Dve Zemlje

Poglavlje 20

Rano sledećeg jutra, nakon što su se pobrinuli da ih niko ne vidi na putu, Ponter i doktor Montego su se sastali sa Meri u laboratoriji za genetiku univerziteta Lorentijan. Bilo je vreme da se završi analiza Ponterove DNK, i da se konačno dobije odgovor na veliko pitanje.

Sekvenciranje 379 nukleotida je zahtevalo precizan i pažljiv rad. Meri je sedela nagnuta nad svojim belim poput mleka ekranom kompjutera. Postavila je autoradiografski film na desktop i markerom ispisivala slova genetskog alfabeta koja sačinjavaju lanac DNK koji je analizirala: G-G-C, što označava aminoglicinsku kiselinu; T-A-T, što je oznaka za tirozin; A-T-A, što kod mitohondrijalne DNK, nasuprot nuklearnoj DNK, označava metionin; A-A-A, što je oznaka za lizin...

Konačno je završila: svih 379 nukleotida iz jednog specifičnog dela Ponterovog uzorka DNK su identifikovane.

U Merin kompjuter je bio ugrađen mali program za analizu DNK. Ona je otkucala 379 slova koja je upravo napisala na filmu, a zatim zamolila Rubena da ih on ponovo otkuca, da bi bila potpuno sigurna da su tačno uneta.

Kompjuter je odmah prijavio tri razlike između onoga što su Meri i Ruben otkucali, primetivši — to je bio mali inteligentni program — da je Meri slučajno ispustila slovo „t“ na jednom mestu; druge dve greške bile su greške u kucanju koje je načinio Ruben. Kada je bila sigurna da je svih 379 slova pravilno uneto, Meri je naredila programu da uporedi Ponterovu sekvencu lanca DNK sa onom starom koju je dobila iz fosila Neandertalca pronađenog u Rajnskoj oblasti.

„Pa?“ — pitao je Ruben. „Kakva je presuda?“

Meri se zavalila na stolicu, zapanjena. „DNK koju sam uzela od Pontera“, rekla je, „razlikuje se na 7 mesta od DNK koja je nađena u fosilu Neandertalca.“ Podigla je ruku. „Ali neke individualne varijacije i treba očekivati i sasvim je prirodno da je došlo do izvesne genetske promene tokom vremena, ali...“

„Da?“ — pitao je Ruben.

Meri se ispravila. „On jeste Neandertalac.“

„Auu!“ — rekao je Ruben, pogledavši Pontera kao da ga vidi prvi put. „Auu! Pravi živi Neandertalac.“

Ponter je nešto kratko rekao na svom jeziku, a zatim je njegov implant to preveo: „Moje vrste nema?“ — pitao je Hak muškim glasom.

„Ovde?“ — pitala je Meri. „Da, tvoja vrsta je ovde nestala pre najmanje dvadeset sedam hiljada godina.“

Ponter je spustio glavu, očigledno razmišljajući o tome.

I Meri je razmišljala. Sve dok se Ponter nije pojavio, dva najbliža srodnika Homo sapiensa bila su dva člana roda Pan: šimpanze i majmuni bonobo. I jedni i drugi su bili podjednako blisko povezani sa ljudskim bićima, jer su sa ljudima imali zajedničkih oko 98,5 procenata DNK. Meri je bila daleko od toga da je završila proučavanje Ponterove DNK, ali je slutila da on deli barem 99,5 procenata DNK sa njenom vrstom Homo sapiensa.

A onih preostalih 0,5 procenata predstavljalo je svu razliku među njima. Ako je on tipičan Neandertalac, njegov mozak je verovatno veći nego kod normalnog čoveka. I on ima više mišića od bilo kog ljudskog bića koje je Meri ikada srela: Njegove ruke bile su debele poput butina većine muškaraca. Uz to, oči su mu bile neverovatne zlatno-smeđe boje; pitala se da li kod njegove vrste postoji razlika u boji očiju.

Bio je i prilično obrastao dlakama, iako se na prvi pogled činilo da ih je manje zato što su bile svetle. Njegove nadlaktice i, kako je pretpostavljala, leđa i grudi bili su potpuno prekriveni jakim dlakama. Imao je bradu i gustu kosu na glavi, podeljenu tačno na sredini.

Zatim joj je sinulo gde je već pre viđala takav razdeljak. Majmuni bonobo — ti mali majmuni koje ponekad nazivaju „pigmejske šimpanze“ — imaju potpuno istu „frizuru“. Neverovatno, pomislila je Meri, Zatim se zapitala da li svi pripadnici Ponterove vrste imaju isti takav razdeljak, ili je to samo njegov stil.

Ponter je ponovo nešto rekao na svom jeziku, tiho, možda zato što je samo razmišljao naglas, ali implant je ipak preveo te reči na engleski: „Moja vrsta nestala.“

Meri je rekla najnežnije što je mogla: „Žao mi je.“

Ponter je još nešto rekao, a njegov Pratilac preveo: „Ja... nema drugih. Ja ... svi...“ Odmahnuo je glavom i ponovo progovorio. Pratilac je počeo da govori svojim ženskim glasom u svoje ime. „Ne znam reči tako da ne mogu da prevedem ono što Ponter kaže.“

Meri je klimnula glavom, polako i tužno. „Reč koju tražiš“, počela je blago, „je sam.“

Adikor Huldov dooslarm basadlarm održan je u dvorani Saveta sedokosih koja se nalazila na periferiji Centra. Muškarci su mogli da stignu do nje a da ne zađu duboko u žensku teritoriju; žene su mogle da dođu a da u suštini ne napuste svoj prostor. Adikor nije bio siguran kako će to što se ovo preliminarno saslušanje održava tokom Poslednjih pet uticati na njegove šanse, ali izgledalo mu je da sudija, žena po imenu Komel Sard, pripada Generaciji 142, a to je značilo da je odavno zašla u menopauzu.

Adikorov tužilac Daklar Bolbej stupila je u veliku četvrtastu prostoriju. Ventilatori su pokretali vazduh tako da struji sa severne strane dvorane ka južnoj na kojoj je sedela sudija Sard, sa svojim izboranim mudrim licem na kojem se ništa nije moglo pročitati i posmatrala šta se dešava. Pokretanje vazduha je imalo dva cilja: do sudije su tako dopirali feromoni optuženog koji su često mogli da pruže isto onoliko podataka koliko i izgovorene reči, a s druge strane, time je sprečavano da njeni feromoni — koji bi mogli da odaju koji argumenti na nju ostavljaju utisak — stignu do tužioca i optuženog koji su bili smešteni na severnoj strani dvorane.

Adikor je mnogo puta sreo Klast i uvek se dobro slagao s njom; uostalom, Ponter je bio njen muški partner. Ali činilo mu se da Bolbej, koja je bila Klastin ženski partner, ne poseduje ništa od Klastine topline i duhovitosti.

Bolbej je nosila tamno-narandžaste pantalone i tamno-narandžastu bluzu; pravilo je bilo da tužilac uvek nosi odeću narandžaste boje. Adikor je bio obučen u plavo, boju optuženog. Stotine posmatrača — muškarci i žene su bili zastupljeni u istoj meri — sedelo je na obe strane dvorane. Očigledno su smatrali da vredi videti dooslarm basadlarm nekoga ko je optužen za ubistvo. Džasmel Ket je bila tu, kao i njena mlađa sestra Megameg Bek. Lurt, Adikorov ženski partner, bila je takođe prisutna. Ona ga je čvrsto zagrlila kada je ušla. Pored Lurt je sedeo Adikorov sin Dab, koji je bio isto godište kao i mala Megameg.

I naravno, gotovo svi Egzibicionisti iz Saldaka su bili prisutni; nijedno dešavanje trenutno nije bilo zanimljivije od ovog saslušanja. Uprkos položaju u kojem se nalazio, Adikoru je bilo drago što može da vidi Hausta uživo, s obzirom koliko ga je često gledao na svom voajeru. Prepoznao je i Lulazmu, koja je bila Ponterov omiljeni Egzibicionista, kao i Gauta i Taloka i Repeta i još nekolicinu drugih. Egzibicioniste je bilo lako primetiti — oni su morali da nose odeću srebrne boje, stavljajući tako do znanja svima oko sebe da ono što njihovi implati emituju može svako da posmatra.

Adikor je sedeo na visokoj stolici; bilo je dosta mesta iza i ispred nje, tako da je Bolbej mogla da kruži oko njega dok govori, i ona je to i činila, i to veoma teatralno. „Pa, reci nam, naučniče Huld, da li je tvoj eksperiment uspeo? Da li si uspešno faktorisao željeni broj?“

Adikor je odmahnuo glavom. „Ne.“

„Znači, to što ste radili duboko ispod površine zemlje nije bilo od pomoći“, rekla je Bolbej. „Čija je bila ideja da se taj eksperiment faktorisanja obavi toliko duboko pod zemljom?“ Bolbej je imala glas koji je bio prilično dubok s obzirom da je bila žena.

„Ponter i ja smo se složili oko toga.“

„Da, da, ali ko je to prvi predložio? Ti ili naučnik Bodit?“

„Nisam siguran.“

„To si bio ti, zar ne?“

Adikor je slegao ramenima. „Možda i jesam.“

Bolbej se sada nalazila ispred njega; Adikor nije želeo da prizna njeno prisustvo pogledavši je.

„Dakle, naučniče Huld, reci nam zašto si izabrao tu lokaciju.“

„Nisam rekao da sam je ja izabrao. Rekao sam da sam to možda bio ja.“

„Dobro, reci nam onda, zašto je ta lokacija odabrana za vaš rad?“

Adikor se namrštio, razmatrajući koliko pojedinosti treba da iznese. „Zemlju“, počeo je konačno, „neprestano bombarduju kosmički zraci.“

„A oni su...?“

„Jonizujuće zračenje koje stiže iz kosmosa. Niz protona, nukleotida helijuma i drugih nukleotida. Kada se sudare sa nukleotidima koji se nalaze u našoj atmosferi, oni proizvode sekundarnu radijaciju — uglavnom pi-mezone i mi-mezone, elektrone i dutar zrake.“

„Da li su oni opasni?“

„Nisu, bar ne u malim količinama koje proizvode kosmički zraci. Ali oni mogu da utiču na osetljive instrumente tako da smo mi želeli da postavimo našu opremu negde gde je ona zaštićena od njih. A rudnik nikla Debral se nalazio u blizini.“

„Zar niste mogli da koristite neko drugo mesto?“

„Verovatno jesmo. Ali Debral je jedinstven ne samo zbog svoje dubine — to je najdublji rudnik na svetu — već i zbog niske sekundarne radijacije stena. Uranijum i drugi radioaktivni elementi koji su prisutni u mnogim drugim rudnicima emituju naelektrisane čestice koje bi mogle da utiču na naše instrumente.“

„Znači da ste tamo dole bili dobro zaštićeni?“

„Da, od svega sem od neutrina.“ Adikor ugleda izraz lica sudije Sard i objasni: „To su minijaturne čestice koje prolaze kroz čvrstu materiju; ništa ne može da predstavlja štit od njih.“

„Da li ste tamo dole bili zaštićeni i od nečeg drugog?“ — pitala je Bolbej.

„Ne razumem“, rekao je Adikor.

„Hiljadu dužina ruku stena između vas i površine zemlje. Nema radijacije — čak ni čestica kosmičkih zraka koje su prevalile ogromne razdaljine; ništa nije moglo da dopre do vas.“

„Tačno.“

„I nikakvo zračenje nije moglo da stigne do površine sa mesta gde ste vi bili, zar ne?“

„Šta hoćeš da kažeš?“

„Hoću da kažem“, rekla je Bolbej, „da signali koje su emitovali tvoj Pratilac i Pratilac naučnika Bodita nisu mogli da dopru do površine zemlje.“

„Da, to je tačno, iako o tome nisam mnogo razmišljao sve dok mi to juče jedan čuvar zakona nije rekao.“

„Nisi o tome mnogo razmišljao?“U Bolbejinom glasu se osećala neverica. „Od dana kada si rođen, imao si ličnu kocku za snimanje koja se čuva u paviljonu sa Arhivom alibija koji se nalazi odmah do ove zgrade. Tu je zabeleženo sve što si ikada učinio, svaki trenutak tvog života, onako kako je to prenosio tvoj Pratilac. Svaki trenutak tvog života, sem vremena koje si proveo duboko ispod površine zemlje.“

„Ja nisam stručnjak za to“, rekao je Adikor, pomalo neubedljivo. „Zaista ne znam mnogo o prenosu podataka iz Pratioca.“

„Hajde, naučniče Huld. Pre jednog trenutka si nas zabavljao pričama o pi-mezonima i mi-mezonima, a sada očekuješ od nas da ti poverujemo da ne razumeš jednostavno prenošenje radio-talasa?“

„Nisam rekao da ne razumem“, rekao je Adikor. „Radi se samo o tome da nikada nisam razmišljao o tome.“

Bolbej je ponovo stajala iza njega. „Nikada nisi razmišljao o činjenici da dok se nalaziš dole po prvi put otkako si rođen neće postojati snimak onoga što radiš?“

„Slušajte“, rekao je Adikor, pogledavši direktno u sudiju, pre nego što je Bolbej koja se kretala oko njega mogla da mu zakloni vidik. „Nisam imao razloga da pristupim svojoj Arhivi alibija već bezbroj meseci. Naravno, ja sam, na neki neodređeni način, svestan činjenice da se svi moji postupci snimaju, ali ja ne razmišljam o tome svakog dana.“

„Pa, ipak“, rekla je Bolbej, „svakog dana svog života, ti uživaš u miru i bezbednosti koje ti je to snimanje omogućilo.“ Pogledala je sudiju. „Ti znaš da dok se šetaš noću mogućnost da budeš napadnut i opljačkan ili ubijen ili da postaneš žrtva lasagklat gotovo da ne postoji. I to zato što ne postoji mogućnost da se iko izvuče počinivši takav zločin. Kada bi, recimo, ti mene optužio da sam te napala na trgu Peslar i ako bi mogao da ubediš sudiju da tvoja tužba ima osnova, sudija bi mogao da naredi da se otvori tvoja Arhiva alibija, ili moja, i mogao bi da pogleda snimak načinjen u tom vremenskom periodu, što bi dokazalo da sam ja nevina. Sama činjenica da nijedan zločin ne može da bude počinjen, a da ne postoji snimak toga, omogućava svima nama da živimo spokojno.“

Adikor nije ništa rekao.

„Osim“, rekla je Bolbej, „kada neko stvori takvu situaciju da sakrije i sebe i svoju žrtvu na nekom mestu — u suštini jedinom mestu na svetu — na kojem snimak o tome šta se dešava između njih ne može da bude načinjen.“

„To je besmislica“, rekao je Adikor.

„Da li je? Rudnik je otvoren mnogo pre nego što je započela era Pratilaca, a, uz to, mi, naravno, već jako dugo koristimo robote za rad u rudnicima. Jako retko se dešava da neki čovek siđe u bilo koji rudnik, i iz tog razloga mi nismo nikada razmatrali problem prekida komunikacije između Pratioca tamo dole i paviljona sa Arhivom alibija na površini. Međutim, ti si stvorio situaciju u kojoj je trebalo da ti i naučnik Bodit provedete veliki period vremena u tom podzemnom skrovištu.“

„Mi na to nismo čak ni pomislili.“

„Niste?“, pitala je Boldvej. „Da li ti je poznato ime Kobast Gant?“

Adikorovo srce brže zalupa, a usta mu se osušiše. „On se bavi istraživanjima na polju veštačke inteligencije.“

„Zaista je tako. I on će izjaviti da je pre sedam meseci poboljšao tvog Pratioca, kao i onog naučnika Bodita, dodajući im sofisticirane komponente veštačke inteligencije.“

„Tačno“, rekao je Adikor. „On je to učinio.“

„Zašto?“

„Pa, ja...“

„Zašto?“

„Zato što se Ponteru nije sviđalo što je odvojen od planetarne informativne mreže. Mislio je da bi naši Pratioci, s obzirom da su dok smo dole u rudniku odsečeni od mreže, trebalo da imaju bolje procesore da bi mogli da nam pomognu u poslu.“

„I ti si, nekako, uspeo da zaboraviš na to?“ — pitala je Bolbej.

„Kao što si već rekla“, odgovorio je Adikor oštro, „to je urađeno pre mnogo meseci. Potpuno sam se navikao da imam Pratioca koji je savršeniji od običnog. Uostalom — a siguran sam da će Kobast Gant to potvrditi — iako su to bile rane verzije njegovog novog softvera — on je nameravao da ih učini dostupnim svima koji to žele. Očekivao je da će ljudi zaključiti da je to prilično korisno, čak iako nisu odsečeni od mreže, i smatrao je da bi se ljudi navikli na novu tehnologiju veoma brzo, tako da bi uskoro postalo potpuno prirodno da imaju ove nove umesto starih, glupljih Pratilaca.“ Adikor je skrstio ruke. „Ja sam se brzo navikao na svog, i kao što sam već rekao, nisam o tome mnogo razmišljao, niti sam razmatrao zašto je on u početku bio potreban... ali ... sačekaj! Sačekaj!“

„Da?“ — rekla jeBoibej.

Adikor je pogledao pravo u sudiju Sard, koja je sedela na drugoj strani dvorane. „Moj Pratilac bi mogao da vam kaže šta se dole desilo!“

Sudija je posmatrala Adikora. „Koji je tvoj doprinos društvu , naučniče Huld?“

„Moj doprinos? Ja sam fizičar.“

„I kompjuterski programer, zar ne?“ — pitala je sudija. „Zapravo, ti i naučnik Bodit ste radili na veoma kompleksnim kompjuterima.“

„Da, ali — “

„Dakle“, rekla je sudija, „teško mi je i da pomislim da bismo mogli da poverujemo u bilo šta što bi tvoj Pratilac mogao da kaže. Nekome s tolikom stručnošću kakvu ti poseduješ bilo bi veoma jednostavno da ga programira da nam kaže štogod ti želiš.“

„Ali, ja — “

„Hvala ti, sudijo Sard“, rekla je Bolbej. „A sada, reci nam, naučniče Huld, koliko ljudi je obično uključeno u neki naučni eksperiment?“

„To je besmisleno pitanje“, rekao je Adikor. „Na nekim projektima radi jedan jedini čovek, a — “

„A na nekima radi na desetine istraživača, zar nije tako?“

„Ponekad, da.“

„Ali za vaš eksperiment su bila potrebna samo dva istraživača.“

„To nije tačno“, rekao je Adikor. „Još četvoro ljudi je radilo u različitim fazama našeg projekta.“

„Ali nijedan od njih nije bio pozvan da siđe u rudnik. Samo ste vas dvojica — Ponter Bodit i Adikor Huld — silazili dole, zar ne?“

Adikor je klimnuo glavom.

„A samo ti si se vratio na površinu.“

Adikor nije ništa odgovorio.

„Zar to nije tačno, naučniče Huld? Samo jedan od vas dvojice se vratio na površinu?“

„Da“, rekao je, „ali, kao što sam već objasnio, naučnik Bodit je nestao.“

„Nestao“, rekla je Bolbej, kao da nikada pre nije čula za tu reč i kao da se trudi da shvati njeno značenje. „Hoćeš da kažeš da je ispario?“

„Da.“

„U vazduhu.“

„Tačno.“

„Ali nema nikakvog dokaza o tom nestanku.“

Adikor je polako odmahnuo glavom. Zašto ga Bolbej ovako progoni? On nikada nije bio neljubazan prema njoj, a nije mogao ni da zamisli da je Ponter mogao da išta loše kaže Bolbej o njemu. Koji je njen motiv za sve ovo, pitao se.

„Niste pronašli telo“, rekao je Adikor drsko. „Niste pronašli telo zato što nema tela.“

„To je tvoj stav, naučniče Huld. Ali na hiljadu dužina ruke pod zemljom, mogao si da ostaviš telo bilo gde: mogao si da ga staviš u kesu koja ne propušta vazduh da se miris ne bi osećao, a zatim da je baciš u prokop, ili da je zakopaš ispod neke stene, ili da je ubaciš u mašinu za mrvljenje stena. Rudnik je ogroman, sa tunelom dugačkim desetine hiljada koraka i brojnim oknima. Sasvim sigurno je postojao način da se tamo dole rešiš tela.“

„Ali, ja to nisam učinio.“

„To ti kažeš.“

„Da“, rekao je Adikor, sileći se da zvuči mirno, „to ja kažem.“

Prethodne noći u Rubenovoj kući, Luiz i Ponter su pokušali da smisle neki eksperiment pomoću kojeg bi mogli da dokažu da je ono što Ponter tvrdi istina — da je, zaista, došao iz paralelnog sveta.

Hemijska analiza vlakana od kojih je bila načinjena njegova odeća bi mogla da pruži takav dokaz. Bila su sintetička, kako im je rekao Ponter, i vrlo verovatno nisu ličila ni na jedno sintetičko koje se proizvodi na ovoj Zemlji. Isto tako, za neke od sastavnih delova Ponterovog neobičnog implanta bi se gotovo sasvim sigurno ispostavilo da su nepoznati nauci koja postoji na ovom svetu.

Zubar bi mogao da pokaže da Ponter nije nikada pio vodu u koju je dodavan fluor. Čak bi bilo moguće i dokazati da je on živeo u svetu gde nema nuklearnog oružja, dioksina i motora sa unutrašnjim sagorevanjem.

Međutim, kao što je Ruben naglasio, sve to bi samo pokazalo da Ponter ne potiče sa ove Zemlje, ali ne i da je došao iz paralelnog univerzuma. Po ovim dokazima, on bi mogao da bude i vanzemaljac.

Luiz je tvrdila da ne postoji mogućnost da se život na nekoj drugoj planeti razvije tako da toliko mnogo podseća na ono što ovde predstavlja nasumične rezultate evolutivnog razvoja, ali se složila da bi mnogima ideja o postojanju vanzemaljaca bila prihvatljivija, a sasvim sigurno i mnogo bliža, od pomisli na postojanje paralelnog sveta.

Konačno je sam Ponter smislio odgovarajući test. Rekao je da njegov implant sadrži detaljne mape rudnika nikla koji je na njegovoj verziji Zemlje bio lociran na istom mestu; uostalom, tu se nalazila i laboratorija u kojoj je on radio. Naravno, većinu glavnih rudnih nalazišta su pronašli i njegovi ljudi i radnici kompanije Inko, ali, uporedivši svoje mape sa detaljnim mapama datim na sajtu kompanije Inko, Ponterov Pratilac je identifikovao jedno mesto na kojem su se nalazile velike naslage rude bakra koje je promaklo istraživačima kompanije Inko. Ako je to bilo istina, to je bila baš onakva vrsta informacije koju bi samo neko ko je došao iz paralelnog sveta mogao da poseduje.

Ponter Bodit — svi su sada znali njegovo puno ime — Luiz Benoa, Boni Džin Mah, Ruben Montego i jedna žena koju je Luiz videla po prvi put, genetičarka po imenu Meri Von, stajali su usred guste šume tačno 372 metara udaljene od površinske zgrade NOS. Sa njima su bila i dva geologa kompanije Inko koji su obavljali probno bušenje. Jedan od njih je tvrdio da je potpuno nemoguće da je Ponter u pravu i da tu nema bakra. Bušili su do dubine od tačno 9,3 metara — to je bila dubina koju je Ponterov Pratilac naveo — a zatim su izvukli na površinu sajlu sa uzorkom. Luiz je osetila olakšanje kada je bušilica sa dijamantskim vrhom konačno utihnula; od nepodnošljive buke ju je zabolela glava.

Uzeli su uzorak i odneli ga do parkinga i tamo su, pošto je sada bilo dovoljno prostora da to učine, geolozi skinuli spoljnu membranu. Na vrhu se, naravno, nalazio humus, a ispod njega zaleđeni sloj gline, peska i šljunka. Ispod svega toga se nalazilo, kako je rekao jedan od geologa, parče stene iz prekambrijskog perioda.

A ispod njega, tačno na dubini na kojoj je Hak i rekao da će se nalaziti, bio je —

Luiz je uzbuđeno zapljeskala rukama. Ruben Montego se smešio od uva do uva. Sumnjičavi geolozi su nešto mrmljali jedan drugome. Profesorka Mah je polako odmahivala levo-desno glavom, zapanjena. A genetičarka Meri Von je gledala u Pontera širom otvorenih očiju.

Bio je tu, tačno na mestu na kojem je Ponter i rekao da će biti: neobrađen i taman, ali, ipak, sa nedvosmislenim metalnim sjajem — sirovi bakar.

Luiz se nasmešila Ponteru dok je razmišljala o svetu prepunom zelenila kakvog ga je on opisao prethodne noći. „Novčići s neba“, rekla je tiho.

Profesorka Mah je prišla Ponteru, uzela njegovu ogromnu ruku u svoju, i čvrsto je stegla. „Nisam verovala u ovo“, rekla je, „ali dobro došao na našu Zemlju.“