Sin čovečji

2

Pruge nadolazećeg svetla polako boje nebo. Tama je ustuknula pred ružičastom, sivom i plavom bojom. Isteže se i u sebi pozdravlja jutro; istovremeno, primećuje da je gladan i žedan. Sišavši do potoka, naginje se iznad njega, pljuska lice hladnom vodom, pere oči i zube i, sa nelagodom, briše tragove sperme sa svojih butina. Potom dugim gutljajima pije vodu, sve dok žeđ ne nestane. Hrana? Spušta ruku u vodu i, sa veštinom koja je i njega samog začudila, iz potoka vadi ribu, koja se zapraćaka u njegovoj ruci. Riba ima glatko telo plave boje, sa crvenim vlaknicama koja pulsiraju ispod površine njene kože. Da je pojede? Sirovu? Pa da, kako bi drugačije sada i mogao. Ipak, mogao bi barem živu da je ne jede. Prethodno će joj smrskati glavu o stenu.

»Nemoj, molim te. Ne čini to«, začuje se nečiji glas.

Spreman je da poveruje da to riba moli za svoj život. Ali, purpurna senka pada po njemu; on ovde izgleda nije sam. Okrenuvši se, ugleda mršavu i vitku priliku. Otuda znači glas. »Ja sam Hanmer«, kaže pridošlica. »A riba, molim te, baci ribu nazad u vodu. Ona ti neće biti potrebna.« Dok govori blago se osmehuje. Da li je to osmeh? Da li su to usta? Oseća da je najbolje da posluša Hanmera. Baca ribu nazad u potok. Lupivši obesno repom po površini, riba zaroni i nestade u vodi. On se okrete Hanmeru i reče: »Nisam ja ni želeo da pojedem tu ribu. Ali, veoma sam gladan. Uz to, izgleda da sam se izgubio.«

»Daj mi svoju glad«, odvrati mu Hanmer.

Hanmer nije čovek, ali srodstvo je više nego očigledno. Velik je kao neki ižđikali dečak, a njegovo telo, premda tanko, ne izgleda krhko. Glava mu je velika, ali i vrat mu je čvrst, a ramena široka. Na telu nema ni jedne dlake. Koža mu je zlatno-zelena i podseća na visokokvalitetnu savitljivu plastiku. Oči su mu skerletne kugle, smeštene iza ustreptalih providnih kapaka. Nos ima povijen, uskih, gotovo zatisnutih nozdrva; usta su mu uski prorez, oivičen tankim usnama, prorez koji se za vreme govora ne otvara dovoljno da bi se moglo videti šta se nalazi u njegovoj unutrašnjosti. Na rukama ima veliki broj prstiju, dok je nožnih prstiju znatno manje. Na rukama i nogama ima zglobove, ima kao i čovek laktove i kolena, ali njegovi zglobovi izgleda da su mnogo elastičniji, što mu daje beskrajnu slobodu pokreta. Jedino je Hanmerov pol malo zbunjujući. Nešto u njegovom držanju neosprono upućuje na to da je on muško, uz to nema grudi, niti bilo koju drugu vidljivu žensku karakteristiku. Ali na mestu gde bi trebalo da se nalazi polni organ on ima čudan, ka unutra okrenut, usek, koji delimično podseća na vaginalni otvor, a opet, jasno se vidi da nije to. Ispod tog useka, umesto okačenih muških muda, nalazi se samo jedna mala, čvrsta i okruglasta izraslina, čija je funkcija možda identična onoj koju vrše čovekove mošnice: kao da je cilj evolucije bio da zadrži muške polne žlezde izvan telesne šupljine, s tim da im samo da malo bolju zaštitu. Nema sumnje da su Hanmerovi preci, u nekoj davnoj eri, bili – ljudi. Ali, može li se i on nazvati čovekom? Možda pre: sinom čovečjim. »Priđi mi«, obraća mu se Hanmer, i pruža ruke prema njemu. Na njegovim rukama, između prstiju, razapeta je tanka opna. »Koje je tvoje ime, stranče?«

Mora za trenutak da se zamisli, »bio sam Klej{clay (klej) (engl.) – glina, ilovača (prim. prev.)}«, odgovara Hanmeru. Zvuk tog imena pada odskakujući po tlu. Klej. Klej. Bio sam Klej. Da, izgleda da sam zaista to bio. Hanmer izgleda zadovoljan. »Onda, dođi Klej«, govori mu blago. »Ja ću uzeti tvoju glad.« Oklevajući, Klej pruža ruke Hanmeru. Ovaj ga privuče bliže sebi. Tela im se dodirnu. Klej oseti iglice u očima i tamnu tečnost koja pojuri kroz njegove vene. Ima neobično jaku predstavu vena i arterija u vlastitom stomaku. Jasno vidi njihovu crvenu boju. Čini mu se da čuje i pulsiranje žlezda u stomaku. Najednom, Hanmer ga pušta, i on je potpuno oslobođen gladi; čak se samom sebi čudi što je pre par trenutaka hteo da pojede ribu. Hanmer se nasmeje. »Da li je sada bolje?«

»Bolje je. Mnogo bolje.«

Svojim stopalom Hanmer zagreba po tlu. Tlo se razdvoji, kao zip da se rastvori, i Hanmer se sagne i iz tog proreza izvadi sivu, kvrgastu i dosta veliku grudvu. Prinosi je ustima i siše par trenutaka. Onda je pruži Kleju, koji tu grudvu prima nesigurnim rukama. Da li je ovo test? »Jedi«, kaže mu Hanmer. »Dopušteno je.« Mada je gladi nestalo, Klej uzme da siše grudvu. Nekakav zrnast sok ulazi u njegova usta. Iznenada, plameni jezičci suknuše njegovom lobanjom, svest mu se pomrači. Hanmer pritrča, hvatajući ga baš u trenutku kada je počeo da pada, i ponovo ga zagrli; Klej oseća kako se dejstvo soka naglo gubi. »Oprosti mi«, reče Hanmer. »Nisam shvatio. Ti mora da si užasno rano.«

»Molim?«

»Jedan od najranijih, pretpostavljam. Uhvaćen u vremenski protok, kao i ostali. Mi te volimo. Želimo ti dobrodošlicu. Da li ti izgledamo jako čudno? Da li si usamljen? Da li si žalostan? Hoćeš li nas naučiti stvarima? Da li ćeš nam se dati? Hoćeš li nas obradovati?«

»Kakav je ovo svet?«

»Svet. Naš svet.«

»Moj svet?«

»Bio je. I može da bude.«

»Koja je era?«

»Dobra.«

»Da li sam ja mrtav?«

Hanmer se prigušeno nasmeja. »Smrt je mrtva.«

»Kako sam dospeo ovde?«

»Uhvaćen, dakle, u vlastitu budućnost? Koliko daleko u budućnost?«

»Zar je to važno?« pita Hanmer, koga su ova pitanja izgleda počela da zamaraju. »Dođi Klej, rastvori se zajedno sa mnom, i započnimo naše putovanje.« Ponovo hvata Kleja za ruku. Ovaj se trgne. »Čekaj«, promrmlja. Jutro je već podmaklo i potpuno se razdanilo. Nebo je opet onako bolno plavo, a sunce je nalik na ogromni gong. On uzdrhta. Približava svoje lice Hanmerovom, i pita ga: »Ima li ovde još nekog kao ja?«

»Ne.«

»Da li si ti čovek?«

»Naravno.«

»Ali si vremenom izmenjen, zar ne?« .

»O, ne«, odgovara Hanmer. »Ti si izmenjen vremenom. Ovde ja živim. Ti si nas posetio.«

»Ja govorim o evoluciji.«

Hanmer se blago namršti. »Možemo li sada da se rastvorimo. Imam toliko toga da vidimo.«

Klej se sagnuo i iščupao iz zemlje onaj odvratni korov od prošle noći. »Reci mi barem o ovome nešto.

Tri stvorenja su ovuda prošla, i ovo je izniklo na mestu...

»Da.«

»Kakva su to stvorenja bila? Posetioci sa druge planete?«

»Ljudi«, uzdahnu Hanmer.

»I oni? Različite forme?«

Pre nas. A posle vas. Uhvaćeni u vremenski protok, takođe.«

»Kako smo se mi mogli razviti u njih? Ni u bilion godina čovek se ne bi mogao promeniti toliko mnogo. A onda se vratiti u oblik sličan mom. Jer ti si meni bliži nego što su to oni. Šta je tu uzorak? I kakva je to linija razvoja? Hanmere, ja ništa ne razumem!«

»Čekaj dok vidiš ostale«, govori mu Hanmer, i počinje da se rastvara. Bled sivkasti oblak diže se sa njegove kože i obmotava ga; on postaje sve maglovitiji, mirno iščezavajući u tom oblaku. Narandžaste varnice zaiskriše iz oblaka. Hanmer, još uvek vidljiv, izgleda kao da je u ekstazi. Klej može da vidi ukrućenu palicu od mesa, koja se promolila iz proreza između Hanmerovih prepona: da, on je muško i pored svega, i pol je razotkrio u ovom trenutku zadovoljstva.

»Rekao si da ćeš i mene povesti sa sobom!« Klej uzviknu.

Hanmer klima glavom i smeši se. Unutrašnja struktura njegovog tela sada je potpuno vidljiva, mreža nerava i vena, osvetljena nekakvom unutrašnjom vatrom, počela je da zrači crvenim i zelenim i žutim sjajem. Oblak se širi i, iznenada, i Klej se zatiče u njemu. Čuje se sladak piskav zvuk: njegovo sopstveno tkivo i vlakna počinju da ključaju. Hanmer je nestao. Klej je počeo da se vrti, potom da se širi, i razređuje; vidi svoje unutrašnje organe, čuje njihov rad – izuzetna mešavina slika i tonova; ovo je zeleno i uljasto, ono crveno i lepljivo, ovde nekakva siva sunđerasta masa, tamo tamnoplava spirala; sve je tako zrelo, tako bujno, u ovim poslednjim trenucima pred iščeznuće. Uzbuđen je, predoseća avanturu. Oseća da se uznosi gore, i širi, da se preliva preko granice svog bića, i razliva iznad lica zemlje; oseća kako postaje beskrajno velik, i beskrajno lak, gotovo bez težine; oseća kako se nadnosi nad kilometre i kilometre zemlje, kako je svojim bićem pokrio mnoge države, čitava kraljevstva, Hanmer je pored njega. Zajedno se šire. Oseća sunčevu toplotu na gornjim slojevima svog ogromnog novog tela. Ona čini da molekuli od kojih je to telo sastavljeno radosno zaigraju, i počnu da skakuću, uz praske i fijuke. Klej je svestan da elektroni, koji se ogromnom brzinom kreću u svim pravcima, dobijaju sve veću i veću energiju. Zik! Zviz! Fiju! On lebdi. Klizi. Sebe sada vidi kao ogromni sivi ćilim koji se leluja kroz vazduh. Umesto ukrasnih resica po ivicama tog ćilima, on ima stotine očiju, a u centru ćilima, na mestu glavne šare, nalazi se ogromna, gusto spletene moždana masa, koja svetli, tiho bruji, i svime upravlja.

Vidi scenu od prošle noći: dolinu, livadu, planine, potok. Sadržaj vizije se menja kako se oni sve više uspinju, i tada, najednom, kao da počinje da pada – osećaj od koga su ga prošli žmarci. Strmoglavljuje se u predeo pun reka i stena, pun oštrih planinskih vrhova što štrče iz tla poput zuba, pun zaliva, jezera i rtova. Nekakve prilike promiču dole. To su ona tri kozolika stvorenja: mrmljaju nešto i prde ispod široke krošnje kaučukovog drveta. Tu su i šest bića Hanmerove vrste, koja u parovima, vesela, stoje na ivici zlatnog ribnjaka. Tu su i noćne gliste, zaspale pod zemljom, tu je i divlje stvorenje sa šiljastim zupcima umesto zuba u vilici, tu je i nešto do ramena ukopano u tlo, nešto što zrači svečanim, punim strasti mislima. Izleće i četa krilatih stvorenja, ptica, ili slepih miševa, ili čak reptila, i ta bića lete u postojanoj formaciji prema gore, zamračivši svojim letom nebo; ova krilata stvorenja proleću Klejovim telom, od njegovog dna pa sve do vrha, kao milion vrelih metaka, i gube se u visinama iznad oblaka. Tu su i mrzovoljna inteligentna bića koja borave u mulju tamnih bazena. Tu su i razbacani kameni blokovi, možda kakva davna ruševina. Klej ne vidi ni jednu čitavu građevinu, ne vidi nidgde ni puteve. Na svetu izgleda nema ni jednog bitnijeg čovečjeg traga. Svuda je proleće; iz svega pupi život. Valjajući se kao olujni oblak, Hanmer se smeje i uzvikuje: »Da! Prihvati to!«

I Klej prihvata.

Isprobava svoje telo. Čini ga fluroscentnim, i vidi kako ljubičaste senke plešu ispod njega. Stvara čelična rebra, i kičmu od slonovače. Spliće novi nervni sistem od žilica vakuma. Kreira novi čulni organ koji registruje boje i preko ultraljubičaste i, sav srećan, probija granice vidljivog spektra. On postaje ogromni seksualni organ, i siluje stratosferu, ostavljajući za sobom trak svetlosnog semena. A Hanmer, koji je sve vreme uz njega, neprestano uzvikuje »Da!« i »Da!« i »Da!« Klej sada prekriva nekoliko kontinenata. Ubrzava kretanje, tražeći vlastiti završetak, i nakon kraćeg naprezanja nalazi ga; povezuje se sam sa sobom, sa svojim vlastitim krajem; sada je zmija sa telom od oblaka, zmija koja je obujmila svet.

»Vidiš?« Hanmer uzvikuje. »To je tvoj svet, zar ne? Poznata planeta?«

Ali Klej nije u to sasvim siguran. Kontinenti mu se čine izmenjeni. Ovo, na primer, što vidi, trebalo bi da budu Severna i Južna Amerika, ali onda su one pretrpele.izvesne promene. Rep Južne Amerike, je nestao, isto tako i Panamski kanal, a zapadno od onoga što bi trebalo da bude Čile nalazi se teritorija koja se reteći širi: verovatno je to Antarktik počeo da se pomera. Okeani su potopili oba pola. Obale su potpuno nove. Ne može da pronađe Evropu. U sredini onoga za šta pretpostavlja da je Azija nalazi se more; odbleskujući od svoje površine sunčeve zrake, ono je nalik ogromnom podrugljivom oku. Zaplače se, a umesto suza mlazovi vrele lave razliše se duž ekvatora. Ne mestu gde se nalazila Afrika sada se spokojno diže nekakva izbočina u obliku kupole. Prostranstvo od nekoliko hiljada kilometara izmenjenog okeana svetlucaju nizovi blistavih ostrva. Sada ga zaista obuzme strah. Pomišlja na Atinu, Kairo, Tanger, Melbur, Pokepsi, Istanbul i Stokholm. Pomisao na te izgubljene gradove stvara bolnu jezu u njemu: telo počinje da mu se hladi, mrzne i pretvara u pljusak od ledenih čestica, na koje se istog časa, iz baruština i močvara, ustremiše jata malih zujećih insekata; oni počeše halapljivo da ga grizu, ali Hanmer viknu na njih i oni ošamućeni padoše na tlo. Klej se oporavlja, ponovo je pribran. »Šta se dogodilo?« upita Hanmer, a Klej mu odgovori: »Setio sam se.«

»Nemoj«, reče Hanmer. Ponovo su se vinuli gore. Vrte se i poskakuju i probijaju sve dalje i dalje u kraljevstvo tame koje opasuje svet, tako da planeta sa koje su se vinuli sada nije ništa više nego zrnce prašine na mekom lepršavom ogrtaču beskraja. Posmatra Zemlju, njeno okretanje. Tako sporo se okreće! Da se nije dan produžio? Da li je to uopšte moj svet? Hanmer mu gurkanjem daje znak, i oni se transformišu u prave reke energije, milione kilometara dugačke, koje se ključajući izlivaju još dalje u svemir. On je obasjan nežnošću, ljubavlju, žudnjom za sjedinjenjem sa kosmosom. »Svetovi naših suseda«, govori mu Hanmer. »Naši prijatelji. Shvataš?« Klej shvata. Sada pouzdano zna i to da nije dospeo na planetu nekog drugog sazvežda. Jasno se vidi da je ova lopta umotana u oblake Venera. A ona crvena, puna kratera, to je Mars; zbunjen je jedino gustim zelenim morem koje zapljuskuje njegove ravnice boje rđe. Ne može da pronađe Merkur, nekoliko puta on klizne u tu unutrašnju orbitu, tragajući za tom malom planetom što se nalazi najbliže Suncu, ali nje nema. Da nije privučena, pala na Sunce? Ne usuđuje se da pita, ih straha da bi Hanmer svojim odgovorom tu bojazan mogao da potvrdi. Da je jedna planeta nestala, to saznanje bi ga sada porazilo. »Dođi«, začuje Hanmerov glas. »Ide napolje«.

Asteroidi su iščezli. Mudar potez: kome trebaju takve ruševine. Ali Jupiter je još uvek tu i, začudo, nije pretrpeo nikakvu promenu; ostala je ista čak i velika crvena pega. Klej likuje. Zadržali su se čak i pojasi boja: svetle pruge jarko žute, braon i narandžaste boje, razdvojene prugama tamnije boje. »Da?« upita Klej, a Hanmer odgovara da to može da se učini, i njih dvojica se ustremljuju ka planeti, vitlajući se i klizeći kroz Jupiterovu atmosferu. Opkoljavaju ih nekakvi magličasti kristali. Njihova razrađena tela spliću se sa molekulima amonijaka i metana. Dole su se ustremili, dole, ka ledenim stenama što se dižu iz turobnog sivog mora, ka nemirnim gejzirima i jezerima koja ključaju. Klej se u širokom ravnom pojasu pruža iznad snežnog kontinenta, leži tako i dahće, uživajući u tom čulnom osećaju što ga ima na svojim leđima, jer atmosfera je po njemu polegla težinom od nekoliko tona. Postaje malj koji ispituje čvrstoću stenovitog jezgra ove planete, radosno udarajući po njoj i, uz mnogo zveke i jeke, podiže talase gustog i reskog zvuka. To ga dovodi do ekstaze. Ali odmah nakon toga, kao protivteža trenucima radosnog uzbuđenja, otkriva gubitak koji ga duboko ražalosti: sjajni Saturn je ostao bez svog prstena. »Nezgoda«, priznaje Hanmer. »Greška. To je bilo davno.« Klej se ne da utešiti. Malo nedostaje da se opet slomi i u obliku pahuljice razveje po žuto-mrkoj površini Saturna. Hanmer, saosećajući sa njim, izvije samog sebe u obruč, i obgrli planetu. Kovitlajući se oko nje, počne da klizi duž spektra vidljivosti i da isijava najrazličitije boje zlatnog sjaja, stvarajući time raskošan omotač planeti. »Ne«, reče mu Klej. »Zahvalan sam ti na tome, ali ne vredi.« Potom se zaputiše ka Uranu, ka Neptunu, i ka mraznom Plutonu. »To nije bilo našom krivicom«, insistira Hanmer. »Ali nikada nismo pomislili da bi nekome to moglo toliko da znači«. Pluton je nezanimljiv. Lebdeći iznad planete, Klej spazi petoro Hanmerovih rođaka kako prolaze crnom opustelom površinom, dolazeći odnekud iz praznog prostora, i gubeći se ponovo u praznini. Upitno gleda u pravcu u kom oni nestaju. Procyon? Rigel? Batel-geux+ »Drugom prilikom«, promrmlja Hanmer.

Vraćaju se na Zemlju. Kao par rubina njih dvojica velikom brzinom padaju kroz atmosferu. Prizemljuju se. Ponovo je u svom smrtnom telu. Leži u lepo uređenom polju, prekrivenom niskim mesnatim biljkama zelenkasto-plave boje; iznad njega u visinu se diže, džinovski trougaoni monolit, koji se račva pri vrhu. Između ta dva kraka na vrhu monolita bučno šumeći probija se reka, i potom se obrušava u dubinu od preko trista metara, klizeći niz glatku površinu boje oniksa, da bi se pri dnu stuba vodeni mlaz konačno smirio u bazenu pravilnog okruglog oblika. On drhti. Ovo putovanje ga je izmirilo. Kada je malo prikupio snage, podigao se i seo, pritisnuo dlanove uz obraze, nekoliko puta duboko uzdahnuo, i stao da trepće. Svetovi još uvek uporno kruže u unutrašnjosti njegove lobanje. Radost zbog Jupitera mesa se sa tugom zbog Saturhovih prstena. I Merkur. I voljeni stari kontinenti, poznata mapa. Sve to nagriženo, ili uništeno zubom vremena. Vazduh je blag i proziran, i on čuje u daljini muziku. Hanmer stoji uz ivicu bazena, zamišljeno posmatrajući vodopad.

Odnosno, da li je to Hanmer? Ovaj se polako okreće, i Klej na njemu primećuje promene. Na poput voska glatkim grudima sada su se jasno ocrtavale dve dojke. Dojke su bile male, kao kod devojčice koja je tek zakoračila u devojaštvo, ali su van svake sumnje to bile ženske grudi. Sa ružičastim bradavicama na svojim vrhovima. I Hanmerovi kukovi su se proširili. A usek koji se nalazio pri dnu njegovog stomaka postao je sada tanki prorez od koga se tek gornji deo video. Okrugla izraslina što se nalazila na dnu useka takođe je nestala. Ovo nije Hanmer. Ovo je žena koja pripada Hanmerovoj vrsti.

»Ja sam Hanmer«, obraća se ona Kleju.

»Hanmer je bio muško.«

»Hanmer.« Ona se primiče Kleju. Njen korak nije kao Hanmerov: umesto živahnog, kao bez zglobova slobodnog kretanja u bilo kom pravcu – ovo je nešto sputanije kretanje, jednako glatko i bez napora, ali manje elastično. Ona kaže: »Moje telo je izmenjeno, ali ja sam Hanmer. Ja te volim. Možemo li sada da proslavimo naše zajedničko putovanje. To je običaj.«

»Da li je onaj drugi Hanmer zauvek nestao?«

»Ništa ne nestaje zauvek. Sve se vraća.«

Merkur. Saturnovi prsteni. Istambul. Rim.

Kleja podilazi jeza. Tih nekoliko trenutaka tišine čine mu se kao milioni godina.

»Hoćeš li da slaviš sa mnom?«

»Kako?«

»Spajanjem tela.«

»Seks«, reče Klej. »To, dakle, nije zastarelo.«

Hanmer se ljupko nasmeja. Zatim se laganim pokretom spusti i opruži po tlu. Mesnate biljke oko nje počinju da se njišu, podrhtavaju i uzdišu. Nadimaju se od iznenadnog priliva tečnosti, a onda se na vrhu svake biljke otvaraju male rupice, i tečnost boje rubina pođe na svaku od tih rupica. Vazduh se istovremeno ispuni blagim, izuzetno prijatnim mirisom. Afrodizijak! Klej odjednom postaje svestan ukrućenosti svog uda. Hanmer povija svoja kolena. Širi bedra, i Klej posmatra otvor između njenih nogu, koji je na njega čekao. »Da«, ona je šaputala. Gubeći se u silnom uzbuđenju, Klej leže na nju. Ruke mu kliznuše niz njeno telo, prsti mu stisnuše njene hladne, glatke i svilaste guzove. Hanmer je uzbuđena; njeni prozirni očni kapci poprimili su nijansu mlečne boje, tako da se skerletne kugle njenih očiju sada jedva naziru; kada je podigao ruku i pomilovao je po grudima, pod prstima je osetio tvrdoću njenih bradavica. Silno se začudio zbog nepromenljivosti izvesnih stvari. Ljudi u trenutku mogu da obiđu čitav Sunčev sistem, ptice govore, biljke sarađuju u stvaranju ljudskih zadovoljstava, kontinenti su promenjeni, ceo univerzum je oluja od veličanstvenih boja i zanosnih mirisa, pa ipak u svem tom zlatnom i rujnom i purpurnom čudu ovog izmenjenog sveta, eto, kurac još uvek čezne za pičkom i pička još uvek čezne za kurcem. No, njen otvor kao da je suviše mali za njega. Ipak, uz prigušen uzvik olakšanja on prodire u nju, i počinje da se u njoj kreće, polako, pa sve brže i brže, poput klipa u vlažnom ležištu, i sve to mu je toliko poznato i blisko da ga za trenutak napušta osećaj izgubljenosti što ga je ovde pratio još od buđenja. Dospeva do vrhunca tako brzo da ga to gotovo porazi, dok se ona jedva oglasila sa nekoliko nizova mekih polutonova, no, on ipak uspeva da se obuzda, primiruje se za trenutak, a onda zajedno nastavljaju igru. Stezanje i opuštanje njenih mišića odvija se u pravilnim razmacima. Njene u kolenima savijene noge obgrliše njegovo telo. Njena karlica se ritmično pomera. Ona dahće. Šapuće. Pevuši. On bira pogodan trenutak i dospeva do vrhunca po drugi put, pokrećući ovaj put oluju senzacija i u njoj, što dovodi do izvesnih promena njene kože: ona je čas rapava i čekinjasta, čas je glatka i vlažna, onda se naglo na njoj stvore veliki talasasti nabori, da bi se konačno vratila u svoje prvobitno stanje. U prvom trenutku nakon ekstaze on se seti meseca. Mesec! Gde je bio mesec dok su on i Hanmer jurili kroz vasionu. Njega nije bilo. Mesec više ne postoji. Kako je samo mogao zaboraviti da ga potraži pogledom?

Oni se razdvojiše i on leže pored nje. Oseća zadovoljenje, ali i blagu depresiju. Zver iz prošlosti je svojim semenom ukaljala duha iz budućnosti. Kaliban obležao Arijela. Kada su se njihova tela malopre spojila, da li je to značilo nekakvo obesvećenje? Jer, konačno, on dolazi iz praistorije. Prolazi nekoliko minuta dok se on ne usudi da digne glavu i pogleda u nju. Ali, ona mu se smeši. Podiže se, nežno ga hvata za ruke i pomaže mu da se i on uspravi, zatim ga vodi do bazena koji se nalazi u podnožju vodopada. Kupaju se. Voda je ledena. Njeni mnogobrojni prsti lete svud po njegovom telu; ona je u toj meri žensko, da on u sećanju jedva uspeva da prizove lik vitkog i mišićavog muškarca s kojim je počeo svoje putovanje. Ona je koketna, razigrana i krajnje posesivna.

Kaže mu: »Spajaš se sa velikim entuzijazmom.«

Iznenada bivaju obasjani blistavim zracima sunca, koje se spustilo gotovo do iznad samog tla. Linija njemu nepoznatih boja pruža se nebom od vrha visoke planine ka zapadu. On rukom posegne za njom, no ona mu izmakne, i potrči smejući se kroz bodljikavi čestar. Biljke se neodlučno povijaju ka njoj, ali je ne mogu dotaći. Kad on krene za njom, biljke ga odmah ogrebu. Tetura se napred, krvareći, i nalazi je iza omanjeg zdepastog drveta, ne višeg od nje same: stoji i čeka ga. Nozdrve joj podrhtavaju; oči nemirno trepću; njene male grudi se ubrzano dižu i spuštaju. Za trenutak on je vidi sa zelenom lepršavom kosom i gustim crnim žbunićem između nogu, ali već sledećeg trenutka ona je glatka kao i pre. Sa grana tog drveta nekakvih pet stvorenja uzvikuje njegovo ime. Ta bića imaju ogromna usta, mršav vrat, i velika čupava krila i, koliko uspeva da vidi, uopšte nemaju tela.

»Klej! Klej Klej! Klej! Klej!«

Hanmer naredi tim stvorenjima da prestanu: ona skoče na zemlju i u momentu odjure od njih. Ona mu prilazi, ljubi ga u svaku ogrebotinu, i one zaceljuju. Sa velikom pažnjom ona ispituje delove njegovog tela, dotičući svaki deo rukom, nastojeći da što bolje prouči anatomski sklop tog tela, kao da bi sama jednog dana trebalo da stvori nešto slično. Intimnost tog ispitivanja uznemirava Kleja. Konačno je njena radoznalost zadovoljena. Ona, potom, rastvara tlo kao zip i vadi iz proreza nekakvu grudvicu – isto što je onaj drugi Hanmer uradio juče. Imajući puno poverenje, on od nje uzima grudvicu, prinosi je ustima i siše sok. Kožu mu sada prekriva plavo krzno. Genitalije mu rastu do monstuoznih razmera, tako da je prinuđen da se spusti na tlo zbog njihove težine. Leže na leđa. Stopala mu se spajaju. Mesec, pomisli on pun gorčine. Hanmer ga opkoračuje i, sputajući se niže, natiče se na njegov uspravljeni kolac. Mesec. Mesec. Merkur. Mesec. Jedva da primećuje trenutak orgazma.

Dejstvo soka iz grudve počinje da slabi i da nestaje. On leži stomaka priljubljenog uz zemlju, zatvorenih očiju. Dodirnuvši rukom nju, primećuje da je okrugla izraslina ponovo između njenih bedara. Tačnije, između njegovih bedara. Jer, Hanmer je ponovo muško. Klej pažljivo posmatra: da, on je ponovo muško. Ravne grudi, široka ramena, uski bokovi. Sve se vraća. Doduše, ponekad suviše brzo.

Spušta še noć. Klej pogledom traži mesec.

»Da li vi imate gradove?« pita Hanmera. »Knjige? Kuće? Poeziju? Da li ikad nosite odela? Da li umirete?«

»Ako osetimo potrebu«, glasio je odgovor.