Sin čovečji

28

Nije dobio odgovor koji bi ga zadovoljio. Oni ponovo tonu u svoju ukočenost. Oseća se prevarenim i napuštenim. Dopustili su mu da sudeluje u četiri prethodna obreda; zašto ne i u ovom? Da li su oni stekli dovoljno znanja o njemu i njegovom životu? I sada je on počeo da im bude dosadan? Odstupi par koraka od njih, uvređen i ljut. Veruje da je propustio nešto od vrhunske važnosti. Propustio je, možda, priliku da dođe do ključa koji otvara kovčežić u kom se nalaze odgovori za sve njegove nedoumice. A njih više nije briga za njega. Njih više uopšte nije briga za njega.

Uvređen, on silazi niz peščanu dinu i kreće ubrzanim hodom ka unutrašnjosti ove zemlje.

Pesak se roni pod njegovim nogama, usporavajući mu hod. Primećuje tanke tragove u pesku; vidi i puzeća stvorenja koja su ostavila te tragove. Stvorenja su siva i spljoštena, i podsećaju na škorpije. Stvorenja uopšte ne obraćaju pažnju na njega, i nekoliko puta, krećući se između njihovih staza, on zamalo nije zgazio neko od njih. Trgne se zbog toga i poče obazrivije da hoda: ne bi voleo da nagazi na neku neprijateljsku otrovnu zver. Ali uskoro ovaj pesak zamenjuje hrapava crvenkasta ilovača, na kojoj su nikle mesnate plave biljke, i on tu ne vidi ni jedno od onih puzećih stvorenja.

Ko zna kuda se sada zaputio.

Još nije siguran da li ovo napuštanje Skupljača znači samo prolaznu svađu, ili je to konačni rastanak. To što se oseća uvređeno, to osećanje može i proći; konačno, oni su mu priuštili nekoliko izuzetnih trenutaka. Moguće da će uskoro poželeti da im se vrati. S druge strane, on ne želi da se nameće ljudima koji ga smatraju za gnjavatora. Može da pokuša da osvoji sopstvenu nezavisnost. U ovom svetu izgleda nema potrebe za hranom i skloništem, a kada mu dojadi samotničko lutanje, on će pronaći drugo neko društvo. Što se tiče povratka u njegovo sopstveno vreme, tu je izgubio svaku nadu.

Veći deo jutra, hodajući ovim vrućim, ravnim i pustim predelom, koji je nastanjen ljubopitljivim purpurnim puževima, on se zabavlja mišlju o samostalnom opstanku. Što više o tome razmišlja, to mu se ideja čini privlačnija. Da. On će ispitati svaki kontinent. Potražiće podzemne gradove izgrađene u epohama bliskim njegovoj. Pokušaće da prikupi umetničke i druge tvorevine sinova čovečjih. Isprobaće svoje nove moći koje je verovatno stekao pod ovim ogromnim suncem. Pokušaće možda da napravi neku vrstu papira, i zatim će sesti i zapisati sve svoje ovdašnje avanture; zapisaće ih radi vlastite zabave, ali i radi onih osoba njegovog roda koji, na sličan način, ovde mogu dospeti nakon njega. Razgovaraće sa svakim Disačem, Jedačem, Uništavačem, Čekačem i Skupljačem, sa svakim koga sretne, i sa Pomagačima, ako uspe da ih pronađe, kao i sa svim onim bićima iz prethodnih era koja su ovde dospela zahvaljujući ćudljivom vremenskom protoku: sa ljudima – kozama, sferoidima, stanovnicima tunela, i drugim. Dospeva u neku vrstu ekstaze naslađujući se svim čarima slobodnog života, kojeg on namerava od sada da vodi. Da! Da! Zašto da ne? Radost raste u njegovoj duši, naduvava se kao balon i, kao i pravi balon, na kraju naglo eksplodira, nakon čega on kao u šoku pada na tlo, ophrvan osećanjem usamljenosti. Žali što je napustio Skupljače.

Mora se vratiti do njih i zamoliti ih da ga još jedanput prime.

Čudno zbunjen, na tlu se nalazi i dalje u istom položaju: oslonjen na laktove i kolena, uzdignute stražnjice, on pomno prati pogledom velikog loptastog puža koji puzi u njegovoj blizini. Tromost se velikom težinom navalila na njegova leđa. Ustaj, okreni se i pođi da nađeš svoje prijatelje. Polako ustaje. Topao i blag povetarac odiže prašinu sa tla, i ona se lepi za njegovu oznojanu kožu. Počinje da trči, ne vodeći računa o puževima koji se nalaze svuda po tlu. Gde je more? Gde su Skupljači? Ide za suncem. Čvrsto tlo zamenjuje pesak, puževe zamenjuju škorpioni. Čuje udaranje talasa o obalu. Penje se i silazi niz dune. Ovo je predeo koji traži. Vidi svoje tragove. Priseća se Ninamen, njene neobuzdane veselosti, Hanmera i njegovog svečanog, uzdržanog načina govora, mistične Serfis, prelepe Ti, obazrive Angelon, nežne Bril. Kako je samo mogao da ih ostavi? To su njegovi prijatelji. I više od toga: oni su deo njega, a i on je, tako se barem nada, bio deo njih. Na dobrom putu da postane sedmi član družine. Toliko toga smo zajedno prošli. Moj trenutni bes. Detinjasto. Moja braća, moje sestre, ponekad malo nepažljivi, ali šta bi se drugo moglo i očekivati: toliko je veliki jaz između njih. Zar bih ja mogao da razumem osećanja jednog Kromanjonca? Zar bi on uspeo da shvati i deseti deo od onoga što mu ja kažem? Ali opet to ne bi bio dovoljno razlog da se razdvojimo. Mi se moramo voleti. Moramo biti bliski.

Penje se preko poslednje dine, i stiže do mesta na obali gde su Skupljači ležali. Ali njih Jamo više nema.

»Hanmere? Serfis? Ti?«

Nema ih nigde na vidiku.

On viče. Maše rukama. Trči duž plaže. Traži otiske njihovih stopa. Uzalud, uzalud, uzalud. Oni za sobom nisu ostavili trag. Možda su se i rastvorili, vinuli kroz stratosferu, skoknuli do Saturna, ili negde drugde. I njega već sasvim zaboravili. No, to je i zaslužio. On beznadežno izvikuje njihova imena. Vaslja se po pesku sav očajan. Zaleće se u vodu, nadajući se da će tu barem naći svoju morsku sirenu. Nikoga. Ničega. Napušten je. Sam.

Sam si za to kriv. I šta sad?

Krenuće dalje na put. Skupljači su ga i ranije spašavali od usamljenosti; možda će to učiniti i ovaj put. U međuvremenu, on će ići svojim putem, žaleći zbog svoje impulsivne reakcije, i nadajući se. Da, jedino mu je ostalo da se nada. Još jedanput kreće ka unutrašnjosti ove zemlje, ovaj put drugim pravcem, jer ga pusta zemlja prekrivena puževima nije previše oduševila. Ako ikada ponovo nađe Skupljače – zariče se – neće ih više nikada svojevoljno napustiti. Zemljište je ovde nalik na ono gde je bio nakon što je napustio Skupljače, samo što nije toliko vruće: niz niskih brežuljaka sprečava glavne nalete suvog vetra. I ovde ima puževa, ali neke druge vrste: zelenih sa tamnocrvenim kućicama. Oni po golom tlu iza sebe ostavljaju svetlucave plamene tragove. Slučajno je nogom nagazio na jednog od njih. Pri tom se začulo krckanje praćeno tako zlokobnim šištavim zvukom, da je njega zbog toga obuzeo stid. Počne pažljivije da hoda, birajući mesta gde će da stane nogom. Toliko se bio koncentrisao na to da izbegne puževe, da nije odmah primetio promene u okolini. Sada je okružen retkim drvećem: kratkih kupastih stabala, sa oskudnim krošnjama – ovo drveće pomalo liči na palme, ali i na gljive zlatače. Kroz ovaj predeo protiče i nekoliko potoka. A pred njim se nalazi i jedna kuća.

Kuća?

Otkako se probudio ovde nije video ništa slično. Ali, nema sumnje, ovo je obmana ili iluzija, jer to što on vidi, to je kuća na dva sprata, izgrađena od cigle (u stilu četrdesetih godina njegovog veka!), sa krovom pokrivenim crvenom šindrom, i sa zelenim prazničnim vencem obešenim o zvekir na ulaznim, vratima. Do kuće vodi jedan ugaženi puteljak, a sa njene leve strane nalazi se i asfaltni prilaz, mada Klej ne vidi ni garažu ni automobil. Prozori su zastrti svečanim belim zavesama. U prozorima na drugom spratu nalaze se saksije u kojima rastu geranijumi.

On se nasmeje. Duboko sumnja u to da je od svega onog što je čovek koristio tokom svih prethodnih era, ova kuća bila jedina stvar koja je neoštećena mogla da pretraje sve ove milijade milenijuma. Ovo je opet nečija šala. Da, ali čija? »Ninamen?« vikne on, ispunjen nadom. »Ti?«

Prednja vrata se otvaraju i na njima se pojavljuje jedna žena.

Žena njegove vrste. Ne baš u devojačkom dobu, ali još uvek mlada. Gola. Kratke tamne kose, čvrstih grudi srednje veličine, možda malo šira u struku, neobično dobrih nogu. Neusiljeno mu se nasmeši, ima čak i lepe zube. Radoznale, simpatične oči. Tu i tamo nekoliko sitnih mrljica na koži. Ne stvorenje iz fantazija, ali stvarna žena, nesavršena, privlačna, žena koja obećava konkretna zadovoljstva. Izgleda kao da se oseća nelagodno zbog toga što je gola, ali istovremeno odaje utisak da joj to neće smetati kada se malo bolje upoznaju. On zastane desetak metara ispred njenih vrata.

»Zdravo«, obrati mu se ona. »Drago mi je što te vidim«.

On ovlaži usne. I njemu je takođe malo neprijatno zbog toga što je go.

»Nisam očekivao da ću ovde naići na kuću«.

»Verujem da nisi«.

»Otkuda ona ovde?«

Devojka slegne ramenima »Bila je ovde«, odgovori mu. »Ja sam dovde došla hodajući, baš kao i ti, i naišla na nju. Lepa je i udobna. Pretpostavljam da su je oni napravili za mene, da bih se u njoj osećala kao u svojoj kući. Hoću da kažem, ne verujem da je ovo istinska kuća iz našeg vremena, odnosno, da ona ovde, na ovom istom mestu stoji bezbroj miliona godina. Zar ti u to veruješ?«

Klej se naceri. Dopada mu se njen otvoren način govora. Ona stoji naslonjena na dovratak, i više ne deluje uznemirena zbog sopstvene nagosti; jednu ruku je nehajno i samouvereno položila na kuk. Vidi da njen pogled ispitivački klizi niz njegovo telo. On joj odgovara: »Ne, ni za trenutak nisam pomislio da je ova kuća stvarna. No, pitanje je da li si ti stvarna«.

»Zar ne izgledam stvarna?«

»Izgleda i kuća«, reče Klej. »Odakle ti dolaziš?«

»Zahvatio me je vremenski protok, i zatekla sam se ovde. I sa tobom je bio isti slučaj. Je li tako?«

Uzdrhtao je od ovih njenih reči, baš kao da je udahnuo plamen. Žena iz njegovog doba? Stvarna? U istom trenutku je osetio radost, jer je konačno našao stvarnu, sebi blisku osobu za prijatelja, i čudno osećanje melanholije, pri pomisli da on više nije jedini primerak vrste iz tog doba, da tu ulogu sada mora sa njom da deli.

»Koliko dugo si ovde?« upita je on.

»Ko bi to mogao reći?«

Prihvata njen odgovor. I on bi isto tako odgovorio da ga je to neko pitao.

»Šta si radila od svog buđenja ovde?«

»Lutala«, odgovori ona. »Razgovarala sa ljudima. Plivala. Čudila se.«

»Koja je bila godina kada si napustila naš svet?«

»Postavljaš tako puno pitanja«, reče ona, bez prekora u glasu. »A ne pitaš me ono što bi možda prvo trebalo. Na primer, kako se zovem. Ili, kako se osećam zbog svega ovoga što mi se dogodilo. Zar te ne interesuje kakva sam ja osoba?«

»Oprosti.«

»Želiš li da uđeš unutra?« U ovom njenom pozivu osetio je nijansu stidljivosti, ali i izvestan prizvuk razvratnosti. Pita se koliko je samo miliona godina prošlo otkako je on poslednji put legao sa ženom, sa prvom ženom, u krevet. Zatiče samog sebe kako razmišlja o mirisu njene kože i o ukusu njenih usana i o uzdasima kojim će se ona oglasiti kada on prodre u nju. »Naravno«, reče on. »Nema potrebe da se upoznajemo ovde u dovratku.«

Ona ga uvodi u kuću. U trenutku dok je ulazio unutra začuo je kratak iskidani zvuk, i u njemu je prepoznao poznati jecaj. Ova kuća je samo ljuštura, trodimenzionalna projekcija; unutra nema ničega. Žena stoji par metara ispred njega, leđima okrenuta, sa rukama na bokovima; ima punu i krupnu stražnjicu, sa okruglim, čvrstim guzovima. »Kako ti se ovde dopada?« upita ona. »Vrlo je skromno.« Njen glas ima metalni, mehanički prizvuk. Ona se smeje. »Kako ti se ovde dopada? Vrlo je skromno. Kako ti se ovde dopada? Vrlo je skromno. Kako ti se ovde sviđa? Vrlo je skr...« Pun pomamnog besa on poleti ka njoj. »Rekla si da si stvarna!« vikne. »Zašto mi nisi rekla da je kuća ovakva?« Obmanut je. Uhvati je od nazad rukama i iz sve snage je baci na pod. Ona ostaje da leži na podu, jecajući. Klej dobija snažnu erekciju. Baciće se ovako od nazad na nju i uzjašiti je kao kakvu kučku. Baca se na nju; njeni guzovi su prijatni jastuci za njegove kukove. Ona uzdahne, i blago izdigne svoju stražnjicu, i baš u trenutku kada je svoju očvrslu muškost stao da smešta na odgovarajuće mesto, ona nestaje, jecajući, a on, krajnje iznenađen, pada u vodu i počinje da tone u crni bazen. Tu u dubini nalazi se Disač, koji podseća na lignju, ogroman, strpljiv. Ja sam Kvi, Disač mu se obraća.

Šta... Kako. ..?

Ti si ovde dobrodošao.

Telo mu se menja. Kako tone u dubinu, sa grudi mu nestaju malje, a dobija škrge i peraja. Ovo je neverovatno ubedljiva iluzija, ali on ne veruje da je to išta više od iluzije.

Klej kaže: Ti postojiš na isti način kao i ova žena od malopre.

Ja sam Kvi, uporan je Disač. Dođi i odmori se kraj mene. Razgovarajmo o prirodi ljubavi. Sećaš li se? Uticanje, splitanje, razmenjivanje...

...stapanje, dovršava Klej. Znam taj vaš jadni žargon.

Zašto si neljubazan?

Zato što ne volim da budem obmanut, odgovara on.

Disač izgleda povreden. Dug period tišine. Klej razmišlja da li bi možda trebalo da se izvini. Ali okleva. Disač jeca. Klej konačno kaže: Pokaži mi svoj pravi oblik.

Tamna voda se uskovitla i zamuti. Ali ništa se drugo ne događa. Počinje da veruje da je bio nepravedan prema Disaču. Tog istog časa bazen nestaje i Klej sebe ponovo zatiče na zemlji, kako stoji suočen sa mrskim ogromnim Jedačem. Škripa oštrih zuba. Pogled pun plamene mržnje.

»Ne«, govori Klej. »Molim te. Ne moraš ponovo proći kroz sve oblike. Šta ćeš nakon ovoga biti? Uništavač? Čekač? Počela je već da me zamara ova igra.«

Jedač nestaje. Klej ostaje sam, nervozno ukopavajući svoja stopala u rastresito tlo. Grm ispred njega najednom zahvati vatra; grm gori snažnim zelenim plamenom, ali ne biva spaljen. I Klej iz zapaljenog grma začuje jecanje. Sumorna šala, razmišlja on, i ne previše inteligentna. Shvata da je konačno dospeo pred Grešku.