Dve Zemlje

Poglavlje 25

Meri je otišla do prozora na prednjem delu Rubenove kuće i pogledala napolje. Iako je bilo prošlo 6 sati uveče, biće još dovoljno svetlosti još nekoliko sati u ovo doba godine, razmišljla je Meri, i —

Producent sa kanala Diskaveri nije bio jedini koji je otkrio gde se nalaze. Dva kombija sa antenama na krovovima i tri automobila na kojima su bila ispisana imena radio-stanica bili su pred kućom, a uz njih i jedna ulubljena honda čiji je jedan branik bio drugačije boje od ostatka automobila — ona, je, verovatno, pripadala nekom novinaru iz pisanih medija. Izgleda da su sada svi, čim se vest o tome da je Meri potvrdila autentičnost Ponterove DNK proširila, počeli da uzimaju ovu naizgled neverovatnu priču ozbiljno.

Ruben je konačno završio s telefoniranjem. Meri se okrenula ka njemu. „Nisam očekivao goste“, rekao je lekar, „ali..“

„Šta?“ — pitala je Luiz, iznenađena.

Međutim, Meri je odmah shvatila o čemu se radi. „Mi nigde ne idemo, zar ne?“

Ruben je odmahnuo glavom. „LCDC je naredio da ostanemo u karantinu. Niko ne sme da izađe i niko ne sme da uđe.“

„Koliko dugo?“ — pitala je Luiz, raširivši svoje smeđe oči.

„To zavisi od nadležnih organa“, odgovorio je Ruben. „Nekoliko dana najmanje.“

„Nekoliko dana!“ — uzviknula je Luiz. „Ali., ali...“

Ruben je nemoćno raširio ruke. „Žao mi je, ali niko ne može da zna šta se sve nalazi u Ponterovoj krvi.“

„Šta je ono beše dovelo do istrebljenja Acteka?“ — pitala je Meri.

„Velike boginje, uglavnom“, odgovorio je Ruben.

„Ali, velike boginje...“ — počela je Luiz. „Da se o tome radi, zar ne bi imao kraste na licu?“

„One izbijaju dva dana posle porasta temperature“, rekao je Ruben.

„Ipak“, počela je Luiz, „velike boginje su iskorenjene.“

„Na ovoj Zemlji, jesu“, rekla je Meri. „Zbog toga se više i ne daje vakcina. Ali je moguće — “

Luiz je klimnula glavom, shvatajući. „Moguće je da nisu iskorenjene u njegovom svetu.“

„Tačno“, rekao je Ruben. „A čak i da jesu, moguće je da postoje bezbrojne patogene klice koje su evoluirale u njegovom svetu protiv kojih mi nemamo imunitet.“

Luiz je duboko udahnula, očigledno pokušavajući da ostane mirna.

„Ali, ja se osećam dobro“, rekla je.

„I ja“, rekao je Ruben. „Meri?“

„Dobro mi je.“

Ruben je odmahnuo glavom. „Ne smemo da rizikujemo. Imaju uzorke Ponterove krvi u Sent Džozefu; žena iz LCDC sa kojom sam razgovarao je rekla da će se dogovoriti sa njihovim šefom patologije i da će uraditi testove na sve čega se sete.“

„Da li imamo dovoljno hrane?“ — pitala je Luiz.

„Ne“, odgovorio je Ruben. „Ali doneće nam još i — “

Ding-dong!

„Oh, Isuse“, rekao je Ruben.

„Neko je pred vratima!“ — objavila je Luiz, pogledavši kroz prozor.

„Neki novinar“, rekla je Meri ugledavši čoveka.

Ruben je otrčao gore. U deliću sekunde, Meri je palo na pamet da je otišao po pušku, ali onda ga je čula kako viče kroz prozor sobe na spratu.

„Odlazite! Ova kuća je pod karantinom!“

Meri je videla kako se novinar udaljava nekoliko koraka i podiže glavu da bi pogledao u Rubena. „Želeo bih da vam postavim nekoliko pitanja, doktore Montego“, vikao je.

„Odlazite!“ — povikao je Ruben ponovo. „Neandertalac je bolestan i ovo mesto je pod karantinom po naređenju Ministarstva zdravlja Kanade.“

Meri je postala svesna da se čuje zvuk vozila koja stižu seoskim putem i da se vide crveno-žuta svetla u daljini.

„Hajde, doktore“, ponovio je novinar. „Samo nekoliko pitanja.“

„Ozbiljan sam“, rekao je Ruben. „Imamo ovde neku zaraznu bolest.“

„Koliko znam, profesorka Von je takođe unutra“, povikao je novinar. „Da li bi ona mogla da kaže nešto o svojoj analizi DNK Neandertalca?“

„Odlazite! Pobogu čoveče, odlazite!“

„Profesorko Von, da li ste tamo? Ja sam Sten Tinbergen iz Sadberi stara. Želeo bih — “

„Mon dieu!“ — uzviknula je Luiz, pokazujući na ulicu. „Onaj čovek drži pušku u ruci!“

Meri je pogledala u pravcu u kojem je Luiz pokazivala. Tamo je zaista stajao neki čovek koji je uperio pušku pravo u kuću sa razdaljine od nekih tridesetak metara. Sekundu kasnije, čovek koji je stajao pored njega podigao je megafon i prineo ga ustima . „Ovde RCMP“, začuo se glas koji je odzvanjao. „Udaljite se od kuće.“

Tinbergen se okrenuo. „Ovo je privatno vlasništvo“, povikao je. „Nije počinjen nikakav zločin i — “

„Udaljite se!“ — viknuo je ponovo policajac, koji je bio obučen u civilno odelo, ali je Meri videla da se na njegovim belim kolima zaista nalazi oznaka RCMP — kao i njen ekvivalent na francuskom GRC.

„Kada bi doktor Montego ili profesorka Von samo odgovorili na nekoliko pitanja“, rekao je Tinbergen, „ja bih — “

„Ovo je poslednje upozorenje!“ — rekao je policajac kroz megafon. „Moj partner će pokušati da vas samo rani, ali...“

Tinbergen je, očigledno, želeo da dobije odgovor na svoje pitanje. „Imam pravo da postavljam pitanja!“

„Pet sekundi!“, grmeo je policajac.

Tinbergen se nije micao.

„Četiri!“

„Javnost ima pravo da zna!“ — povikao je novinar.

„Tri!“

Tinbergen se ponovo okrenuo, očigledno odlučan u tome da postavi bar jedno pitanje. „Doktore Montego“, povikao je podigavši glavu, „da li njegova bolest predstavlja opasnost za javnost.“

„Dva!“

„Odgovoriću na sva vaša pitanja“, povikao je Ruben, „ali ne ovako. Odmaknite se!“

„Jedan!“

Tinbergen se okrenuo i podigao ruke uvis najviše što je mogao. „Dobro!“ Počeo je da se polako udaljava od kuće.

Novinar jedva da je stigao do prilaznog puta kući kada je telefon zazvonio. Meri je otišla na drugi kraj dnevne sobe i podigla slušalicu, ali Ruben je već podigao slušalicu gore na spratu. „Doktore Montego“, začula je muški glas, „ovde inspektor Metjuz iz RCMP.“

U normalnim okolnostima, Meri bi spustila slušalicu, ali sada je umirala od radoznalosti.

„Dobar dan, inspektore“, rekao je Ruben.

„Doktore, Ministarstvo zdravlja Kanade je tražilo od nas da vam pružimo svaku moguću pomoć.“ Meri je pretpostavila da čovek zove sa mobilnog telefona. Okrenula je glavu da bi pogledala kroz prozor: čovek koji je malopre govorio kroz megafon sada je stajao pored svog belog automobila i držao mobilni telefon u ruci. „Koliko ljudi se nalazi u kući?“

„Četvoro“, odgovorio je Ruben. „Ja, Neandertalac i dve žene: profesorka Meri Von sa univerziteta Jork i Luiz Benoa, postdiplomac fizike koja radi u Neutrinskoj observatoriji Sadberi.“

„Koliko sam shvatio, neko od njih je bolestan“, rekao je Metjuz.

„Da, Neandertalac. Sada ima visoku temperaturu.“

„Daću vam broj mog mobilnog telefona“, rekao je policajac i onda ga je izdiktirao Rubenu.

„Zapisao sam“, rekao je Ruben.

„Biću ovde sve dok moja smena ne dođe u 13 sati“, rekao je Metjuz. „On će biti na istom broju telefona; nazovite ako vam išta bude potrebno.“

„Potrebni su mi antibiotici za Pontera. Penicilin, eritromicin i još neki.“

„Da li imate mogućnost primanja i-mejla“, pitao je Metjus.

„Da.“

„Napravite spisak. Pošaljite na Roberta Metjuza na rcmp-grc.gc.ca. Da li ste zapisali?“

„Da“, rekao je Ruben. „Antibiotici su mi potrebni najbrže što je moguće.“

„Donećemo ih uskoro, ako ih ima u apotekama ili u Sent Džozefu.“

„Biće nam potrebno i još hrane“, rekao je Ruben.

„Donećemo vam sve što želite. Pošaljite mi i-mejlom spisak hrane, sredstava za higijenu, odeće, bilo čega što vam je potrebno.“

„Odlično“, rekao je Ruben. „Takođe, trebalo bi da uzmete uzorke krvi svih nas i da ih odnesete u Sent Džozef i u neke druge laboratorije.“

„Dobro“, rekao je Metjuz.

Dogovorili su se da nazovu jedan drugog ukoliko se bilo šta promeni i Ruben je spustio slušalicu. Meri je čula kako silazi niz stepenice.

„Pa?“ — pitala je Luiz, odajući da je Meri slušala razgovor time što je pogledala i u nju i u Rubena.

Ruben im je sve ispričao, a onda rekao: „Žao mi je zbog ovoga, zaista mi je žao.“

„A šta je sa ostalima?“ — pitala je Meri. „Sa ostalim ljudima koji su bili u Ponterovoj blizini?“

Ruben je klimnuo glavom. „Reći ću inspektoru Metjuzu da pošalje nekoga iz RCMP kod njih, pa će ih, verovatno, staviti u karantin u Sent Džozefu, a ne ovde.“ Otišao je u kuhinju i vratio se noseći blokčić i olovku koji su delovali kao da ih inače koristi za pravljenje spiska za kupovinu. „Dobro, ko je još bio u kontaktu s Ponterom?“

„Student koji radi sa mnom“, rekla je Luiz. „Pol Kirijama.“

„Boni Džin Mah, naravno“, rekla je Meri. „Bože, ona se već vratila u Otavu. Bolje da je sprečimo da se večeras susretne s Premijerom!“

„I još gomila ljudi u Sent Džozefu“, rekao je Ruben. „Bolničari, doktor Sing, radiolog, sestre...“

Nastavili su da prave spisak.

Ponter je i dalje ležao na Rubenovom tepihu boje šampanjca. Činilo se da je u nesvesti; Meri je mogla da vidi kako se njegov krupni grudni koš podiže i spušta. Kosa mu je i dalje bila mokra od znoja, a oči su mu se pomerale ispod kapaka.

„U redu“, rekao je Ruben. „Mislim da smo se setili svih.“ Pogledao je najpre Meri, zatim Luiz, a na kraju Pontera ispruženog na po-du.“Moram da sastavim spisak lekova koji su mi potrebni da bih lečio Pontera. Ako budemo imali sreće...“

Meri je klimnula glavom i pogledala u Pontera. Ako budemo imali sreće, pomislila je, niko od nas neće umreti.