Sin čovečji

34

On stoji na rubu Izvora. Obod mu je od krečnjaka, beo, boje kosti, gladak poput porcelana; nekoliko metara ispred njega, stub svetla izranja iz nepojamne dubine, diže se prema gore, i nestaje u visini. Iznenađen je što, prišavši ovako blizu, ne oseća nikakav poseban efekat. Oseća toplotu, i izvesnu električnu suvoću vazduha, a čuje se i tiho pucketanje ozona; ali on je, ipak, od ovako moćnog mlaza energije, što izbija iz tla, očekivao i nekakvo primereno, mnogo snažnije dejstvo. Stub izgleda nedodirljiv, kao snop džinovskog reflektora. Klej mu se polako primiče, ne zbog straha ili oklevanja, jer njegov put se ovde završava, i on to zna; no, pre nego što ude unutra, on želi da shvati što je moguće više moguće stvari. Stao je na obod, koji je pod njegovom težinom počeo da se kruni, a pojedini komadići krečnjaka poleteli su dole, u ambis. Još uvek stoji na čvrstom tlu, ali kako se pomiče unapred, njegova velika stopala počinju da dodiruju svetlosni mlaz. Još jedan mali pokret, i on će se strovaliti u ambis. Spreman je. Ja sam žrtva. Ja sam žrtveno jagnje. Ja sam sredstvo iskupljenja. Poći će. Počinje da se naginje. Široko širi svoje ruke; rastvara šake, dlanove okreće prema svetlu. Koža stuba kao da je od srebra; sjajna je poput ogledala: on može na glatkoj površini da vidi sopstveno lice – tamne oči, tamni podočnjaci, usne čvrsto stisnute. Vrhom nosa dodiruje stub. On tone u njega; pada; on je bez težine; on je u ekstazi. Njegov pad se vrlo brzo završava. Poput čestice pepela zahvaćene strujom koja je vuče gore, i on biva povučen gore, ka vrhu stuba; lebdi, kovitla se, leluja, kreće se tamo-amo bez ikakve moći kontrole pokreta. Njegovo fizičko telo se rastvara. Ono što od njega preostaje jeste tek mreža električnih pulsacija. Više ne zna ni da li pada ili se uspinje. On je unutar stuba, prolazi iz zone velike gustine u zone blistavog sjaja, menja nivoe povinjujući se ćudima sile koja ga je obuhvatila, i zna samo to da se obrće i kovitla i lebdi tamo-amo u ovoj sjajnom toku koji se zove Izvor Prvih stvari.

U stubu vidi nekakve oblike.

Neki od njih su mu čudni i strani. Drugi su mu bliski i poznati. Ovo su obrasci kreacije. Raspoznaje obrise mačaka, pasa, tuljana, zmija, jelena, goveda, svinja, ovaca, rakuna, vidri, bizona, medveda, kamila i drugih stvorenja iz daleke prošlosti. Ta stvorenja su imala svoju priliku; ona su nestala; ostala su jedino ovde, kao esencija. Potom vidi figure životinja iz ovog doba, životinja iz savane, i mnoštvo drugih životinja koje je sreo tokom svog putovanja. Sa njima zajedno pomešane su i kopije bizarnih novih bića. Ove prilike snažno zatitraju pored njega, potom nestanu iz njegovog vidokruga, ostavljajući ga sa sve novim i novim pitanjima. Da li ovi životni oblici tek treba da dođu? Jesu ovo životinje koje su se pojavile i nestale u nekoj eri između njegove i ove? Je li ovo grudvasta fauna iz miocena i oligocena i eocena, zaboravljena već i u njegovo doba? On leluja kroz fantazmagorični bestrijarijum, lebdi između kopita i rogova i razjapljenih čeljusti. Ovde je izvor stvaranja. Ovde je vrelo života. Kako se može odvojiti san od onoga što nije san? Kakve su ove himere, sfinge, gorgone, bazilisci, grifoni, krakeni, hipogrifi, žderavci, brbljavci, meduze, svi ti stanovnici Orka, čitava horda ovih očajnih čuda? Jesu iz porošlosti? Ili iz vremena koje će tek doći? Ništa drugo nego samo, nemirni snovi, košmar Izvora Života?

»Čovečanstvo«, šapuće Klej. »Gde je čovečanstvo? Koga od ljudskog roda ima ovde?«

Vidi sve. Iz magline izranjaju tamne figure, obavljene plamenom, marionete koje pokreće ovaj Izvor. Jeli ovaj smeđi majmun javanski čovek? Jesu li ovi klovnovi što se okolo ludiraju australopitekusi? Ko si ti, džine: čovek iz Hajdelberga? Žao mu je što ne zna više o ovim čovekovim precima. Približava mu se biće sa spljoštenom, ćubom pokrivenom, lobanjom; pogled mu se susreće sa pogledom tog bića, i u njemu otkriva tek daleko srodstvo. Potom, svetlokos i rutav – njega odmah prepozna – pojavljuje se neandrtalac; prilazi Kleju i gleda ga pogledom koji odaje takvu inteligenciju, i takav užas zbog onemogućene borbe, da se Klej istog časa pretvori u nisku od plamenih suza. Ko su ovi ostali? Neznani majmunski preci. Slikari iz pećina. Glodači kostiju iznad Pekinga. Pradavni lemuri. Strpljivi kopači plodnog palestinskog tla. Graditelji zidova. Izumitelji sekira. Kresači kameni. Lovci su mastodonte. Brbljivi vračevi, obojeni žutim i crvenim bojama. Pisari. Faraoni. Astronomi. Ambis iz sebe izbacuje ljudske oblike brže nego što je on u stanju sve da ih apsorbuje. Sve vrste, svaki pokušaj, svaki treptaj ove neverovatno guste krošnje. »Ja sam čovečanstvo«, kaže neandrtalac, i »Ja sam čovečanstvo«, insistira pitekantropus, i gipki australopitekus viče: »Ja sam čovečanstvo«, i kralj sa svog trona govori: »Ja sam čovečanstvo«, i sveštenik u svom hramu izgovara: »Ja sam čovečanstvo«, i astronaut u svemirskoj letilici kaže: »Ja sam čovečanstvo«, i oni svi se kovitlaju kraj Kleja, i nestaju u blistavom svetlosnom mlazu, i Klej šapuće, za svakim od njih: »Ja sam čovečanstvo«.

A kakva su ovo bića koja sada izranjaju?

Sferoidi u kavezima, smrdljivi ljudi-koze, i bića sa škrgama, i bića koja su cela oko, i još mnoga druga, i ona su sva čovečanstvo. On uzvikuje. Peče se na vatri istorije sopstvene rase. »Mi smo oni koji su promenjeni«, oni mu govore. »Mi smo oni koji su sami sebi odredili sudbinu. Ko će za nas svedočiti? Ko će preuzeti odgovornost?«

»Ja ću svedočiti«, on odgovara. »Ja preuzimam odgovornost«.

Oni neprekidno izranjaju, milioni i milioni oblika, i svaki od njih izjavljuje pripadnost ljudskom rodu. Šta on može da učini? On jeca. Ispruža ruke. Svima njima daje blagoslov. Kako je ovakva plodnost oblika uopšte bila dopuštena jednoj rasi? Zašto su tolerisane sve te transformacije? »Hoćeš li nam oprostiti sve naše metamorfoze?« uzvikuju oni prema njemu, i on im oprašta, i čete svih tih promenjenih bića se gube.

»I mi smo sinovi čovečji«, izjavljuju oni koji sledeći izranjaju.

Disači. Jedači. Uništavači. Čekači. Pomagači. Skupljači. Svi stanovnici ovog doba. Klej se pažljivije zagleda u Skupljače, nadajući se da će prepoznati nekog od njih, ali ovi su mu nepoznati, i ubrzo svi nestaju. Čudovišni pomagač prolazi pored njega, izgubljen u svom muljevitom snu. Četa Uništavača. Tri nepokretna Ćekača. Klej oseća, na način kako to nikada ranije nije osetio, ogroman vremenski raspon niz koji klizi; jer on pliva kroz more oblika, čovečjih i pre-čovečjih i post-čovečjih, koji dolaze i odlaze, ostavljajući mu gorčinu u grlu, tražeći od njega utehu, očekujući spasenje, brbljajući, smejući se, jecajući...

»Hamere?« doziva on. »Serfis? Ti? Bril? Aneglon? Ninamen?«

Vidi ih. Nalaze se blizu korena ovog stuba, duboko ispod površine tla. On ne može da dođe do njih. Uvijeni su u blede boje, a i njihove figure su dosta nerazgovetne. On se napreže ne bi li pošao na dole, ali svaki put biva povučen gore. Nakon nekog vremena oni iščezavaju. Jesu li oni mrtvi? Mogu li biti spašeni? Shvata šta mora da uradi. On će iskusiti čitavu ljudsku istoriju. Primiče sve svetske muke u sebe. Daće samog sebe, i onda njegovi Skupljači neće umreti. Lebdi slobodno kroz stub, prolazeći bez ikakvih prepreka iz jedne u drugu eru, sučeljavajući se čas sa izmučenim neandrtalcem, čas sa samozadovoljnim Uništavačem, sa sferoidom, sa čovekom-kozom...

»Dajte mi vaše tuge«, šapuće on. »Dajte mi vaše zablude i vaše greške i vaše strahove. Dajte mi vašu dosadu. Dajte mi vašu usamljenost«. Oni mu daju. On se zgrči od bola. Nikada ranije nije iskusio toliki bol. Njegova duša je veo čiste agonije. Pa ipak, ispod tog vela oseća jezgro snage, za koje nije mogao ni pretpostaviti da ga poseduje. On prima patnje čitavih milenijuma; svojim žarkim sasosećanjem svima donosi spasenje. Spuštajući se dole, dajući sebe ljudima svih era, on stiže i do barijere koja ga razdvaja od šest Skupljača; nežno rukom gurnuvši opnu što ih deli, lako odskočivši, ponovo je pritisnuvši, on konačno uspeva da prodre do njih. Poput svetlosnih pahuljica on se spušta na njih. »Pogledajte me«, mrmlja on. »Koliko sam nesavršen. Kako sam grub. Kako zao. Ali, uzmite u obzir i ovaj potencijal. Vi shvatate da sam to ja u vama, zar ne? Kao što je kosmati majmun u meni. I da smo svi mi jedno. I Pomagači, neandrtalci, sferoidi, Uništavači – svi jedno, svi talasi jedne iste reke. Zašto to odbijati? Zašto od toga okretati glavu? Pogledajte me. Ja sam Klej. Ja sam ljubav«. Hvata ih za ruke. Oni se osmehuju. Prilaze mu bliže. Vidi njihovo istinsko obličje: ni muško ni žensko; vidi sjaj koji je u njima. »Dugo smo putovali zajedno«, govori on. »Ali vaše putovanje se ne završava ovde«. Pokazuje gore, u stub hladne vatre, gde lebde još nerođeni oblici, sinovi sinova čovečjih. »Dajte mi vaš strah. Dajte mi vašu mržnju. Dajte mi vašu sumnju. I pođite. Vratite se u vaš svet. Pođite. Pođite«. On ih zagrli. »Ja sam Klej. Ja sam ljubav«. Bol u njemu se povećava; oseća belu česticu patnje u sredini svoje lobanje. »Ja sam Hanmer«, govore mu oni. »Ja sam Ninamen«. »Ja sam Ti«. »Ja sam Bril«. »Ja sam Angelon«. »Ja sam Serfis«. I on im kaže: »Zar vam je potrebna smrt? Šta iz nje možete naučiti? Pustite mene. Mene. Moje vreme je prošlo; vaše tek počinje«. Uspeva da pronikne u njih, i vidi da oni trepere saučešćem i ljubavlju. Dobro je. Dobro je. Pokazuje im rukom da krenu; oni se dižu; visoko iznad njega oni se okreću i, plešući u blistavom svetlu, šalju mu poljupce. Zbogom. Zbogom. Mi te volimo. »Snovi uvek imaju kraj«, jedanput mu je to rekla Ninamen. Sada se bliži njihov kraj. Završiće se uz plimu ljubavi. Skupljači neće umreti. Oko njega boje se kovitlaju i prepliću, i on vidi plamene magline, vidi galaksije kako se sudaraju, vidi zlatni luk čovečanstva kako se izvija iz vremena prošlih i kako, blistav, uranja u vremena koja će tek doći. I svi ljudi, svi sinovi čovečji prolaze njime, Jedači, Uništavači, sferoidi, koze, Hanmer, Ninamen, Ti, Pomagači, neandrtalci, Bril, Serfis, Angelon, svi oni, predstavnici eona, zapućuju se ka tom blistavom spektru, kojeg on neće dostići. Neće sada. Nikada neće. »Snovi imaju kraj«. On je preuzeo na sebe njihovo breme. Počinje da lebdi ovim ambisom, klizeći prema gore, i na kraju stiže do ruba Izvora. Tu zastaje, osvrće se i gleda u sjaj ove stvaralačke moći, i za tren ugleda prizor onoga što će jednoga dana tek biti, čemu je sve ovo danas tek prolog. Bol je sada nestao iz njega. Dobro se drži. On je čovek, i Sin čovečji, i san je završen. Penje se preko ivice Izvora. Pažljivo stupa na porcelanski obod, potom zakoračuje na tlo. Životinje su se okupile u ovoj pustoj ravnici. A vidi i sve svoje prijatelje. Smeši im se. Leže dole. Konačno spava. Konačno. Spava.