Dve Zemlje

Poglavlje 14

Na zidovima sale za sastanke rudnika Krejton nalazili su se dijagrami koji su prikazivali mrežu tunela i okana. Na postolju na dugom drvenom stolu stajao je komad sirove rude nikla. Kanadska zastava je bila postavljena na jednom kraju prostorije, a na drugom se nalazio veliki prozor koji je gledao na parkiralište i okolinu.

Na čelu stola je sedela Boni Džin Mah — belkinja sa dugom smeđom kosom koja je bila udata za Kanađanina kineskog porekla, i otud njeno prezime. Ona je bila direktor Neutrinske observatorije Sadberi i upravo je doletela iz Otave.

Na jednoj strani stola sedela je visoka i lepa Luiz Benoa, postdiplomac fizike, koja se nalazila u kontrolnoj sobi NOS kada se nesreća dogodila. A na drugoj strani je sedeo Skot Mejlor, inženjer kompanije koja je proizvela akrilnu sferu koja je predstavljala srce NOS. Pored njega je sedeo Albert Šavanosovaj, vrhunski stručnjak kompanije Inko za mehaniku stena.

„Dobro“, rekla je Boni Džin. „Želim da vas sve obavestim o najnovijim dešavanjima. Počelo je isušivanje komore NOS, da se teška voda ne bi još više zagadila. AECL će pokušati da razdvoji tešku vodu od obične vode. Teoretski, trebalo bi da uspemo da ponovo sastavimo sferu, da je napunimo spašenom teškom vodom i da ponovo osposobimo NOS za rad.“ Pogledala je sve prisutne u prostoriji. „Ipak, želela bih da znam šta je tačno izazvalo ovu nesreću.“

Mejlor, gojazni belac koji je počinjao da ćelavi, rekao je. „Mislim da je sfera u kojoj se nalazila teška voda prsla zbog pritiska iznutra.“

„Da li je potisak koji je izazvao čovek koji je ušao u sferu mogao da bude uzrok tome?“ — pitala je Boni Džin.

Mejlor je odmahnuo glavom. „U sferi se nalazilo hiljadu i sto tona teške vode; ako se na to doda težina ljudskog bića koje ima oko sto kilograma — što predstavlja jednu desetinu tone — masa se povećava za samo jedan desethiljaditi deo. Čovečje telo ima otprilike istu gustinu kao i voda, tako da bi potisak iznosio samo jedan desethiljaditi deo, takođe. Akrilik je to mogao da lako izdrži.“

„Onda znači da je upotrebio neku vrstu eksploziva“, rekao je Šavanosovaj, Indijanac iz plemena Odžibva od pedesetak godina, s dugom crnom kosom.

Mejlor je odmahnuo glavom. „Izvršili smo analizu vode koja je izvučena iz rezervoara. Nema ni traga nekom eksplozivu; a ionako ne postoji mnogo vrsta eksploziva koji funkcionišu u vodi.“

„Šta drugo, onda?“ — pitala je Boni Džin. „Da li je moglo da dođe, ne znam ni ja, recimo do provale magme ili nečeg sličnog i da je to dovelo do ključanja vode?“

Šavanosovaj je odmahnuo glavom. „Temperatura u NOS i u celom kompleksu rudnika se pažljivo nadgleda i nije došlo ni do kakve promene. U pećini u kojoj se nalazi observatorija, temperatura uobičajeno iznosi 150 stepeni Farenhajta, odnosno 41 po Celzijusovoj skali. To je toplo, ali ni blizu tačke ključanja vode. Ne zaboravite, takođe, da se rudnik nalazi milju i četvrt ispod zemlje, što znači da vazdušni pritisak iznosi oko 1300 milibara, što je za 30% više od onog na nivou mora. A pri visokom pritisku, naravno, tačka ključanja raste, ne spušta se.“

„A šta ako se teška voda zaledila?“ — pitala je Boni Džin.

„Pa, onda bi došlo do njenog širenja, kao i kod obične vode“, rekao je Mejlor, namrštivši se. „Da, to bi izazvalo pucanje sfere. Ali teška voda se ledi na 3,82 stepena Celzijusa. Temperatura nije nikako mogla da padne toliko nisko.“

Luiz Benoa se uključila u razgovor. „A šta ako je još nešto sem tog čoveka ušlo u sferu? Koliko materijala bi bilo potrebno da bude dodato unutra da bi sfera pukla?“

Mejlor je razmišljao jedan trenutak. „Nisam siguran; nikada nisu vršeni takvi proračuni. Uvek smo tačno znali koju količinu teške vode će AECL da nam pozajmi.“ Zaćutao je. „Možda... ne znam, recimo 10 procenat. To iznosi, otprilike, sto kubnih metara.“

„A to je koliko?“ — pitala je Luiz. Prešla je pogledom po licima ljudi prisutnih u sobi za sastanke. „Ova prostorija ima oko šest metara dužine, zar ne?“

„Dvadeset stopa?“ — rekao je Mejlor. „Da, mislim da ima toliko.“

„I ima visinu od deset stopa — odnosno tri metra“, nastavila je Luiz. „Znači da vi govorite o zapremini materijala velikoj koliko je i zapremina ove prostorije.“

„Tačno, manje-više.“

„To je smešno, Luiz“, rekla je Boni Džin. „Sve što ste dole pronašli bio je jedan čovek.“

Luiz je klimnula glavom, slažući se sa ovim, ali zatim je podigla obrve. „A šta je sa vazduhom? Šta ako je sto kubnih metara vazduha ušlo u sferu?“

Mejlor je klimnuo glavom. „Razmišljao sam o tome. Palo mi je na pamet da je možda došlo do prodora gasa koji je onda nekako ušao u sferu, ali nemam pojma kako bi on mogao da uđe unutra. U uzorcima vode koje smo uzeli nalazilo se nešto vazduha, ali ...“

„Ali, šta?“ — pitala je Luiz.

„Pa, u njima je bilo azota, kiseonika i nešto ugljen-dioksida, kao i nešto malo sitnog praha od stena i polena. Drugim rečima, to je bio samo običan vazduh iz rudnika.“

„Znači da nije mogao da dođe iz postrojenja NOS“, rekla je Boni Džin.

„Tačno, gospođo“, odgovorio je Mejlor. „Tamo se vazduh filtrira i ne sadrži sitni prah stena i druge materije.“

„Ali jedini delovi rudnika koji su povezani sa detektorskom komorom se nalaze u NOS-u“, rekla je Luiz.

I Mejlor i Šavanosovaj su klimnuli glavama. „Dobro, dobro“, rekla je Boni Džin. „Znači, šta imamo? Zapremina materijala unutar sfere je bila povećana za, verovatno, deset procenata ili više. To je moglo da bude izazvano prodorom sto kubnh metara ili više nefiltriranog vazduha — mada, sem u slučaju da je vazduh unutra upumpan veoma brzo, njega bi potisnila težina vode, zar ne? Uz to, mi ne znamo odakle je taj vazduh došao — on sasvim sigurno nije stigao iz NOS — niti kako je prodro u unutrašnjost sfere, da li je tako?“

„To je otprilike tačno, gospodo“, rekao je Šavanosovaj.

„A što se tiče tog čoveka — da li znamo kako je on ušao u sferu?“ — pitala je Boni Džin.

„Ne“, rekla je Luiz. „Poklopac na otvoru između sfere sa teškom vodom i obične vode u rezervoaru ostao je zapečaćen čak i pošto se sfera rasprsla.“

„Dobro“, rekla je Boni Džin, „da li mi znamo kako je taj ... taj Neandertalac, kako ga zovu, uopšte uspeo da siđe u rudnik?“

Šavanosovaj je bio jedini od prisutnih koji je bio zaposlen u kompaniji Inko. On raširi ruke. „Obezbeđenje rudnika je pregledalo snimke koje su načinile kamere za nadzor i podatke u kompjuteru o svakom ulasku u rudnik u periodu od 48 časova pre incidenta“, rekao je. „Kaprini, naš šef obezbeđenja, zaklinje se da će glave da lete kada sazna ko je zabrljao i pustio tog čoveka unutra. Uz to kaže da će i nešto gore snaći onoga ko to pokušava da sakrije, onda kada ga bude otkrio.“

„A šta ako niko ne laže?“ — pitala je Luiz.

„To jednostavno nije moguće, gospođice Benoa“, rekao je Šavanosovaj. „Niko ne bi mogao da siđe u NOS a da to ne bude zabeleženo.“

„Niko ne bi mogao da siđe neprimećen ako bi došao liftom“, rekla je Luiz. „Ali šta ako on nije sišao tim putem?“

„Mislite da se možda spustio niz dva kilometara duge vertikalne otvore za vazduh?“ — pitao je Šavanosovaj, namrštivši se. „Čak i da je mogao da to učini — a za to bi bili potrebni čelični živci — kamere bi ga ipak snimile.“

„To sam i htela da kažem“, rekla je Luiz. „Očigledno je da on nije uopšte ušao u rudnik. Kao što je profesorka Mah rekla, tog čoveka smatraju Neandertalacem, ali on je Neandertalac koji na ruci ima neku vrstu implanta visoke tehnologije; videla sam ga svojim očima.“

„Pa?“ — rekla je Boni Džin.

„Molim vas!“ — povikala je Luiz. „Sasvim sigurno svi mislite isto što i ja. On nije sišao dole liftom. On se nije spustio kroz otvore za ventilaciju. On se materijalizovao unutar sfere — on, a s njim i vazduh u količini koja je dovoljna da ispuni ovu prostoriju.“

Mejlor je počeo da zviždi muzičku temu iz Zvezdanih staza. Svi su se nasmejali.

„Hajde“, rekla je Boni Džin. „Da, ovo je potpuno suluda situacija i, dobro, možda je neminovno da dođemo do nekih ludih zaključaka, ali, hajde da, ipak, ostanemo s nogama na zemlji.“

I Šavanosovaj je umeo da zviždi. On je započeo melodiju iz Zone sumraka.

„Dosta s tim!“ — oštro ga je prekinula Boni Džin.