Dve Zemlje

Poglavlje 22

Adikor Huldov dooslarm basadlarm je nastavljen. Sudija Sard je i dalje sedela na južnoj strani dvorane, a Adikor na „vrućoj“ stolici, dok je Daklar Bolbej kružila oko njega.

„Da li je zločin zaista počinjen?“ — pitala je Bolbej, gledajući u sudiju Sard. „Telo nije pronađeno i neko bi mogao da kaže da se ovde radi o jednostavnom slučaju nestale osobe, bez obzira na to koliko su neverovatne okolnosti tog nestanka. Ali mi smo pretražili rudnik pomoću prenosnih detektora signala i mi znamo da Ponterov implant ne emituje signal. Da je Ponter povređen, Pratilac bi emitovao signal. Čak i da je Ponter umro prirodnim putem, on bi nastavio s emitovanjem signala, koristeći uskladištenu energiju, i to danima nakon što bi došlo do zaustavljanja biohemijskih procesa u Ponterovom organizmu. Ničim drugim sem nasilnom smrću ne može da se objasni Ponterov nestanak i prekid emitovanja signala njegovog Pratioca.“

Adikor je osetio da mu se stomak steže. Bolbej je bila u pravu, pravilno je razmišljala: Pratioci su i bili stvoreni da budu otporni na sve. Pre nego što su pronađeni, dešavalo se da neko ponekad nestane i tek posle mnogo meseci bi bio proglašen mrtvim, obično samo zbog nedostatka boljeg objašnjenja. Međutim Lonvis Trob je obećao da će njegovi Pratioci to izmeniti, i oni su to i učinili. Više se nije dešavalo da neko nestane.

Sard se očigledno slagala sa Bolbej. „Slažem se“, rekla je, „da to što nema ni tela ni signala iz Pratioca ukazuje na moguću kriminalnu radnju. Hajde da nastavimo.“

„Dobro“, rekla je Bolbej. Bacila je pogled na Adikora, a zatim se ponovo okrenula sudiji. „Ubistvo“, počela je Bolbej, „nikada nije bilo nešto uobičajeno. Okončati nečiji život, staviti potpuni i nedvosmisleni kraj na nečije postojanje je užasno. Međutim, ubistva su se, ipak, događala, uglavnom, to priznajem, u vreme pre nego što su Pratioci pronađeni i ustanovljena Arhiva alibija. I u tim prethodnim slučajevima, na sudu je uvek traženo da se pokažu tri stvari da bi se potkrepila optužba za ubistvo. Prvo je mogućnost da se zločin počini — a to je Adikor Huld imao i to onako kako niko drugi na ovoj planeti nije, jer se nalazio na mestu na kojem njegov Pratilac nije mogao da prenosi ono što on čini. Drugo je tehnika, odnosno način na koji je ubistvo počinjeno. S obzirom da nema tela, mi možemo samo da nagađamo kako je to učinjeno, iako je, kao što ćete kasnije videti, jedna metoda verovatnija od drugih. I, konačno, čovek treba da pokaže razlog da se zločin počini, odnosno, šta je bilo to što je moglo da navede nekoga da počini tako užasan zločin. Pitanje razloga je ono što bih sada želela da ispitam, sudijo.“

Stara žena je klilmnula glavom. „Slušam.“

Bolbej se okrenula da bi pogledala Adikora. „Ti i Ponter Bodit ste živeli zajedno, zar ne?“

Adikor je klimnuo glavom. „Šest deset-meseci.“

„Da li si ga voleo?“

„Da. Veoma mnogo.“

„Ali Klast — njegov ženski partner — je nedavno umrla.“

„Ona je bila i tvoj ženski partner“, rekao je Adikor, grabeći priliku da naglasi konflikt interesa kod Bolbej.

Međutim, Bolbej je bila dorasla situaciji. „Da, Klast, moja voljena. Ona više nije živa i zbog toga osećam veliku tugu. Ali nikoga ne krivim za njenu smrt, nikoga ne mogu da krivim. Bolest se dešava, i produživači života su učinili sve što su mogli da ona što manje pati u njenim poslednjim mesecima. Ali za smrt Pontera Bodita postoji neko ko može da bude kriv.“

„Budi oprezna, Daklar Bolbej“, rekla je sudija Sard. „Ti nisi dokazala da je naučnik Bodit mrtav. Dok ja ne odlučim drugačije, ti možeš da govoriš samo hipotetički o tome.“

Bolbaj se okrenula prema Sard i naklonila se. „Izvinjavam se, sudijo.“ Ponovo se okrenula ka Adikoru. „Razmatrali smo jednu drugu smrt, onu koja se nesumnjivo dogodila: smrt Klast koja je bila Ponterov i moj ženski partner.“ Bolbej je sklopila oči. „Moja tuga je prevelika da bih mogla da je izrazim i više neću da o tome ovde govorim. A uverena sam i da je Ponterova tuga bila podjednako velika. Klast mi je često govorila o njemu; znam koliko je mnogo volela Pontera, i koliko mnogo je on voleo nju.“ Bolbej je za trenutak zaćutala, možda pokušavajući da se pribere. „Međutim, s obzirom na tu nedavnu tragediju, mi moramo da uzmemo u obzir još jednu mogućnost za objašnjenje Ponterovog nestanka. Da li je on, možda, oduzeo sebi život, u očajanju zbog Klastine smrti?“ Pogledala je Adikora. „Šta ti misliš o tome, naučniče Huld?“

„Ponter je bio veoma tužan zbog njene smrti, ali prošlo je već izvesno vreme otkako se to dogodilo. Da je Ponter želeo da izvrši sa-moubistvo, siguran sam da bih ja to znao.“

Bolbej je klimnula glavom s razumevanjem. „Neću da se pretvaram da sam ja poznavala naučnika Bodita ni izbliza onoliko koliko si ga ti poznavao, naučniče Huld. Pa, ipak, slažem se s tvojim mišljenjem. Ali, da li je mogao da postoji neki drugi razlog zbog kog bi on počinio samoubistvo?“

Adikor je bio iznenađen. „Koji, na primer?“

„Pa, ono što ste radili — oprosti mi, naučniče Huld, ali ne vidim nijedan prijatan način da to kažem — ono što ste radili predstavljalo je promašaj. Približavalo se vreme za Savetovanje sedokosih i tada je trebalo da ti i on iznesete koji je vaš doprinos društvu. Da li je moguće da se on toliko plašio da bi vaš rad mogao da bude okončan, da je, recimo odlučio da oduzme sebi život?“

„Ne,“, rekao je Adikor, zapanjen ovim pitanjem. „Ne, zapravo, ako bi neko od nas dvojice i ostavio loš utisak na Savetovanju, to bih bio ja, a ne on.“

Bolbej je pustila da ove njegove reči neko vreme vise u vazduhu, a onda je rekla: „Da li bi želeo da o tome kažeš nešto više?“

„Ponter je bio teoretičar“, rekao je Adikor. „Njegove teorije nisu bile ni dokazane ni osporene, tako da je još bilo sasvim opravdano da se i dalje radi na njima. Ali, ja sam bio inženjer: trebalo je da ja budem taj koji će da napravi eksperimentalnu opremu kojom bi bilo moguće proveriti Ponterove ideje. Taj aparat — naš prototip kvantnog kompjutera — bio je promašaj. Savet sedokosih bi mogao da zaključi da je moj doprinos društvu neodgovarajući, ali ne bi, sasvim sigurno, smatrali da je i Ponterov.“

„Znači, Ponterova smrt nikako nije mogla da bude samoubistvo“, pitala je Bolbej.

„Podsećam te ponovo“, počela je Sard, „da moraš da govoriš o naučniku Boditu kao da je živ sve dok — i ako — ja ne odlučim suprotno.“

Bolbej se ponovo naklonila sudiji. „Ponovo se izvinjavam“, rekla je, a zatim se obratila Adikoru. „Da je Ponter želeo da se ubije, da li je pošteno reći, naučniče Huld, da on ne bi sebi oduzeo život tako da to baci sumnju na tebe.“

„I sama pomisao da bi on sebi oduzeo život je neverovatna“, rekao je Adikor.

„Da, slažemo se oko toga“, rekla je Bolbej mirno, „ali, hipotetički gledano, da je on želeo da to učini, sigurno ne bi za to odabrao način koji bi bacio sumnju da se radi o zločinu, da li se slažeš?“

„Da, slažem se“, odgovorio je Adikor.

„Hvala ti“, rekla je Bolbej. „A sada, što se tiče onoga pitanja koje je pokrenuto — da bi tvoj doprinos, možda, bio ocenjen neodgovarajućim...“

Adikor se vrpoljio na stolici. „Da?“

„Pa, ja, naravno, nisam imala nameru da to pokrećem“, rekla je Bolbej. Adikor je u njenom glasu osetio da je neiskrena. „Ali pošto si ti sam pokrenuo to pitanje, možda bi trebalo da se pozabavimo njime.“

Adikor nije ništa rekao i posle izvesnog vremena Bolbej je nastavila. „Kako si se osećao“, počela je tiho, „živeći u njegovoj senci?“

„Molim?“

„Pa, upravo si nam rekao da je bilo malo verovatno da će njegov doprinos biti preispitivan, ali da je bilo moguće da se to dogodi s tvojim.“

„Na sastanku Saveta koji je trebalo da se održi, da“, rekao je Adikor, „ali uopšte gledano...“

„Uopšteno gledano,“, rekla je Bolbej, s prizvukom prepredenosti u svom dubokom glasu, „moraš da priznaš da je tvoj doprinos predstavljao tek delić njegovog. Da li je to tačno?“

„Da li je ovo neophodno?“ — umešala se Sard.

„Zapravo, sudijo, ja verujem da jeste“, rekla je Bolbej. Sard je delovala kao da je u nedoumici, ali je klimnula glavom davši znak Bolbej da nastavi. Ona je to i učinila.

„Sasvim sigurno, naučniče Huld, ti znaš da će se onda kada generacije koje tek treba da se rode budu studirale fiziku i informatiku, Ponterovo ime često spominjati, a tvoje retko, ako i uopšte?“

Adikor je mogao da oseti kako mu se puls ubrzava. „Nisam nikada o tome razmišljao“, odgovorio je.

„Oh, hajde“, rekla je Bolbej kao da oboje znaju da to nije istina. „Razlika u vašem doprinosu je očigledna.“

„Upozoravam te ponovo, Bolbej“, rekla je sudija Sard. „Ne vidim nikakav razlog da ponižavaš optuženog.“

„Ja samo pokušavam da ispitam kakvo je bilo njegovo mentalno stanje“, odgovorila je Bolbej, ponovo se naklonivši sudiji. Ne čekajući da Sard išta kaže, Bolbej se opet okrenula ka Adikoru. „Dakle, naučniče Huld, reci nam kako je bilo osećati da si ti taj čiji je doprinos manje značajan?“

Adikor je duboko udahnuo. „Nije na meni da odmeravam vrednost naših doprinosa.“

„Naravno da nije, ali nema sumnje da je postojala razlika između tvog i njegovog doprinosa“, rekla je Bolbej kao da se Adikor bavi nekim nevažnim detaljem, umesto da posmatra širu sliku. „Dobro je poznato da je Ponter bio taj koji je genijalan.“ Bolbej se nasmešila. „Ponovo te pitam: reci nam kako si se osećao.“

„Osećam se“, rekao je Adikor, pokušavajući da mu se u glasu ništa ne pokaže, „potpuno isto danas kao i što sam se osećao pre nego što je Ponter nestao. Jedino što se promenilo je da sam sada toliko tužan da to ne mogu rečima da izrazim zbog gubitka najboljeg prijatelja.“

Bolbej je kružila iza njega. Stolica je imala sedište koje je moglo da se okreće i Adikor bi mogao da je prati dok se kretala, ali je odlučio da to ne čini.

„Svog najboljeg prijatelja?“ — pitala je Bolbej, kao da se radi o nekom zapanjujućem priznanju. „Svog najboljeg prijatelja, zar ne? A kako si se ti odnosio prema tom prijateljstvu kada je Ponter nestao? Tako što si govorio da su tvoj softver i oprema, a ne njegove teorije, predstavljali suštinu eksperimenta.“

Adikor je širom otvorio usta od neverice. „Ja ... ja nikada to nisam rekao. Rekao sam jednom Egzibicionisti da ću dati komentar samo o ulozi softvera i hardvera zato što su oni predstavljali moju odgovornost.“

„Tačno tako! Od trenutka kada je on nestao, ti si umanjivao Ponterov doprinos.“

„Dosta Bolbej!“ — prekinula ju je oštro Sard. „Ponašaj se prema naučniku Huldu s dužnim poštovanjem.“

„Poštovanjem?“ — prezrivo je rekla Bolbej. „Kao što je ono koje je on ukazivao Ponteru otkako je nestao?“

Adikoru se vrtelo u glavi. „Možemo da pristupimo mojoj Arhivi alibija, ili arhivi tog Egzibicioniste“, rekao je, gledajući u Sard, kao da su dugogodišnji saveznici. „Sudija će moći da čuje tačne reči koje sam izgovorio.“

Bolbej je odmahnula rukom, odbacujući taj predlog kao da predstavlja najveću ludost. „Nije uopšte važno koje si reči tačno upotrebio; ono što je važno je da nam one pokazuju šta si osećao. A ono što si ti osećao je olakšanje što je tvoj suparnik nestao.“

„Ne“, rekao je Adikor oštro.

„Upozoravam te ponovo, Bolbej“, rekla je Sard, oštro.

„Olakšanje što više nećeš morati da budeš u njegovoj senci“, nastavila je Bolbej.

„Ne!“ — uzviknuo je Adikor, dok mu se u glasu osećao bes.

„Olakšanje“, nastavila je Bolbej glasnije, „da sada možeš da počneš da tvrdiš da si ti jedini doprinosio u svemu što ste zajedno radili.“

„Dosta, Bolbej!“ — povikala je Sard, udarivši šakom u naslon za ruke na stolici.

„Olakšanje“, vikala je Bolbej, „što je tvoj suparnik mrtav!“

Adikor je ustao i okrenuo se da bi se suočio sa Bolbej. Skupio je prste u pesnicu i ispružio ruku.

„Naučniče Huld!“ Glas sudije Sard odjeknuo je dvoranom.

Adikor se sledio. Srce mu je udaralo kao ludo. Primetio je da se Bolbej mudro okrenula i da stoji nasuprot strujanju vazduha tako da do njega nisu više stizali njeni feromoni. On pogleda u svoju stisnutu pesnicu, pesnicu kojom je mogao da smrska Bolbej lobanju, pesnicu kojom je mogao da joj smrvi grudni koš, polomi rebra i iskida srce jednim jedinim dobrim udarcem. Činilo mu se da je to nešto što mu je nepoznato, nešto što više nije deo njegovog tela. Adikor je spustio ruku, ali još je bilo toliko besa u njemu i toliko ogorčenosti da još nekoliko otkucaja nije uspeo da ispravi prste. Okrenuo se ka sudiji Sard, s molbom u glasu: „Ja ... sudijo, sigurno shvataš, ja ... ja nisam mogao...“ Odmahnuo je glavom. „Čula si šta mi je rekla. Niko ne bi mogao ...“

Ljubičaste oči sudije Sard bile su širom otvorene dok je gledala u Adikora. „Nikada nisam videla takvo ponašanje, za vreme zakonskog procesa ili van njega“, rekla je. „Naučniče Huld, šta nije u redu s tobom?“

Adikor je i dalje ključao od besa. Bio je ubeđen da Bolbej sasvim sigurno zna šta se onda dogodilo. Ona je bila Klastin ženski partner, a Ponter je bio sa Klast, čak i tada... ali., ali... da li je to razlog zbog čega ga Bolbej ovako osvetoljubivo progoni, pitao se. Da li je to njen motiv? Morala je da zna da Ponter to ne bi želeo.

Adikor je prošao kroz brojne terapije zbog svog problema s kontrolisanjem besa. Dragi Ponter je shvatao da se radi o bolesti i o hemijskom disbalansu i taj divni čovek je bio uz njega i podržavao ga je tokom lečenja. A sada... sada ga je Bolbej isprovocirala, poterala preko ivice, tako da su svi mogli da vide....

„Časni sudijo“, rekao je Adikor, očajnički se trudeći da deluje mirno. Da li treba da išta objašnjava? Da li uopšte može da to učini? Adikor je pognuo glavu. „Izvinjavam se zbog svog ispada.“

U glasu sudije Sard se i dalje osećalo zaprepašćenje. „Da li imaš da izneseš još dokaza koji potkrepljuju tvoju otužbu, Daklar Bolbej?“

Bolbej, koja je očigledno postigla upravo ono što je želela, sada je ponovo predstavljala oličenje razuma. „Ako mogu da dodam, sudijo, ima još jedna stvar ...“