Sin čovečji

17

Dan i noć i dan i noć i dan, i oni stižu u predeo obrastao drvećem, grebenast, ispresecan potocima, po kome se slobodno kreću životinje. Izgleda da su neki obrasci posebno dragi evoluciji. Klej vidi nešto što bi mogao da bude los, samo što umesto rogova ima zeleni rascvetali grm; vidi trbušastu životinju jakih vilica koja u svemu podseća na medveda, s tom razlikom što umesto dlaka ima nakostrešene bodlje; vidi ravne repove kako lupaju po vodi, i pomisli na dabrove, ali potom uoči i dugačke zmijolike vratove tih životinja u vodi. Mahne jednom klupku svetlucavih bodlji koje podseća na bodljikavo prase, kao i životinji čiji mu zubi i rep u svest dozivaju sliku risa; mahne u znak pozdrava i životinji čije ga duge uši i sivkasto krzno neodoljivo podsetiše na zeca. Ali ovde vidi i mnoge životinje kojima ne može naći srodne oblike u minulim vremenima. Gomila dlakavog mesa sa pet pravilno raspoređenih trupova, što se mirno šetka tamo-amo; izduženo biće plave boje koje poskakuje na svojoj jedinoj, kao od gume napravljenoj nozi; ptice bez krila, sa pilećim kandžama i krokodilskom njuškom; ljuspasti puzavac, bez ijednog uda, a sa tri trupa, priljubljenih jedan uz drugi; kao i mnogi drugi oblici. Kako idu napred, vreme se sve više i više pogoršava, i oni sada ulaze u oblast sa izrazito jesenjim vremenom. Klej se već bio privikao na ovaj svet u kome nema godišnjih doba, niti klimatskih zona, tako da ga je ova promena vremena u priličnoj meri zbunila. Ledeni vetar šiba ga po licu. Suvo lišće leti kroz vazduh. Sunčevo svetlo je slabo i prigušeno; svi zvuci su oštriji; teški sivi oblaci vise na horizontu. »Približavamo se još jednoj oblasti nelagode«, objašnjava Hanmer.

»Kojoj?«

»Zove se Led.«

Mesto zvano Led pred njima ubrzo iskrsava. Gusti zid tesno pripijenog drveća, sa oštrim plavim iglicama poput omorike, označava granicu koja deli šumoviti predeo od užasne oblasti koja se pruža ispred njih. Oni hodaju između igličastog drveća i ulaze u zonu večne zime. Ko zna kako je ovaj delić starog Antarktika ovde nanesen; i zašto ovako nešto uopšte, postoji u ovom, u priličnoj meri gostoljubivom i pitomom dobu? No, u svakom slučaju, predeo deluje poput leprozne mrlje na zdravom i lepom obrazu. Ovo je kraljevstvo beline. Ona ošamućuje; ona zaslepljuje. Intenzivan sjaj bode njegove oči tako da je prinuđen da se okrene. Klej potom upita Serfis: »Jesi li sigurna da ovo nije ono mesto u koje si ti bila otišla, misleći za njega da je smrt?« Ona odgovori: »Smrt je mnogo belja nego ovo mesto. I ni izbliza nije tako hladna.«

Hladno. Da. Biti go u surovom polarnom zagrljaju. Smrznuće se. Postaće stub od leda, očiju i dalje otvorenih, stisnutih usana, a genitalije će mu se pretvoriti u ledene kuglice. »Moramo li da idemo dalje?« Postoje granice. Šta će ga ovde štititi? Led je gladak i zategnut: kao da je nekakav čaršav nestvarnog sjaja prebačen preko ove zemlje. Crne stene tankih i oštrih ivica probijaju ovaj ledeni plašt. Ispod površine tla se čuje tutnjava i prasak, kao da dole pod zemljom gruvaju topovi. Klej čuje i jeku sa kojom se stvaraju pukotine u ledu. Pa ipak, Hanmer i dalje korača ovim ledenim pokrivačem, a svi ostali ga slede. I on takođe. Oseća bol. Mrzne. Sunčevi zraci se poigravaju sa ledom poskakujući po njemu, zatežući ga pri svakom dodiru. Ovde je led tamnoplave boje, tamo u nijansama žuto-zelene boje, a na ovim grebenima je modro-crveni preliv, kao da su se sjednili svetlo i krv. U ledenoj tišini koja je nastala u jednoj od pauza između podzemnih tutnjeva, gust veo magle obavio je putnike, i dok on pozdravlja meki dodir magle na svojoj koži, u isto vreme ga je i strah da će izgubiti iz vida svoje drugare, da će mu oni izmaći, da će ostati sam u ovoj pustoj zemlji. A zna da toplotu prima od njih. Oni ga napajaju toplinom za vreme prolaska ovim ledenim prostorom.

Nekakve prikaze izroniše iz magle i preprečiše mu put: uspravna dvonožna stvorenja, tanka i izdužena, sa kratkim neproporcionalnim nogama i telima koja oblikom podsećaju na bačve. Tela snažne muskulature pokrivena su im gustim sivim krznom. Krupni i dugački vratovi deluju kao postolja za njihove glave. Usta su im puna krupnih oštrih zuba. Nosevi snažni i kukasti. Oči, svetlužute boje, lukavo sijaju. Izgledaju kao džinovske vidre koje su prilagođene za hodanje, ali takođe izgledaju i kao ljudi prilagođeni ovim ledenim uslovima života. Strah ga je od njih. Osvrće se unaokolo tražeći svoje drugare; njih nema nigde u blizini. Panika zahvati njegovu dušu. »Hanmere? Ninamen? Ti?«

Siva stvorenja se kreću laganim lenjim pokretima, i deluju kao da švrljaju okolo bez cilja, ali ipak nema sumnje da mu se približavaju. Ima ih desetak, ali svakog časa iz magle izroni i neko novo stvorenje. Klej oseća njihov miris: opor i kiselkast, sličan mirisu vune koja je dugo kisnula. Oseti se apsurdno golim. Zna da ovo nisu divlje zveri, nego sinovi čovečji, u još jednom svom obličju.

»Bril? Angelon? Serfis?«

Nešto toplo dodirne ga po laktovima: grudi od Serfis. Okreće se ka njoj, drhteći. »Je li ih vidiš?« prošapta Klej.

»Naravno.«

»Kakva su to bića?«

»To su Uništavači.«

Čini se da im ime savršeno odgovara.

»Ljudi?« upita Klej.

»Da, na svoj poseban način.«

»Strah me je od njih.«

Serfis se smeje. »Ti, koji si raspravljao sa Jedačima, uplašio si se od ovih?'

»Jedač je razmetljivo stvorenje koje osim zuba i kandži nema ništa drugo«, reče Klej. »Ali ovi su...«

Čuje kako se kroz maglu izvija poznati zvuk jecanja.

»Da«, reče Serfis. »Sluge Greške.«

Diže se ledeni vetar. On se šćućurio, pokrivši rukama lice. Magla se još gušće svija oko njega. Sunčevi zraci, klizeći po zaleđenom tlu, zavlače se ispod vunastog oblaka magle i prelivaju Kleja plavim, zelenim i tamnoljubičastim sjajem; on oseti blesak, kao od zlatnog požara, a potom se svetlo gubi. »Serfis?« doziva je on. Pokušava da je rukama napipa u magli. Mora da su mu usne poplavele. I uši. I prsti. Ima utisak da bi jednim udarcem mogao da odlomi svoj smrznuti penis. I svoje zaleđene mošnice. Vuče noge po ledu, po tom glatkom i hladnom ogledalu. »Hanmer? Bril?« Sada se rastvoriti! Vinuti se gore u prostor, u kosmos, lebdeti između zvezda – bilo kuda otići, nestati, samo ne biti ovde. Šta znači ovaj ledeni predeo? Ovo parče pustoši. Ova mrzla nesavršenost. Jecanje koje čuje sada je glasnije. Ono mu steže srce; da li Greška zaista tuguje tako duboko? Zašto tuguje? Za kim? »Ti? Ti, gde si? Gde ste vi ostali? Ninamen? »Kada bi svojim mislima mogao da dotakne nekog od njih, da zamoli za pomoć, da mu neko od Skupljača priđe. On je suviše ranjiv. A ova hladnoća je stvarna. Ali, njegovi prijatelji su lakomisleni, nestalni, zaboravni; vraćajući se sa zvezda na zemlju oni su izgubili sferold, a posle to nijednom rečju nisu pomenuli; možda mu oni i nisu prijatelji. Gde su orti? Zašto su ga doveli na ovo mesto? Oseća miris prokisle vune, sada je to mnogo jači i intenzivniji miris, i to ga uznemiri. Seća se jezera i ribnjaka, brda, dolina, potoka, mirisa čudnovatog cveća, slatkog ukusa misteriozne vode. Seća se prodiranja u Ninamen, ulaska u njenu toplu i vlažnu pukotinu. Seća se starih ekstaza i prijatnosti prethodnih dana. Teturajući se prema napred, on se saplete i naglavačke padne na led: oseća kako mu gore delovi tela kojima je dodirnuo led. Uši mu zaglušuje jecanje. Skida sa kože ledene čestice. Svet se zatamnjuje. Svetlo se povlači i gubi prema zapadu, brišući pri tom sve boje sa leda, sa magle i sa neba. U tami se javljaju nove boje. Sviće zora; blede električne varnice vrcaju iz proreza na nebu, i spliću oko Kleja trake rumenog i zlatnog sjaja. Razigrano podrhtavanje prati ovu borbu svetla i tame. Ima nekakve toplote u lepoti ovog svitanja. On se diže, ispruža ruke pokušavajući da uhvati zoru, i da se njome ogrne. Noć, se nabira i talasa; nebo se preliva bojama smaragda, tirkiza, svetlocrvenom, limun-žutom, biserno-sivom bojom; milioni čekića tuku po nakovnjima; glasovi vrcaju odasvud. Strah ga nije napustio, ali se primirio, i sada ga oseća kao grudvu u stomaku. On voli led. On voli hladnoću. On voli noć. On voli plamen u nebesima. On voli one koji uništavaju. On voli svoj strah.

Uništavači su ga okružili

Sada, u blesku svitanja, uspeva jasno da ih vidi. Malo su viši od njega, ali su mnogo teži jer su im tela sačinjena od snažnih i krupnih mišića, kao i od prilične količine masnog tkiva. Njihovo sivo krzno je svilasto i gusto spleteno. Na njihovim šapama izgleda da se nalaze kandže, samo što su sada uvučene. Ovo su efikasne mašine smrti, čvrstog aerodinamičkog oblika: nisu to razmetljiva i groteskna čudovišta poput Jedača, koji su zastrašujući na način koji nosi i prizvuk komičnosti; ne, ovo su bića u kojima je esencija životinjske snage i moći, i koja deluju stvarno preteći. Sada ga ova bića manje podsećaju na vidre, a više na žderavce. Ali njihov stav je potpuno ljudski, kao što je ljudski taj hladni, pronicljivi sjaj njihovih očiju. Oni stoje pred njim, strpljivo i nepokretno, njihove grabežljive ruke opušteno vise niz trup dosežući do ispod njihovih kolena. Šta oni žele? Da ga prožderu? Izgledaju zaista kao mesožderi. Zamišlja samog sebe opruženog na ovom prostranom ledenom tlu, rasporene utrobe, sa crevima koja se puše, i plućima i jetrom koji proviruju iz trupa, dok se Uništavači svađaju oko njegovog pankreasa, bubrega, aorte, slezine. Ali to mu se čini trivijalnom sudbinom. Iskušava ih tako što prvo levo pa desno krene ka njima, praveći se da ima nameru baš sa te strane da se probije između njih. Njihovi refleksi, kako je i očekivao, brži su od njegovih: na gotovo najmanji nagoveštaj pomeranja u određenom pravcu, oni zatvaraju prolaz na tu stranu.

»Znate li da govorite?« pita ih on. »Da li me razumete? Da li znate šta sam ja?«

Tanke crne usne krive se u položaj koji, nema sumnje, znači osmeh.

»Ja sam čovek«, govori on dalje. »Prastara vrsta; rani oblik. Vremenski protok me je doveo ovde. Pratili su me Skupljači. Ja sam neprilagođen i neusavršen, mozak je jedina moć koju posedujem, a to nije dovoljno za boravak u ovom ledenom predelu. Da li me razumete? Možete li vi da govorite?«

Uništavači ništa ne govore.

On ponovo kreće prema napred, ovaj put ne da bi ih iskušao, nego da zaista pokuša da prođe između njih, nakon čega bi se dao u beg. Možda još uvek može da nađe Hanmera, možda još ima nade da se ode iz ovog užasnog predela. Za trenutak izgleda kao da će ga oni pustiti da prođe, ali baš u trenutku dok je prolazio kroz obruč koji su ova stvorenja napravila oko njega, jedan od njih ga hladnokrvno uhvati i baci ga natrag u obruč. Počinju da se poigravaju sa njim: odgurujući ga, bacaju ga od jednog do drugog unutar ovog obruča. Hvata ga jedan, drugi, treći, u kratak i snažan zagrljaj – koji je pre znak podsmevanja nego naklonosti – a potom biva odgurnut dalje. Sada tek postaje svestan njihove ogromne fizičke snage: on je klupko vune u njihovim rukama. Vonj koji dolazi od njih bolno ga žari u glavi. Ošamućen je. Pada. Više ne oseća hladnoću. Čini mu se potpuno normalno to što leži go na ledu. Zora se povlači. Noć trijumfuje. Uništavači se smeju, počinju nezgrapno da igraju, i da zavijaju na odsutni mesec. Jutro možda nikada neće stići.