Sin čovečji

21

Izašao je iz vode i zatekao se na ivici raja. Sunce je opasano zelenim razdraganim svetlom; vazduh je blag i sladak; ptice pevaju; biljke svetlucaju u sreći. Nakon Leda, nakon Vatre, nakon Teškog, gotovo ne može da poveruje da ga je sudbina ovde dovela. Vidi samog sebe opruženog na prijateljskom ćilimu blagošumeće trave; vidi sebe okupanog vedrom toplinom; pozdravlja obnavljanje svog izmrcvarenog tela. Kreće napred. Čuje se zvuk podrugljivog jecanja. Pred sobom kao da oseti prepreku, i nešto ga odbaci unutrag. Postoji li neki nevidljivi zid oko ovog rajskog vrta? Ne. Ne. On može da uđe unutra. Ali polako. Vrlo. Polako. Ovo je takođe jedna oblast nelagode. Ovo. Takođe. Dospeo je u Polako.

Vazduh je prozirna melasa. On je njome zarobljen. Ovde neće biti trčanja, ovde se može samo mirno, svečano kliziti po tlu. Kolena koja se lako podižu, ramena na kojima nema nikakve težine, kosa što slobodno lebdi u vazduhu – u početku ga je sve to radovalo. Ali osećaj prijatnosti brzo bledi. On otkriva i nelagodu. Mozak užurbano radi, šalje nestrpljive komande, a telo nije u stanju da na njih odgovori. Neizvršene komande kruže njegovim nervnim sistemom, i to ga onespokojava. Hoće da zastane i ubere jedan cvetak, i taj pokret zaustavljanja čini se tako nagao kao da je čelom udario o stakleni zid. Začuje zvuk, pokušava da se okrene, i mora da se bori protiv tajnog zagrljaja koji mu to otežava. Svaki pokret je izazov; svaki znači frustraciju. Na ovom mestu nema bola, ali isto tako nema ni slobode.

Prođi onda kroz ovo mesto, i napusti ga? Da, naravno. Ali, koliko dugo će prolazak trajati? Pokušava da se prilagodi. Pokušava da uguši svaku iritirajuću nestrpljivost u sebi. I klizi. Klizi. Klizi. Ide gore, spušta se dole, blago, blago, nastojeći da bar on sam ne stvara otpor sredini koja sama po sebi znači otpor. Uprkos sebi, on počinje da se nervira. Želi da prodre kroz tečni zlatni vazduh. Zaboravlja se i pokušava da ubrza svoje kretanje. I ne stiže, naravno, nikud. Sve u njemu vri. Znoji se. Sve oko njega je ljupkost i lepota; drveće se ljupko njiše, nebo je medeno, svetlost uzvišena. Ali, on je zarobljen.

A ovo mesto, sada i to shvata, ima moć koja postepeno raste.

Kreće se sve sporije i sporije. Zagrljaj vazduha iz časa u čas postaje sve čvršći. Viskoznost vazduha se povećava. Kretanje leganim pokretima gubi i poslednji prizvuk prijatnosti: Kleja sada obuzima strah. Dizanje noge sada predstavlja napor. Pomeranje lakta znači pravu bitku. Učiniti jedan korak isto je što i mali rat. Ovde nema užasnog pritiska i težine kakvu je osetio u Teškom, ali ova puzeća nepokretnost u suštini znači isto; bezbolno i nežno ovo mesto će ga dovesti do konačne nepokretnosti. Hvata ga panika. Pokušava da ubrza hod. Ali to samo uveća njegov jad. Što se više on napreže, sve čvršće biva vezan otporom sredine. Koliko će dugo još moći da se pokreće? Hoće li se sasvim zaustaviti, i postati živa statua na ovoj jelisejskoj poljani? Korak. Korak. Korak. Napreže se da bi pomerio nogu. Nevidljivi zid je svuda oko njega. On pritiska njegov nos. Oseća ga na usnama. Pokušava da se nagne, i tako u obliku klina da krene napred, kroz ovaj lepak. Možda da proba postrance, prvo ramenom? Prolaze čitavi minuti dok on ne uspe da se okrene za devedeset stepeni. Konačno dospeva u taj položaj. Naginje se i ramenom naleže na ovaj svetlucavi vazduh. Gura. Pritiska. Ali, još više samog sebe usporava.

Sada jedva da se uopšte pokreće.

Oseća prve znake zamora. Ovo naprezanje ga je iscrpilo. Pluća mu gore. Na njegovim zategnutim obrazima mišići trepere i podrhtavaju. Odlučuje da se opusti: kliziti, ploviti, provući se kroz vazduh. Da. Lako je to reći. U ovom položaju kretanje je barem manje naporno. Samo što je i sada prešao jedva par koraka. Pokušaj onda ovako: opusti se i padni na tlo. Uz totalno opuštanje mišića. Zatim se podigni, a onda ponovo padni. Izvijajući se ovako, napredovaćeš sve više i više, sve dok konačno ne napustiš ovo mesto. Tako govori on sam sebi. I pokušava tako. Opustivši sve mišiće, naginje se napred i sanjivo pada na tlo. Za ovo mu je trebalo nekoliko minuta. A sada: skupi noge ispod stomaka i ustani! Ali ovo nije tako lako izvesti. Sada je slično kao u Teškom, jer i sada ga odgore pritiska nevidljivi štit i ne dozvoljava mu da ustane. Diže se, polako, sasvim polako, polako, nastojeći da izbegne suvišno naprezanje, ali sa čvrstom rešenošću da uspe. Konačno se uspravlja. Sada vidi da je ovim manevrom, padanjem i ustajanjem, uspeo da se pomeri za otprilike jedan metar. Par trenutaka stoji na ovom mestu, prikupljajući snagu; stajanje barem ne iziskuje napor; sa tim vazdušnim omotačem koji je tesno priljubljen uz njega. A sada pokušaj ponovo? Padni i ustani? Njegov pad je ovaj put još sporiji nego malopre. On je perce koje tone kroz smolu. Dole. Dole. Dole. Prizemljuje. Podvija noge. Za ovo mu treba čitava večnost. Kako li samo izgleda nekom neutralnom posmatraču? Kao ogromni pijani crv? Ponovo je na nogama, uspravljen. Sposobnost kretanja svela mu se na stoti deo njegove ranije sposobnosti. Ili čak hiljaditi deo. Trebaće mu čitava večnost da prođe ovo mesto. Ako ga uopšte prođe? Ponovo pada. Podiže se. Pada. Spušta se sumrak; tamni bakarni tonovi boje travu. Pokušava da ustane, ali ovaj put je to zaista veliki napor. I preveliki. Padne mu na um da je otpor atmosfere možda manji dole, bliže tlu. Pokušaće da puzi, kao u Teškom. Puzi. Ali dole otpor nije ništa manji. Mora dalje, mora se probiti kroz ovaj gusti vazduh. Svakog trenutka pokreti mu bivaju sve usporeniji: treptaji očnih kapaka pretvorili su se u neverovatno spore i duge pokrete; pluća se šire i u sebe beskrajno polako uvlače vazduh. On i dalje puzi. Puzi. Puzi. Sada je noć. Hoće li sjaj zvezda rastopiti njegovu umrtvljenost? Neće. Srebrni zraci plešu po vazduhu. Zar svetlosni zraci što dolaze sa zvezda ne bi trebalo da se prelamaju kroz ovaj gust, neprobojan vazduh? Hoće li biti kraja ovom prolaženju? Oh, tako polako, beskrajno polako, kreće se brzinom puža. A uskoro neće biti u stanju da se uopšte pomeri. »Bril?« vikne on izgubljeno. »Angelon?« Glas mu je takođe usporen. Zvuci koje proizvodi kidaju se u parčiće, a potom gube svaku zvučnost. »Ti? Hanmer? Han mer? Ser fis? Ser? Fis?« On je zaboravljen. Okružen gustim vazduhom, zarobljen u mestu Polako. Sada nije u stanju ni da se podigne na noge. To bi trajalo milion godina. Usredsređuje se na puzanje. Pruža napred desnu ruku, za njom desno koleno, onda levu ruku, i levo koleno. Stopala se vuku za kolenima. Glavu gura ramenima. Završava jedan puzeći korak. Bojažljivo svetlo zore kaplje u njegove oči. Ispruža desnu ruku napred. Podne je; sunce gori na sredini neba. Desno koleno. Sunce zalazi. Kad je levu ruku ispružio bio je već uveliko sumrak. Noć i levo koleno. Iznad njega sada su zvezde: odmori se, obnovi snagu, govori sam sebi. Pruža napred desnu ruku. Zora. Podnevni žar. Desno koleno. Koliko će ovako izdržati? Njegov pasoš nije overen za večnost. Njegov život ima ograničen rok trajanja. Senke se izdužuju. Leva ruka. Zora. Levo koleno. Noć. Zora. Desna ruka. Sumrak. Desno koleno. Tama. Zora. Leva ruka. Podne. Noć. Zora. Podne. Levo koleno. Noć. Noć. Noć. Noć. Noć. Odustaje. Predaje se. Pokreti su mu sada beskonačno spori. U ovoj oblasti granicu između pokreta i nepokretnosti lako je preći samo sa jedne strane. Dan. Noć. Dan. Noć. A da pokuša ponovo da se pokrene? Polako ipak trijumfuje. Između sistole i dijastole prolazi čitav mesec. Posmatra prste na svojim rukama i, eksperimenta radi, počinje da ih pomera. Ali, planine se brže pomeraju nego njegovi prsti.

No, ipak je u stanju da se za par centimetara pomeri napred, puzeći sporije nego pre. A tada, nekim čudom, on stiže do granice Polakog.

Stigao je do ruba jedne litice. Gornji deo glave pomolio mu se preko ivice tako da je mogao da osmotri plato koji se nalazi ispod ove stene. Biće to rizičan pad na ovaj plato dole, ali šta znače jedna ili dve slomljene kosti prema zaustavljanju svakog životnog procesa, što čeka ovde gore. Nema izbora. Mora da padne dole. Možda se uticaj Polakog proteže malo i izvan njegovih granica, pa će mu pad biti ublažen. Uspeo je puzeći da se pomeri još par centimetara. Sada mu brada naleže na ivicu stene. To će mu pomoći da se malo odgurne napred. Glava mu se klati nad ambisom. Kada će dosegnuti težišnu tačku svog tela, i kada će se masa njegovog tela osloboditi dejstva sile Polakog? Jako sporo se pomera napred. Možda se u njemu nagomilalo suviše dejstva sile Polakog: sada će konačno postati potpuno nepokretan i ostaće ovde da visi večno. Ali, pomera se za još par centimetara. Grudi su mu sada prešle preko ruba litice. Tokom narednih nekoliko dana on uspeva da ispruži desnu ruku preko ivice. Još malo. Još malo.

Konačno pada.