Dve Zemlje

Poglavlje 1

Tama je bila potpuno neprozirna.

U tu tamu je gledala Luiz Benoa iz Montreala, postdiplomac fizike, dvadesetosmogodišnjakinja građena poput kakve statue, čija je duga gusta crna kosa bila prekrivena, kao što su to propisi nalagali, mrežicom za kosu. Bila je dežurna u skučenoj kontrolnoj sobi koja se nalazila pod zemljom, na dubini od dva kilometra — „milju i četvrt“, kako je ponekad govorila Amerikancima koji bi došli u posetu, očaravajući ih svojim glasom s francuskim naglaskom.

Kontrolna soba se nalazila tik do platforme koje se pružala iznad ogromne neosvetljene pećine u kojoj je bila smeštena Neutrinska observatorija. Sadberi. U samom središtu pećine visila je sfera od akrilika, najveća na svetu, čiji je prečnik iznosio dvanaest metara — „skoro četrdeset stopa“. Sfera je bila ispunjena sa hiljadu i sto tona teške vode koju im je pozajmila Kanadska kompanija za atomsku energiju.

Ovu prozirnu sferu okruživala je geodezijska mreža od dijagonalno postavljenih šipki od nerđajućeg čelika, koja je predstavljala oslonac za 9600 cevčica za umnožavanje svetlosti, od kojih je svaka bila smeštena u refleksnu parabolu okrenutu ka sferi. Sve ovo — teška voda, akrilna sfera u kojoj se ona nalazila i geodezijska školjka koja ju je prekrivala — bilo je smešteno u pećini oblika valjka visokoj kao zgrada od deset spratova koja je bila izdubljena u stenama. Ova džinovska pećina bila je gotovo do vrha napunjena običnom vodom izuzetne čistoće.

Luiz je znala da ovaj zid od stena debljine dva kilometra štiti tešku vodu od kosmičkih zraka. Obična voda bila je tu da bi absorbovala prirodnu radijaciju okolnih stena u kojima su se nalazile male količine uranijuma i torijuma, sprečavajući tako da išta stigne do teške vode. Zaista, apsolutno ništa nije moglo da prodre u tešku vodu sem neutrina, tih neizmerno sićušnih subatomskih čestica koje su predstavljale predmet Luizinog izučavanja. Bilioni neutrina prolaze kroz planetu Zemlju svake sekunde; zapravo, jedan neutrin bi mogao da prolazi kroz komad olova debljine jedne svetlosne godine sa samo pedeset procenata verovatnoće da će udariti u nešto.

Pa, ipak, neutrini su isticali sa Sunca u toliko ogromnoj količini da su se kolizije povremeno događale — a teška voda je bila idealna meta za takve kolizije. Svako jezgro vodonika koji se nalazi u teškoj vodi sadrži proton — što je normalni sastojak jezgra vodonika — a uz to i neutron. Kada se dogodi da neutrin pogodi neutron, neutron propada, oslobađajući svoj proton — a to je elektron — uz bljesak svetlosti koji tada mogu da zabeleže cevčice za umnožavanje svetlosti.

U prvom trenutku, Luiz nije ni podigla svoje tamne obrve kada je začula da se oglasio alarm za otkrivanje neutrina; ovaj alarm bi se na kratko začuo na desetine puta dnevno i, mada je to obično bila najuzbudljivija stvar koja je tu dole mogla da se dogodi, ipak nije bila vredna toga da ona podigne pogled sa Kosmopolitena koji je čitala.

Ali, onda se zvuk alarma ponovo začuo, a zatim još jednom, da bi na kraju prerastao u postojano, beskrajno elektronsko zavijanje nalik onom na EKG-u čoveka koji umire.

Luiz je ustala i udaljivši se od svog stola krenula ka kontrolnoj konzoli. Na njoj je stajala uramljena fotografija Stivena Hokinga — bez autograma, naravno. Hoking je posetio Neutrinsku observatoriju Sadberi prilikom njenog svečanog otvaranja pre nekoliko godina, 1998. Luiz je kucnula po zvučniku, želeći da proveri da nije, možda, on u kvaru, ali zavijanje se nastavilo.

Pol Kirijama, mršavi student, uleteo je u kontrolnu sobu, dolazeći sa nekog drugog mesta u tom ogromnom podzemnom postrojenju. Pol je obično bio — Luiz je to dobro znala — prilično nervozan kada bi se našao u njenoj blizini, ali ovog puta nije imao problema sa rečima. „Šta se to, do đavola, dešava? — pitao je. Na ploči za detekciju nalazila se mreža koja se sastojala od devedeset osam puta devedeset osam LED-dioda koje su predstavljale devet hiljada šest stotina cevčica za umnožavanje svetlosti; sada su sve diode bile upaljene.

„Možda je neko slučajno upalio svetlo u pećini“, rekla je Luiz, zazvučavši i sebi kao da govori nešto u šta zapravo ni sama ne veruje.

Pištanje alarma je najzad prestalo. Pol je pritisnuo nekoliko dugmadi i aktivirao pet monitora koji su prikazivali ono što je snimalo pet podvodnih kamera smeštenih u komori. „Pa, ako su svetla i bila upaljena“, rekao je, „sada su ugašena. Pitam se šta — “

„Supernova!“ — rekla je Luiz, pljesnuvši svojim šakama sa dugim prstima. „Treba da kontaktiramo Centralni astronomski biro i obezbedimo sebi pravo prvenstva.“ Iako je NOS bila sagrađena za proučavanje neutrina koji potiču sa Sunca, mogla je da ih detektuje bilo sa kog mesta u svemiru da dođu.

Pol je klimnuo glavom i zadubio se u pretraživač mreže, tražeći sajt Biroa. Vredi prijaviti ovaj događaj, pomislila je Luiz, čak iako još nisu sasvim sigurni.

Novo pištanje alarma začulo se sa ploče za detekciju. Luiz je pogledala tablu sa LED-diodama; nekoliko stotina lampica je bilo upaljeno. Čudno, pomislila je, trebalo bi da supernova bude registrovana kao direkcionalni izvor.

„Možda nešto nije u redu sa opremom“, rekao je Pol, došavši, očigledno, do istog zaključka. „Ili, možda, spoj sa jednom od cevčica za umnožavanje svetlosti nije u redu, pa ostale prave električni luk.“

Vazduh je zaparao škripavi potmuli zvuk koji je dopirao kroz susedna vrata — ona koja su vodila na platformu koja se pružala iznad same ogromne komore za detekciju. „Možda bi trebalo da upalimo svetlost u komori“, rekla je Luiz. Potmuli zvuk se i dalje čuo, nalik zvuku neke životinje koja živi u podzemlju i vreba svoj plen u tami.

„Ali, šta ako se radi o supernovi?“, pitao je Pol. „Detektor je beskoristan kada je svetlost upaljena i — “

Začuo se još jedan oštar zvuk, kao da hokejaš udara pak.“Upali svetlo!“

Pol je skinuo zaštitni poklopac sa dugmeta i pritisnuo ga. Monitori su jače bljesnuli, a onda se slika smirila, pokazujući —

„Mon dieu“, rekla je Luiz.

„Nešto je u rezervoaru sa teškom vodom!“ — rekao je Pol. „Ali kako je moguće — “

„Da li si video ovo?“, upitala je Luiz. „Kreće se i — mili Bože, to je neki čovek.“

Hrapavi potmuli zvuk se i dalje čuo, a onda —

Mogli su da vide na monitorima i čuju kroz zidove.

Ogromna akrilna sfera pukla je duž nekolicine spojeva koji su držali na okupu njene sastavne delove. Luiz je opsovala, shvativši da je sigurno došlo do mešanja teške vode sa običnom H₂O unutar valjkaste komore. Srce joj je udaralo kao ludo. Jedan delić sekunde nije znala zbog čega bi trebalo više da brine: da li zbog toga što je detektor uništen ili zbog čoveka koji se sada očigledno davi u vodi.

„Hajde!“ — povikao je Pol, jurnuvši kroz vrata koja su vodila na platformu iznad komore. Kamere su bile povezane sa video-rekorderima; sve će biti snimljeno.

„Un moment“, rekla je Luiz. Odjurila je do drugog kraja kontrolne sobe, zgrabila telefonsku slušalicu i okrenula jedan broj sa spiska koji je bio okačen na zidu.

Telefon je zazvonio dva puta. „Doktor Montego?“ — upitala je Luiz, začuvši sa druge strane žice glas sa jamajčanskim naglaskom koji je pripadao lekaru zaduženom za rudnik. „Ovde Luiz Benoa iz NOS. Potrebni ste nam odmah ovde u Neutrinskoj observatoriji. Jedan čovek se upravo davi u komori za detekciju.“

„Čovek se davi?“ — ponovio je Montego. „Ali, kako je dospeo tamo?“

„Ne znamo. Požurite.“

„Dolazim“, rekao je doktor Montego. Luiz je vratila slušalicu na mesto i pojurila ka istim onim plavim vratima kroz koja je Pol upravo izleteo, a koja su sada bila zatvorena. Znala je napamet šta na njima piše:

Luiz je zgrabila kvaku, otvorila vrata i izjurila na veliku metalnu platformu.

Postojala su jedna zabravljena vrata u podu koja su vodila do komore za detekciju; radnik koji je obavljao završne radove zapečatio ih je kada je izašao napolje. Luiz je, iznenadivši se, videla da su vrata čvrsto zaptivena pomoću četrdeset šipki — naravno, i trebalo je da budu zatvorena, ali nije bilo nikakve druge mogućnosti da neko uđe u komoru sem kroz ta vrata.

Zidovi platforme bili su prekriveni tamno zelenim plastičnim pločama koje su sprečavale da se stene krune. Na tavanici se nalazilo na desetine izolacionih i polipropilenskih cevi, a čelične grede pružale su se na sve strane, prateći oblik prostorije. Kompjuterska oprema bila je poredana duž nekih zidova, a na ostalim su se nalazile police. Pol je stajao ispred jedne od njih, očajnički tražeći nešto, verovatno neka klješta dovoljno jaka da bi njima mogao da razvali šipke na vratima.

Začuo se zvuk struganja metala. Luiz je pojurila ka vratima u podu — mada nije nikako mogla da ih otvori golim rukama. Srce joj je iznenada poskočilo; zvuk nalik paljbi iz mitraljeza ispunio je prostoriju, dok su istovremeno šipke odletele u vazduh. Vrata su se širom otvorila, tako da su kapci udarali po platformi, zvekećući. Luiz je odskočila u stranu, ali je snažan mlaz hladne vode pokuljao kroz otvor i pokvasio je.

Sam vrh komore za detekciju bio je ispunjen gasom — azotom — i Luiz je znala da on sada izlazi napolje. Voda je brzo prestala da kulja. Luiz je krenula prema otvoru i pogledala dole, pokušavajući da ne diše. Unutrašnjost komore bila je osvetljena pomoću podvodnih svetala koja je Pol uključio i voda je bila potpuno čista; Luiz je mogla da vidi sve do samog dna, koje se nalazilo na dubini od trideset metara.

Uspevala je tek da nazre neke od zakrivljenih delova ogromne akrilne sfere; indeks propuštanja svetlosti akrilika gotovo je identičan onom vode, tako da joj je bilo teško da razazna šta je šta. Delovi sfere, sada odvojeni jedan od drugog, bili su učvršćeni za tavanicu pomoću kablova od sintetičkih vlakana; da nije bilo tako, već bi potonuli na dno geodezijske školjke koja ih je okruživala. Otvor na podu platforme pružao joj je ograničeni vidik, tako da Luiz nije uspevala da ugleda čoveka koji se unutra davio.

„Merde!“ Svetla u komori su se ugasila. „Pole!“ — povikala je Luiz. „Šta to radiš?“

Začuo se Polov glas koji je dopirao iz zadnjeg dela kontrolne sobe, tako da se jedva čuo zbog buke koju su pravili uređaji za hlađenje i šuma vode u ogromnoj pećini koja se nalazila pod Luizinim nogama. „Ako je taj čovek i dalje živ“, rekao je, „videće kroz otvor svetlost sa platforme.“

Luiz je klimnula glavom. Jedino što će čovek moći da vidi biće jedan jedini osvetljeni kvadrat čiji prečnik iznosi jedan metar na onome, što za njega, zasigurno, predstavlja ogromnu, mračnu tavanicu.

Trenutak kasnije Pol se vratio na platformu. Luiz ga je pogledala, a onda se ponovo okrenula ka otvoru. I dalje nije bilo ni traga od čoveka. „Jedno od nas bi trebalo da siđe dole“, rekla je Luiz.

Pol je raširio svoje oči oblika badema. „Ali... teška voda — “

„Ništa drugo ne možemo da učinimo“, rekla je Luiz. „Kako stojiš s plivanjem?“

Polu je bilo neprijatno; poslednje što je želeo, znala je Luiz, bilo je da ostavi loš utisak na nju, ali... „Ne baš dobro“, rekao je, spuštajući pogled.

Bilo joj je već i pre toga neprijatno što radi s Polom koji je očigledno žudeo za njom sve vreme, ali Luiz nije mogla da pliva u plavom sintetičkom radnom kombinezonu kakav su nosili svi zaposleni u NOS. Međutim, ispod njega je imala, kao skoro i svi ostali, samo donje rublje; temperatura je tu duboko ispod površine zemlje iznosila tropskih četrdeset stepeni. Zbacila je cipele s nogu, a onda povukla rajsferšlus koji se pružao celom dužinom prednjeg dela kombinezona. Hvala bogu što je danas obukla prsluče, pomislila je, ali je, ipak, poželela da nema toliko mnogo čipke na njemu.

„Upali ponovo svetla dole“, rekla je Luiz. Pol nije oklevao — treba mu odati priznanje za to. Pre nego što se vratio, Luiz je skliznula kroz otvor i ušla u hladnu vodu; voda je bila rashlađena na deset stepeni da bi se sprečilo pojavljivanje biološkog rastinja i da bi se smanjio šum koji su pravile cevčice za umnožavanje svetlosti.

Osetila je nalet panike — iznenadan osećaj da se nalazi negde visoko gore, a da nema ničega na šta bi mogla da se osloni; dno se nalazilo daleko, daleko dole. Nogama je dodirivala vodu, s glavom i ramenima proturenim kroz otvor i čekala da napad paničnog straha prođe. Kada se smirila, tri puta je duboko udahnula, čvrsto zatvorila usta i zaronila.

Luiz je mogla jasno da vidi i oči je nisu pekle. Osvrnula se oko sebe, pokušavajući da ugleda čoveka, ali bilo je toliko mnogo delova akrilne sfere i —

Eno ga!

Čovek je plutao na vodi; postojao je jedan mali razmak od petnaestak centimetara između površine vode i poda platforme. U normalnim okolnostima taj prostor je bio ispunjen čistim azotom. Siroti čovek je sigurno mrtav, pomislila je Luiz; i samo tri puta udahnuti taj gas je fatalno. Bila je to tužna ironija: verovatno se borio da stigne do površine, verujući da će tamo moći da udahne vazduh, a dočekala ga je smrt od gasa koji je udahnuo. Običan vazduh je sada prodirao kroz otvor i mešao se sa azotom, ali je, verovatno, prekasno da bi se čoveku pomoglo.

Luiz je ponovo proturila glavu i ramena kroz otvor na podu platforme. Videla je Pola kako očajnički čeka da mu ona nešto kaže — bilo šta. Ali, nije imala vremena za to. Ponovo je duboko udahnula vazduh, napunivši pluća najviše što je mogla, i zaronila. Nije bilo dovoljno prostora da bi mogla da drži nos iznad vode dok je plivala, a da pri tom ne udara u metalnu platformu iznad sebe. Čovek je bio nekih desetak metra udaljen od nje. Luiz je plivala udarajući nogama, smanjujući razmak najbrže što je mogla i —

Senka na vodi. Nešto tamno.

Mon dieu!

Bila je to krv.

Senka se nalazila svuda oko čovekove glave, skrivajući mu crte lica. Bio je nepomičan; čak i ako je i bio živ, bio je u nesvesti.

Luiz je morala da podigne usta i nos do prostora ispunjenog vazduhom. Udahnula je jednom, probe radi — sada je bilo sasvim dovoljno vazduha — a onda zgrabila čoveka za ruku. Zatim ga je prevrnula — naime, plutao je s licem u vodi — tako da se i njegov nos nađe u prostoru gde je bilo vazduha, ali je izgledalo da nema nikakve koristi od toga. Nije čula da se čovek zagrcnuo; nije bilo nikakvog znaka da on uopšte diše.

Luiz ga je vukla po vodi. Bilo joj je teško da to čini: čovek je bio prilično krupan, a uz to i potpuno obučen, pa je njegova odeća bila natopljena vodom i otežala od nje. Luiz nije imala vremena da obrati pažnju na njegov izgled, ali je uspela da primeti da čovek nije nosio radni kombinezon niti zaštitne čizme. On nije nikako mogao da bude neki od radnika u rudniku nikla, a niti je bio, znala je to, mada je uspela da baci samo jedan pogled na njegovo lice — bio je belac, sa plavom bradom — neko od zaposlenih u NOS.

Pol je čučao na platformi iznad nje. Luiz je videla njegovu glavu koju je gurnuo u vodu; posmatrao je kako mu se Luiz i čovek približavaju. U nekoj drugoj situaciji, Luiz bi prvo izvukla povređenu osobu iz vode pre nego što bi i sama izašla, ali otvor na podu platforme bio je dovoljan za samo jedno od njih, a bilo je potrebno da ona i Pol zajedno izvuku tog krupnog čoveka.

Luiz je pustila čovekovu ruku i proturila glavi kroz otvor, pošto se Pol malo odmakao od njega. Najpre je samo udisala vazduh; bila je iscrpljena od vučenja povređenog čoveka. Zatim je stavila dlanove na mokru platformu i počela da podiže telo i izvlači se. Pol je ponovo čučnuo i pomogao joj da se popne na platformu, a zatim su se oboje okrenuli ka čoveku.

On je već bio počeo ponovo da pluta i da se udaljava od njih, ali je Luiz uspela da ga zgrabi za ruku i vrati do otvora. Zatim su ga ona i Pol s mukom vukli kroz otvor, uspevši da ga napokon izvuku na platformu. Čovek je i dalje krvario; sada je bilo jasno da je povredio glavu.

Pol je odmah kleknuo pored čoveka i počeo da mu daje veštačko disanje, i obraz mu postajao sve blistaviji od krvi svaki put kada bi se okrenuo da proveri da li se čovekove široke grudi podižu.

U međuvremenu, Luiz je uhvatila čoveka za zglob desne ruke i pokušavala da mu napipa puls. Nije ga bilo. Ne, ne, trenutak! Tu je! Napipala je puls.

Pol je nastavljao da diše u čovekova usta, iznova i iznova, i konačno je čovek počeo da se sam bori za vazduh. Zatim je počeo da izbacuje iz sebe vodu i da povraća. Pol mu je okrenuo glavu na stranu, i tečnost koju je čovek izbacivao pomešala se sa krvlju na podu platforme.

Međutim, činilo se da je on i dalje u nesvesti. Luiz, potpuno mokra i gotovo naga i osećajući da joj je hladno od ledene vode, postala je svesna položaja u kojem se nalazi. S mukom se uvukla u svoj kombinezon i povukla rajsferšlus na njemu — Pol ju je posmatrao, znala je to, iako se pravio da je ne gleda.

Proći će još neko vreme pre nego što doktor Montego stigne, pomislila je. NOS se nije nalazio samo na dva kilometra dubine, već i kilometar i dve stotine pedeset metara računajući po ravnoj liniji u odnosu na najbliži lift u oknu broj devet. Čak i da se kabina lifta nalazila na površini — a nije bilo nikakve garancije da je tako i bilo — ipak bi Montegu bilo potrebno dobrih dvadesetak minuta da stigne do njih.

Luiz je pomislila da bi trebalo da skine mokru odeću sa povređenog čoveka. Posegnula je rukom ka prednjem delu njegove košulje boje uglja, ali —

Nije bilo dugmadi. Nije bilo ni rajsferšlusa. Nije joj izgledalo da se radi o puloveru, mada nije bilo kragne i —

Ah, evo ih! Skrivene kopče pružale su se duž gornjeg dela njegovih širokih ramena. Luiz je pokušala da ih otkopča, ali nisu se pomerale. Pogledala je njegove pantalone. Izgledalo joj je da su maslinasto zelene, mada bi sigurno bile mnogo svetlije da su suve. Ali, na njima nije bilo pojasa; umesto njega, niz vezica se pružao duž struka.

Iznenada, Luiz je palo na pamet da je čovek, možda, ozbiljno povređen. Komora za detekciju nalazila se na dubini od trideset metara: ko zna koliko duboko je stigao ili koliko brzo je posle izbio na površinu. Pritisak vazduha na ovoliko velikoj dubini ispod površine zemlje bio je 130 procenata veći od normalnog. U tom trenutku, Luiz nije mogla da zaključi kako bi to moglo da utiče na nekoga, ali je, u svakom slučaju, značilo da čovek sada prima veću koncentraciju kiseonika, a to je, sasvim sigurno, dobro, pomislila je.

Nije ništa više moglo da se učini; mogli su samo da čekaju. Povređeni čovek je disao i puls mu je postajao sve jači. Luiz je, konačno, imala priliku da mu pažljivije pogleda lice. Bilo je široko, ali ne i pljosnato; jagodice su mu bile oštre. Nos mu je bio džinovski, gotovo veličine pesnice. Njegova donja vilica bila je prekrivena gustom plavom bradom, a ravna plava kosa pokrivala mu je čelo. Njegove crte lica donekle su podsećale na istočno-evropske, ali mu je boja kože bila više nalik onoj Skandinavaca, a ne maslinasta. Njegove široko razmaknute oči bile su sklopljene.

„Odakle je mogao da dođe?“ — pitao je Pol, koji je sada sedeo prekrštenih nogu na podu platforme pored povređenog čoveka. „Trebalo bi da ne postoji način da iko siđe ovamo dole, a ipak — “

Luiz je klimnula glavom. „A čak i da je mogao da siđe, kako je uspeo da uđe u zapečaćenu komoru za detekciju?“ Ona zastade, i skloni kosu s očiju — shvativši u tom trenutku da je izgubila mrežicu za kosu dok je plivala u rezervoaru. „Znaš, teška voda je uništena. Ako on i preživi ovu akrobaciju, biće sigurno podignuta optužnica protiv njega zbog toga.“

Luiz je odmahivala glavom. Ko bi, uopšte, mogao da bude ovaj čovek, pitala se. Možda neki fanatični kanadski Indijanac koji smatra da rudnik skrnavi njihovu svetu zemlju. Međutim, čovekova kosa je bila plava, što je prava retkost među Indijancima. Nije bio ni neki mladi obesni šaljivdžija koji je preterao u svojoj šali; činilo se da čovek ima oko trideset pet godina.

Bilo je moguće da je terorista ili protivnik nuklearne energije. Međutim, iako im je Kanadska kompanija za atomsku energiju obezbedila tešku vodu, na ovom mestu nisu obavljana nikakva nuklearna istraživanja.

Ma ko da je, razmišljala je Luiz, ako bude umro od povreda koje je zadobio, sigurno će biti glavni kandidat za dobijanje Darvinove nagrade; ovo je bio klasičan primer za to: osoba koja je uradila nešto toliko nezamislivo glupo da ju je to koštalo života.