Dve Zemlje

Poglavlje 8

Meri Von je polako vozeći prešla deset kilometara do svog stana u Ričmond Hilu. Živela je u Observatoriji „Lejl“, blizu observatorije „Dejvid Danlap“ koja je nekada, kratko vreme i davno, bila slavna — u njoj se nalazio najveći optički teleskop na svetu — a sada je bila svedena, zbog jakih svetlosti grada Toronta, na jedva nešto više od observatorije za obuku studenata.

Meri je kupila stan tu delimično i zbog bezbednosti. Dok je prilazila zgradi, čuvar joj je mahnuo iz svoje kućice, ali Meri još uvek nije mogla da podnese da ga pogleda u oči — nikoga nije mogla da pogleda u oči. Nastavila je da vozi prilaznim putem zgradi, prošla pored uređenog travnjaka i velikih borova, obišla oko njih i ušla u podzemnu garažu. Njeno mesto za parkiranje bilo je dosta udaljeno od liftova, ali nikada tu nije osetila da nije bezbedna, ma koliko kasno da uveče dođe. Kamere za nadzor su bile okačene između oluka i vodovodnih cevi. Svaki korak koji bi načinila idući ka liftovima bio je posmatran, ali je ona te večeri — te proklete večeri — želela da niko ne može da je vidi.

Da li način na koji hoda išta odaje, ili brzina kojom se kreće, pitala se, ili, možda, to što ide pognute glave, ili način na koji steže prednji deo svoje jakne, kao da dugmad na njoj ne uspevaju da učine da se oseća bezbedno, da se oseća zaštićeno.

Zaštićenost. Ne, sasvim sigurno to više neće nikada moći da oseti, znala je to.

Našla se u hodniku sa liftovima, gurnula prvo jedna vrata, a zatim i druga. Zatim je pritisla jedno jedino dugme za pozivanje lifta — nije moglo da se ide nigde drugde sem uvis — i čekala da se jedna od tri kabine pojavi. Obično bi dok čeka čitala različita obaveštenja koja bi tu stavila Uprava zgrade ili ostali stanari. Međutim, te večeri je Merin pogled bio čvrsto prikovan za pod prekriven pohabanim pločicama. Iznad vrata liftova nije postojao pokazivač spratova, s obzirom na to da su postojala dva nivoa u glavnom hodniku, ali bi dugme sa oznakom „gore“ potamnelo na nekoliko sekundi pre nego što bi se vrata jedne od kabina otvorila s treskom, ali ona je odlučila da ni to ne posmatra. Žudela je da uđe u svoj stan, ali pošto je bacila samo jedan pogled, više nije mogla da natera sebe da posmatra blještavu strelicu koja pokazuje uvis....

Konačno, vrata najudaljenijeg od tri lifta širom su se otvorila. Meri je ušla unutra i pritisla dugme za četrnaesti sprat. Zapravo se, naravno, radilo o trinaestom, ali se taj broj smatrao baksuznim. Iznad dugmadi sa brojevima bio je postavljen stakleni ram u kojem je stajala poruka s rečima: „Prijatan dan želi vam Uprava zgrade“.

Lift je počeo da se penje. Kada se zaustavio, vrata su skliznula na stranu i Meri je krenula hodnikom koji je nedavno bio prekriven po naređenju Uprave zgrade tepihom užasne boje, nalik onoj čorbe od paradajza, i, onda je, napokon, stigla do svog stana. Tražila je ključeve u tašni, pronašla i izvadila — i buljila u njih, dok su joj se suze skupljale u očima, vid maglio, a srce ponovo počelo da udara kao mahnito.

Na njenom malom privesku za ključeve visila je žuta plastična pištaljka za poziv u pomoć u slučaju silovanja koju je pre desetak godina dobila od svoje uvek praktične svekrve.

Nije imala nikakvu šansu da je upotrebi, bar ne dok ionako nije bilo prekasno. Oh, da, mogla je da dune u pištaljku posle napada, ali....

Ali silovanje je čin nasilja, i ona je preživela. Nož joj je bio prislonjen prvo na grlo, a zatim na obraz, ali ipak je on nije posekao, nije joj unakazio lice. Ali da je podigla uzbunu, on je mogao da se vrati, mogao je da je ubije.

Začula se tiha zvonjava; stigao je još jedan lift. Neki od njenih suseda će se za koji trenutak naći u hodniku. Meri je gurnula ključ u bravu dok se pištaljka na kraju lanca klatila, i brzo ušla u stan koji je bio u mraku.

Pritisla je prekidač za svetlo, ono se upalilo, i Meri se okrenula, zatvorila vrata i spustila rezu na njima.

Izula je cipele i prošla kroz dnevnu sobu čiji su zidovi bili boje breskve, primećujući, ali ne obraćajući pažnju, da je crvena lampica na telefonskoj sekretarici upaljena. Ušla je u spavaću sobu i skinula odeću — odeću za koju je znala da će da je baci, odeću koju nikada ne bi mogla ponovo da nosi, odeću koja nikada ne bi bila ponovo čista bez obzira na to koliko puta da se opere. Zatim je ušla u kupatilo, ali tamo nije upalila svetlo; zadovoljila se svetlošću koja je dopirala iz jedne lampi Tifani koja je stajala na noćnom stočiću. Ušla je pod tuš i onda se u tom polumraku trljala, trljala i trljala, sve dok nije osetila da je koža peče, a onda je uzela jednu od svojih debelih flanelskih pidžama, jednu od onih koje je oblačila u najhladnijim zimskim noćima, onih u kojima je bila potpuno prekrivena, i navukla ju je na sebe, a zatim se zavukla u krevet, obgrlivši sebe čvrsto obema rukama, i drhtala je i plakala i onda konačno, konačno, posle nekoliko sati, zapala u nemiran san u kojem su je mučili prizori u kojima ju je neko jurio i u kojima se borila i u kojima ju je neko sekao nožem.

Ruben Montego nije nikada upoznao svog glavnog šefa, predsednika kompanije Inko. Iznenadio se kada je našao njegov broj u telefonskom imeniku. Zadrhtavši, Ruben je okrenuo broj.

Ruben se ponosio kompanijom u kojojo je radio. Inko je počeo poslujući kao i mnoge druge kanadske kompanije kao filijala jedne američke: stvoren je 1916. godine kao kanadski ogranak Internacionalne kompanije za nikl, koncerna iz Nju Džersija koji se bavio iskopavanjem ruda. Dvanaest godina kasnije, 1928, kanadska filijala je putem razmene deonica postala samostalna.

Glavna rudna iskopavanja kompanije Inko vršena su oko meteorskog kratera u Sadberiju gde je pre 1,8 milijardi godina jedan asteroid veličine od jedan do tri kilometra udario u zemlju brzinom od 15 metara u sekundi.

Kompanija Inko se uspinjala i padala zavisno od svetske potražnje za niklom; ova kompanija je obezbeđivala jednu trećinu ukupnih svetskih potreba. Međutim, svo to vreme kompanija se trudila da bude odgovorna prema društvu. Tako je, kada je Herbert Cen sa univerziteta Kalifornija predložio 1984. godine da duboki rudnik Krejton koji je pripadao Inku bude iskorišćen zbog njegovog niskog nivoa prirodne radijacije i dostupnosti velike količine teške vode uskladištene za potrebe kanadskih nuklearnih reaktora — što je činilo Sadberi idealnom lokacijom za postavljanje najsavršenijeg neutrinskog detektora na svetu — kompanija Inko se sa puno entuzijazma složila da rudnik u te svrhe ustupi besplatno, a uz to i da obavi o svom trošku dodatna iskopavanja neophodna da bi se sagradila detektorska komora visine zgrade od deset spratova i hiljadu i dve stotine metara dugačak jamski tunel koji bi vodio do nje.

Iako je Neutrinska observatorija Sadberi predstavljala zajednički projekat pet kanadskih univerziteta i dva američka, tužbu protiv tog Neandertalca, tog Pontera, zbog nezakonitog ulaska morao bi da podnese vlasnik rudnika, smatrao je Ruben. A vlasnik rudnika je bila kompanija Inko.

„Dobar dan, gospodine“, rekao je Ruben, kada se predsednik kompanije javio na telefon. „Molim vas da mi oprostite što vas uznemiravam kod kuće. Ja sam Ruben Montego. Ja sam lekar u rudniku i — “

„Znam ko ste“, začuo se dubok, ljubazan glas.

Ovo je zbunilo Rubena, ali je nastavio. „Gospodine, zamolio bih vas da pozovete policiju i da im kažete da Inko neće podneti nikakvu prijavu protiv čoveka koji je pronađen u Neutrinskoj observatoriji Sadberi.“

„Slušam vas.“

„Uspeo sam da ubedim ljude iz bolnice da ne otpuste tog čoveka. Kada se proguta velika količina teške vode, to može da bude fatalno, bar tako smatraju zvanične zdravstvene službe. To može da utiče na osmodski pritisak oko ćelijskih membrana. E sada, taj čovek nije nikako mogao da proguta dovoljno teške vode da bi došlo do stvarne štete, ali mi to koristimo kao izgovor da ga ne bi otpustili iz bolnice. Da nije tako, on bi u ovom trenutku bio u ćuzi.“

„U ćuzi“, ponovio je predsednik, dok mu se u glasu osećalo da se dobro zabavlja.

Ruben je sada bio još više smeten. „Dakle, kao što sam već rekao, mislim da njemu nije mesto u zatvoru.“

„Recite mi zašto“, rekao je predsednik.

Ruben je učinio upravo to.

Predsednik kompanije Inko bio je odlučan čovek. „Telefoniraću im“, rekao je.

Ponter je ležao na — pa , to jeste bio krevet, pretpostavljao je, ali nije bio pričvršćen za pod, već se nalazio na nekom metalnom okviru koji se činio grubim. Jastuk je bio neka bezoblična kesa ispunjena — nije bio siguran čime, ali to sasvim sigurno nisu bile osušene šišarke, kao što je to bio slučaj sa jastucima kod kuće.

Onaj ćelavi čovek — Ponter je video da na njegovoj tamnoj koži glave rastu dlačice, tako da je ta ćelavost nesumnjivo bila veštački izazvana i nije predstavljala prirodno stanje — izašao je iz sobe. Ponter je ležao držeći glavu na svojim rukama isprepletanih prstiju tako da mu pružaju čvršće uporište za lobanju. To nije ometalo Hakovo funkcionisanje. Skeneri na Ponterovom Pratiocu mogli su da registruju sve na razdaljini od nekoliko koraka, a bilo je potrebno samo da mu direkcionalna sočiva budu otkrivena kada se radi o predmetima koji se nalaze izvan dometa skenera.

„Očigledno je da je noć“, rekao je Ponter.

„Da“, rekao je Hak. Ponter je osećao kako njegovi slušni implanti pomalo vibriraju dok je ležao s glavom naslonjenom na ruke.

„Ali napolju nije mračno. U ovoj prostoriji postoji prozor, ali izgleda da su i napolju sve osvetlili veštačkom svetlošću.“

„Pitam se zašto li su to učinili“, rekao je Hak.

Ponter je ustao — bilo mu je čudno što mora da prebaci noge na jednu stranu kreveta tako da mu vise — i požurio ka prozoru. Bilo je previše svetlosti da bi mogao da vidi zvezde, ali...

„Tamo je“, rekao je Ponter, okrećući zglob svoje ruke prema staklu tako da Hak može da vidi.

„To je Zemljin Mesec, sasvim sigurno“, rekao je Hak. „I on je u fazi poslednje četvrtine — a tako bi i trebalo da bude na današnji datum 148/118/24.“

Ponter je odmahnuo glavom i vratio se do neobičnog kreveta postavljenog na postolje. Seo je na njegovu ivicu; bilo mu je neudobno, pošto nije imao gde da nasloni leđa. Zatim je opipao glavu sa strane, na mestu gde ga je onaj čovek sa glavom umotanom tkaninom previo. Ponter se pitao da li je i taj čovek umotavao svoju glavu zbog neke velike rane na njoj.

„Povredio sam glavu“, rekao je Ponter.

„Da“, odgovorio je Hak, „Ali video si i sam dubinske snimke koje su načinili; nema nikakvog ozbiljnog oštećenja.“

„Ali, umalo da se udavim.“

„To je, nema sumnje, bilo moguće.“

„Dakle... dakle, možda mi je mozak oštećen. Možda se radi o anoksiji ili nečem sličnom.“

„Misliš da imaš halucinacije?“ — pitao je Hak.

„Pa“, rekao je Ponter, podižući desnu ruku i pokazujući neobičnu sobu u kojoj se nalazio, „kako drugačije da objasnim sve ovo?“

Hak je ćutao jedan trenutak. „A ako imaš halucinacije“, rekao je Pratilac, „onda ako ti ja kažem da ih nemaš, to bi, takođe, moglo da predstavlja samo deo tih halucinacija. Znači, ne postoji način da te ja razuverim, zar ne?“

Ponter je ponovo legao na krevet i gledao u tavanicu, na kojoj nije bilo pokazivača vremena i ukrasa.

„Trebalo bi da pokušaš da malo odspavaš“, rekao je Hak. „Možda će ujutru sve imati više smisla.“

Ponter je polako klimnuo glavom. „Beli šum“, rekao je. Hak ga je poslušao i pustio tiho, blago zujanje kroz slušne implante, ali ipak je Ponteru bilo potrebno mnogo vremena da zaspi.