Dve Zemlje

Poglavlje 15

Meri Von je bila jedini putnik u lir-džetu kompanije Inko koji je leteo od Toronta do Sadberija; dok se ukrcavala u avion čije su strane bile obojene u tamnozeleno, videla je da na kljunu stoji natpis Nikl pikl.

Meri je iskoristila ono kratko vreme koliko je trajao let da bi proučila svoje beleške u kompjuteru; naime, prošle su godine otkako je objavila svoju studiju o DNK Neandertalaca u časopisu Sajens. Dok je čitala beleške, vrtela je prstom zlatan lančić na kojem je visio mali jednostavan krst koji je uvek nosila oko vrata.

Godine 1994, Meri je stekla ugled izdvojivši genetski materijal iz trideset hiljada godina starog fosila medveda koji je nađen, čvrsto zaleđen, u Jukonu. I tako, dve godine kasnije, kada je Rheinisches Amt fur Bodendenkmalpflege — agencija zadužena za arheološka istraživanja u Rajnskoj oblasti — odlučila da je vreme da se proveri da li je moguće izdvojiti DNK sa najpoznatijeg od svih fosilnih ostataka na svetu — fosila Neandertalca — pozvali su Meri. Ona je bila sumnjičava: fosil je bio prilično oštećen, pošto nikada nije bio zaleđen, a uz to — mišljenja o tome su se razlikovala — star oko sto hiljada godina, što je iznosilo tri puta više u odnosu na starost medveda. Pa ipak, nije mogla da odoli izazovu. Juna 1996. godine odletela je u Bon, a zatim se uputila u Rheinisches Landesmuseum u kojem je fosil čuvan.

Najpoznatiji deo fosila — lobanja sa dvostrukim izbočenim lukom iznad obrva — bio je izložen kao muzejski eksponat, ali su ostale kosti čuvane u čeličnoj kutiji koja je držana u čeličnom ormariću unutar čeličnog trezora veličine sobe. Meri je u trezor odveo Hans, Nemac koji se bavio prepariranjem kostiju. Nosili su zaštitna plastična odela i hirurške maske; sve mere predostrožnosti su morale da budu preduzete da ne bi kontaminirali kosti svojom DNK; ljudi koji su otkrili fosil su ga, nesumnjivo, kontaminirali, ali posle veka i po koliko je prošlo od njihovog otkrića, njihova nezaštićena DNK na površini kostiju bila je potpuno uništena.

Meri je bilo dozvoljeno da uzme jedan sasvim mali deo kosti; s istom ljubomorom su i sveštenici u Torinu čuvali Pokrov. Pa ipak, bilo je izuzetno teško i njoj i Hansu da to učine, jer su se osećali kao da skrnave neko veliko umetničko delo. Meri je uhvatila sebe kako briše suze dok je Hans, koristeći testericu kakvu upotrebljavaju zlatari, odsecao polukružni delić samo jedan centimetar širok i samo tri grama težak sa desne nadlaktične kosti koja je bila najbolje očuvana od svih kostiju.

Srećom, čvrsti kalcijumski karbonat u spoljnim slojevima kosti je trebalo da obezbedi neku vrstu zaštite za originalnu DNK koja se nalazila unutra. Meri je odnela uzorak u svoju laboratoriju u Torontu i isekla ga na tanke komadiće.

Bilo joj je potrebno pet meseci mukotrpnog rada da bi izvukla 379 nukleotida iz neandertalske mitohondrijalne DNK. Meri je koristila polimeraznu lančanu reakciju da bi reprodukovala milione kopija ovako povraćene DNK i pažljivo ju je sekvencirala. Zatim je proverila odgovarajući deo mitohondrijalne DNK kod 1600 današnjih ljudskih bića: kanadskih Indijanaca, Polinežana, Australijanaca, Afrikanaca, Azijata i Evropljana. Svaki od tih 1600 ljudi je imao najmanje371 istih nukleotida od onih 379; maksimalna devijacija iznosila je samo 8 nukleotida.

Međutim, neandertalska DNK je imala prosečno samo 352 nukleotida koji su bili isti onima kod današnjih ljudi; do devijacije je dolazilo na neverovatnih 27 osnova. Meri je zaključila da je do razdvajanja između njene vrste ljudskih bića i Neandertalaca moralo da dođe pre najmanje pet stotina pedeset hiljada do šest stotina devedeset hiljada godina da bi se stvorile tolike razlike u njihovim DNK. Nasuprot tome, sva današnja ljudska bića su, verovatno, imala istog pretka pre sto pedeset hiljada do dvesta hiljada godina. Iako je datum od pola miliona godina kada se dogodilo razdvajanje Neandertalaca i današnjih ljudi bio mnogo skorašniji u odnosu na vreme kada je došlo do razdvajanja roda Homo i njegovih najbližih rođaka — šimpanzi i majmuna bonobo — koje se dogodilo pre pet do osam miliona godina — ipak je i to bilo dovoljno daleko u prošlosti da bi Meri smatrala da su Neandertalci bili verovatno potpuno različita vrsta u odnosu na današnja ljudska bića, a ne samo podvrsta; oni su bili Homo neanderthalensis, a ne Homo sapiens neanderthalensis.

Mnogi naučnici se nisu složili sa ovim zaključkom. Milford Volpof sa univerziteta Mičigen je bio uveren da su geni Neandertalaca bili potpuno uključeni u DNK današnjih Evropljana; bio je ubeđen da se kod svakog eksperimenta koji je pokazao da se nešto razlikuje radilo ili o grešci u sekvenciranju ili o pogrešno protumačenom rezultatu.

Međutim, mnogi paleo-antroplozi su se slagali sa Merinom analizom, iako su svi — kao i sama Meri, uostalom — govorili da su neophodna dalja proučavanja da bi se bilo sigurno. Ali, za to je bilo neophodno da se pronađe još neandertalske DNK.

A sada, možda — samo možda! — možda je pronađena, pomislila je Meri. Nije verovala da postoji ikakva mogućnost da je taj Neandertalac pravi, ali, ako jeste...

Meri je isključila kompjuter i pogledala kroz prozor. Severni Ontario se pružao pod njom, sa Kanadskim planinama koje su na mnogim mestima bile prekrivene jasenovima i brezama. Avion je počeo da se spušta.

Ruben Montego nije imao pojma kako izgleda Meri Von, ali budući da nije bilo drugih putnika u avionu kompanije Inko, nije imao problema da je opazi. Ispostavilo se da je ona belkinja u kasnim tridesetim, sa kosom boje meda na kojoj su se videli tamniji korenovi. Bilo je možda nekoliko kilograma teža nego što bi trebalo i dok mu je prilazila, Ruben je video da očigledno nije mnogo spavala prethodne noći.

„Profesorko Von“, rekao je Ruben, pružajući joj ruku, „Ja sam Ruben Montego, lekar u rudniku Krejton. Hvala vam što ste došli.“ Pokazao je na jednu mladu ženu koju je poveo sa sobom kada je krenuo na aerodrom Sadberi. „Ovo je Džilijan Riči, predstavnik za štampu kompanije Inko. Ona će se starati o vama.“

Ruben je primetio da je Meri delovala neobično zadovoljno kada je ugledala privlačnu mladu ženu koja je bila s njim; možda je profesorka lezbejka, pomislio je. Pružio je ruku da bi uzeo Merin prtljag. „Dozvolite mi da vam pomognem.“

Meri mu je pružila torbu, ali je stala pored Džilijan, umesto pored Rubena i tako su išli preko aerodromske piste, po vrelom let-njem suncu. Ruben i Džilijan su imali naočare za sunce, ali je Meri žmirkala zbog prejake svetlosti; bilo je očigledno da je zaboravila da ponese svoje.

Kada su stigli do Rubenovog ford eksplorera boje vina, Džilijan se učtivo uputila ka zadnjem sedištu, ali je Meri rekla: „Ne, ja ću sesti tamo. Želim da se malo ispružim.“ Ova njena neobična izjava ostala je da visi u vazduhu nekoliko sekundi, a onda je Ruben video kako je Džilijan slegla ramenima i krenula ka mestu suvozača.

Krenuli su pravo ka Zdravstvenom centru Sent Džozef koji se nalazio u ulici Pariz, malo pored muzeja Sajens nort sagrađenog u obliku pahuljice. Putem je Ruben ispričao Meri sve o nesreći u NOS i o neobičnom čoveku koji je pronađen.

Dok su se zaustavljali na bolničkom parkiralištu, Ruben je video tri kombija lokalnih televizijskih stanica. Bio je siguran da obezbeđenje bolnice drži novinare daleko od Pontera, ali je bio podjednako ubeđen da će novinari brižljivo pratiti ovu priču.

Kada su stigli do sobe 3G, Ponter je stajao i gledao kroz prozor, okrenut vratima svojim širokim leđima. Mahao je — Ruben je shvatio da su televizijske kamere upravljene ka njegovom prozoru. Slavna ličnost spremna na saradnju, pomislio je Ruben, mediji će obožavati ovog tipa. Ruben se učtivo nakašljao i Ponter se okrenuo. Svetlost mu je padala od pozadi i nije mogao da se jasno vidi. Ali kada je Ponter krenuo napred, lekar je uživao posmatrajući Meri kako otvara usta u trenutku kada je prvi put dobro videla Neandertalca. Ona je, kako je ispričala Rubenu, samo na trenutak videla Pontera na televiziji, ali je to, očigledno, nije pripremilo na ono što će zateći u stvarnosti.

„Toliko što se tiče Karltona Kuna“, rekla je Meri, povrativši pribranost.

„Šta?“ — rekao je oštro Ruben.

Meri je najpre delovala zbunjeno, a onda je objasnila. „Oh, Karlton Kun. On je bio američki antropolog. Rekao je da ukoliko obučete Neandertalca u odelo Bruks braders, on neće imati problema da prođe kao običan čovek.“

Ruben je klimnuo glavom. „Ah“, rekao je, a onda nastavio: „Profesorko Von, želim da vas upoznam s Ponterom.“

„Zdravo“, začuo se ženski glas koji je dopirao iz Ponterovog implanta.

Ruben je video da su se Meri raširile oči. „Da, da“, rekao je, klimnuviši. „Ta stvarčica na njegovoj ruci može da govori.“

„Šta je to?“ — pitala je Meri. „Sat koji govori?“

„Mnogo više od toga.“

Meri se malo nagla da bi pogledala implant. „Ne prepoznajem ove cifre, ako su to uopšte cifre“, rekla je. „I, zar se ne menjaju previše brzo da bi bile oznake za sekunde?“

„Dobro zapažate“, rekao je Ruben. „Da. Na ekranu postoji deset različitih oznaka, iako nijedna od njih ne izgleda kao bilo šta što sam ikada video. I merio sam vreme: one se povećavaju svakih 0,86 sekundi što, kada izračunate, iznosi tačno jedan stohiljaditi deo dana. Drugim rečima, radi se o decimalnom sistemu računanja vremena zasnovanom na Zemlji. I kao što možete da vidite, to je veoma sofisticirana naprava. To nije LCD. Ne znam šta je, ali na ekranu može da se vidi šta piše bez obzira iz kog ugla da gledate i bez obzira na to koliko svetlosti pada na njega.“

„Ja se zovem Hak“, rekao je implant ugrađen u Ponterovu levu ruku. „Ja sam Ponterov Pratilac.“

„Ah“, rekla je Meri ispravivši se. „Drago mi je što smo se upoznali.“

Ponter je svojim dubokim glasom izgovorio niz reči koje Meri nije razumela. Hak je rekao: „I Ponteru je drago što ste se upoznali.“

„Proveli smo celo jutro učeći jezik“, rekao je Ruben, pogledavši Meri. „Kao što vidite, prilično smo napredovali.“

„Očigledno“, rekla je Meri zapanjeno.

„Hak, Pontere“, rekao je Ruben, „ovo je Džilijan.“

„Zdravo“, rekao je Hak. Ponter je klimnuo glavom, slažući se.

„Zdravo“, rekla je Džilijan, trudeći se svim silama, kako se Rubenu činilo, da sačuva pribranost.

„Pretpostavljam da je Hak kompjuter.“

„Prenosivi kompjuter koji može da govori.“ Ruben se nasmešio. „Mnogo je bolji od mog palm pajlota.“

„Da li iko pravi ovakve sprave?“ — pitala je Džilijan.

„Ne, koliko je meni poznato“, odgovorio je Ruben. „Hak ima savršenu memoriju. Dovoljno mu je da samo jednom čuje neku reč da bi je zapamtio.“

„A ovaj čovek, Ponter, on zaista ne govori engleski?“ — pitala je Meri.

„Ne“, odgovorio je Ruben.

„Neverovatno“, rekla je Meri. „Neverovatno.“

Biiip! Ponterov implant se oglasio.

„Neverovatno“, počeo je Ruben, okrećući se ka Ponteru, „znači da nešto nije moguće.“ Ponovo se začuo isti zvuk. „Znači da nije istinito.“ Ruben se ponovo okrenuo ka Meri. „Obradili smo koncepte istinitog i pogrešnog koristeći malo jednostavne matematike, ali kao što vidite, imamo još mnogo toga da uradimo. Kao prvo, iako je očigledno lakše Haku, s njegovom savršenom memorijom, da nauči engleski nego nama da naučimo njihov jezik, ni on ni Ponter ne mogu da izgovore glas i, a — “

„Zaista?“ — pitala je Meri.

Deluje prilično uzbuđeno, pomislio je Ruben. Klimnuo je glavom.

„Tvoje ime je Mer-“, rekao je Hak, demonstrirajući joj ovo u praksi. „Njeno ime je Dž-l-jan.“

„Ovo je zapanjujuće“, rekla je Meri.

„Zar?“ — pitao je Ruben. „Zašto?“

Meri je duboko udahnula. „Godinama su vođene brojne rasprave oko toga da li su Neandertalci mogli da govore, i, ako su mogli, koje glasove su mogli da artikulišu.“

„I?“ — pitao je Ruben.

„Neki lingvisti smatraju da nisu bili u stanju da izgovore glas i zato što su njihova usta bila mnogo veća od naših.“

„To znači da je on stvarno Neandertalac!“ — uzviknuo je Ruben.

Meri je ponovo duboko udahnula vazduh, a onda polako izdahnula. „Pa, to je ono što ja treba da utvrdim, zar ne?“ Spustila je malu torbu koju je donela sa sobom i otvorila je. Zatim je iz nje izvadila par gumenih rukavica i navukla ih na ruke. Izvukla je plastičnu kutiju punu kuglica vate i uzela jednu od njih.

„Potrebno je da mu kažete da otvori usta“, rekla je Meri.

Ruben je klimnuo glavom. „To je lako.“ Okrenuo se ka Ponteru. „Pontere, otvori usta.“

Došlo je do kratkog zastoja — Ruben je znao da Hak može da se obraća Ponteru tako da drugi to ne čuju. Ponter je podigao svoje spojene plave obrve — što je bio neverovatan prizor — kao da je iznenađen ovim zahtevom, ali je učinio ono što su tražili.

Ruben je bio zapanjen. Jedan njegov prijatelj u srednjoj školi mogao je da ugura svoju pesnicu u usta. Međutim, Ponterova usta su bila toliko velika i prostrana da je on mogao da unutra gurne ne samo svoju pesnicu, već i dobru trećinu ruke.

Meri je krenula napred i gurnula kuglicu vate u Ponterova usta, prešavši njom duž sluzokože na unutrašnjem delu njegovog dugačkog obraza. „Ćelije u ustima se lako skidaju“, objasnila je, očigledno primetivši da je Džilijan začuđeno gleda. „To je najednostavniji način da se uzme uzorak DNK.“ Zatim je izvadila kuglicu vate iz Ponterovih usta, odmah je sputila u sterilnu epruvetu, zapečatila, a onda stavila nalepnicu na nju i rekla: „U redu, ovo je sve što mi je bilo potrebno.“

Ruben se nasmešio najpre Džilijan, a onda Meri. „Odlično“, rekao je. „Kada ćemo znati rezultat?“

„Pa, moram da se vratim u Toronto i — “

„Naravno, ako tako želite“, rekao je Ruben, „Međutim, pozvao sam jednog svog prijatelja koji radi u odeljenju za herniju i biohemiju na univerzitetu Lorentijan. Lorentijan je mali univerzitet, ali ima odličnu laboratoriju u kojoj se rade forenzične analize DNK za RCMP i OPP. Možete to da tamo uradite.“

„Inko će vas sigurno smestiti u hotel Ramada“, dodala je Džilijan.

Meri je očigledno bila iznenađena. „Ja ...“, počela je. A onda je, kako se činilo, ponovo razmotrila predlog i rekla: „Naravno“, rekla je. „Naravno, zašto da ne?“