Sin čovečji

31

Stiže u predeo gde ne postoji boja. Pigment je izvučen iz svega; nalazi se na nultoj talasnoj dužini, plašeći se da ne sklizne niz neku pukotinu u spektru. Čak je i sunce lišeno bilo kakve boje, i svetlo koje od njega stiže predstavlja žestoki paradoks. On oprezno hoda, ne dolazeći još sebiod silne začuđenosti. Video je antiarktičku sve-proždiruću belinu, i video je crnu čeljust Tamnog, ali ovo mesto nije kao ta; jer, mada crno može značiti odsustvo boje, ovde ništa nije crno, i, mada belo može da znači stapanje svih boja, ovde ništa nije ni belo. Kako on onda uopšte može išta da vidi? »Nećete me preći«, kaže on hrabro. »Znam ja nešto malo i o optičkim zakonima. Boja nije ništa drugo nego efekat stvoren elektromagnetnim zračenjima, i koja oko registruje samo na određenoj talasnoj dužini. Nema talasne dužine, nema boje; nema boje, nema viđenja. Pa kako onda ja vidim ove stvari?« Posmatra svoju bezbojnu ruku. Plazi svoj bezbojni jezik. Dodiruje bezbojne grane bezbojnog grma. Ako može biti boje bez fizičkog prostiranja, može li možda biti i fizičkog prostiranja bez boje? Prvo bi trebalo pretpostaviti da postoji pojam apsolutne boje. Možeš vizualizovati crvenu boju, zar ne, a da ne vizualizuješ crveni objekat? Da? Da. Vrlo dobro. Boja kao apstrakt, nepovezana sa masom. Sada sebi predstavi masu bez boje. Čistu formu, bez njenog odjeka u vizulenom spektru. Nije tako lako? Da, ali ipak, pokušaj momče, pokušaj, pokušaj! Klej zatim pokuša da kroz jedan urlik izbaci sve ovo zujanje iz glave. Glas koji je proizveo nalik je zvuku kidanja žica. Bezbojni gušter puzi po bezbojnom tlu; on događaje vidi kao sudare različitih tkiva. Zaključuje da ima nečeg čisto japanskog u ovakvom opažanju stvarnosti. Čovek mora da se osloni na čistu formu da bi identifikovao stvari; svet ima finoću simfonije u jednom tonu, vrta posutog crnim šljunkom, jednog jedinog blistavo načinjenog kaligrafskog znaka. Uživa u ovom sužavanju palete. Kreće se veoma polako, plašeći se da bi jedan pogrešan korak mogao ponovo oživeti spektar. Kako je ovde mirno, kako prijatno prazno. Čak je i zvuk bezbojan. »Zdravo«, vikne on. »Zdravo. Zdravo. Zdravo.« Te reči su, poput staklenih šipki, glatke i neodređene. »Možeš li mi reći gde da nađem Pomagače?« Vidi stene, drveće, ptice, cveće, travu, insekte. Ovo je priviđanje sveta. Ovo je senka senke. Ovde bi mogao večno da ostane, bez ikakvih odgovornosti, pročišćavajući svoje misli, izbacujući iz njih sav onaj talog od boja, sav taj koloplet nijansi: zelenih i žutih i ultramarinskih i skerletnih i crveno-smeđih i bronzanih i smaragdnih i jarkocrvenih i plavih i sivih i narandžastih i indigo i purpurnih i bordo i zlatnih i svetlocrvenih, i boje mirte i cinobera i jorgovana. Gledati bezbojno sunce kako mirno klizi po bezbojnom nebu, gledati u tiho srce bezbojne šume, misliti bezbojne misli dok vetar titra bezbojno lišće u krošnjama – ali on se seti Skupljača. Kreće dalje napred, prolazeći preko pojasa pokrivenog peskom, kao i kroz predeo gde na tlu leže milioni parčića svetlucavog stakla, čije je oštre ivice srubilo vreme, i koji sada bezbrižno svetlucaju svuda naokolo Ulazi u oblast gusto obraslu bodljikavim rastinjem, i to rastinje, na čijim granama su iznikle oštre, krive bodlje, izvija se i palaca na sve strane. Šišteći i uzdišući ove grane se spliću oko njega, kao da ispituju njegove oči, njegove genitalije, listove njegovih nogu. »Hajde«, govori im on prkosno. »Posecite me ako morate, a onda se mičite sa mog puta!« Ovo granje, dugačko poput bršljana, još uvek okleva, spleteno oko njega. Tada se jedna od grana tesno priljubi u njegov kuk, i naglo klizne na dole, nakon čega on na tom mestu primeti krvavi trag; krv koja kaplje iz ove posekotine takođe je bezbojna, u početku, ali iznenada ona postaje intenzivno crvena; po ovom plamenom tragu na svojoj koži on shvati da je prešao granicu. Boje ovde šikljaju iz svega, i to neverovatnom silinom. On je zaslepljen. Mrežnjače njegovih očiju se skupljaju i šire pod ovim naletima. Crveno! Narandžasto! Žuto! Zeleno! Plavo! Indigo! Ljubičasto! Svaka materijalnost nestaje, utapa se u ovom žestokom spektralnom vrisku. Žao mu je što se rastao od bezbojnosti; osvrće se ne bi li bacio još jedan, poslednji pogled na taj prizor jedinstvene izbeljenosti, ali njegove oči, zapljusnute svim mogućim bojama, sada više nisu u stanju da vide taj kvalitet odsustva boja; slegnuvši ramenima, on se okreće predelu koji ga bombarduje snažnim bojama. Prostori njegove svesti iz kojih je nedavno izvučena svaka boja, svaka koloraturna nijansa, sada se ponovo pune bojom kao što se presahli izvori ponovo pune vodom, a pri tom se čuje i zvuk koji pdseća na žubor vode. Kako je moguć ovakav sjaj? Sve treperi. Sve pulsira. Sve zrači. Sa površine jednog jedinog lista plamti hiljadu nijansi zelene boje. Nebo je prizma, i on pleše pod užasnim zrakom koji se tamo prelama. Njegova koža je prelivena neodgonetljivim lavirintima sačinjenim od svetlosti i senki. Očne jabučice plove po njegovoj lobanji, nošene raznobojnim strujama. Upoznaje granice sopstvenih čula: ako nekako ne umanji intenzitet recepcije stvarnosti, preopteretiće se, i sagoreti. Zatvori oči! Zatvori oči! Zatvori oči! »Zatvoriti oči znači delimično umreti«, odgovara on sam sebi, i pogled zatim prkosno usmerava ka suncu. Hajde! Učini ono najgore! Širi ruke. Ukopava pete u meko, toplo i vlažno tlo. Njegova muškost se uspravlja. Pije raznobojni zrak i, udahnuvši, nalazi u sebi mesta za sve te boje; uspravlja se, stiska pesnice i prkosi ogromnoj prizmi koja preti da ga uništi. I trijumfuje. I upija sve u sebe. I oseća zasićenost od crvenih i zelenih boja. I dospeva do ekstaze, izbacujući iz uda seme koje u sjajnom luku leti kroz vazduh; dok leti seme poprima purpurnu i plavu i zlatnu boju, a kad padne na zemlju, na tom mestu stvori se jedan plameni homunkulus, odeven u treperave nabore vatre. Klej se smeje. Jedan oblak prolazi ispred sunca. On klekne i zagleda se u univerzum što ga otkriva u jednoj kapljici vode i na površini jednog okruglog plavičastog lista. Sva ta sićušna stvorenja koja pate, vole, uzdižu se, padaju, bore se, gube: svima njima on šalje svoju blagoslov. »Gde su Pomagači?« šapuće Klej. »Moji prijatelji su u opasnosti. Gde? Gde?« Gde?« Boje blede. Svet se vraća svojim uobičajenim nijansama. Kleja počinju da saleću sumnje, fantomi, veštice, harpije, fobije, magle, nepostojanost, truljenje, tabui, krutost, močvare, infekcije, impotencije, farsijerstvo, ekstremne temperature i duhovna nemoć. Klej gazi kroz ove kužne nanose kao kroz okean od otpadaka, i iz njih izranja pokriven blatom koje se suši i otpada sa njega pri prvom dodiru sunca. Ispred njega nalazi se jedan ogroman kameni rt, kameno ispupčenje, koje se iz nepregledne ravnice poput rakete ustremljuje ka nebu, i taj rt, normalno, dominira čitavim ovim predelom. U podnožju kamenog ispupčenja, široko razastrte po ravnici, nalaze se ruševine neke ogromne zgrade, nekakve velike kamene građevine koja čak i u ovom razrušenom obliku deluje impresivno: po snazi i moći koje njen oblik još uvek sugeriše. Zgrada je opasana sivim i stabilnim stubovima, isklesanim u klasičnom stilu, i ti stubovi, svojim oblikom i veličinom, navode Kleja na pomisao da je ovo verovatno glavni Zemaljski muzej, skladište svega onog što je stvoreno i sačuvano na ovoj planeti. Mnogi od stubova su porušeni, ogromni portal visi do pola razvaljen, a prozori koji se nalaze visoko na zidu zjape otvoreni. Ipak, i pored svega toga, Klej oseća da nije došao do nekakve beznačajne zgrade, već da je stigao na mesto od trajnog značaja. Oseća takođe čudnu uverenost da će ovde sresti one koje traži. Zapućuje se prema ogromnoj građevini, i, sve više joj prilazeći, oseća da, u poređenju sa njom, on nije veći od mrava.