Sin čovečji

1

Budi se. Zemlja pod njim je tamna, hladna i vlažna. Leži na leđima, u polju skerletne boje; meki nalet vetra zatalasa travu, i poljem kao da prostruji krv. Nebo je čelično plavo, i intenzivna prozirnost te boje čini da nešto bolno zaškripi u njegovoj glavi. Otkriva sunce: nisko na nebu, veće nego što bi trebalo da bude, nekako bledo i ranjivo, možda čak malo ulubljeno pri vrhu i pri dnu. Biserna sumaglica diže se sa tla i kovitla prema nebu, stvarajući pri tom ustreptale trake plave, zelene i crvene boje. Uz nešto nelagodnosti postoje svestan gustog omotača tišine oko sebe. Oseti se izgubljeno. Unaokolo nikakvog grada, nikakvog znaka ljudskog prisustva na ovoj poljani, u ovoj dolini, kao ni na okolnim brdima. Polako se podiže i uspravlja, licem prema suncu.

Telo mu je golo. Dodiruje ga, postajući svestan svoje kože. Sa tihom znatiželjom posmatra nadlanicu ruke, koju je prislonio uz tamne malje svojih grudi. Kako čudno izgledaju ovi prsti: sa kvrgastim zglobovima, mestimično pokriveni mekim dlačicama, sa dva neznatno ogrebana zgloba, i sa noktima koje je očigledno potrebno dovesti u red. Kao da nikada ranije nije video svoju ruku. Pušta da mu ruka lagano sklizne niz telo; zaustavlja je da bi vrhovima prstiju zadobovao po zategnutoj koži mišićavog stomaka; potom, za trenutak, istražuje trag od blago nabrane kože na mestu gde je bilo slepo crevo. Ruka se spušta još niže, i on otkriva svoje genitalije. Mršteći se, prstima obuhvata testise, i lagano ih odiže, kao da im ispituje težinu. Dodiruje svoj penis, prvo deo pokriven tankom kožicom, zatim deo od mekanog mesa bledocrvene boje, koji se nalazi pri vrhu, najzad i sam vrh. Čudno je imati tako komplikovanu stvar na svom telu. Ispituje, dalje, svoje noge. Prilično velika modrica, u nijansama purpurne i žute boje, nalazi se na levom bedru. Pogled mu se spušta na stopala. I ona su mestimično pokrivena dlakom. Nožni prsti čine mu se potpuno stranim. Počinje da ih miče. Ukopava ih u tlo. Savija kolena. Mrda ramenima. Razmiče, u dosta širokom luku, svoje noge. Stane da mokri. Gleda ravno u sunce i, začudo, dosta vremena prolazi pre nego oči počnu da ga peku. Pošto skrene pogled, ugleda sunce iza očnih jabučica, položeno ispred njegovog mozga, što je učinilo da se oseti manje usamljeno.

»Zdravo!« vikne. »Hej! Tebi! Meni! Nama! Ko?« Gde je Vičita? Gde je Toronto? Gde je Dibuk? Gde je Sioset? Gde je Sao Paolo? Gde je La Žola? Gde je Bridžport? Gde je Makmurdo Saund? Gde je Elenvil? Gde je Mankato? Gde je Morpet? Gde je Džordžtaun? Gde je Sent Luis? Gde je Mobil? Gde je Vala Vala? Gde je Galveston? Gde je Bruklin? Gde je Kopenhagen?

»Zdravo? Hej? Tebi? Meni? Nama? Ko!« Sa njegove leve strane nalazi se pet zaobljenih brežuljaka pokrivenih sjajnom vegetacijom crne boje. Sa desne strane polje skerletne trave širi se u nepreglednu ravnicu, koja se utapa u horizont. Ispred njega tlo je blago ulegnuto, čineći udolinu, koja je nešto veća od jaraka, ali još uvek nije kanjon. Drveće što ga vidi unaokolo potpuno mu je nepoznato. Čudnog je oblika; stabla su tamnobraon boje, sa mestimičnim izbočinama, puna i zaobljena; na njima kaskade mesnatih listova trepere poput venaca od sjajnih belih i žutih bisera. Iza njega, obmotani dugim i neobjašnjivim senkama, leže jame i neugledna brdašca, na kojima se vide male biljke drvenih stabljika boje peska.

Spušta se ravno u dolinu.

No, sada barem vidi prvi znak života. Uznemirena njegovim prisustvom, nekakva ptica naglo uzleće sa jednog omanjeg drveta i počinje da kruži u vazduhu, na priličnoj udaljenosti od njega. Umirivši se malo, leteći u sve manjim krugovima, ptica mu se približava: kao da želi da ga pažljivije osmotri. Ispituju jedno drugo. Ptica je veličine jastreba, tamnog tela, uskog i neljubaznog lica sa hladnim zelenim očima i tankim, čvrsto stisnutim kljunom, koji podseća na ljudske usne. Krila su joj plamene boje i rebrasta, providna kao da su od gaze, a rep joj je u obliku klina, i preko njega je prevučena nekakva koprena sa resicama ružičaste boje, koje za vreme leta trepere. Leteći iznad njega ptica ga zasipa tucetom sjajnih zelenih vavoljaka, koji vešto padaju na tlo okolo njega, zatvarajući ga u nekakvu geometrijsku figuru. Malo oklevajući, on se saginje i dotiče najbliži vavoljak. Ovaj počne da šišti; čuje se zvuk sličan zvižduku; ali kada vavoljak dodirne prstom, ne oseća ni toplotu ni njegovu materiju. Odguruje ga u stranu. Ptica zagrakće prema njemu.

»Ja sam Hanmerova«, začuju se reči.

»Zašto si neljubazna? Čime sam te povredio?«

»Nisam neljubazna? Ne preuzimam odgovornost. Niti osuđujem.«

»Ti si me zasula svojim izmetom.«

»To je uspostavilo odnos«, govori ptica dok odleće. »Ja sam Hanmerova«, začuje se još jednom iz daljine. On pažljivo posmatra ovo stvorenje koje odleće. Sunce se lagano kreće prema brdima. Nebo sada izgleda glatko, kao da je lakirano. Usta su mu suva, a u njima umesto jezika kao da ima smotuljak papira. Nastavlja da se spušta u dolinu. Primećuje da kroz dolinu protiče potok, zelena voda na čijoj se glatkoj površini odbleskuju sunčevi zraci; voda svojim tokom povija rastinje koje je izniklo na obalama. Zaputi se ka njemu, misleći da će ga dodir hladne vode po koži razbuditi. Ovaj san je već počeo da ga zamara; postao je malo ružan i, čak i za san, suviše neverovatan. Kleknuo je uz potok. Potok je neočekivano dubok, i proziran poput kristala. Dole, u dubini, vide se ribe kako, nošene snažnom maticom, promiču tamo-amo. Vitka stvorenja sa krupnim, pametnim očima, duboko usečenim ustima punim zuba, i sa blago zaobljenim perajama. Žrtve. Nasmeši im se. Oprezno spušta ruku sve do lakta u vodeni brzak. Trenutak dodira sa vodom sličan je električnom šoku, uz to i ošamućujući. Povlači ruku nazad, pokriva lice šakama i, ophrvan dubokom tugom, zaplače. Žao mu je čoveka, žao mu je svih čovečjih dela. U svesti mu se polako kristališe slika ljudskog sveta, u svoj njegovoj složenosti i šarenilu: zgrade i vozila i putevi i prodavnice i travnjaci i masne mrlje i izgužvani papiri i svetleće reklame. Vidi ljude odevene u komotna odela, i žene u tesnim cipelicama i u garderobi koja ističe njihove obline. Taj svet je izgubljen, i za njim on žali, taj svet on oplakuje. Čuje zvuk raketnih motora i pisak automobilskih kočnica. Divi se odblesku sunčevog svetla na staklenim površinama solitera. Gde je sada sve« to? Zbog toga je žalostan. Hladne suze mu se slivaju niz obraze i kaplju na usne koje podrhtavaju niz obraze i kaplju na usne koje podrhtavaju. Zar su negdašnji cvetovi nestali? Zar ni korov iz starih dana više ne ostoji? Prijatelji i familija? Brige i napor? Zvona na katedrali, ukus crnog vina na jeziku, sveće, šećerna repa, mačke, kaktusi? Gorko uzdahnuvši, mireći se sa sudbinom, on se ravnodušno naginje preko ruba obale, i pada u potok. Voda ga prima u svoje naručje, i brzo ga vuče dole, ka dnu.

Nekoliko minuta on ne pruža nikakav otpor. A tada, odjednom, izvija svoje telo i hvata se za jednu podvodnu stenu. Odgurujući se od te stene počinje da pliva prema dnu, sve dok se ne zaustavi licem iznad šljunkovitog tla, i tu ostaje da lebdi malo duže, privikavajući se na izmenjenu okolinu. Kada je konačno ostao bez daha, snažno se otiskuje od dna i pliva ka površini, a potom se izvlači na obalu. Za trenutak leži licem prema zemlji. Potom se podiže. Dodiruje svoje telo.

Voda što ga je bila peckala po telu dok je bio u njoj, delimično ga je izmenila. Malje sa tela su nestale, i koža mu je sada glatka i bela i nova, kao koža u kitovog mladunca. Na levom bedru više nema modrice. Zaglavci su mu zalečeni. Nema ni ožiljka od slepog creva. Penis mu izgleda čudno, i nakon pažljivog zagledanja, sa užasom shvata da je obrezan. Palac gurne u pupak; on je još uvek tu. Nasmeje se. Sada tek primećuje i to da se, dok je on bio u vodi, dan primakao svom kraju. Sunčev poslednji zrak upravo se gubi sa horizonta, i tama naglo osvaja nebo. Od meseca ni traga. Ubrzo se pojavljuju zvezde, koje svoj dolazak najavljuju visokim zavijajućim tonovima, pevajući: Ja sam crvena, Ja sam Plava, Ja sam zlatna, Ja sam bela. Gde je Orion? Gde je Veliki Medved? Gde je Jarac?

Rastinje u dolini sija nekakvim čudnim, grubim, gotovo hrapavim sjajem. Tlo počinje da se mrda, podrhtava, puca po površini, i iz hiljade uzanih pukotina pomaljaju se stvorenja dugačkih, vlažnih i srebrnastih tela, slična kišnim glistama. Izlaze ih svojih, u tlu skrivenih, rupa i kreću, puzeći, prema dolini, što zbog njihovog sjaja predstavlja atraktivan prizor. Kada mu se približe, ta stvorenja se razdvajaju, puze svuda naokolo, ostavljajući njega kao ostrvo usred tog bleštavog mnoštva. Čuje kako se oglašavaju nekakvim besnim šaptavim zvucima, ali on u tim zvucima ne uspeva da otkrije nikakvo značenje.

Začu se lepet krila, i iz vazduha sleteše dva stvorenja, različita od ptice koju je prethodno video; ova stvorenja imaju velika i otromboljena tela, nalik džakovima, pokrivena su pramenovima gustog crnog krzna, a na grudnu kost su im pričvršćena uglasta krila. Stvorenja su velika poput koza. Počinju da progone ove srebrne gliste, gutaju ih svojim elastičnim smežuranim kljunovima, da bi ih nedugo zatim iz sebe izlučili, potpuno čitave. Čini se da imaju neutaživ apetit. Kada ga ova dva stvorenja besno pogledaju, on se sa osećanjem gađenja povuče nazad.

Nešto veliko i tamno zaklopara iznad potoka, ali pre nego što uspe jasno da vidi šta je to, ono nestaje. Sa neba se začuje glasan smeh. Miris najnežnijeg cveća podiže se sa vode, rastače se u težak i opor miris, potom nestaje. Postaje hladno. Strese se. Počinje da pada i slaba kiša. Situacija u kojoj se našao nije nimalo prijatna; uz to, sve ovo je tako čudno. Iz daljine se začuje muzika. Tonovi se jedan trenutak jasno čuju, zatim utihnu, a onda se ponovo izvlju, lagano podrhtavajući u noćnoj tami. Otkriva da od tih tonova može u svesti da oblikuje melodije kakve poželi: zamišlja potmuli zvuk roga, setnu tužbalicu, menuet. Mala stvorenja užurbano gmižu oko njega. Zar su žabe pomrle? Zar su miševi istrebljeni? Gde su lemuri? Gde su krtice? Pa ipak, oseća da bi mogao da zavoli i ova nova stvorenja. Bezgranična plodnost evolucije otkriva mu se u svom blistavom izobilju, i to ga malo razveseli, tako da od tonova što se viju okolo, njegova svest počinje da oblikuje himnu. Šta god da je, dobro je. Muzika što se čuje iz daljine sada mu se Čini da je od bubnjeva i truba iz Himne Svevišnjem. Odjednom, kao tmurni kontrast ovoj ponesenosti, začuše se nečiji snažni koraci, i on vidi da više nije sam: tri ogromna stvorenja izranjaju iz tame, i kreću prema njemu. San postaje suviše mračan. Kakva su ova bića? Ova stvorenja nalik krvoločnim zverima, gadna i odvratna? Dvonošci, uspravni, sa ravnim širokim stopalima, snažnim butinama prekrivenim dlakom, sa uvučenim stomacima, i masivnim grudnim koševima. Zadah truleži ide ispred njih. Lica su im okrutna, no, i pored toga, veoma slična ljudskim licima: sjajnih očiju, kukastih noseva, otromboljenih usana, sa slabom sivkastom bradom u kojoj se nahvatalo trunja i prljavštine. Nezgrapno vuku noge, savijaju kolena, ljuljaju se u struku dok hodaju: ogromne uspravne koze i, ako se pretpostavi da su stvorene nakon čoveka, žalostan proizvod evolucije. Kako oni prođu, iz tragova njihovih stopa niče nekakav čekinjasti korov, teškog i neprijatnog mirisa koji podseća na miris ribe. Koža im je bolesno bela, zborana, i jadno visi preko njihove snažne muskulature; cela je pokrivena sitnim plikovima, između kojih izbija sitna dlaka. Teturajući se ova stvorenja klimaju glavama, glasno smrću, otresaju slinu koja im curi iz nozdrva, i izmenjuju nekakve nemušte reči među sobom. Čini se da na njega uopšte ne obraćaju pažnju. Posmatra ih dok prolaze mimo njega. Kakva su ovo jadna stvorenja? Uplaši ga pomisao da ova bića možda pripadaju najrazvijenijoj vrsti, vrsti koja ima dominantan položaj u ovoj eri, da su oni naslednici čovečjeg roda, ili čak njegovi potomci. Na ovu pomisao bol ga preseče u grudima, i on se baci na tlo, i stane da se prevrće levo-desno, u agoniji, gnječeći pri tom crvolike životinjice koje su puzale oko njega. Počne, potom, po tlu da lupa dlanovima, i da čupa kužno korenje koje je, za ovim stvorenjima, pre par trenutaka izniklo. Pridigne se malo i nasloni čelo na jedan gladak kamen. Muka mu je, povraća iako mu je stomak skoro prazan. Obuzet užasom, nokte zariva u sopstvene slabine. Zar su ova stvorenja nastanila svet? Zamišlja zajednicu ovih bića kako se mole klečeći na vlastitom izmetu. U svesti vidi sliku: ova stvorenja u noći punog meseca grakću ispred Tadž Mahala. Vidi ih kako se pentraju po piramidama, vidi kako njihovi ispljuvci padaju po Rafaelovim i Veronezovim slikama, kako njihovo šmrkanje i podrigivanje zaglušuje Mocartovu muziku. Gorko se zaplače. Zubima počne da grize zemlju. Koliko još ima do jutra? – pita se sav slomljen. U svoj toj muci i ud mu se ukrutio, i on ga uzima u ruku i, dahćući, prosipa svoje seme. Leži na leđima i pogledom traži mesec, ali njega nema na nebu, a zvezde mu izgledaju potpuno strane. Začuje se ponovo muzika. No, on je izgubio moć da joj u svojoj svesti da neki oblik. Sada mu ona izgleda kao zveka i lupa metalnih šipki, kao vrisak nimalo prijatan uhu. Očajan i tužan, vičući iz sveg glasa u tamu, on pokušava da nadglasa to klepetanje, da ublaži tu nesnosnu buku, taj pravi haos od tonova. U tome mu prolazi noć, nemirna i besana.