Dve Zemlje

Poglavlje 31

Adikor je konačno izašao iz dvorane Saveta, i hodao polako i tužno ka izlaznim vratima. Sve ovo je ludilo — čisto ludilo! Izgubio je Pontera, i kao da to već nije bilo dovoljno užasno, sada će da mu bude suđeno. Koliko god da je ranije verovao u sudski sistem — što je bilo nešto čega je bio tek neodređeno svestan sve do sada — ta vera je bila poljuljana. Kako može neko ko je nevin, neko ko je u žalosti, da bude ovako proganjan, pitao se.

Adikor je išao dugim hodnikom, čiji su zidovi bili prekriveni četvrtastim portretima znamenitih sudija iz prošlosti, muškaraca i žena, koji su razvili principe modernog zakonodavstva. Da li je ovo bilo ono za šta su se oni zalagali? Nastavio je da ide ne obraćajući mnogo pažnju na ljude pored kojih je prolazio, sve dok mu nešto narandžasto nije privuklo pogled.

To je bila Daklar Bolbej, obučena u boju koja označava tužioca, tamo na kraju hodnika. Ona je žurno izašla iz dvorane, verovatno da bi izbegla Egzibicioniste, i sada je sama izlazila napolje.

Pre nego što je razmislio o tome šta čini, Adikor je počeo da trči prema njoj po mahovini na podu hodnika koja je prigušivala njegove korake. Čim je izašao kroz vrata na kraju hodnika i našao se napolju na popodnevnom suncu, povikao: „Daklar!“

Daklar Bolbej se okrenula, iznenađena. „Adikore!“ — uzviknula je. Zatim je glasno nastavila: „Obraćam se onome ko gleda Adikora Hulda zbog sudske prismotre: obrati pažnju! On se sada suočava sa mnom, svojim tužiocem!“

Adikor je polako odmahnuo glavom. „Nisam ovde da bih ti naudio.“

„Već sam se uverila“, počela je Bolbej, „da tvoja dela ne odgovaraju uvek tvojim namerama.“

„To se dogodilo pre mnogo godina“, rekao je Adikor, namerno koristeći imenicu koja najviše naglašava proticanje vremena. „Nikoga nisam udario pre toga i nikoga nisam udario posle toga.“

„Ali si to tada učinio“, rekla je Bolbej. „Izgubio si kontrolu nad sobom. Zamahnuo si pesnicom. Pokušao si da ga ubiješ.“

„Ne! Ne! Nikada nisam pokušao da povredim Pontera.“

„Nije u redu da nas dvoje razgovaramo“, rekla je Bolbej i okrenula se da pođe.

Adikor je pružio ruku i zgrabio je za rame. „Ne, sačekaj!“

Na licu joj se video izraz panike dok se okretala da bi ga pogledala. Ali brzo je promenila izraz i počela da značajno gleda u njegovu ruku. Adikor je sklonio ruku. „Molim te“, rekao je. „Molim te, samo mi reci zašto. Zašto me progoniš tako .... tako osvetoljubivo? Otkako se poznajemo, nikada ti nisam ništa nažao učinio. Ti sasvim sigurno znaš da sam ja voleo Pontera i da je on voleo mene. On ne bi želeo da me ovako progoniš.“

„Ne izigravaj nevinašce preda mnom“, rekla je Bolbej.

„Ali, ja jesam nevin. Zašto mi ovo radiš?“

Bolbej je samo odmahnula glavom, okrenula se i počela da se udaljava od njega.

„Zašto?“ — vikao je Adikor za njom. „Zašto?“

„Možda bismo mogli da razgovaramo o tvojoj vrsti“, rekla je Meri Ponteru. „Sve do sada smo mogli da samo proučavamo fosilne ostatke Neandertalaca. Bilo je dosta rasprava oko mnoštva stvari, kao što je, na primer, čemu služi vaš istureni luk iznad obrva.“

Ponter je trepnuo zbunjeno. „On štiti oči od sunca.“

„Zaista?“ — pitala je Meri. „Da, to ima smisla. Ali, zašto ih, onda, moja vrsta nema? Ono što hoću da kažem je: Neandertalci su evoluirali u Evropi, a moji preci potiču iz Afrike gde ima više sunca.“

„I mi smo se to isto pitali“, rekao je Ponter, „kada smo proučavali fosile Gliksina.“

„Gliksini?“ — pitala je Meri.

„Fosilni ostaci vrste ljudskih bića u mom svetu koja vam najviše nalikuje. Gliksini nisu imali luk iznad obrva, tako da smo pretpostavljali da su oni bili bića koja su živela noću.“

Meri se nasmešila. „Pretpostavljam da se mnogo toga što ljudi zaključe kasnije ispostavi pogrešnim. Kaži mi šta misliš o ovome?“ Kucnula je kažiprstom po svojoj bradi.

Ponter je delovao kao da mu je neprijatno. „Sada znam da je to pogrešno, ali — “

„Da?“ — rekla je Meri.

Ponter je dlanom prešao preko dlaka na svojoj vilici, pokazujući joj da je potpuno ravna. „Mi nemamo tu izbočinu .., pa smo pretpostavljali...“

„Šta?“ — pitala je Meri.

„Pretpostavljali smo da to služi da spreči pljuvačku da curi. Vi imate jako mala usta, pa smo mislili da vam pljuvačka stalno curi napolje. A osim toga, vi imate manje mozgove od nas i... znaš, mentalno zaostalim osobama često curi pljuvačka, pa ...“

Meri se nasmejala. „Mili Bože“, rekla je. „Reci mi kad već govorimo o vilici, šta se dogodilo s tvojom?“

„Ništa“, rekao je Ponter. „Ona je ista kao što je bila.“

„Videla sam rentgenski snimak koji su ti uradili u bolnici“, rekla je Meri. „Tvoja donja vilica — tvoja vilična kost — na snimku se vidi da je na njoj urađen rekonstruktivni zahvat.“

„Oh, to“, rekao je Ponter, delujući kao da se izvinjava. „Dobio sam udarac u vilicu pre nekoliko stotina meseci.“

„Čime si udaren?“ — pitala je Meri. „Ciglom?“

„Pesnicom“, rekao je Ponter.

Meri je otvorila usta. „Znala sam da su Neandertalci snažni, ali — I za to je bio dovoljan samo jedan udarac?“

Ponter je klimnuo glavom.

„Sreća da nisi nastradao“, rekla je Meri.

„Obojica smo imali sreće — i onaj koji je udaren i onaj koji je udario.“

„Zašto te je neko udario?“

„Radilo se o jednoj glupoj raspravi“, rekao je Ponter. „Naravno da to nije trebalo da učini, i bilo mu je strašno žao. Ja sam odlučio da ga ne tužim; da sam to učinio, bilo bi mu suđeno za pokušaj ubistva.“

„Da li je zaista mogao da te ubije tim jednim jedinim udarcem?“

„Oh, da. Reagovao sam na vreme i podigao glavu, tako da me je udario u vilicu umesto posred lica. Da me je tu udario, mogao je da mi smrska lobanju.“

„Oh, Bože“, rekla je Meri.

„Bio je besan, ali ja sam ga izazvao. To je bila moja greška koliko i njegova.“

„Da li bi ti mogao da ubiješ nekoga golim rukama?“ — pitala je Meri.

„Naravno“, odgovorio je Ponter. „Pogotovu ako bih mu prišao s leđa.“ On je stegao prste i podigao ruke, pokazujući joj kako bi izveo udarac. „Mogao bih da nekome razbijem glavu kada bih mu ovo učinio otpozadi. A spreda, ako bih ga dobro udario posred grudi, mogao bih da mu iskidam srce“

„Ali... ali, izvini, i čovekoliki majmuni su veoma snažni, ali oni retko ubijaju jedan drugog u borbi.“

„To je zato što se borbe unutar čopora vode oko dominacije, tu borba predstavlja ritual i instinktivna je; to samo predstavlja pokazivanje snage. Ali, šimpanze ubijaju druge šimpanze, iako, uglavnom, zubima. Stezanje prstiju u pesnicu je nešto što čine samo ljudska bića.“

„Oh...“, Meri je shvatila da stalno ponavlja jedno isto, ali nije mogla da smisli ništa bolje čime bi izrazila ono što oseća. „Ljudi ovde se stalno tuku, neki od njih su od toga stvorili sportove kao što su boks i rvanje.“

„Ludost“, rekao je Ponter.

„Pa, slažem se, jeste“, rekla je Meri. „Ali gotovo nikada ne ubiju jedan drugog. Ovde je gotovo nemoguće da jedan čovek ubije drugog golim rukama. Verovatno nismo dovoljno snažni.“

„U mom svetu“, rekao je Ponter, „udariti znači ubiti i zbog toga mi nikada ne udaramo jedan drugoga. Zato što svako nasilje može da bude fatalno, mi to jednostavno ne možemo da dozvolimo.“

„Ali ti si bio udaren“, rekla je Meri.

Ponter je klimnuo glavom. „To se desilo pre mnogo godina, kada sam studirao na Naučnoj akademiji. Učestvovao sam u jednoj raspravi onako kako se to samo u mladosti čini, kada je važno pobediti. Mogao sam da vidim da osoba s kojom se raspravljam postaje sve više besna, ali nastavljao sam da ga provociram. I on je reagovao ... onako kako nije smeo. Ali ja sam mu oprostio.“

Meri je pogledala Pontera, zamišljajući kako okreće svoj drugi obraz osobi koja ga je udarila.

Adikor je rekao svom Pratiocu da pozove putničku kabinu da ga odveze kući i sada je sedeo na tremu i razmatrao zakonske procese iz prošlosti. Iako je neko nadgledao ono što emituje njegov Pratilac, on je, ipak, mogao da se priključi na svetsku informativnu mrežu i da prenese sve potrebne podatke u svoj elektronski notes da bi lakše mogao da ih proučava.

Njegov ženski partner, Lurt, odmah je pristala da govori u njegovu korist na suđenju. Međutim, iako će i ona i drugi — njoj će biti dozvoljeno da pozove svedoke — moći da govore o Adikorovom karakteru i o stabilnosti njegove veze sa Ponterom, smatrao je da je malo verovatno da će to biti dovoljno da ubedi sudiju Sard i njene kolege da ga oslobode optužbe. Zbog toga je Adikor počeo da proučava slučajeve iz prošlosti, pokušavajući da pronađe neki u kojem je bila podignuta tužba za ubistvo, a da telo nije bilo pronađeno, nadajući se da će uspeti da nađe neku presudu koja bi mu bila od koristi.

Prvi sličan slučaj koji je pronašao poticao je iz daleke prošlosti, iz vremena Generacije 17. Čovek po imenu Dasta je bio optužen da je ubio svog ženskog partnera tako što se krišom uvukao u Centar. Međutim, njeno telo nije nikada pronađeno; ona je samo jednog dana nestala bez traga. Sud je zaključio da pošto telo nije nađeno, ne može da se kaže da je ubistvo počinjeno.

Adikor je u početku bio oduševljen ovim otkrićem, sve dok nije nastavio da čita dalje.

Ponter i Adikor su izabrali obične stolice za trem i one su bile prilično lomne. To je predstavljalo znak Ponterove nepokolebljive vere u to da je Adikor izlečen, da ga nikada neće obuzeti nekontrolisani bes koji će prerasti u fizičku nasilnost. Međutim, sada je Adikor bio toliko frustriran da je smrvio naslone za ruke na stolici udarajući po njima pesnicama, tako da su komadići drveta leteli na sve strane. Naime, pročitao je u svom elektronskom notesu da je nužno da slučajevi iz prošlosti — da bi danas imali uticaj na zakonski proces — potiču iz vremenskog perioda koji obuhvata poslednjih deset Generacija; u Zakoniku civilizacije je pisalo da društvo neprestano napreduje i da ono što su ljudi činili nekada davno ne može da ima uticaja na ono što se danas dešava.

Adikor je nastavio da traži i konačno se pojavio jedan zanimljiv slučaj iz Generacije 140 — samo osam Generacija pre sadašnje — u kojem je čovek bio optužen da je ubio drugog čoveka u svađi oko toga da li je ovaj drugi podigao kuću preblizu kuće ovog prvog. Ni ovog puta telo nije pronađeno. I u ovom slučaju je sud doneo presudu da je to što telo nije pronađeno dovoljan razlog da se tužba odbaci. To je oduševilo Adikora, ali —

Ali —

Generacija 140. To je bilo pre od 1100 do 980 meseci u odnosu na današnji dan — pre 81 do 79 godina. A Pratioci su počeli da se uvode pre hiljadu meseci; uskoro je trebalo da se održi proslava tog jubileja. Da li ovaj slučaj iz Generacije 140 potiče iz vremena pre ili posle uvođenja Pratioca, zapitao se Adikor i nastavio da čita.

Iz vremena pre! Gristl! Bolbej će nesumnjivo da izjavi da to znači da taj slučaj ne može da utiče na današnje slučajeve. Naravno, ona će reći da su i tela, pa čak i živi ljudi, mogli da nestanu u tim mračnim vremenima pre nego što nas je veliki Lonvis Trob oslobodio toga; i da slučaj u kojem nije postojala mogućnost da postoji snimak aktivnosti optuženog ne može da ima ikakve veze sa slučajem u kojem je optuženi namerno stvorio takvu situaciju da nije bilo moguće da snimak bude načinjen.

Adikor je nastavio da još neko vreme traži. U jednom trenutku mu je palo na pamet da bi bilo dobro kada bi postojali ljudi koji su se specijalizovali za bavljenje zakonskim procesima u ime drugih. To bi, činilo mu se, predstavljalo dobar doprinos društvu. On bi rado sve ovo prepustio nekome kome je ta oblast bliska i kome bi bilo lakše da obavi ovakvu vrstu istraživanje. Ali ne, to je, nema sumnje, bila loša ideja. I samo postojanje ljudi koji bi puno radno vreme radili na zakonskim pitanjima bi povećala broj takvih stvari i —

Iznenada je Pabo izletela iz kuće, lajući. Adikor je podigao pogled i kao i svih prethodnih dana srce mu je brže zakucalo. Da li je moguće? Da li je moguće?

Naravno da nije bilo moguće. Ipak, to je bio neko koga Adikor nije očekivao: mlada Džasmel Ket. „Prijatan dan“, rekla je kada se našla na deset koraka od njega.

„Prijatan dan“, odgovorio je Adikor, pokušavajući da zvuči kao da mu je svejedno što je vidi.

Džasmel je sela na drugu stolicu, onu koja je pripadala njenom ocu. Pabo je dobro poznavala Džasmel. Ponter ju je često vodio u Centar u vreme Kada dvoje postaje jedno i bilo je očigledno da je zadovoljna što je vidi. Trljala je njušku o Džasmeline noge, a Džasmel je milovala njenu crvenkasto-smeđu dlaku na glavi.

„Šta se dogodilo sa tvojom stolicom?“ — pitala je Džasmel.

Adikor je pratio njen pogled. „Ništa.“

Džasmel je očigledno odlučila da više ništa ne kaže o tome; uostalom, bilo je jasno šta se dogodilo.

„Da li je Lurt pristala da govori u tvoju korist?“ — pitala je.

Adikor je klimnuo glavom.

„Dobro“, rekla je Džasmel. „Uverena sam da će učiniti sve što može.“ Zatim je ćutala neko vreme, a onda, bacivši ponovo pogled na stolicu, rekla: „Ali...“

„Da“, rekao je Adikor, „ali.“

Džasmel je posmatrala okolinu. U daljini se video jedan mamut kako spokojno prolazi.

„Sada kada je ovo upućeno na sud, alibi-kocka moga oca je preneta u krilo u kojoj se čuvaju Arhive alibija pokojnika. Daklar je provela celo posle podne gledajući i pripremajući se za suđenje. To je njeno pravo, naravno, kao tužioca koji govori u ime pokojnika. Ali ja sam insistirala da me pusti da gledam Ponterovu arhivu zajedno s njom. Gledala sam tebe i mog oca nekoliko dana pre njegovog nestanka.“ Ponovo je pogledala Adikora. „Bolbej to ne može da vidi, ali, ona je već dugo sama. Rekla sam ti da postoji jedan mladić kome je stalo do mene. Iako si rekao da još nisam vezana, ja ipak znam šta je ljubav, i ja ne sumnjam da si ti zaista voleo mog oca. Pošto sam te videla onako kako te je on video, ne mogu da poverujem da bi ti učinio išta da ga povrediš.“

„Hvala ti.“

„Da li... Da li mogu nešto da učinim da ti pomognem da se pripremiš za pojavljivanje na sudu?“

Adikor je tužno odmahnuo glavom. „Nisam siguran da išta više može da spase mene i moju porodicu.“