39 Mogućnosti

Nameštajući ešarpu, Egvena je proučavala Meta. Očekivala je da deluje kao medved sateran u ćošak, ali samo je izgledao splasnulo i znojavo. Toliko toga je htela da pita – kako je Rand saznao za Salidar? Kako je samo mogao da zna da je pronašla način da Putuje? Šta je Rand nameravao? – ali neće pitati. Od Meta i njegove družine Crvena ruka zujalo joj je u glavi. Možda joj je Rand upravo poslao dar sa nebesa.

„Moja naslonjača?", reče tiho. Nadala se da je primetio kako se ona ne znoji, a ni Elejna i Ninaeva. U svakom slučaju, Ninaeva ne baš mnogo. Sijuan im je otkrila štos, i nije imalo nikakve veze sa Moći, već se samo trebalo naročito usredsrediti. Ninaeva je bila prilično ljuta, što i nije iznenađujuće, što ih Sijuan tome nije naučila ranije, ali Sijuan joj je mirno odvratila da je to namenjeno Aes Sedai, a ne Prihvaćenima. Za sada je Egvena uspevala da kontroliše svoje misli, kad je bilo sestara u okolini, a hladno lice namesto oznojenog takođe je izgleda bilo od pomoći, kada je njihov stav u pitanju. Barem kod nekih. Trebalo bi čuda da učini s Metom. Ako on ikada prestane da zuri u prazno i primeti ih. „Mete? Moja naslonjača?“

On s trže, a onda ustade i stade sa strane nemo piljeći u nju, pa u Elejnu, zatim u Ninaevu, kao da su nekakva zagonetka. Pa, Ninaeva i Elejna posmatrale su ga gotovo istovetno, a one su, sasvim sigurno, imale bolje razloge.

Ona otrese jastučiće pre nego što ih je vratila na stolicu, sa zahvalnošću misleći na Čezu. Posle dva dana više joj nisu bili potrebni, ne stvarno, ali bilo je ili da se odrekne kupanja ili da pristane na jastuke dok se pokazivao i nagoveštaj modrice. Čeza bi uklonila jastučiće da joj je Egvena kazala. Oznojenog ili hladnog lica, Egvena je bila Amirlin Tron, pred kojom se kraljevi klanjaju a kraljice spuštaju u naklon, pa iako nijedan to do sada nije uradio; upravo ona će izvesti Elaidu na suđenje i pogubljenje po kratkom postupku, a onda dovesti u red celu Belu kulu, a to znači i ceo svet. Čeza bi to učinila, a onda bi posmatrala Egvenu povređenim, prekornim pogledima jer joj nije dopustila da se stara o njoj, tako da je bilo mnogo lakše jednostavno ostaviti jastučiće.

Namestivši se i skrstivši šake na stolu ona reče: „Mete...“ On je smesta prekide.

„Ovo je stvarno ludo, znaš“, reče joj on tiho. Tiho, ali sasvim odlučno. „Završićeš otfikarene glave, Egvena. Sve vi ćete. Odrubiće – vam – glave.“

„Mete", kaza ona glasnije, ali on je samo nastavljao.

„Slušaj, još možeš da se izvučeš iz ovoga. Ako one misle da si im ti Amirlin, možeš da pođeš sa mnom da... da pogledaš Družinu. Ti napravi prolaz, a onda ćemo nestati pre no što ova gomila praznoglavih luđakinja stigne i da trepne.“

Ninaeva je videla kako saidar nestaje oko njega, ali ona se nosila s jogunastim muškarcima mnogo pre no što je naučila da usmerava. Uz promuklo režanje: „Ugrejaćeš moju zadnjicu?", za koje je Egvena smatrala da nije bilo namenjeno tuđim ušima, Ninaeva vešto pokupi suknje i šutnu Meta u njegovu zadnjicu, tako jako da se teturao sve do zida pre nego što se zaustavio. Elejna pršte u smeh, a onda se brzo preseče, ali još je podrhtavala, sjajnih očiju.

Egvena je grizla usnu da ne bi i sama počela da se smeje. Met lagano okrenu glavu da se zagleda u Ninaevu, koja je, razrogačenih očiju, bila slika i prilika uvređenosti i besa. Onda on skupi obrve, pa povlačeći raskopčan kaput kao da ga ispravlja lagano krenu ka njoj. Polako, jer je šepao. Egvena prekri usta rukama. Stvarno ne bi bilo lepo da se smeje.

Ninaeva se ukočeno ispravi, a onda se, izgleda, ponečega i doseti. Možda je bila dovoljno ljuta da usmerava, ali saidar je, izgleda, bio beskoristan kad je on u pitanju. Met je bio visok za Dvorečane, upadljivo viši od nje, upadljivo jači, a tu je bio i nesumnjivo opasan odsjaj u njegovim očima. Ona brzo pogleda u Egvenu i poravna haljinu, pokušavajući da održi dostojanstven izraz lica. Met priđe bliže, olujnog lica. Još jedan hitar pogled, i na licu joj se promoli zabrinutost, a ona uzmače za korak.

„Mete“, reče Egvena ravnim glasom. Nije se zaustavio. „Mete, prekini da izigravaš budalu. U priličnom si sosu, ali mislim da ču moći da te iščupam, ako budeš slušao šta ti se kaže.“

Konačno se zaustavio. Iskezio je zube na Ninaevu, upozoravajuće mahnuo prstom, onda joj okrenuo leđa i spustio pesnice na pisaći sto. Ja sam u sosu? Egvena, skočila si s drveta u medveđu jazbinu, a misliš da je sve u redu jer se još nisi prizemljila!“

Ona mu se umirujuće osmehnu. „Mete, nema ih mnogo u Salidaru sa lepim mišljenjem o Zmajuzakletima. Lord Brin ga zasigurno nema, niti njegovi vojnici. Čuli smo pojedine krajnje uznemiravajuće pripovesti. I neke od kojih ti se želudac prevrće.“

„Zmajuzakleti!“, urliknu on. „Kakve to veze ima sa mnom? Ja nisam krvavi Zmajuzakleti!“

„Naravno da jesi, Mete.“ Izgovorila je to kao nešto najočitije na svetu. Što je i bilo, samo ako se malo razmisli. „Ideš tamo gde te Rand pošalje. Šta si onda ako ne Zmajuzaklet? Ali, ako me budeš slušao, moći ću da ih sprečim da tvoju glavu nataknu na koplje. U stvari, nisam sigurna da bi lord Brin koristio koplje – uvek se žali kako ih nema dovoljno – ali sigurna sam da bi nešto smislio.“

Met pogleda u druge dve žene, a Egvena za trenutak stisnu usne. Bila je vrlo jasna, ali on kao da je tražio nagoveštaje o čemu ona to govori. Elejna mu odvrati suzdržanim osmehom i odlučnim potvrdnim klimanjem glave. Ona možda nije videla kuda ih Egvena vodi, ali je znala kako ova ne priča samo da bi slušala zvuk sopstvenog glasa. I dalje se upinjući da održi dostojanstven izraz lica i cimajući pletenicu, Ninaeva mu samo pokaza zube, ali tako je možda i bilo bolje. Već je počinjala da se znoji – gubila je usredsređenost kada bi se naljutila.

„Sad slušaj, Egvena“, reče Met. A opet, možda ništa nije stvarno dovoljno. Uspeo je da joj se obraća razumnim a istovremeno snishodljivim glasom, na najuvredljiviji mogući način. „Ako želiš da zoveš sebe Amirlin, možeš. Rand će ti raširenih ruku poželeti dobrodošlicu u Kaemlin, čak iako ne dovedeš te Aes Sedai njemu, ali znam da će biti van sebe od sreće ako to učiniš. Kakve god muke da imaš sa Elaidom, on može da ih sredi. Ona zna da je on Ponovorođeni Zmaj. Svetlosti, pa sećaš se njenoga pisma. Mislim da ćeš dobiti svoju Belu kulu lepo zakrpljenu dok kažeš Crni Džek. Nema bitaka. Nema prolivanja krvi. Ti znaš da ne želiš krvoproliće, Egvena.“

To nije želela. Kad se prva krv prolije između Salidara i Tar Valona, biće teško ponovo isceliti Kulu. Kad se prolije prva krv Aes Sedai, to će možda biti i nemoguće. Pa ipak, Elaida se mora svrgnuti, a Egvena će učiniti ono što mora. Samo što joj se to nije dopadalo. A nije joj se dopadalo ni da joj Met kazuje ono što već zna, pogotovo što je bio pravu. A još manje na taj način. Stvarno se naprezala da drži ruke mirno na tom stolu. Želela je da ustane i prilepi mu zaušku.

„Kako god ja nameravala da postupim sa Random", hladno mu je saopštila, „možeš biti sasvim siguran da to nije odvođenje Aes Sedai na polaganje zakletve ni njemu ni bilo kom drugom muškarcu.“ Hladno i bez rasprave; hladno saopštavanje proste činjenice. „Kako ću se nositi sa Elaidom moja je stvar i tebe se to ne tiče. Ako imaš imalo razuma, Mete, držaćeš usta zatvorena dok god si u Salidaru i pravićeš se manji od miša. Počni da pričaš Aes Sedai šta će im Rand učiniti čim kleknu pred njega, pa možeš dobiti odgovor koji ti se uopšte neće dopasti. Pričaj kako ćeš me odneti, ili Ninaevu, ili Elejnu, pa ćeš stvarno imati mnogo sreće ako te neko ne proburazi mačem.“

On se trže, ispravi i pokaza joj zube. „Razgovaraću ponovo s tobom kada budeš spremna da slušaš razum, Egvena. Je li Tom Merilin tu negde?“ Ona mu kruto klimnu glavom. Šta li će mu Tom? Verovatno da bi se utopio u vinu. Pa, trebaće mu mnogo sreće da ovde pronađe krčmu. „Kad budeš spremna da slušaš", ponovi namršteno, pa krenu – odšepa – ka vratima.

„Mete", obrati mu se Elejna. „Na tvom mestu ne bih pokušavala da odem. Ući u Salidar mnogo je lakše nego izaći iz njega.“

On joj se drsko iskezi, a odmerio ju je od glave do pete tako da je imao sreće što mu Elejna nije zavalila ćušku koja bi mu rasklatila zube. „Tebe, plemenita gospo, vraćam u Kaemlin, makar morao da te uvežem kao paket za Randa, spaljen bio ako to ne uradim. A isto ću tako krvavo otići kad mi se ćefne.“ Njegov naklon bio je podsmešljiv, prema Elejni i prema Egveni. Ninaeva je dobila samo režanje i još jednu pretnju prstom.

„Kako Rand može da ima takvog nepodnošljivog neotesanka za prijatelja?", upita Elejna još pre nego što su se vrata zatvorila za njim, ne obraćajući se nikome posebno.

„Rečnik mu se sasvim sigurno pokvario", natušteno je gunđala Ninaeva, odmahujući glavom tako da joj je pletenica pala niz leđa. Egvena pomisli da se ova možda plaši da će je iščupati iz korena ako je ne odmakne što dalje od sopstvenih šaka.

„Trebalo je da ga pustim da uradi ono što je pretio, Ninaeva. Moraš pamtiti da si sada Aes Sedai. Ne možeš šetati uokolo i šutirati ljude, niti im deliti zauške niti ih lemati štapom.“ Ninaeva je piljila u nju dok su joj se usta bezglasno pomerala, a lice postajalo sve crvenije i crvenije. Elejna iznenada stade pomno da proučava tepih.

Egvena uzdahnu, savi prugastu ešarpu i odloži je sa strane, na sto. Tako je podsećala Elejnu i Ninaevu da su same; ponekad bi zbog ešarpe počinjale da joj se obraćaju kao Amirlin Tron umesto kao Egveni al’Ver. Kao i uvek, upalilo joj je. Ninaeva duboko uzdahnu.

Međutim, pre nego što je uspela da progovori Elejna upita: „Misliš li da pridružiš njega i njegovu družinu Crvene ruke Garetu Brinu?“

Egvena zavrte glavom. Zaštitnici su prijavili da u Metovoj Družini trenutno ima oko šest ili sedam hiljada ljudi, više nego što se sećala iz Kairhijena, množina sa kojom se mora računati, iako ni izbliza onako velika kao što su tvrdila dvojica zarobljenika, ali Brinovi vojnici zaista ne bi prihvatili Zmajuzaklete. Sem toga, imala je sopstvene nacrte, koje im objasni kad su privukle stolice stolu. To je ličilo na ćaskanje u kuhinji. Ona gurnu ešarpu još dalje.

„To je sjajno.“ Elejnin osmeh jasno je pokazivao da to stvarno misli. A opet, Elejna je uvek govorila baš ono što i misli. „Ni ja nisam mislila kako će ono drugo upaliti, ali ovo je sjajno.“

Ninaeva razdraženo šmrknu. „Zašto misliš da će se Met složiti? On je u stanju da gurne motku kroz žbice, čisto radi zabave.“

„Mislim da je dao obećanje", jednostavno reče Egvena, a Ninaeva klimnu glavom. Polako, oklevajući, ali klimnula je. Elejna je delovala izgubljeno, naravno; ona ga nije poznavala. „Elejna, Met radi ono što mu je drago, oduvek je bio takav.“

„Koliko god krtola morao zarad toga da oljušti", progunđa Ninaeva, „ili koliko šibe popio.“

„Da, takav je Met", uzdahnu Egvena. On je bio najnerazumniji dečak u Emondovom Polju, možda i u Dve Reke. „Ali ako da časnu reč, on je se drži. A meni se čini kako je obećao Randu da će te vratiti u Kaemlin, Elejna. Primetila si kako je mene prestao da gnjavi" – na neki način i jeste – „ali kad si ti u pitanju ni za trenutak nije menjao reči. Mislim da će pokušati da bude uz tebe koliko i tvoja torbica za pojasom. Ali nećemo mu dopustiti ni da te vidi, ako ne bude radio ono što želimo.“ Ona načas ućuta. „Elejna, ako želiš da odeš s njim, možeš. Mislim, da odeš Randu. Čim potpuno iskoristimo Meta i njegovu Družinu.“

Elejna gotovo da i nije oklevala pre nego što je odmahnula glavom, vrlo odlučno. „Ne, Ebou Dar je suviše bitan.“ To je bila jedna pobeda, neočekivano postignuta jednostavnim predlogom. Elejna i Ninaeva treba da se pridruže Merilili na Tilininom dvoru. „Bar ću, ako ostane u blizini, imati nekoliko dana da pogledam taj ter’angreal koji nosi. To mora da je to, Egvena. Nikakvo drugo objašnjenje se ne uklapa.“

Egvena je samo mogla da se složi. Ona je jedino nameravala da ga obavije Vazduhom tamo gde je stajao, da uputi tek nežno podsećanje na to koga je pokušavao da kinji, ali tokovi su ga dotakli, a potom su se istopili. To je bilo jedino moguće objašnjenje. Prestali su da postoje kada su ga dodirnuli. Još je pamtila preneraženost koju je osetila tog trenutka, a onda shvati kako nije jedina koja poravnava sasvim uredne suknje.

„Neki Zaštitnik bi mogao da mu malo prevrne džepove.“ Ninaeva je zvučala više nego zadovoljno pri pomisli na tu sliku. „Pa da vidimo kako bi se to dopalo gosparu Metu Kautonu.“

„Ako mu išta oduzmemo", strpljivo reče Egvena, „ne mislite li da bi mogao da se uskopisti kad počnemo da mu govorimo šta treba da radi?“ Primanje naređenja Metu nikada nije bilo jača strana, a u blizini Aes Sedai i Jedne moći obično je gledao da iskoristi prvu mogućnost da zbriše. Možda će njegovo obećanje Randu to zaustaviti – mora da ga je dao; nije postojalo drugo objašnjenje za njegovo ponašanje – ali nije želela da se kocka s tim. Ninaeva klimnu glavom, iako vrlo nevoljno.

„Možda...“ Lupkajući prstima po stolu, Elejna je za trenutak zamišljeno zurila u prazno. „Možda bismo mogle da ga povedemo u Ebou Dar. Tako bih imala više prilike da se pozabavim ter’angrealom. Mada, ako zaustavlja saidar, ne vidim kako ću ikada uspeti da ga proučim.“

„Da povedemo tog mladog huligana!?“ Ninaeva se ukipi. „Nije moguće da to stvarno misliš, Elejna. On bi nam zagorčao svaki dan; vrlo je umešan u tome. Nikada ne bi radio ono što mu se naloži. Sem toga, nikada to ne bi mirno primio. Toliko je obuzet time da te vodi u Kaemlin da ga ne bi od toga odvojila ni pomoću ćuskije i konjske zaprege.“

„Ali ako namerava da me drži na oku sve dok ne odem u Kaemlin" reče joj Elejna, „onda neće imati izbora osim da krene. To je savršeno.“

„To možda i nije loša zamisao", ubaci se Egvena dok je Ninaeva tražila još neki razlog. Poslati ih za tom zdelom i dalje joj se činilo ispravno, ali što je više razmišljala o mestu na kome će je tražiti, više se brinula. „Nekoliko vojnika bi mogli biti odlična zamisao, osim ako niste pokupile Zaštitnike ne obaveštavajući me o njima. Tom i Džuilin su sasvim kako treba, kao i Birgita, ali mesto na koje idete prilično je gadno.“

„Nekoliko vojnika bilo bi savršeno dovoljno", reče Elejna, malo porumenevši, „samo dok umeju da se pridržavaju naređenja.“

Ninaeva nije baš odmerila Elejnu, ali značajno je otćutala pre nego što je plahovito odmahnula glavom. „Teško da ćemo se upuštati u dvoboje, Egvena, koliko god da su ti iz Ebou Dara osetljivi. Tom i Džuilin biće sasvim dovoljni. Lično, mislim da su sve te priče koje smo čule smišljene kako bi nas navele da odustanemo.“ Svi su čuli priče o Ebou Daru otkad su se pronele vesti o njihovom odlasku; Čeza ih je čula nekoliko, a svaka je bila žalosnija i užasnija od prethodne: neznanci ubijeni zbog poprekog pogleda pre no što su stigli i da trepnu, žene koje su ostale udovice i deca koja su ostala siročad zbog jedne jedine reči, žene koje se bore na ulici, noževima. „Ne, ako smo preživele Tančiko samo sa Tomom i Džuilinom, a Lijandrin i njenih Crnih sestara bilo je uokolo i previše, sasvim lepo ćemo proći u Ebou Daru bez Metovih kakvih god vojnika. Met zapoveda vojnicima! Pa on nije mogao da se seti kako treba da pomuze očeve krave dok ga ne bi posadili na stoličicu i uvalili mu vedro.“

Egvena slabašno uzdahnu. Isto se dešavalo svaki put kad bi se pomenula Birgita; zurile su kao da ih je nešto ubolo u stražnjicu, a onda bi ili zamucale nešto o njoj ili bi se ponašale kao da uopšte nije ni pomenuta. Jedan pogled ubedio je Egvenu da je žena koja je pratila Elejnu i Ninaevu uokolo – posebno Elejnu, zbog nečega – ista ona koju je videla u Tel’aran’riodu. Birgita iz legendi, strelac koji nikada ne promašuje, jedan od mrtvih junaka koji čekaju poziv Roga Valera. Mrtva heroina, a ne živa žena koja hoda ulicama Salidara, a opet ista osoba, ni manje ni više. Elejna još uvek nije davala nikakva objašnjenja, samo obzirno, posramljeno mrmljanje o tome kako ne može da govori o onome o čemu su se dogovorile da ne govore. Sama Birgita, junakinja iz legendi, okrenula bi se na drugu stranu ili pobegla u poprečne ulice ako bi opazila Egvenu. Da je dovede u svoju odaju po naređenju i zahteva objašnjenje nije dolazilo u obzir; obećala je, na kraju krajeva, koliko god sve ovo izgledalo glupo. U svakom slučaju, tu gotovo i da nije bilo štete. Ona je samo želela da zna zbog čega. I kako.

Za trenutak smetnuvši s uma Birgitu, ona se nagnu preko stola ka Ninaevi. „Možda ne možemo naterati Meta da potpuno sluša naređenja, ali zar ne bi bilo divno gledati ga kako se krčka jer mora da vam bude telohranitelj?“

„To bi stvarno vredelo videti", zamišljeno ubaci Elejna, „ako ga je Rand zaista imenovao vojskovođom. Majka je uvek govorila kako najbolji ljudi oklevaju da prime naređenja i da su uvek vredni obuke. Ja ne vidim Meta kao jednog od najboljih – Lini kaže: ’Budale slušaju samo sebe’ – ali ako možemo dovoljno da ga naučimo da ne ispadne potpuna budala kad nema nikoga ko bi ga spasao, učinićemo Randu ogromnu uslugu. Sem toga, potrebno mi je vreme, ako ću da proučavam taj ter’angreal.“

Egvena je pokušala da se ne osmehne; Elejna je uvek tako brzo sve shvatala. A opet, verovatno će pokušati da nauči Meta da sedi pravo. To bi vredelo videti. Dopadala joj se Elejna, divila se njenoj snazi, ali u tom takmičenju kladila bi se na Meta. Za dlaku.

Ninaeva se teško i tvrdoglavo povlačila. Met je bio uvrnut; on bi rekao „dole“ ako one kažu „gore“, samo da bi im terao inat. Doneo bi nevolje čak i da je zakucan u kaci. Morače neprestano da ga izvlače iz krčmi i rupa za kockanje. Na kraju je spala na tvrdnju kako će Met verovatno uštinuti Elejnu prvi put kad mu okrene leđa, i Egvena je znala da su nadvladale njena protivljenja. Met je sasvim sigurno proveo mnogo vremena jureći za ženama, sa čime je Egvena teško mogla da se složi, ali Ninaeva je znala, jednako dobro kao i ona, da i pored sveg njegovog zagledanja kad ne treba i kako ne treba, on je, izgleda, imao neverovatan njuh da izabere žene koje su želele da budu proganjane, čak i one najneočekivanije. Na nesreću, baš kad se Ninaeva spremala da konačno odustane, kucanje na vratima najavi Šerijam.

Šerijam uđe ne čekajući dozvolu, nikada je nije čekala. Hladnih očiju, ogrnuta svojom plavom ešarpom, zaustavila se da odmeri Ninaevu i Elejnu. Prva do Amirlin ili ne, Čuvar nije imala nikakava prava ovlašćenja osim onih koja Amirlin odluči da joj dodeli, a sasvim sigurno nije mogla otpustiti nikoga u Amirlininom prisustvu, a opet, njen pogled je vrlo jasno bio otpuštanje.

Elejna se glatko podiže, načinivši dubok zvaničan naklon ka Egveni. „Ako bi mi dopustila majko, trebalo bi da odem i pronađem Avijendu.“

Ninaeva je, međutim, uzvraćala pogled Šerijam sve dok Egvena ne pročisti grlo i vrati prugastu ešarpu na ramena.

Ninaeva pocrvene i skoči na noge. „I ja bi trebalo da pođem. Dženija je pomenula kako hoće da porazgovaramo o izgubljenim Talentima.“

Ponovno iznalaženje tih Talenata nije se pokazalo lako onoliko koliko se Egvena nadala. Sestre su bile vrlo spremne da govore; muka je bila navesti Mogedijen da shvati na šta se misli neodređenim opisima ili ponekad samo imenom, a onda se nadati da zaista nešto i zna. Bilo je sasvim dobro znati, na primer, da poravnavanje matrice čini metale čvršćim, ali ta žena je znala o metalima manje negoli o Lečenju, ali šta je, pod Svetlošću, bilo ispredanje Zemljovatre, ili muža suza?

Mogedijen se činila vrlo voljna da pomogne, čak kao da je očajnički to želela, pogotovo otkad ju je Sijuan naučila kako da ne primećuje vrućinu. Izgleda da je ona lagala Ninaevu i Elejnu u vezi s tim. Ubeđena da će Egvena to protumačiti kao njenu „jednu laž", puzala je na kolenima, cmizdreći i preklinjući, dok su joj zubi cvokotali, ljubeći porube njihovih sukanja. Voljna da pomaže ili ne, to joj je uzdiglo strah na nove visine. Neprekidna mučna kiša cmizdravog užasa bila je stvarno previše. I pored njene namerene odlučnosti, narukvica a’dama sada je ležala u Egveninoj torbici. Vratila bi je ona Ninaevi – i laknulo bi joj da je se otarasi – ali dodavanje te stvari od jedne do druge, pred drugima, pre ili kasnije izazvalo bi neku opasku.

Umesto toga ona samo reče: „Ninaeva, mislim da bi bilo najbolje kada bi izbegavala Meta, dok se malo ne ohladi.“ Nije bila sigurna da će Met zaista ostvariti svoje pretnje, ali ako je iko mogao da ga podstrekne na to, Ninaeva je mogla, a nakon toga niko je više ne bi ubedio. „Ili se bar postaraj da s njim razgovaraš kada uokolo ima mnogo ljudi. Možda i nekoliko Zaštitnika.“

Ninaeva zausti da nešto kaže, ali onda bez reči skupi usne; obrazi joj malo pobledeše, a ona proguta knedlu. Shvatila je na šta Egvena cilja. „Da. Da, mislim da bi to bilo najbolje, majko.“

Šerijam je posmatrala zatvaranje vrata uz blago mrštenje, koje joj je još uvek bilo na licu kada se okrenula Egveni. „Je li bilo teških reči, majko?“

„Samo ono što se i moglo očekivati kada se stari prijatelji sretnu posle dugo vremena. Ninaeva pamti Meta kao mangupče, a njemu više nije deset godina i on se tome protivi.“ Obavezane Štapom da ne lažu, Aes Sedai su iznošenja poluistine, četvrtistine i nagoveštaja razvile u pravu umetnost. Korisnu umetnost, po Egveninom mišljenju. Naročito sa Aes Sedai. Tri zakletve nikome nisu donele korist, a ponajmanje samim Aes Sedai.

„Ponekad je teško pamtiti da se ljudi menjaju.“ Uzevši stolicu iako joj nije bila ponuđena, Šerijam pažljivo namesti svoje plave svilene suknje. „Pretpostavljam da je, ko god zapovedao Zmajuzakletima, poslao mladog Meta sa porukom od Randa al’Tora? Nadam se da nisi rekla ništa što bi mogli smatrati obećanjem, majko. Vojska Zmajuzakletih udaljena manje od deset milja od nas stavlja nas u osetljiv položaj. Neće nam pomoći ako njihov zapovednik veruje da ćemo popustiti pred pretnjama.“

Egvena je za trenutak proučavala drugu ženu. Šerijam kao da ništa nije uzbuđivalo. Ili barem to nije pokazivala pred drugima. Šerijam je znala poprilično o Metu, kao i nekoliko drugih sestara u Salidaru. Može li to biti korisno da bi se uputio u ispravnom pravcu, ili će se zbog toga joguniti? Met, za kasnije, odlučno pomisli, Šerijam, sada. „Možeš li zamoliti nekoga da donese čaj, Šerijam? Malčice sam ožednela.“

Šerijamin izraz samo se malo promenio, iskošene oči samo se malo skupiše, tako malo da to gotovo nije ni dotaklo njenu prividnu smirenost. Međutim, Egveni se činilo da vidi pitanje koje čeka da iskoči. Šta li je to rekla Metu o čemu ne želi da razgovara? Kakva li je obećanja dala iz kojih će Šerijam morati da je izvlači a da pri tom ne odstupi pred Romandom i Lelejnom?

Šerijam samo kaza nekoliko reči nekome napolju, a kad se vratila na svoje mesto, Egvena joj ne pruži priliku da otvori usta. Umesto toga, udari je pravo među oči. Takoreći. „Izgleda da je Met zapovednik, Šerijam, i na neki način, ta vojska je poruka. Čini se da bi Rand želeo da dođemo k njemu, u Kaemlin. Pominjale su se i nekakve zakletve na vernost.“

Šerijam podiže glavu dok su joj se oči širile. Mada, samo delimično zbog uvređenosti na takav predlog. Bio je tu sasvim jasan nagoveštaj... Pa, kod svakog drugog osim kod Aes Sedai Egvena bi to nazvala strahom. Vrlo očekivano, ako je tako. Ako je ona obećala – a ona jeste bila iz istog sela i jedna od njenih koristi kao Amirlin bila je činjenica što je odrasla s Random – biće to pravi bezdan iz koga se treba izvući. Priča će se širiti, šta god da Šerijam učini; neke iz Dvorane možda će je kriviti za to, ili će bar to koristiti kao izgovor. Romanda i Lelejna nisu bile jedine Predstavnice koje su upozorile Egvenu da ne prihvata Šerijamine savete bez dogovora sa Dvoranom. Uistinu, Delana je bila jedina koja je u potpunosti podržavala Šerijam, ali ona je isto tako većala i sa Romandom i Lelejnom, kao da je nekako mogla da istovremeno sledi tri pravca. A čak i ako bi se Dvorana stavila pod upravu, kada bi vesti o obećanju stigle do Randa, kao i one o njegovom povlačenju, bilo bi deset puta teže obuzdati ga. Stotinu puta.

Egvena sačeka koliko da se Šerijamine usnice rastave, a onda ponovo prva progovori. „Naravno, rekla sam mu da je to smešno.“

„Naravno.“ Šerijamin glas nije bio tako smiren kao ranije. Vrlo dobro.

„Ali potpuno si u pravu. Ovo jeste osetljiv položaj. To je šteta. Tvoji saveti o tome kako da se nosim sa Romandom i Lelejnom bili su dobri, ali čini mi se da sada neće biti dovoljno samo povećati napore za pokret.“

Romanda ju je saterala u ćošak i natmureno joj očitala o tome kako preterana žurba vodi do propasti; vojska Gareta Brina mora se povećati, toliko da vesti o njenoj brojnosti uplaše Elaidu. A osim toga, Romanda je stalno naglašavala kako poslanstva vladarima moraju biti opozvana; nikome ko nije Aes Sedai ne sme se dopustiti da o nevoljama u Kuli dozna više no što se može izbeći. Lelejnu nije brinula ni vojska gospodara Brina niti vladari – i jedno i drugo bilo je nebitno – mada je savetovala oprez i čekanje. Pravilan pristup Aes Sedai koje su još uvek u Kuli sigurno će doneti plodove; Elaida može biti uklonjena sa Amirlin Trona a Egvena postavljena tako da niko osim nekolicine sestara nikada ne bi bio siguran šta se stvarno dogodilo. Vremenom, činjenica da je Bela kula ikada bila rascepljena smatraće se tek seoskom pričom. To bi možda i upalilo, kad bi imale dovoljno vremena. I kada čekanje ne bi Elaidi davalo isto toliko mogućnosti da utiče na sestre koje su ovde.

Druga razlika u odnosu na Lelejnu bila je u tome što je ona sve govorila uz osmeh savršenim za obraćanje polaznici ili Prihvaćenoj kojom se veoma ponosi. Egvenino ponovno otkriće Putovanja uzrokovalo je da se mnoge Aes Sedai osmehuju, iako je tek šačica njih bila dovoljno moćna da napravi prolaz veći od rupe kroz koju su mogle samo da provuku ruku, a ostale ni toliki. Romanda je htela da upotrebi prolaze da iz Kule ukloni Štap zakletve i još ponešto – Egveni nije saopšteno šta – tako da mogu da uzdižu prave Aes Sedai u Salidaru, a usput spreče Elaidu da to čini; Egvena sigurno želi da bude prava Aes Sedai. Lelejna se slagala u pogledu ovog poslednjeg, ali ne i u vezi sa koriščenjem prolaza u Kuli; bilo je previše mogućnosti da budu otkrivene, a nauče li i one u Kuli kako da putuju, one same izgubile bi preveliku prednost. Ta zapažanja imala su određenu težinu u Dvorani, što nimalo nije zadovoljavalo Romandu.

Šerijam se isto osmehivala, jer se u ponečemu slagala se Lelejnom, ali tog osmeha sada nije bilo. „Majko, nisam sigurna da razumem", reče preterano strpljivo. „Pripreme su sigurno sasvim dovoljne da pokažu Dvorani kako ne mogu da te zastrašuju. Krenuti pre nego što sve bude na svom mestu moglo bi biti pogubno.“ Egveni pođe za rukom da namesti izveštačen izraz lica. „Razumem, Šerijam. Pojma nemam šta bih radila bez tvojih saveta.“ Kako se samo radovala danu kada će moći da prestane sa ovim. Šerijam bi bila odličan Čuvar – možda bi bila i dobra Amirlin – ali Egvena će tako uživati u danu kada bude tu ženu mogla da poduči ko je Čuvar a ko Amirlin. I Šerijam i Dvoranu. „Samo što je sad Met sa tom svojom vojskom Zmajuzakletih na našem pragu. Šta će lord Brin uraditi? Ili neki od njegovih vojnika, na svoju ruku? Svi su pričali o tome kako je hteo da pošalje ljude u lov na Zmajuzaklete koji, navodno, pale sela. Znam da mu je naloženo da ih mora držati na kratkoj uzdi, ali...“

„Lord Garet će tačno izvršavati naše – tvoje – zapovesti i ništa preko toga.“

„Možda.“ Ta kratka uzda nije je usrećila kako je Šerijam verovala. Sijuan je provodila mnogo vremena uz Gareta Brina bez obzira na njeno gunđanje o njemu i rekla joj je ponešto. Međutim, Egvena nije mogla sebi da priušti obznanjivanje Sijuanine pomoći. „Nadam se da se isto može reći za sve njegove vojnike. Ne možemo se pomeriti na zapad, u Amadiciju, ali pomislila sam da bismo možda mogli nizvodno, u Ebou Dar. Možda pomoću prolaza. Tamo su Aes Sedai sasvim sigurno dobrodošle. Lord Brin se može ulogoriti van grada. Pomeranje bi naglasilo kako ne nameravamo da prihvatimo Randove... ponude, ako ih tako možemo nazvati. A ako treba još da se pripremamo, sigurna sam da ćemo sve mnogo lakše postići u velikom gradu sa putevima i s brodovima koji odlaze iz luke i pristaju u nju.“

Šerijam ponovo izgubi prisebnost, toliko da je govorila gotovo bez daha. „Ebou Dar nije toliko gostoprimljiv, majko. A nekoliko sestara nije isto što i nekoliko stotina, s vojskom iza sebe. Majko, samo nagoveštaj tako nečega naterao bi Tilin da pomisli kako želimo da joj preotmemo grad. Tilin i veliki deo altarskog plemstva, kome ne bi trebao bolji izgovor da je smaknu i preuzmu Presto vetrova za sebe. Takva zbrka srozala bi nas u očima svih ostalih vladara. Ne, majko, to ne dolazi u obzir.“

„Ali smemo li u ovom trenutku da ostanemo ovde? Met neće ništa uraditi, ali sve što mu treba jeste šačica vojnika lorda Brina koja se odlučila da preuzme stvari u svoje ruke.“ Egvena se namršti na sopstvene suknje, poravnavajući ih kao da zabrinuto razmišlja, a potom uzdahnu. „Što duže sedimo i ništa ne činimo dok nas vojska Zmajuzakletih posmatra, biće sve gore. Ne bih se začudila da čujem govorkanja o tome kako se spremaju da nas napadnu i ljude koji govore kako bi bilo bolje da mi to prvi učinimo.“ Ako ovo ne upali, počeće govorkanja. Ninaeva i Elejna i Sijuan i Leana postaraće se za to. Biće to opasno, ali naći će neki način da natera Meta na povlačenje pre no što se pojave varnice, ako već dođe do toga. „Sudeći po načinu na koji se govorkanja šire, ne bih se začudila da pola Altare misli kako smo mi Zmajuzakleti, za manje od mesec dana.“ Tu priču bi zaustavila, samo da je znala kako. Dvorana više nije dovodila plemstvo da vidi Logana od kada je Isceljen, ali Brinovi vrhovnici i dalje su izlazili, a Aes Sedai su još uvek vrebale nove polaznice, karavani su odlazili do najbližih sela sa kolima i zapregama da kupe hranu. Stotine putanja kojima se takva priča mogla kretati, a i jedna je bila previše. „Šerijam, osećam se kao da smo u kutiji, a ako ne izađemo iz nje, ništa neće ispasti kako treba. Ništa dobro.“

„Odgovor je da otpratimo Zmajuzaklete nazad", reče Šerijam. Ali ne više tako strpljivo. „Žao mi je da Meta ponovo ispustimo iz šaka, ali bojim se da za to nema drugog rešenja. Rekla si mu da je ponuda odbijena; reci mu da se gubi.“

„Volela bih da je to tako jednostavno. Ne verujem da će otići ako to zahtevamo, Šerijam. Nagovestio je da će čekati ovde sve dok se nešto ne dogodi. Možda očekuje naređenja od Randa, ili Randa lično. U Kairhijenu se govorkalo da on ponekad Putuje s nekima od tih ljudi koje je sakupio. Onima koje uči da usmeravaju? Nemam predstavu šta bismo mogle da uradimo kada bi se tako nešto dogodilo.“

Šerijam je samo zurila u nju dišući prilično teško za nekoga sa tako mirnim izrazom lica.

Grebuckanje po vratima najavilo je Tabitu sa olupanim srebrnim poslužavnikom. Ne primećujući raspoloženje u odaji, dala je sve od sebe da pravilno razmesti čajnik i šoljice od zelenog porcelana, srebrne posudice sa medom i mali vrč s pavlakom, kao i čipkom oivičene lanene salvete, sve dok Šerijam zbog toga nije prasnula na nju tako besno da je Tabita ciknula, potom se, razrogačenih očiju, spustila u tako nizak naklon da je gotovo glavom dotakla pod, a onda je istrčala.

Šerijam je načas bila zauzeta nameštanjem svojih sukanja, dok se malo pribrala. „Možda", konačno je oklevajući izgovorila, „može biti neophodno da ipak napustimo Salidar. Ranije nego što bih želela.“

„Ali ostao nam je samo severni pravac.“ Egvena raširi oči. Svetlosti, kako je samo ovo mrzela! „Izgledaće kao da se pomeramo ka Tar Valonu.“

„Znam to.“ Šerijam se gotovo brecnula. Duboko udahnuvši, ona umiri svoj glas. „Oprosti mi, majko, osećam se pomalo... Ne volim kad me neko primorava na nešto, a bojim se da nas je Rand al’Tor primorao na dejstvo pre nego što smo bile spremne.“

„Oštro ću porazgovarati s njim kada ga budem videla", reče Egvena. „Ne mogu ni da zamislim šta bih radila bez tvojih saveta.“ Možda može da smisli kako da Šerijam pošalje Mudrima na obuku. Pomisao na Šerijam posle, recimo, pola godine sa Sorileom natera je da se osmehne, a Šerijam joj uzvrati osmeh. „Sa medom ili bez?", upita Egvena podižući čajnik.

Загрузка...