Sin čovečji

30

Klej je ošamućen. Noge kao da mu urastaju u tlo; genitalije mu podrhtavaju; oseća vrele tragove suza na obrazima. Ovaj san je ostao suviše gorak. Vatra koja je bila zahvatila grm sada je nestala, ostavivši za sobom zagušljivi dim. Konačno on upita: »Da li bih ja mogao da učinim nešto da ih odvratim od te namere?«

»Vrlo malo, bojim se.« Glas dolazi od gore, tačno iznad njegove glave Greška je, znači, još uvek sa njim, tu negde u njegovoj blizini.

Klej se vrpolji, uvija, znoji, pravi grimase. »Zašto bi oni želeli da pobegnu od mene. Jesam li toliko grozan?« Zar sam takvo čudovište?«

Duga pauza.

Konačno odgovor: »Imaš u sebi mrlju.«

»Mrlju?«

»Znaš da u sebi nosiš veliko i hladno klupko, spleteno od okrutnosti i ružnoće. Znaš da si sposoban da budeš okrutan, osvetoljubiv, neveran, plah, ljubomoran, gramziv, iracionalno neljubazan i grub.«

Klej mrko pogleda u nebo. S prezirom otpljune na ove optužbe. Zatim, mnogo poniznije, pogne glavu i reče: »Ja sam ipak samo primitivno biće. Biće koje dolazi iz praistorije. Ja nisam tražio da dođem ovamo. Činim sve što mogu, i trudim se koliko mogu; ali ja sam stvoren od takve grade, od raznih nesavršenosti i nečistoća. Treba li zbg toga da se izvinim? Nije moja greška, to što sam nesavršen. Konačno, kakve sve to veze ima sa Skupljačima i njihovom željom da umru?«

»Teško je sa tobom biti tako dugo«, objašnjava Greška. »Nosiš mnogo bola u sebi. Ti si ga i nehotice podelio sa svojim prijateljima. Podelio si ga sa Skupljačima. Povredio si ih. To je bilo previše za njih, više nego što oni mogu da podnesu, shvataš?«

»Ni jednog časa ja nisam bio svestan toga«, odvrati Klej, više prkosno, nego da bi se odbranio.

»Tačno tako«, reče Greška.

Klej šutne nogom po prašnjavom tlu. Iščupa iz zemlje nekakav korov, pri čemu se začuo prasak i fijuk. Korov mrzovoljno zavitla daleko od sebe. »Mogli su sve to i sami da mi kažu«, reče on uvređeno »Mogli su mi pomoći da se uzdignem iznad samog sebe. Oni su poput bogova, zar ne? Mogli su izaći na kraj i sa jednom smrdljivom životinjom iz prošlosti. A ti kažeš da bi oni pre da umru. Kako bi pobegli od mene...

»Nije njima tako lako, kako ti misliš, da...«

»...oni su spremni da umru i to je način...«

»...tebe izmene«, dovrši svoju misao Greška. »Oni takođe imaju svoje granice. Zato će otići.«

»Zašto?«

Greška se za kratko materijalizuje u obliku niza vertikalnih stubova, između kojih se izvija jecaj. »Iz očaja«, odgovori ona. »Šokirani vezom sa tobom. Prepoznali su tebe u sebi. Ti si predak. Nisu znali tvoju prirodu dok ti nisi došao, a sada, kada su te upoznali, oni te se plaše, jer si ti u njima. Kao što si i u svima nama ostalima. Zato će oni poći u smrt.«

Kleju se vrti u glavi. Oseća kako ga nešto steže u grlu. Zaronio je u metafiziku.

Sabravši u sebi svu odlučnost, Klej upita: »Kako da ih ubedim da to ne urade?«

»Uporno to pitaš.«

»Moram da znam.«

»Ja ne znam odgovor.«

»Ko zna?« zapita on kreštavo, osećajući grč u stomaku, kao da mu lešinar kida jetru.

»Ko zna? Ko zna? Ko zna?«, jecanje greške pretvara se u gakanje. Klej se osvrće oko sebe. Ne može nigde da je vidi. Počinje topla, teška kiša. On počinje da se drobi. Hoće da potrči, ali njegova stopala su se već okrunila, listovi nogu takođe su se razdrobili, i on će sada morati da hoda na kostima kolena. Udiše u sebe sečiva. Kroz kožu umesto znoja izbija kiselina. Vidi pred sobom priviđenje: Skupljači čuče na tlu ispred njega, umiru topeći se, i pri tom se smeše i pevaju. Kako to da sprečim? pita se on. Ove reči se bolno kovitlaju po njegovoj glavi, a zatim se klizeći slivaju niz njegovo grlo. Pred očima mu treperi slutnja mogućeg odgovora: Mogao bi da pokušaš sa Pomagačima. Uz škripu kičmenih pršljenova Klej klima glavom. Pomagači. Pomagači. »Gde mogu da ih nađem?« upita on glasno. Ali naravno, on je ponovo sam.