Dve Zemlje

Poglavlje 42

Lurt, Adikorov ženski partner, imala je pravo da pogleda svoju Arhivu alibija kad god to poželi. Zaista je i imala razloga da to učini pre nekoliko meseci kada je formulu koju je bila napisala na tabli na zidu slučajno izbrisala jedna pomoćnica. Umesto da pokuša da je ponovo uradi, Lurt je jednostavno otišla u paviljon sa Arhivom alibija, pristupila svojoj bazi snimaka, pronašla dobar, jasan pogled na tablu na zidu i prepisala ono što je tamo pisalo.

Zahvaljujući toj nedavnoj poseti, Lurt je znala da se njena alibi-kocka nalazi u spremištu broj 13997. To je i rekla čuvarki alibija, da ona ne bi morala da traži u kompjuteru. Čuvarka je otpratila Lurt do spremišta i Lurt je okrenula sočivo svog Pratioca prema plavom elektronskom oku. „Ja, Lurt Fradlo, želim da pristupim svojoj Arhivi alibija zbog ličnih razloga. Vremenska oznaka.“

Elektronsko oko je postalo žuto, potvrđujući tako da je Lurt ono što kaže da jeste.

Čuvarka je okrenula svog Pratioca. „Ja, Mabla Dabdalb, čuvarka Arhive alibija, potvrđujem da je identitet Lurt Fradlo potvrđen u mom prisustvu. Vremenska oznaka.“

Elektronsko oko je postalo crveno i začuo se zvuk iz zvučnika.

„Sve je spremno“, rekla je čuvarka. „Možeš da koristiš projektor u sobi broj 4.“ Dabdalb se okrenula i Lurt je pošla za njom. Ušla je u sobu za gledanje broj 4, koja je bila mala odaja sa jednom stolicom. Lurt je zamišljala kako negde, u nekoj od drugih soba, neki čuvar zakona posmatra ono što ovog trenutka emituje Adikorov Pratilac.

Ali, gledati nešto dok se snima nije isto što i pokušavati da nešto snimiš dok se istovremeno pušta već načinjeni snimak. Lurt je izvukla kontrolnu dugmad, izabrala nasumice koji deo će da pregleda i posmatrala kako se hologramski mehur ispred nje ispunjava prizorima njenog svakodnevnog rada u laboratoriji. Dok su se slike menjale, Lurt je izašla iz sobe, pretvarajući se da je krenula u toalet. Čim se našla u jednom hodniku u kojem nije bilo nikoga, navukla je par rukavica za jelo, izvadila malu napravu koju je donela, aktivirala je i ubacila u cev za reciklažu. Zatim je skinula rukavice.

Bolbej nije bila u pravu, pomislila je Lurt, zviždućući dok se vraćala u sobu. Duboko pod zemljom nije bilo savršeno mesto da se neopaženo počini zločin. Ne, savršeno mesto je bilo upravo ovde u paviljonu Arhive alibija, gde niko ne može da te posmatra dok tvoja alibi-kocka emituje stare snimke umesto da snima ono što sada činiš.

Prvo joj palo na pamet da upotrebi hidrogen-sulfid koji bi sasvim sigurno postigao željeni efekat. Ali koncentracija veća od 500 delova, čak i u kratkom periodu, mogla bi da bude fatalna. Zatim je razmatrala miris koji ispušta tvor, ali, kada je pogledala formulu, bila je previše složena: trans-2-buten-1-tiol, 3-metil-l-butanetiol, trans-2-butenil-tioacetat i tako dalje. Konačno se odlučila za amonijačni sulfid koji je bio omiljeno sredstvo nestašne dece koja nisu mogla da se pomire s činjenicom da njihovi Pratioci snimaju sve što čine.

Postojanje oštrog čula mirisa nesumnjivo je imalo svojih prednosti, iako je Lurt čula da govore da je razlog što ljudi jedu toliko malo biljke, za razliku od ostalih primata koji ih prosto proždiru, baš to što je teško s tom posebnom osetljivošću na mirise tolerisati gasove u stomaku koji se stvaraju kod ishrane zasnovane na biljkama. Bez obzira na to, ovo je bilo upravo ono što je lekar prepisao — čak i ako je lekar, kao u ovom slučaju, bio fizičar, koji pokušava da izbegne da ode pod nož.

Lurt je pomislila da je prva osetila miris, pre bilo kog drugog, iako soba u kojoj se nalazila nije bila najbliža hodniku u kojem je postavila napravu. A onda je čekala, sumnjičavo šireći nozdrve od nestrpljenja. Ali nije želela da bude prva koja će da reaguje. Sedela je dok nije čula kako neko trči hodnikom, a onda je izašla iz sobe, pokušavajući da se ne zagrcne od užasnog smrada. Jedan krupan, zdepast čovek je izašao iz jedne od soba za gledanje, stežući prstima nos. Lurt je pomislila da je to, možda, čuvar zakona koji je zadužen da posmatra ono što emituje Adikorov Pratilac; to se ubrzo ispostavilo kao tačno, jer je krajičkom oka uspela da ugleda hologramski mehur koji je čovek posmatrao, na kome su se videli Džasmel i Adikor kako izlaze iz Adikorove kuće.

„Kakav je ovo užasan smrad?“ — pitala je mršteći se Mabla, čuvarka Arhive alibija, dok je Lurt prolazila pored nje.

„Ovo je strašno“, rekao je neko drugi, jureći kroz predvorje.

„Otvorite prozore! Otvorite prozore!“ — vikao je neko treći.

Lurt se pridružila jednoj grupi ljudi koja je žurila da izađe napolje na čist vazduh. Proći će bar četvrtina dana, bila je ubeđena, pre nego što smrad izvetri dovoljno da iko može da izdrži da boravi unutra.

Nadala se da će Adikor imati dovoljno vremena da učini ono što je nameravao da učini.

Meri je sledećeg jutra otišla na univerzitet Lorentijan, uspevši konačno da se otarasi novinara koji su je čekali u predvorju hotela Ramada. Bili su razočarani kada se ispostavilo da Ponter nije tu odseo. Očigledno je Ruben obavestio novinare da bi mogao da bude tu — verovatno da bi ih odvratio od pravog mesta gde se Ponter nalazio. Naime, Meri ga je vratila u Rubenovu kuću prošle noći, i bar koliko je ona znala, on je tu i ostao.

U pola jedanaest ujutru Meri se iznenadila kada je naletela na Luiz Benoa u hodniku ispred laboratorije za genetiku u Lorentijanu. Luiz je nosila tesnu kratku suknju od teksas-platna i belu majicu vezanu u čvor na svom ravnom stomaku. Pa, pomislila je Meri, jeste da je neverovatno toplo danas, ali stvarno, ona izgleda kao da traži ...

Ne.

Meri je proklela sebe; znala je da ne sme tako da razmišlja. Bez obzira kako je žena obučena, ona ima pravo da bude bezbedna, ima pravo da ide kuda želi, a da je niko ne maltretira.

Meri je odlučila da se prema njoj ponaša prijateljski i promucala je nekoliko reči na francuskom. „Bonjour“, rekla je, prilazeći Luiz. „Comment ça va?“

„Dobro“, odgovorila je Luiz. „A vi?“

„Dobro. Šta te dovodi ovamo?“

Luiz je pokazala rukom prema drugom kraju hodnika. „Išla sam da posetim neke momke sa odeljenja za fiziku. Sada nemam mnogo posla u NOS. Završili su sa vađenjem vode iz komore za detekciju, i jedan tim iz kompanije koja je proizvela sferu počeo je da radi na njenom ponovnom spajanju, ali za to će biti potrebne nedelje. Pomislila sam da bih mogla da razmotrim sa nekim ljudima ovde jednu ideju koja mi je pala na pamet, tek da vidim da li mogu da mi pomognu da popunim neke praznine.“

Meri je krenula ka automatu sa grickalicama da bi uzela kesicu čipsa Mis Viki — što je bilo zadovoljstvo koje je sebi mogla da priušti što se tiče novca, ali ne i onog drugoga, ali je za nju predstavljalo mali ritual da započne svaku radnu nedelju uzimajući jednu kesicu od 43 grama.

„Da li su uspeli?“ — pitala je Meri. „Da popune te praznine?“

Luiz je odmahnula glavom i krenula sa Meri prema prostoriji za odmor.

„Pa, takve ideje su najbolje, zar ne?“, rekla je Meri.

„Verovatno“, rekla je Luiz.

Kada su stigle u prostoriju za odmor, Meri je zavukla ruku u tašnu da bi izvadila sitninu. Izvukla je dolar i četvrt i ubacila ih u automat. Luiz je uzela šolju kafe iz drugog automata.

„Da li se sećate sastanka koji smo održali u rudniku“ — pitala je Luiz. „Pa, kao što sam tada rekla, tumačenje kvantne fizike o postojanju mnoštva svetova kaže da kad god kvantni fenomen može da ide u dva smera, on ide u dva smera.“

„Cepanje vremenske linije“, rekla je Meri, naslonivši se na naslon za ruke jedne plastične stolice.

„Oui“, rekla je Luiz. „Pa, provela sam neko vreme razgovarajući s Ponterom o tome.“

„Ponter mi je to spomenuo“, rekla je Meri. „To sam, sigurno, propustila.“

„Bilo je kasno noću i — “

„Ti si ponovo otišla u Ponterovu sobu nakon što smo završili sa učenjem jezika?“

Meri je bila iznenađena naletom ljubomore koju je osetila.

„Naravno. Ja volim da sam budna noću, znate to. Želela sam da naučim nešto više o fizici Neandertalaca.“

„I?“ — rekla je Meri, pokušavajući da zvuči ravnodušno.

„Pa, to je zanimljivo“, rekla je Luiz. Otpila je gutljaj kafe. „Ovde, u našem svetu, mi imamo dve glavne interpretacije kvantne fizike: Kopenhagensku teoriju i Everetovu teoriju o mnoštvu svetova. Ova prva naglašava posebnu ulogu posmatrača i zasniva se na tome da svest utiče na realnost. Ova ideja onespokojava mnoge fizičare; čini im se da ona predstavlja povratak na vitalizam. Everetovo tumačenje o mnoštvu svetova je bio pokušaj da se to prevaziđe. Po tom tumačenju, kvantni fenomen izaziva nove univerzume da se neprestano dele, sa svakim mogućim ishodom kvantne interakcije, ali u odvojenom univerzumu. Nikakav posmatrač nije potreban da bi se uobličila realnost; umesto toga, svaka realnost koja može da bude zasnovana, stvara se automatski.“

„Dobro“, rekla je Meri, ne zato što je stvarno razumela, već zato što bi inače usledilo još duže predavanje.

„Pa, u Ponterovom svetu postoji jedna jedina teorija kvantne fizike koja predstavlja neku vrstu sinteze naše dve teorije. Ona prihvata postojanje mnogih svetova — znači, paralelnih svetova — ali, po toj teoriji, nastanak ovih svetova ne predstavlja rezultat slučajnih kvantnih dešavanja. Naprotiv, do toga dolazi jedino zahvaljujući postupcima svesnih posmatrača.“

„Zašto kod nas ne postoji ista takva jedinstvena teorija?“ — pitala je Meri, žvačući jedan veliki komad čipsa.

„Delimično zato što se čini da su te dve teorije toliko različite da ih je nemoguće pomiriti“, rekla je Luiz. „A i, naravno, tu je i onaj stari problem politike u nauci: oni fizičari koji su pristalice Kopenhagenske teorije posvetili su svoje karijere dokazivanju da je ono tačno; isto važi i za one koji veruju u Everetovu teoriju. Nikada se neće dogoditi da oni kažu: 'Možda smo i jedni i drugi delimično u pravu, a delimično grešimo.'“

„Ah“, rekla je Meri. „Isti je slučaj u antropologiji sa teorijom o regionalnom kontinuitetu i teorijom zamene.“

Luiz je klimnula glavom. „Dobro, ako vi kažete. Ali, ako pretpostavimo da je neandertalska sinteza kvantne fizike tačna, to znači da svest — ljudska volja — ima moć da dovede do stvaranja novih svetova. Pa, u tom slučaju, postavlja se jedno značajno pitanje. Pretpostavimo da je u početku, u trenutku Velikog praska, postojao samo jedan jedini univerzum. U nekom trenutku kasnije, on je počeo da se deli.“

„Mislila sam da Ponter ne veruje u Veliki prasak“, rekla je Meri.

„Tačno. Neandertalski naučnici smatraju da je univerzum oduvek postojao. Oni veruju da, gledano u velikim razmerama, kosmička masa — koja predstavlja naš osnovni dokaz za širenje univerzuma — proporcionalno zavisi od starosti, a ne od rastojanja; to znači da ta masa varira tokom vremena. Oni misle da strukturu galaksija i galaktičkih skupina stvaraju istopolna plazmatična magnetska vlakna. Ponter kaže da je kosmička mikrotalasna pozadina — koju mi shvatamo kao ostatke vatrene lopte nastale tokom Velikog praska — zapravo rezultat elektrona zarobljenih u tim jakim magnetskim poljima koja absorbuju i emituju mikrotalase. Ponovljena absorpcija i emisija od strane miliona galaksija ublažila je efekat, stvarajući tako jedinstvenu pozadinu koju mi možemo da detektujemo.“

„Da li to tebi deluje verovatno?“ — pitala je Meri.

Luiz je slegla ramenima. „Moraću da razmislim o tome.“ Ponovo je srknula kafu. „Ali, znate, pošto mi je sve ovo ispričao, Ponter je rekao ono što je bilo najneverovatnije.“

„Šta?“ — pitala je Meri.

„Pretpostavljam da ste mu vi pokazali crkvenu službu, zar ne?“

„Da. Na televiziji.“

Luiz je sela na drugu stolicu. „Pa“, počela je, „izgleda da je proveo izvesno vreme te noći gledajući stanicu Vižn, i saznao i za druga religiozna verovanja. On kaže da naša tvrdnja da univerzum ima svoje poreklo predstavlja samo mit o stvaranju, kao što je dato u Bibliji. „U početku Bog stvori nebo i zemlju...“ i tako dalje. „Čak je i vaša nauka“, rekao je Ponter, „kontaminirana tom greškom koju čini religija.“

I Meri je sela na stolicu. „Znaš ... fizika je tvoje područje, a ne moje, ali možda je u pravu. Ja sam malopre spomenula teoriju o regionalnom kontinuitetu i teoriju zamene; to se ponekad naziva Multiregionalizam naspram Dolazak iz Afrike. Dakle, postoje oni koji su zapazili da je teorija zamene — a to je teorija koju ja i neki drugi genetičari prihvatamo — zapravo, suštinski zasnovana na Bibliji: čovečanstvo je došlo, potpuno razvijeno, iz Afrike, izbačeno iz raja, i postoji čvrsta nit koja spaja nas i sve ostalo u životinjskom carstvu, uključujući i druge savremene pripadnike roda Homo.“

„To je zanimljiva tačka gledišta“, rekla je Luiz.

„Ali, neki tvrde da se i druga teorija zalaže, zapravo, za biblijsko tumačenje: paralela između Multiregionalizma i Deset izgubljenih plemena Izraela je prilično očigledna. Osim toga, postoji i hipoteza o „mitohondrijalnoj Evi“, koja tvrdi da je moguće da svi današnji ljudi vode poreklo od jedne žene koja je živela pre nekoliko stotina hiljada godina. Čak i naziv ove teorije — Eva! — gotovo nedvosmisleno pokazuje da tu postoji previše toga što upućuje na Bibliju i da se ne radi o pravoj nauci.“ Meri je zastala. „Izvini, govorila si o neandertalskom shvatanju kvantne fizike, a ja sam te prekinula ..“

„Da, da“, rekla je Luiz. „Pa, mislila sam, šta ako pretpostavimo da su oni u pravu u tome da paralelni univerzumi nastaju cepanjem, a da nisu u pravu u tome da je ovaj univerzum oduvek postojao. Ako univerzum ima svoj početak, onda je pitanje koje se postavlja kada se ona prva podela dogodila?“

Meri se namrštila. „Hmm, ne znam, pretpostavljam da se to desilo onda kada je neko prvi put doneo svesnu odluku.“

„Tačno tako! Ja mislim da je to potpuno tačno! A kada je doneta prva odluka?“ Luiz je zaćutala. „Znate, zanimljivo je ono što Ponter kaže da naše naučne teorije, u suštini, samo pokušavaju da dokažu ono što govore naši mitovi o stvaranju — Veliki prasak i teorija o evoluciji ljudskog roda o kojoj ste malopre govorili — i jedna i druga teorija predstavljaju samo savremeno prepričavanje Knjige postanja. Pa, možda i ja sada razmišljam na isti način. Uostalom, u Bibliji, prva odluka koju je doneo neko drugi sem Boga je Evina odluka da uzme jabuku — to je Prvobitni greh — i moglo bi da se pomisli da je to dovelo do cepanja univerzuma. U jednoj vremenskoj liniji, u onoj u kojoj smo mi, ljudski rod je isteran iz Raja. U drugoj, nije. Zapravo, to je pomalo nalik na Ponterov slučaj, jer je i on prešao iz jedne verzije realnosti u drugu.“

Meri nije ništa shvatila. „Šta hoćeš da kažeš?“

„Govorim o Devici Mariji, Hristovoj majci. Vi ste katolkinja, zar ne?“

Meri je klimnula glavom.

„Primetila sam krst koji nosite oko vrata.“ Meri je nesvesno spustila pogled. „I ja sam katolkinja“, nastavila je Luiz. „Kao katolkinja, vi verovatno ne činite istu grešku koju čine mnogi ljudi. Govorim o učenju o Bezgrešnom začeću — mnogi ljudi misli da se to odnosi samo na rođenje Hrista koga je rodila devica, ali nije tako, zar ne?“

„Ne“, rekla je Meri. „To se odnosi na začeće same Bogorodice. Razlog zbog kojeg je ona mogla da rodi Božjeg sina je taj što je ona sama začeta oslobođena od Prvobitnog greha — njeno začeće je bilo bezgrešno.“

„Tačno tako. Pa, kako dobiti osobu oslobođenu od prvobitnog greha u svetu u kome svi potiču od Adama i Eve?“

„Nemam pojma“, rekla je Meri iskreno.

„Zar ne shvatate?“ — pitala je Luiz. „To je kao da se Marija prebacila u ovaj univerzum iz druge vremenske linije, one u kojoj Eva nije uzela jabuku, one u kojoj nije došlo do pada čoveka, one u kojoj ljudi žive neokaljani Prvobitnim grehom.“

Meri je klimnula glavom sumnjičavo. „O tome bi moglo da se raspravlja.“

Luiz se nasmešila. „Pa, videćete odmah paralelu između Pontera i Bogorodice. Da se vratim na svoje prethodno pitanje: ako je Ponter u pravu i ako se univerzum cepa svaki put kada se donese neka odluka, kada se univerzum prvi put podelio? A vi ste rekli da se to dogodilo kada je neko prvi put doneo odluku. Ali, kada se to prvi put desilo? Ne u Bibliji, već u realnosti.“

Meri je uzela još jedan čips. „Bože, ne znam. Prvi put kada su trogloditi odlučili da skrenu levo umesto desno?“

Luiz je spustila plastičnu šolju sa kafom na mali stočić. „Ne, ne mislim da je bilo tako. Trogloditi nisu imali svest i volju; oni su bili kao i sve ostale primitivne forme života — samo hemijske mašine. Stiven Džej Gult govori u svojoj knjizi o vraćanju trake života unazad i dobijanju različitih rezultata, a kada to kaže, on aludira na teoriju haosa. Ali on greši. Ma koliko puta da staviš nekog troglodita na isto raskršće, on će krenuti istim putem. Troglodit ne razmišlja, on nema svest. On samo procesuira stvarnost svojm čulima i čini ono što ona diktiraju. On ne vrši nikakav izbor. Gult je u pravu — na neki način — kada kaže da kada bi prvobitni uslovi bili promenjeni, ishod bi mogao da bude potpuno različit, ali vraćanje trake života unazad i njeno ponovno puštanje neće dati ništa više drugačiji ishod nego što se dešava kod ponovnog puštanja trake s filmom Prohujalo s vihorom jer rezultat neće biti taj da Ret i Skarlet ostanu zajedno. Ne, ja verujem da su se realne odluke, realni izbori, realna svest pojavili tek mnogo, mnogo kasnije. Mislim da smo mi — Homo sapiensi — bili prva svesna bića na ovoj planeti.“

„I ranije vrste ljudskih bića posedovali su razvijene forme ponašanja“, rekla je Meri. „Homo ergaster, Homo erectus, Homo habilis, čak i australopitekus i Kenyanthropus.“

„Da, znam da je ovo vaše područje, profesorko Von — “ Da li je moguće da za sve ono vreme koje su provele zajedno u karantinu nikada nije rekla Luiz da može da joj se obraća na „ti“, pomislila je Meri. „Ali čitala sam nešto o tome na Inernetu. Po onome što sam uspela da zaključim, te prethodne vrste ljudskih bića nisu imale ništa razvijenije forme ponašanja nego što je, na primer, ponašanje dabra kada gradi branu.“

„Oni su pravili oruđe“, rekla je Meri.

„Oui“, rekla je Luiz. „Ali, zar to nije bilo repetitivno ponašanje i zar nisu neprestano pravili jedno isto, potpuno identično oruđe, i zar hiljade njih nisu vekovima i vekovima sve isto radili? Sva oruđa su bili napravljena na osnovu istog mentalnog sklopa, istog dizajna?“

Meri je klimnula glavom. „To je tačno.“

„Nesumnjivo su morale da postoje neke prirodne varijacije između oruđa“, rekla je Luiz, „zasnovane samo na slučajnim i nasumičnim razlikama do kojih je dolazilo kada se otkidaju komadići kamena dok se pravi oruđe. Da je kod njih postojala svest, čak i da se nije dogodilo da im na pamet padne bolja ideja, zar ne bi videli da je neko oruđe bolje od drugog? Ono što hoću da kažem je da nije neophodno da ti padne na pamet ideja o okruglom točku sa šest paoka; možeš da počneš od točka sa pet paoka, ali ako slučajno napraviš točak sa šest paoka, primetićeš da se bolje okreće. Konačno, doći ćeš do savršeno okruglog točka.“

Meri je klimnula glavom.

„Ali, ako svest ne postoji“, rekla je Luiz, „ti jednostavno odbaciš bolju verziju kao onu koja se ne uklapa u tvoj mentalni sklop onoga što se pretpostavlja da treba da napraviš i to je ono što pokazuje svo to oruđe koje su arheolozi pronašli — umesto da se vidi postepeno napredovanje tokom vremena, sve je isto. Jedino objašnjenje koje meni pada na pamet je to da nije postojao svesni izbor bolje verzije: onaj koji je izrađivao oruđe jednostavno nije bio svestan, on nije mogao da shvati da neki određeni način udaranja o kamen dovodi do boljeg proizvoda nego neki drugi način. Dizajn je uvek bio isti, zauvek nepromenljiv ...“

„Zanimljivo razmišljanje“, rekla je Meri, iskreno zadivljena.

„A kada posmatramo kompleksno repetitivno ponašanje kod životinja, kao što je, na primer, kada dabar gradi branu, mi to nazivamo instinktom, a upravo to je i pravljenje oruđa bilo. Ne, sve dok se nije pojavio Homo sapiens nije postojala svest — i, sada sledi glavna začkoljica! — zapravo, za prvih šezdeset hiljada godina postojanja Homo sapiensa nije postojala svest.“

„O čemu ti to govoriš?“ — pitala je Meri.

„Kada se čovek koji je anatomski identičan današnjem prvi put pojavio?“ — pitala je Luiz, uzevši ponovo svoju solju sa kafom.

„Pre oko sto hiljada godina.“

„To je ista brojka koju sam ja našla na Internetu. Da li sam ja dobro shvatila? Pre sto hiljada godina su se pojavila bića koja su izgledala isto kao mi, koja su hodala isto kao mi? Bića sa mozgovima koji su bili iste veličine i oblika kao što su naši mozgovi, sudeći bar po njihovim lobanjama?“

„Tačno“, rekla je Meri. Završila je s čipsom i izvadila papirnu maramicu iz tašne da bi obrisala masne prste.

„Ali“, počela je Luiz, „sudeći po onome što sam pročitala — šezdeset hiljada godina oni nisu razmišljali. Šezdeset hiljada godina oni nisu činili ništa što nije bilo isključivo instinktivno. A onda, pre četrdeset hiljada godina, sve se promenilo.“

Meri je širom otvorila oči. „To se naziva Veliki skok napred.“

„Tačno!“

Meri je osetila kako joj srce snažnije udara. Veliki skok napred je bio termin koji su neki antropolozi dali trenutku buđenje do kojeg je došlo pre četrdeset hiljada godina; drugi su to nazivali Paleolitska revolucija. Kao što je Luiz rekla, ljudska bića koja su izgledala kao današnja već su postojala šest stotina vekova do tog trenutka, ali oni nisu stvarali umetnička dela, oni nisu ukrašavali svoja tela nakitom i nisu sahranjivali svoje mrtve i u grobove stavljali određene predmete. Ali, počevši simultano svugde, pre četrdeset hiljada godina, iznenada su ljudska bića počela da stvaraju divne slike na zidovima pećina, da nose ogrlice i narukvice i da zakopavaju u zemlju svoje voljene zajedno sa hranom, oružjem i drugim vrednim predmetima koji bi mogli da im zatrebaju u životu posle smrti. Umetnost, moda i religija su se pojavili istovremeno i to je zaista predstavljalo Veliki skok napred.

„Dakle, ti kažeš da je neki Kromanjonac pre četrdeset hiljada godina iznenada počeo da donosi odluke i da je univerzum tada počeo da se cepa?“

„Ne baš to“, rekla je Luiz. Očigledno popivši kafu, ustala je i donela još jednu šolju. „Razmislite o ovome: šta je izazvalo Veliki skok napred?“

„To niko ne zna“, rekla je Meri.

„Bez obzira, to u svakom slučaju predstavlja trenutak rađanja svesti, da li biste to tako rekli?“

„Verovatno bih“, rekla je Meri.

„Ali to rađanje svesti ne prati nikakva velika fizička promena; ne radi se o tome da se pojavila nova vrsta ljudskih bića koja su iznenada počela da stvaraju umetnička dela. Mozgovi sposobni za svesno razmišljanje su postojali već šezdeset hiljada godina, ali oni nisu posedovali svest. A onda se nešto dogodilo.“

„Da, Veliki skok napred. Ali, kao što sam već rekla, niko ne zna šta ga je izazvalo.“

„Da li ste ikada čitali Rodžera Penrouza? Njegovu knjigu Carev novi um?“

Meri je odmahnula glavom.

„Penrouz je matematičar iz Oksforda. On smatra da ljudska svest predstavlja kvantno-fizički pojam po samoj svojoj prirodi.“

„A to znači?“

„To znači da ono što mi smatramo inteligencijom, svesnošću ne potiče od neke biohemijske mreže neurona, ili bilo čega sličnog, već da je rezultat kvantnih procesa. On i jedan anesteziolog po imenu Hamerof su zagovornici teze da je kvantna superpozicija izolovanih elektrona u mikrotubulama moždanih ćelija stvorila fenomen svesnosti.“

„Ah“, rekla je Meri sumnjičavo.

Luiz je srknula kafu. „Pa, zar ne shvatate?“ — pitala je. „To objašnjava Veliki skok napred. Naravno, naši mozgovi su bili isti kao što su danas sto hiljada godina, ali do pojave svesnosti nije došlo sve dok se nije desio kvantni fenomen, verovatno sasvim slučajno: jedno jedino cepanje novog univerzuma do kojeg je došlo na način na koji to Everet objašnjava.“

Meri je klimnula glavom; to je bila zanimljiva ideja.

„A kvantna dešavanja, po svojoj prirodi, imaju višestruke moguće ishode“, rekla je Luiz. „Umesto te kvantne fluktuacije ili ma šta da je to bilo, i stvaranja svesnosti kod Homo sapiensa, ista stvar je mogla da se dogodi kod druge vrste ljudskih bića koja su postojala pre četrdeset hiljada godina — Neandertalaca! Prvo cepanje univerzuma je bilo slučajno, bio je to kvantni poremećaj. Na jednoj strani, misao i svesno mišljenje su se razvili kod naših predaka, na drugoj, kod Ponterovih predaka. Pročitala sam da su Neandertalci postojali pre dvesta hiljada godina, da li je to tačno?“

Meri je klimnula glavom.

„A oni su imali čak i veće mozgove od nas, zar ne?“ Meri je ponovo klimnula glavom.

„Ali u ovom svetu“, rekla je Luiz, „u ovoj vremenskoj liniji, u tim mozgovima nije se stvorila iskra svetlosti. To se desilo nama, i ta oštrina uma koju nam je ta svesnost dala — lukavost i mogućnost predviđanja događaja — dovela nas je do apsolutnog pobede nad Neandertalcima i tako smo mi postali vladajuća vrsta na ovoj planeti.“

„Ah!“ — rekla je Meri. „Ali u Ponterovom svetu — “

Luiz je klimnula glavom. „U Ponterovom svetu se desilo upravo suprotno. Neandertalci su bili ti koji su postali svesni i razvili umetnost i kulturu i lukavost. Kod njih je došlo do Velikog skoka napred, a mi smo ostali glupi kakvi smo i bili prethodnih šezdeset hiljada godina.“

„Pretpostavljam da je to moguće“, rekla je Meri. „Mogla bi, verovatno, da napišeš dobar rad na osnovu ove ideje.“

„I više od toga“, rekla je Luiz. Otpila je još malo kafe. „Ako sam u pravu, to znači da bi Ponter mogao da se vrati kući.“

Meri je osetila kako joj je srce zadrhtalo. „Šta?“

„Taj zaključak zasnivam delimično na onome što mi je Ponter ispričao, a delimično na našem shvatanju fizike. Pretpostavimo da svaki put kada se univerzum cepa, on to ne čini na način kao što se to dešava kod ameba — tako što od jedne amebe postaju dve, a prvobitna nestaje tokom tog procesa. Pretpostavimo da se umesto toga dešava nešto što više liči na ono što se događa kod kičmenjaka prilikom rođenja: prvobitni univerzum nastavlja da postoji, a stvara se novi univerzum.“

Da?“ — rekla je Meri. „I onda?“

„Pa, onda ti univerzumi su, zapravo, različite starosti. Oni možda izgledaju potpuno identično, izuzev onoga što si odlučila da jutros doručkuješ, ali jedan od njih je star dvanaest milijardi godina, a drugi je — pogledala je na sat — sada star nekoliko sati. Naravno, novostvoreni univerzum bi izgledao kao da je star milijardu godina, ali to ne bi zaista bio.“

Meri se namrštila. „Hmm, Luiz, da ti nisi po svojm shvatanjima kreacionista, zar ne?“

„Šta?“, rekla je Luiz, a zatim se nasmejala. „Ne, ne, ali shvatam na šta aludirate. Ne, ja govorim o pravoj fizici.“

„Ako tako kažeš. Ali kako na osnovu toga Ponter može da se vrati kući?“

„Pretpostavite da je ovaj univerzum — ovaj u kome smo vi i ja sada, onaj originalni u kojem su Homo sapiensi postali svesni — onaj koji se u početku rascepio od univerzuma u kojem su Neandertalci postali svesni. Svi drugi bezbrojni univerzumi u kojima svest kod Homo sapiensa postoji su nastali od njega, ili od onih koji su nastali od tih drugih i još dalje i još dalje, i to sve počevši od ovog prvog.“

„To je ogromna pretpostavka“, rekla je Meri.

„Bila bi, da nema drugih dokaza. Ali mi imamo dokaz da je ovaj univerzum specijalan: Ponterov dolazak baš ovde, od svih mogućih mesta na koja je mogao da ode. Kada je Ponterovom kvantnom kompjuteru nestalo univerzuma u kojem njegove kopije postoje, šta je on učinio? Pa, on je posegnuo za univerzumima u kojima ne postoji. A, načinivši to, on je najpre dospeo u onaj univerzum koji se inicijalno razdvojio od celog niza onih u kojima postoji, onaj jedan koji je pre četdeset hiljada godina krenuo drugom stazom, sa drugom vrstom ljudskih bića koja su njime vladala. Naravno, čim je dopro u taj univerzum u kojem kvantni kompjuter ne postoji na istom mestu, proces faktorisanja je prekinut i kontakt između dva sveta je nestao. Ali ako Ponterovi ljudi ponove potpuno isti proces koji je doveo do toga da on bude prebačen ovamo, mislim da postoji mogućnost da se kapija do tog posebnog univerzuma, onoga koji se prvi put rascepio od njihove vremenske linije, ponovo otvori.“

„Tu postoji mnogo ako“, rekla je Meri. „Osim toga, ako oni mogu da ponove eksperiment, zašto to nisu već učinili?“

„Ne znam“, rekla je Luiz. „Ali ako sam u pravu, vrata do Ponterovog sveta bi mogla da se ponovo otvore.“

Meri je osetila da joj je u stomaku zaigralo — i to nije bilo samo zbog čipsa — dok je pokušavala da shvati šta oseća dok razmišlja o toj mogućnosti.