Sin čovečji

15

»Smrt«, podseća on Serfis. »Da mi pričaš. Obećala si. Sve o tome.«

»Bio je to mir« reče ona. »Kao da si prazan. Kao u dvostrukom snu.«

Njih sedmoro sada se opušteno brčkaju u jezeru od tamnog meda. Nedostaje samo sferoid; on nije uspeo da se vrati sa putovanja između zvezda. Med kaplje sa velikog čvornovatog drveća, čije se krošnje povijaju prema dole pod težinom vlastitog eliksira. Med ulazi u Skupljače kroz njihovu kožu, uvećavajući tako blistavi sjaj njihovih tela. Klej nehotice okusi nekoliko kapi meda; od toga poče da mu zuji u ušima. Svi Skupljači sada su u ženskom obliku, izuzev Hanmera, koji muškim zamasima pliva duž obala jezera.

Klej se opet obrati Serfis: »Da li si nešto videla tamo? Da li si bila svesna bilo čega oko sebe?«

»Prazno.«

»Ali si znala da ti negde postojiš.«

»Znala sam da ja ne postojim.«

»Šta si osećala?«

»Osećala sam ne-osećanje.«

»Zar ne možeš biti malo konkretnija?« nervozno upita Klej. »Želim da znam kako je to izgledalo.«

»Umri i vidi«, predloži mu Serfis.

»Umri i vidi«, promrmlja Ninamen. »Umri i vidi«, reče Ti. »Umri i vidi«, oglasi se i Angelon. Bril reče: »Vidi i umri.« Ostali Skupljači prsnuše u smeh. Hanmer zaključi: »Svi ćemo umreti. I svi ćemo videti.«

»I nakon nekog vremena svi ćete se vratiti?« upita Klej.

»Mislim da nećemo«, lenjo mu odgovara Hanmer. »To bi sve pokvarilo.«

»To je blistavo kraljevstvo«, reče Serfis. »Sve stvari tamo su spojene, ujedinjene, kao što se boje ujedinjuju da bi stvorile belu boju. To je bilo mesto izvan svih mesta. Odnosno, mesto svih mesta. Sa svetlim zidovima. Sa nebom što klizi niz horizont. A mi svi smo bili ništa. I brzo smo zaboravili sami sebe. I ja nisam bila Serfis, i niko drugi nije bio ono što je bio, i svi smo blistali, Blistali. I tada sam se ja vratila.«

»Ne«, Klej zbunjeno pljusne rukom po površini mednog jezera. »Ja ne verujem u to. Smrt je smrt, i nakon nje nema ničega. Doslovno ničeg. To je kraj bivstvovanja. To nije mesto. Ti nisi nigde bila.«

»Bila sam.«

»Onda znači da nisi umrla«, uporan je Klej.

»Serfis je umrla«, oglasi se i Hanmer, plivajući prekrštenih nogu.

»Umrla sam«, reče Serfis. »I otišla. I bila. I vratila se. I pričam ti o tome. Mesto, mesto, mesto!«

»Onda je to bila iluzija« tvrdoglav je Klej. »Kao i vaša putovanja do zvezda. Kao podizanje mora. Kao vaš silazak u unutrašnjost Zemlje. Izmislili ste mesto-smrt, i Serfis je tamo otišla, i to vas veseli. Ali to nije bila smrt.«

»Bila je smrt«, odgovori Serfis.

Ti i Ninamen plivaju ka njemu. »Zagorčaćeš med svojom prepirkom«, doviknu mu Ti, a Ninamen, nakon što je prišla bliže, reče: »Rešenje je jednostavno. Kada umremo i pođemo tamo gde je bila Serfis, ti umri zajedno sa nama, i sam se u sve to uveri, i onda ćeš znati istinu.«

»Ja nisam Skupljač«, progunđa Klej. »Kada ja umrem, biću zaista mrtav, i neću se vraćati nazad.«

»Da li si siguran u to?« iznenađeno ga upita Bril.

»Verujem da je tako.«

»Kako možeš da veruješ, kad nikada nisi bio mrtav?« pita Angelon. »A Serfis je bila mrtva«, dodaje Ti.

»Mi verujemo Serfis«, svečano izjavljuje Ninamen.

On je nadglasan. Oni raspravljaju kao deca. On uopšte ne može da utiče na njihove misli. Razgovor o smrti, i o vraćanju iz smrti, njega je učinio napetim i nervoznim.«

»To je bila samo mala smrt«, objavi Serfis. »Kasnije moramo probati i veću. U pravu je on, ali sam i ja u pravu: to je bila smrt, ali ne sve od smrti, to što sam ja iskusila. Možda to i nije dovoljno. Da otkrijemo šta je smrt, moramo istinski da umremo. Kada za to dođe čas.«

»Dosta«, prekide je on.

»Da li smo ti dosadni?« upita ga Angelon.

»Meni je smrt bila dosadna«, reče Serfis. »Mala smrt koju sam imala. Bila je divna, ali je postala dosadna.«

»Mi smo divni«, primeti Ninamen, »a možda i mi postajemo dosadni.«

»Niste mi dosadni«, odgovara im on. »Samo me činite depresivnim. Tim razgovorom o smrti. I o umiranju.«

»Sam si to tražio«, prekori ga Serfis.

»Kamo sreće da nisam.«

»Hoćeš li da nemamo konverzaciju?« upita Hanmer.

Klej zbunjeno gleda u njega. Potom odrečno zatrese glavom. Shvata šta ga je u svemu ovom najviše pogodilo: drsko je – zaključuje on – od strane ovih bića da igraju igre sa smrću. Kada su ljudi njegovog, a i mnogih drugih doba, stalno živeli pod mračnom senkom njene neumitnosti. Za nas to nije bila igra. Ne sviđa mu se ni način na koji oni razmišljaju o smrti. Smrt je nespojiva sa njihovom prirodom; umiranje bi u njihovom slučaju značilo i kršenje jednog prirodnog zakona. Pa ipak, oni se poigravaju sa idejom umiranja. Površno razmišljaju o smrtnosti. Njihova ponuda da se odreknu vlastitih dragocenih života jeste, u stvari, podsmevanje njegovoj prolaznosti. Po načinu kako je na ovo reagovao, Klej shvati da on njih voli.

»Da li si usamljen među nama?« upita ga Ninamen.

Tamnozeleni oblak klizi nebom iznad njih. Iznenada se spusti žestoka kiša, dobujući po površini jezera poput rafala. Gejziri tamne tečnosti se podižu i spuštaju. Praskaju zelene munje. Istog časa začuje se i grmljavina. Uz ovaj moćni zvuk čuje se i nešto što mu se u prvi mah učini kao pucketanje, ali malo zatim u tome prepozna jecanje Greške. Hoću li se konačno susresti sa tim žalobnim božanstvom? Jecanje se više ne čuje. Kišne kapi padaju manje žustro. Skupljači su se okupili oko njega, gotovo zaštitnički.

»Hoćeš li da sanjaš sa nama?« upita ga Angelon.

»Šta ćete sanjati?«

»Sanjaćemo tvoj svet«, odgovori ona, blago se smešeći. »Zato što si usamljen.«