivo s brkova. „Da, jeste, a to je zamalo izazvalo pravo čerupanje, takođe. Džaem ju je odmah prihvatio kao mlađu sestru, ali Vandena i Adeleas...“ On duboko uzdahnu. „Nijedna ni druga nisu bile srečne što je Elejna već izabrala Zaštitnika – čini se da većina Aes Sedai godinama čeka pre nego što izabere prvog – a posebno su bile nezadovoljne što je izabrala ženu. A zbog njihovog nezadovoljstva Elejna se samo još više ukočila.“

„Čini se kako one ne vole da rade ono što niko ranije nije radio", dodade Džuilin.

„Zaštitnica", mrmljao je Nalesin. „Znao sam da će se sve promeniti sa Ponovorođenim Zmajem, ali Zaštitnica?“

Met slegnu ramenima. „Pretpostavljam da će poslužiti, dok god ume da koristi taj luk. Ode nakrivo?", upita on Džuilina, koji se zagrcnuo pivom. „Dajte mi dobar luk umesto mača, u svako doba. Još bolje, borbenu batinu, ali i luk će poslužiti. Nadam se samo da mi se ona neće isprečiti na putu kada bude vreme da Elejnu odvedem Randu.“

„Mislim da ume da gađa.“ Tom se nagnuo preko stola da potapše Džuilina po leđima. „Mislim da ume, Mete.“

Ali ako su Ninaeva i ostale imale nameru da se počupaju – a Met nije želeo da bude ni deset milja od poprišta, s lisičjom glavom ili bez nje – nisu to pokazivale. Video je samo suprotstavljanje i još pokušaja da se usmerava na njega, počevši od časa kada je sedlao Kockicu jutro posle prvog pokušaja. Na sreću, usredsredio se da odbije Nerima, koji je smatrao da sedlanje Metovog konja treba da bude njegov posao, pa je čak nagoveštavao kako bi on to bolje uradio, a udar hladnoće trajao je samo trenutak, tako da Met nije davao nikakve spoljne nagoveštaje kako je išta primetio. Odlučio je da tako uzvraća. Bez pogleda, bez mrštenja, bez optužbi. Neće obraćati pažnju na njih i nek se krčkaju u sopstvenom sosu.

Imao je mnogo prilika da ne obraća pažnju na njih. Srebrni privezak još dva puta se ohladio pre nego što su stigli do puta, onda još nekoliko puta tokom dana, te večeri, a potom svakog dana i večeri koji su sledili. Ponekad bi se to pojavilo i nestajalo za dva treptaja oka, a ponekad je bio siguran kako traje po čitav sat. Nikada nije bio siguran koja je odgovorna, naravno. Ili najčešće nije. Jednom, kada se od vrućine osuo po leđima a marama oko vrata samo što mu nije otkinula glavu, uhvatio je Ninaevu da pilji u njega kada se privezak ohladio. Toliko se mrštila da je jedan seljak, koji je tuda prolazio i štapom bockao svoga vola ne bi li ga naterao da se pokrene malo brže, počeo da se osvrće ka njoj kao da se plaši da će se njen pogled svakog trenutka okrenuti ka njemu i možda mu ubiti vola u zaprezi. Tek kad joj je Met uzvratio mrštenjem, ona se lecnu i umalo ispade iz sedla, a hladnoća prestade. Za ostalo jednostavno nije mogao da kaže. Povremeno je primećivao kako ga posmatraju dve ili tri među njima, uključujući i Avijendu, koja je još uvek pešačila i vodila svoga konja. Ostale su, kad bi ih krišom pogledao, razgovarale ili posmatrale orla na nebu bez oblaka ili velikog crnog medveda, upola većeg od čoveka, koji je stajao među drvećem na strmoj padini što se videla s puta. Jedino zadovoljstvo koje je izvlačio iz svega toga bio je osećaj da Elejna nije zadovoljna. Nije znao zbog čega, a i nije ga bilo briga. Proverava njegove ljude. Tapše ga po glavi uz pohvale. Da je od onih ljudi koji tako nešto rade, šutnuo bi je.

Istina je, međutim, da je počeo da oseća i te kakvo nezadovoljstvo sobom. Šta god da su radile, to nije na njemu ostavljalo nikakav trag koji malo Nerimovog melema utrljanog na grudi ne bi moglo da izleči. Nerim ga je uveravao kako nije dobio promrzline. Osećao se samozadovoljno do četvrtog poslepodneva. Upravo se probijao od štale u kojoj je ostavio Kockicu ka Južnom obruču, ljuspavoj dvospratnici od belo obojenih cigala, u ruševnom selu od belo obojenih cigala i muva po imenu So Teher, kada ga nešto mekano udari pravo među lopatice. Sa mirisom konjske balege u nozdrvama, on se okrete u mestu spreman da prožvaće rupu u štalskom momku ili kakvom soteherskom neotesanku, imao nož ili nemao. Nije bilo ni štalskog momka ni neotesanca. Samo je Ađeleas nešto užurbano švrljala u svojoj beležnici i klimala glavom. Šake su joj bile potpuno čiste.

Met uđe u krčmu i od gostioničarke naruči punč, a onda promeni mišljenje i zatraži joj da mu ipak donese rakiju, zamagljenu tečnost za koju je dugonoga žena tvrdila da je napravljena od šljiva, ali koja je imala ukus kao da se njome može skidati rđa. Džuilin se zadovoljio da je samo omiriše, a Tom nije hteo ni to da uradi. Čak je i Nalesin otpio samo gutljajčič pre nego što je zatražio punč, a Nalesin je bio spreman da pije bilo šta. Met je izgubio račun koliko je majušnih kalajnih kupa iskapio, ali Nerim i Lopin su zajedno morali da ga odvuku u krevet. On nikada nije sebi dopustio da se zapita ima li njegov medaljon ikakva ograničenja. Imao je i više dokaza nego što bi mu trebalo da zaustavlja saidar, ali ako su mogle da nešto podignu i bace na njega pomoću Jedne moći...

Zato je bio loše raspoložen, i jezik kao da mu je bio obložen perjem, i u glavi kao da su udarali bubnjevi, a znoj je lio niz njega zbog sunca iznad glave, kada petog dana put stiže do vrha uspona da bi otkrio Ebou Dar, koji se prostirao dole pod njima, opkoračivši široku reku Eldar, sa ogromnom lukom punom brodova u pozadini.

Njegov prvi utisak o gradu bio je belina. Bele zgrade, bele palate, bele kule i tornjevi. Kupole poput oštrih belih repa ili krušaka najčešće su imale plave, grimizne ili zlatne trake, ali uglavnom je grad bio beo i odbleskivao na suncu toliko da mu je to vređalo oči. Kapija ka kojoj je put vodio bila je širok i visok zašiljeni luk u belo okrečenom zidu, toliko debelom da su dvadeset koraka jahali u hladu pre nego što su ponovo izašli na sunce. Izgledalo je da je to grad trgova, kanala i mostova, prostranih zakrčenih trgova sa vodoskocima i kipovima na sredini, sa širokim i uskim kanalima kojima su ljudi plovili u barkama, s mostovima svih veličina, nekim niskim, a nekim sa visokim lukom, a nekim, opet, dovoljno velikim da su se duž njih redale radnje. Palate sa gustim kolonadama stubova stajale su pokraj radnji koje su izlagale krpice i materijale; četvorospratnice sa ogromnim zalučenim prozorima skrivenim iza kapaka stajale su kraj štala, grnčarskih radnji i ribarnica.

Na jednom od tih trgova Vandena zauzda konja da bi se posavetovala sa Adeleas dok se Ninaeva mrštila na njih a Elejna je piljila kao da joj ledenice vise sa nosa i brade. Na Elejnino nagovaranje, Avijenda se uspentrala na svoju dugonogu čilatastu ždrebicu zarad ulaska u grad, ali sada se smandrljala s nje jednako trapavo kao i kad je uzjahivala. Gledala je okolo radoznalo kao i Olver, koji je razrogačio oči još kad se grad prvi put pojavio na vidiku. Birgita je delovala kao da pokušava da prati Elejnu na isti način na koji je Džaem kaskao za Vandenom.

Met iskoristi priliku i poče da se hladi šeširom i posmatra oko sebe.

Najveća palata koju je video zauzimala je celu jednu stranu trga, sva u kupolama i tornjevima i kolonadama na tri ili četiri sprata iznad zemlje. Na ostale tri strane mešale su se velike kuće sa gostionicama i radnjama, sve do jedne bele. Kip žene u lepršavoj odeći, viši od Ogijera, stajao je na još višem postolju na sredini trga, jedne ruke podignute, pokazujući na jug, prema moru. Samo je šačica ljudi hodala preko kamenih ploča, a to nije ni čudilo po toj vrućini. Nekolicina je jela svoj podnevni obrok na najnižim stepenicima postolja, a golubovi i galebovi jatili su se na sve strane tukući se za ostatke. Bila je to slika i prilika spokoja. Met nije shvatao zašto odjednom oseća kako mu se kockice kotrljaju u glavi.

Dobro je poznavao taj osećaj. Ponekad bi ih osetio kada je imao mnogo sreće u kocki. Uvek su bile prisutne kada se spremala bitka. A činilo se i da dolaze kad god je trebalo da donese važnu odluku, takvu gde greška dovede čoveka da završi s prerezanim vratom.

„Ući ćemo sada, kroz jednu od nižih kapija“, objavi Vandena. Adeleas je klimala glavom. „Merilila će se postarati da nam dodele odaje u kojima ćemo se osvežiti.“

To mora da je značilo kako je ovo Tarezinska palata, gde je Tilin Kvintara od Kuće Mitsobar sedela na Prestolu vetrova, a u stvarnosti vladala na možda stotinak milja oko Ebou Dara. O ovom putu saznao je tek ponešto, između ostalog to da Aes Sedai idu da se sastanu sa jednom od svojih u palati, a naravno i sa Tilin. Aes Sedai će se sresti sa kraljicom. Met pogleda tu ogromnu gomilu belog mermera i belo okrečenog kamena i pomisli kako bi bilo odsesti unutra. On je voleo palate, obično; u najmanju ruku, voleo je svako mesto sa poslugom i zlatom, a ni meke perine nisu bile na odmet. Ali kraljevska palata značila je plemstvo gde god da se okreneš. Met je više voleo plemiće u manjim količinama; čak je i samo Nalesin umeo da ga razdražuje.

A palata te veličine značila je ili neprekidno se pitati gde su Ninaeva i Elejna ili pokušati da im postavi stražu. Nije mogao da se odluči šta bi bilo gore – da ga puste da se vuče za njima kao nekakav telohranitelj ili da ga odbiju.

Gotovo je mogao da čuje Elejnu kako govori onim hladnim glasom: molim nađite neki smeštaj za gospara Kautona i moje ljude. I postarajte se da dobiju hranu i vodu. Ona bi to uradila, zaista. Onda bi se pojavljivala niotkuda da ih proveri i naređivala mu da uradi ono što je ionako nameravao. A opet, ako su ona i Ninaeva igde mogle biti sigurne od nevolja, to je bila palata.

Sem toga, on je želeo mesto na kome će moći da podigne noge i ispija punč, sa devojkom na kolenu da mu trlja slepoočnice. Pomogao bi i vlažan peškir.

Bolela ga je glava. Usedelička pridika koju mu je Elejna očitala toga jutra, o opakosti pića i davanju primera, još mu je odzvanjala u ušima. Još jedan razlog da sve prekine. Bio je preslab da bi joj odgovorio, tek je ustao iz kreveta i pitao se hoće li će moći da uzjaše Kockicu, a ona se ionako već toliko puta izvukla. Ako je sada ne prekine, nateraće njega da je pozdravlja stisnutom pesnicom na čelu.

Sve mu je to prolazilo kroz glavu za onoliko vremena koliko je trebalo da Vandena okrene svog škopca ravnih sapi prema palati. „Ja ću za svoje ljude potražiti sobe u nekoj od ovih gostionica", glasno reče on. „Ako ti ili Elejna nameravate da izlazite, Ninaeva, možete mi javiti, a ja ću poslati nekoliko ljudi da vas otprate.“ To verovatno neće učiniti – niko nije mogao da ubedi ženu koja smatra kako u medvedoj jami i bez ikakavog oružja može sama o sebi da vodi računa – ali mogao je da se kladi kako će Vanin pronaći način da sazna kada izlaze. A ako ne on, onda Džuilin; hvatač lopova trebalo bi da zna kako. „Može ova.“ Nasumice izabravši on pokaza na široku zgradu sa druge strane trga. Znak koji nije mogao da pročita visio je iznad zalučenog ulaza.

Vandena pogleda u Adeleas. Elejna pogleda u Ninaevu. Avijenda se namršti na njega.

Međutim, on nijednoj nije dao priliku da progovori. „Tome, Džuiline, šta kažete na nekoliko krigli punča?“ Možda bi voda bila bolja; nikada u životu nije toliko pio.

Tom odmahnu glavom. „Možda kasnije, Mete. Bolje da ostanem u blizini, ako slučajno zatrebam Elejni.“ Taj gotovo očinski osmeh koji joj je uputio izblede kada je primetio da ona zbunjeno pilji u Meta. Džuilin se nije smešio – u poslednje vreme je to retko činio – ali i on reče kako bi morao da ostane u blizini, možda kasnije.

„Kako god želite", reče Met stavljajući šešir. „Vanine, Vanine!“ Debeljko je s obožavanjem zurio u Elejnu i sada se trže. Čak je i pocrveneo! Svetlosti, ta žena loše utiče na ljude.

Dok je Met okretao Kockicu, Elejnin glas udari ga u leđa, još stegnutiji nego tog jutra. „Ne smeš ih pustiti da se opijaju, gosparu Kautone. Neki muškarci nemaju pojma kada treba da prestanu. Sasvim sigurno ne treba da puštate malog dečaka da gleda pijane ljude.“

On stisnu zube i odjaha preko trga ne osvrćući se. Olver ga je posmatrao. Moraće da upozori ljude da se ne opijaju pred mališom, pogotovo Mendejra. Svetlosti, kako je samo mrzeo kada mu pridikuje šta treba da radi! Ispostavilo se da se gostionica zove Izgubljena žena, ali znak nad ulazom i zajednička soba obećavali su sve što je Met želeo. Odaja visoke tavanice sasvim sigurno je bila hladnija nego što je bilo napolju; široke lučne prozore zasenčili su drveni kapci s ukrasnom rezbarijom. Izgledali su kao da imaju više rupa nego drveta, ali su pravili hladovinu u sobi. Stranci su sedeli među meštanima, vitak Muranđanin ufitiljenih brkova, zdepasti Kandorac sa dva srebrna lanca na kaputu, preko grudi, i drugi koje Met nije odmah prepoznao. Slabašna izmaglica dima iz lula ispunjavala je vazduh, a dve žene koje su svirale piskave flaute i čova sa bubnjem među kolenima izvodili su neku čudnu muziku. Najbolje od svega, devojke koje su posluživale bile su lepuškaste, a muškarci su bacali kockice za četiri stola. Kandorski trgovac igrao je karte.

Dostojanstvena gostioničarka predstavila se kao Setejl Anan, iako njene oči boje lešnika sigurno nisu bile eboudarske. „Dobri moji lordovi...“ Velike zlatne alke u njenim ušima zanjihaše se dok je klanjala glavom koliko prema Metu toliko i prema Nalesinu. „...Može li Izgubljena žena da vam ponudi svoj skromni smeštaj?“

Bila je lepa i pored nešto sedih u kosi, ali Met joj je posmatrao oči. Nosila je venčani nož koji je visio sa pripijene ogrlice, čiji se balčak sa crvenim i belim kamenovima ugnjezdio među njenim izdašnim oblinama, a imala je i jedan od onih zakrivljenih noževa za pojasom. I pored toga on nije mogao da skine osmeh s lica. „Gazdarice Anan, osećam se kao da sam stigao kući.“

Začudo, kockice u njegovoj glavi prestale su da se kotrljaju.