Sin čovečji

23

Kreću zajedno sa njim. Teško mu je da drži korak sa njima, i strah ga je da ih ponovo izgubi, a tek ih je pronašao, ali oni se ni jednog trenutka ne gube iz njegovog vidokruga, tako da može da ih prati. Uskoro stižu do jedne čistine opasane visokim trouglastim drvećem, koje ima vijugave, isprepletene grane. Sunce se nalazi visoko na nebu, i vazduh je topao. Zajedno sa njim oni šetaju po gusto spletenoj plavičastoj travi, ispod ovog neobičnog drveća. Toliko dugo je bio sam, da sada jedva zna kako da razgovara sa njima. Konačno im se obrati: »Zašto niste došli po mene ranije?«

»Mislili smo da se dobro zabavljaš«, odgovori Hanmer.

»Ti to ozbiljno? Da, izgleda...« Klej zatrese glavom. »Ali ja sam patio.«

»Ti si učio. Ti si sazrevao.«

»Ja sam trpeo bol. Fizički i moralni.«

Hanmer ga potapše po kukovima i upita: »jesi li siguran da je to bio bol?« U međuvremenu Hanmer je ponovo postao muško. »Sada je vreme za Ispunjavanje dolina.«

»Jedan od Pet obreda?«

»Četvrti obred. Ciklus je skoro kompletan. Hoćeš li da učestvuješ?«

Klej sleže ramenima. Ovi Skupljači, njihovi rituali, njihovo okolišenje, njihova nepredvidivost, sve to počelo je malo da ga zamara. Gaji topla osećanja prema njima, ali se pita ne bi li bilo bolje da se vrati u Kvijev bazen, ili u Čekačev mulj, ili čak da ponovo siđe u svet tunela, pre nego neko od Skupljača napravi neku šalu na njegov račun, šalu koja bi mogla biti bolnija od prethodnih. Odbacuje ove misli. Ovo su njegovi vodiči i prijatelji. On ih voli. Klima potvrdno glavom. »Šta treba da učinim?« pita on.

»Lezi na leđa«, kaže mu Hanmer. »Zatvori oči. Učini sebe prijemčivim.«

Sluti da je blizu čas kada ih opet može izgubiti. »Čekaj«, obraća se Nanmeru. »Nemoj da odeš. Zar ne bi mogli da se malo bolje međusobno upoznamo? Zašto mi ne dopuštate da zavirim izte vaše nestalne fasade? Šta vi uistinu osećate? Šta je po vama smisao života? Zašto se nalazimo na ovom mestu? Da li ste se vi ikada uplašili? Da li ste ikada bili nesigurni? Hanmere?« Digne pogled. Hanmer deluje nematerijalno, postajući svakog trenutka sve manje vidljiv. Na kraju potpuno iščezava, iza njega ostaje samo smeh. Hanmere? Ne idi, Hanmere. Nemojte još započinjati obred. Razgovarajte sa mnom. Ako me volite, Hanmere, govorite sa mnom..

»Lezi na leđa, čuje se Hanmerov glas. »Zatvori oči. Učini sebe prijemčivim.«

Sada se čak i smeh izgubio. Ponovo je sam. Učinio je kako mu je Hanmer rekao.

Istog časa na svom telu oseti ruke koje ga miluju. Meki mesnati prsti lagano klize po njegovim grudima, sa ramena se penju uz vrat, miluju ga po obrazima, po ušima. Nežni dodiri klize niz njegov stomak, zaustavljaju se na njegovom opuštenom penisu, koji odmah počinje da se podiže i ukrućuje, reagujući tako na ove nežnosti. Nežni i obazrivi vrhovi prstiju miluju koren njegovih mošnica. Dah mu se ubrzava od uzbuđenja. On drhti; dahće, izvija leđa. Kako su samo perfidnove ruke! Kako je nežan i lak njihov dodir! Oseća prefinjena milovanja po svojim bedrima, preponama, po svom licu, rukama, stopalima, po listovima nogu, podlakticama, po grlu. Stotine ruku dodiruje ga u jednom trenutku.

Stotine?

Hanmer, Ninamen, Angelon, Ti, Brili Serfis – skupa imaju tek dvanaest ruku. A on oseća da ga sada dodiruje više od dvanaest ruku, mnogo više. Ne otvarajući oči, pokušava da izoluje zonu svakog dodira, i da izbroji ruke. Nemoguće. One puze svuda po njemu. Stotine ruku.

Uplašen, on otvori oči. Nad sobom vidi tamu i nekakva isprepletena vlakna. Iznad njega nema nijednog Skupljača. Ko ga dodiruje? Konačno shvata. Ruke pripadaju trouglastom drveću, koje se povilo duboko unapred, tako da njegov vijugave grane gotovo dodiruju tlo. 'Svaka grana na svom kraju ima ruku, sa šakom i prstima; svaka od tih ruku sada tumara njegovim telom. Nije li to opsceno, biti milovan rukama koje pripadaju drveću? Ne usuđuje se da otpuzi nazad. Boji se da ako načini i najmanji pokret koji bi značio povlačenje, da bi ga ove ruke mogle zgrabiti za gušu i zadaviti. Ili će mu iskidati udove. Ne želi da iskušava svoju prilično istrošenu snagu protiv snage ovog drveća. Pokorava im se, pun straha. Ponovo zatvara oči. Prepušta se drveću.

Ruke nastavljaju da tapkaju po njemu, klizeći sve češće ka njegovim preponama, igrajući se njegovim mudima, trljajući njegov kurac. Idiote – govori on sam sebi. Perverznjaku. Dopustićeš da ti ga drveće izdrka. Podigni se. Rasteraj te prljave ruke što mile o tebi! Kome ćeš odavde otići? Patkama, sa kojima ćeš imati snošaj? Lososima koji će ti ga sisati? Sve se u njemu komeša i opire ovim dodirima. Napet je, zategnut, ljut. A ovo drveće deluje sasvim smireno. Ti bi trebalo da pregledaš sopstvenu glavu. Gde su tvoja osećanja? Gde ti je stid? Ovo je prljavo. Pokaži da imaš kičmu. Ruke k sebi! Odbite! Dalje od mene! Zar mislite da sam ja neki nastran tip? Vi, najogavnija stvorenja koje sam ovde video. Ali, on ne čini nijedan pokret. Jedino što, pun zlovolje, sve ove misli premeće u svojoj glavi.

»Ljubav. Ljubav. Mi smo ljubav.«

»Ko je to rekao?«

»Sve stvari su jedno. Ljubav je sve.«

»Prepusti se. Daj se.«

»Ne.«

To njegovo ne poput rakete poleti ka suncu. Svet uzdrhta. Oblaci pocrveneše.

»Da», govori drveće. »Da. Da. Da.«

»Da.«

»Ljubav.«

»Ljubav.«

»Predavanje.«

»Predavanje«

»Sve.«

»Sve.«

»Toplina.«

»Toplina.«

On je savladan. Neće se boriti protiv njih. Sada je u ritmu događaja – sa stopalima položenim na tlo, ramenima koja se taru o travu, sa glavom zabačenom unazad, izvijenih leđa i odignute stražnjice – on miče svoje kukove prateći ritam pokreta ruku drveća. Gura svoj uspaljeni ud u slatku klizavu ruku koja se bila obavila oko njega. Izvlači ga. Opet gura u ruku, izvlači, gura. On je rob zadovoljstva. Čuje hor-ve kako pevaju. Čuje jecanje u visini, nalik zvonjenja zvona, i taj zvuk pada na zemlju u obliku blistavih zlatnih suza. Čini mu se da je blizu vrhunca: svi mišići njegovog tela se trzaju i podrhtavaju, čak i mišići usana. Ali osećaj ekstaze se razliva po čitavoj koži, a on nije u stanju da ga usmeri ka sredini svog tela. Na taj način osećaj ekstaze je i prošao: ostavljajući Kleja zadovoljnog, ali ne i zadovoljenog. Uzbuđenje ponovo raste, jer ta ruka (ili možda neka druga ruka?) ne želi da se odvoji od njegovog uda, i on ponovo svoj ud gura napred-nazad, uživajući u vlažnoj klizavosti dlana, i najednom čitava ova aktivnost poprima prave kosmičke dimenzije, i on iz sebe počne da emituje čista erotska strujanja, suviše opšta da bi bila samo seksualna, i uz uzdahe on stane da uranja u izmaglicu najzraznovrsnijih radosti. I ponovo se to dešava, samo ovaj put on klizi preko tačke koja znači tu neodrešenu ekstazu, i sada dodiruje mesto čiste seksualne vreline, u kojem se njegova palica izvija i raste, da bi ispunila nebesa i na kraju eksplodirala izbacujući iz sebe blistavi plamen. Oseća da se, kako strast raste, mišići njegovog lica sve više grče: golih zuba, raširenih nozdrva i široko otvorenih očiju, on doživljava orgazam i šalje plamene mlazove van sebe, osluškujući kako oni uz jeku truba klize dalje kosmosom. Klone. Ruke sa drveća ga oslobađaju. Oglašava se veličanstven gong. Dok se ovako ošamućen, okupan slašću povlači nazad, on shvati da je Ispunjavanje dolina otpočelo.

Skupljači otklanjaju nejednakosti iz zemaljske sfere. Sva neravna mesta oni poravnavaju. Svaka planina i svako brdo učinjeni su niskim, Kako se planeta okreće, oni lebde oko nje, gurajući dole svaku izbočinu, ispunjavajući jaruge i jame, kao i svako drugo udubljenje, onom masom koju su dobili snižavanjem planina i brda. Sve nesavršenosti su prevladane. Svet će postati glatka bešavna kugla, blistavi beli oblutak koji pleše u svojoj orbiti.

Promene se brzo odvijaju. Već su čitavi kontinenti sravnjeni. Moćni planinski venci su zdrobljeni, i sada su elegantno raspoređeni u udubine i ulegnuća. Klej je svestan ovoga i bez napuštanja svog mesta ispod drveća, kao što zna i to da je na neki način i on pomogao da se prikupi energija za ovaj titanski poduhvat. Ali on sam ne čini ništa. Ne vidi Skupljače, ali oni mora da su tamo negde gore: šest kovitlaca snage koji kruže svemirom, menjajući i preudešavajući Zemlju. Ništa neće odoleti njihovoj sili. Oni koji su već podesili tamu i podigli more i otvorili zemlju, sada će ispuniti doline, i svet će postati mesto za korak bliže savršenstvu.

Skupljači sada stižu i do mesta gde on leži.

Sa istoka se podiže talas materije, koji klizne preko njega i stane da briše sve neravnine okolnog terena. On je prikovan za tlo. Ponovo je ukopan, ali ovaj put drugačije nego što je to bio sa Čekačem, jer je on tada prosto boravio ukopan u tlu, u koje je pustio i korenje. A sada se uistinu spojio sa tlom, postao jedno sa njim. Postao je delić planete koja se okreće. On nema oblik. On nema individualno postojanje. On je zrnce peska. On je komadić kvarca. On je ilovača. On je bazalt. On je usijana magma.

Umiren je. Pomišlja da bi sada čak mogao ponovo da zaspi.

»Zdravo?« čuje se Hanmerov glas iz daljine. »Klej? Klej? Zdravo?«

»Ja sam ljubav« govori Ninamen iz drugog pravca.

Serfis kaže: »Smrt je pomalo nalik na ovo. Probaćemo je svi zajedno.«

»Zdravo«, kaže Ti. »Zdravo«, govori mu i Bril. »Zdravo? Zdravo? Zdravo« To je Angelon. Pokazuje mu sunčevu svetlost koja klizi po biserno glatkoj površini Zemlje. Čini se kao da bi od njega želeli aplauz za svoj rad. On nikako ne reaguje. Pokušava da zaspi.

»Zdravo«, kaže Hanmer.

»Ja sam ljubav«, govori Ninamen.

»Kada ćemo da umremo?« pita Serfis.

On i dalje ćuti. I Greška počinje da ieca, čuje se pucanje savršeno glatke kože sveta. I podižu se planine. I doline uranjaju u tlo. I rupe i jaruge otvaraju svoja usta. Ali sve to nema nikakvog značaja. »Mi smo obavili obred«, kaže Hanmer. »Šta sledi nakon toga, to nije naša briga.«