Sin čovečji

25

Desila se geološka nezgoda i Haos je izbio u svet. jedna od Hanmerovih ptica donela je tu vest; Skupljači moraju odmah poći tamo da to vide. »Pođi sa nama«, kažu mu oni. »To može biti i vrlo lepo, ko zna?«

Neće da gube vreme hodajući. Udaljenost je suviše velika. Umesto toga oni se rastvaraju, počinju da lebde. Poleću gore zajedno sa Klejom. U obliku zujećih sivo-zelenih traka oni se šire nebom, stvarajući pri tom različita elektromagnetna zatamnjenja koja počinju da varniče i šište u jonosferi. Pogledavši dole, Kleju se učinilo da vidi rutu svojih nedavnih lutanja, ali u to nije siguran. Sa ove visine sve izgleda zamućeno i pomešano. Čak i nakon objašnjenja, koje mu daje Ninamen, kako da podesi svoje viđenje, on i dalje sa sumnjom posmatra svet pod sobom. Pomišlja da bi izvesna siva mrlja, koja se nalazi tačno ispod njega, mogla da bude Prazno, ali mu Angelon kaže da je to mrtva poljana, močvarna i zapuštena. Na tlu vidi jedno parče crnine i pita da li je to Tamno, a Skupljači mu odgovaraju da upravo nadleću Izvor Prvih stvari. »A šta je to?« on pita, a Hanmer mu kroz smeh odgovara: »To je brat od onoga što ćemo danas videti.«

Prelaze okean. »Vidim Plivače!« uzviknu Bril, i Hanmer odluči da dopusti Kleju da pogleda ta bića. Zbog toga se spuštaju za nekoliko hiljada metara. Odmah ispod površine vode vide se nekakve kitolike životinje, išarane zeleno-zlatnim mrljama. Svaka od ovih životinja dugačka je najmanje tri stotine metara, i ima samo jedno oko, veličine fudbalskog stadiona, koje je smešteno pri vrhu spljoštene lobanje, kao i dva rutava kraja koji trepere na mestu gde se telo završava. Kleju je dopušteno da uspostavi kontakt sa njihovom mislima. To mu izgleda kao da luta kroz nekakav koralni sprud tropskog mora: plitak ali vrlo složen. Misli Plivača su izuvijane i isprepletane, i u obliku baroknog reljefa pružaju se duž ogromnog prostranstva njihovih duša; te misli pokriva bogat i raznobojni sloj sasa, holoturija, morskih sunđera, školjki, rakova i raznih vrsta mekušaca. Između isprepletanih delova njihove mentalne strukture puze rakovi sa mnogobrojnim klještima i okruglih očiju, krabe sa dugim nakostrešenim bodljama, smireni morski konjici, morski puževi, morski ježevi i morske zvezde. Svetlucavi ležaj od belog peska nalazi se ispod svega ovog. Ipak, kada se oprezno zaputio između isprepletanih niti njihovih misli, Klej shvati da su mu one u suštini strane: ne može da razume ništa od onog čega se dotakne.

»Jesu li i oni ljudi?« upita on Skupljače.

»Nisu«, odgovori Hanmer. »Oni su samo životinje.«

»Kako mogu da plivaju blizu površine vode, ako su ovako velike? Kako mogu da pronađu dovoljno hrane? Kako uspevaju da spreče gravitaciju da ih ne raskomada?«

»Oh, oni često bivaju raskomadani«, odgovori Hanmer. »Za njih to nije važno. Posle toga, njihovi delovi se ponovo spoje.«

Spuštaju se još niže, i sada gotovo da mogu da dodirnu ta ogromna proždrljiva ostrva mesa. Nekoliko Plivača okreće svoje ogromno zlatno oko ka njima. »Nemoj na nekog da staneš«, upozori ga Hanmer. »Potonućeš u njega.« Klej sada iz veće blizine ispituje spletene misli Plivača. Prati niti koje se uvijaju i račvaju, sve dok se ne oseti potpuno izgubljenim u toj šumi od blago izuvijanih morskih niti. Jesu li ovo ajkule? Barakude? U čitavoj toj zbrci njihovih misli izdvaja se samo jedan koherentna misao. Moćna i snažna misao, oličena u ovom prizoru: jedan Plivač leži mrtav na obali, pocrneo, zahvaćen truljenjem, i pokriven mnogobrojnim obalskim lišajem, a nad njim se nadvijaju lešinari koji su doleteli iz svih krajeva zemlje. Ova slika se gubi i Klej je opet suočen sa nerazumljivim lavirintom njihovih koralnih misli. »Moramo da idemo«, promrmlja Hanmer. »Zar nisu čudni? Zar nisu divni? Mi ih često posećujemo. Mislimo da su oni originalni i okrepljujući.«

»Mi volimo životinje«, doda Ninamen.

Kreću gore. Preleću preko staklastog mora. Ubrzo se ukazuje obala, zemljište kestenjaste boje, oivičeno niskim zbijenim drvećem. Ovde je rano jutro. Ovaj kontinent deluje dosta grubo: pun je ulegnuća i jaruga, sa rebrastim planinama razbacanim unaokolo. Boje koje on od gore uspeva da razazna jesu: siva, plava, crna i tamnozelena. Putuju dublje u unutrašnjost ovog kontinenta, da bi se iznenada spustili na jednu zaravan. Ispred njih se diže jedna visoka planina, glatka i bez drveća. Malo iznad sredine ove planine, sa njene istočne strane, nalazi se ogromna rana, mesto odakle su pokuljale tone kamenja, otvarajući prolaz u mutnu unutrašnjost planine. I na ova) prolaz Haos je izbio u svet.

»Ne razumem«, blago reče Klej. »Samo gledaj. Samo gledaj.«

On gleda. Iz rupe koja se nalazi na sredini planine ističe nešto nalik reci. Ali tečnost koja iz otvora izbija je gusta i zamućena, i u sebi sadrži mnoštvo nerazgovetnih oblika. Iznad tamne bujice viju se oblaci bele pare. Razni oblici se stvaraju a zatim deformišu u ovoj beloj pari: Klej vidi čudovišta, piramide, prastare životinje, mašine, biljke, kristale, ali ništa od svega toga se ne zadržava. Skupljači ga vode bliže bujici. Oni uzdišu, ne skrivajući svoje zadovoljstvo zbog ovog prizora. Kakve boje je ova bujica? Izgleda kao tamnoplava, ali baš u trenutku kad je to ustvrdio, on u njoj otkrije i pojedine zelene nijanse, kao i mrljice braon boje, neku vrstu kestenjaste boje, ako i mlazove boja za koje bi on teško mogao da nađe imena. Isto tako nije u stanju da identifikuje ni sve oblike koje vidi. Ništa ovde ne pretrajava. Sve je u protoku. Bujica izbija u horizontalnom smeru, preko krša koji je izbačen kroz otvor, i time jasno označava mesto gde je rana; vodena struja se nakon nekoliko stotina metara naglo obrušava na planinsku kosinu, i to čini u obliku pet-šest manjih vodopada, da bi se na tlu voda konačno smirila. U podnožju planine, tu gde pada bujica Haosa, stvorio se bazen vode. U ovom bazenu, primećuje Klej, neprekidno se rađaju čudne stvari: životinje koje ispuze na obalu i stanu odmah da beže, nezgrapni traktori i dizalice, obelisci koji se okreću oko svoje ose. Nema ni dva predmeta koji su slični. Neprekidna inventivnost ovde je glavno pravilo. On vidi životinju koja liči na koplje kako se klati levo-desno, i zmijolikog debelog creva sa svetlećim antenama, i nekakvo crno bure koje hoda, i ribu koja pleše, i tunel na nogama. Vidi tri ogromna oka bez tela. Vidi dve zelene ruke koje jedna drugu očajnički stežu. Vidi četu crvenih jaja koja marširaju. Vidi točkove koji imaju ruke. Vidi talasaste ćilime od raspevanog mulja. Vidi plodne eksere. Vidi jednonoge pauke. Vidi crne snežne pahuljice. Vidi ljude bez glava. Vidi glave bez tela.

Svako od ovh čuda jurne preko polja, kao da će moći da prežive samo oni oblici koji dovoljno brzo pobegnu od mesta sopstvenog stvaranja. Ali sve ove oblike stiže ista sudbina, bez obzira da li puze, gmižu, skakuću, kotrljaju se, trče, skaču, klize, teturaju, plešu, ili iskaču iz bazena nad kojim se vije bela para. Svaki od ovih oblika uspe da pređe oko petsto metara, a zatim umire, postajući proziran; gubeći materijalnost, svaki oblik iščezava u svega par trenutaka. Prvobitni Haos zove nazad svoja stvorenja. S vremena na vreme poneko brzo čudovište iz sve snage pojuri ravnicom kako bi izbeglo takvoj sudbini. Uzalud. Uzalud. Realnost čili iz svakoga; snaga se pretvara u slabost, koja zatim iščezava u nematerijalnost. Klej oseti sažaljenje gledajući ovaj prizor jer, mada su neka bića koje izbaci Haos ružna i odvratna, ima i bića koja su prijatna, elegantna, ljupka i lepa. On bi taman počeo da uživa u njihovoj lepoti, a ta bića bi iščezla.

Skupljači stoje držeći se za ruke. I posmatraju rasipnost Haosa. Klej se nalazi sa njima u grupi, sa jedne njegove strane nalazi se Ninamen (žensko), a sa druge strane mu je Hanmer (muško). Niko do njih ne govori. Visoko iznad njih, rana u planini ključa od kipuće plodnosti. Seća se da je jednom prilikom gledao fotografije što su ih bili načinili okeanografi. Na fotografijama su bile mreže u kojima su, neposredno pre fotografisanja, iz mora izvukli bilione sićušnih planktona; na slikama su se videla i ta svetlucava sitna stvorenja, te sićušne mnogobrojne oči i kandžice i uzvitlani repovi, ta bića koja su se prelivala u svim bojama spektra tokom svog kratkotrajnog života na palubi; fotografije su prikazivale i to kako ova bića ugibaju, blede, skvrčavaju se, i na kraju postaju pihtijasta masa beživotnog tela. Tako je to i ovde, samo što je to ovde još jače i izrazitije. Neverovatna plodnost Haosa njega veseli, ali ga i užasava. S kojom svrhom se javljaju ova bića što odmah iščezavaju? Odakle izvire povorka tih kratkotrajnih, divnih likova? I šta se sve još nalazi u ovoj planini, a da se ne vidi, ako je ovo samo jedna bujica koja je šiknula napolje?

»Koliko dugo će ovo trajati?« zapita on konačno.

»Zauvek«, odgovori Henmer. »Osim ako neko ne zatvori planinu.«

»A ko bi to učinio?« upita kroz smeh Ninamen.

»Odakle sve to dolazi?«

»Ispod sveta se nalaze reke«, odgovori Hanmer. »Ova jedna je izbila na površinu. Ovo je peti put za našeg života da se tako nešto dogodi.«

»Neki od tih ostalih otvora i dalje su produktivni«, naglašava Ti. »Izlazi se menjaju«.

»Izlazi se menjaju«, složi se Hanmer.

»Ali, ako se izlazi menjaju«, obeshrabreno će Klej, »Zašto mi onda govorite da će ova struja večno isticati?«

Skupljači se kikoću. Životinja oblikom slična slonu izgega iz bazena i nestane. Pojavljuje se šest lobanja. Dva ogromna krvava stvorenja, nalik na pse, urliču i trče tamo-amo, potom visoko skoče uvis, i izgube materijalnost pre nego ponovo dotaknu tlo. Pojavljuje se i jato svetlucavih insekata, koji u besprekornoj formaciji odleću u zaborav. Iskeženo lice izviruje iz stuba sivog dima koji podseća na kulu. Ovome nema kraja. Spušta se noć i čitava ravnica blista. A Haos i dalje izbija.