Sećanje na svetlost

9 Poginuti valjano

Lan raspoluti Mirdraalu glavu sve do vrata. Povuče Mandarba, puštajući Sen da se koprca dok umire, tako da su joj se delići lobanje odlamali dok se bacakala. Smrdljiva crna krv liptala je na kamen, koji je već desetak puta bio okrvavljen.

„Lorde Mandragorane!“

Lan se okrenu u smeru odakle je dopirao poziv. Jedan od njegovih ljudi pokaza prema njihovom logoru, gde je mlaz jarkocrvene svetlosti sevao kroz vazduh.

Već je podne?, pomislio je Lan dižući mač da da znak svojim Malkijercima da se povuku. Kandorski i arafelski vojnici dolazili su da ih odmene - laka konjica naoružana lukovima, koja je odapinjala talase i talase strela u gomilu Troloka.

Smrad je bio neverovatan. Lan i njegovi ljudi u povratku iz prvih borbenih redova prošli su pored dva Aša’mana i jedne Aes Sedai - Koladare, koja je uporno zahtevala da ostane savetnica kralja Paitara - koji su zajedno usmeravali i palili troločke leševe. To će otežati sledeći napad Nakota Senke.

Lanova vojska nastavila je da izvršava svoju surovu dužnost, zadržavajući Troloke u Procepu kao kada katran zadržava mlaz vode da ne prodre u probušen čamac. Vojska se borila u kratkim smenama od po sat vremena. Noću su lomače i Aša’mani osvetljavali put, tako da Nakot Senke nije imao priliku da napreduje.

Nakon dva dana bespoštedne bitke, Lanu je postalo jasno da takav način borbe ide Trolocima na ruku. Ljudi ih ubijaju na kamare, ali Senka je godinama prikupljala svoje snage. Troloci se svake noći hrane leševima; oni ne moraju da se brinu šta će za potrepštine.

Lan se trudio da se ne poguri dok se povlačio iz prvih borbenih redova kako bi sledeći odred njegovih vojnika mogao da pođe napred, ali iz dna duše je želeo da se negde sruši i spava danima. Iako mu je Ponovorođeni Zmaj poslao veliki broj vojnika, svi su morali da u prvim redovima svakoga dana provedu po nekoliko smena. Lan je uvek odlazio na nekoliko više nego što bi trebalo.

Njegovim vojnicima nije bilo lako da spavaju i da se istovremeno staraju za svoju opremu, da sakupljaju drva za lomače i da dovlače potrepštine kroz kapije. Dok je posmatrao one koji su se s njim povlačili iz prvih redova, Lan je razmišljao šta može da uradi kako bi ih osnažio. Verni Bulen je klonuo pored njega. Lan će morati da se postara da taj čovek više spava, ili...

Bulen skliznu iz sedla.

Lan opsova, pa zauzda Mandarba i skoči na zemlju. Pojuri do Bulena i zateče ga kako slepo zuri u nebo. Bulen je na boku imao ogromnu ranu; verižnjača je bila pokidana kao jedro kroz koje je proleteo vihor. Bulen je ranu sakrio tako što je preko oklopa obukao kaput. Lan nije primetio da je ranjen, niti je video kada je sakrio ranu.

Budalo!, pomislio je Lan, opipavajući Bulenov vrat.

Nema bila. Mrtav je.

Budalo/, opet je pomislio Lan, saginjući glavu. Nisi hteo da se makneš od mene, zar ne? Zato sije sakrio. Plašio si se da ću poginuti dok se ti vraćaš po Lečenje.

Ili to, ili nisi hteo da trošiš snagu usmerivačima. Znao si da su napregnuti do krajnjih granica.

Stežući zube, Lan diže les i prebaci ga preko ramena. Premesti Bulenovo telo na njegovog konja, pa ga priveza preko sedla. Ander i princ Kajsel - mladi Kandorac i njegov odred od stotinu vojnika obično su jahali s Lanom - bili su u blizini i ozbiljno ga posmatrali. Osećajući težinu njihovih pogleda, Lan spusti ruku na Bulenovo rame.

„Bio si dobar, prijatelju moj“, reče. „Slaviće te pokolenjima. Neka bi bio saklonjen u dlanu Tvorčeve ruke i neka bi ti poslednji zagrljaj majke podario dobrodošlicu kući." On se okrenu da pogleda ostale. „Neću žaliti! Žaljenje je za one koji se kaju, a ja se ne kajem zbog toga što smo ovde! Bulen nije mogao da pogine boljom smrću. Ne plačem za njim, već kličem!“

On skoči Mandarbu u sedlo držeći uzde Bulenovog konja, pa se ispravi. Neće dozvoliti da neko vidi njegov umor - niti njegovu tugu. „Je li neko video kada je Bak poginuo?“, upitao je ljude koji su jahali pored njega. „Nosio je samostrel privezan za sapi svog konja. Uvek je nosio to čudo sa sobom. Zakleo sam mu se da ću narediti nekom Aša’manu da ga obesi za nožne palčeve s vrha litice ako bude nekoga ustrelio nesrečnim slučajem.

Poginuo je juče, kada mu se mač zakačio za troločki oklop. Ostavio ga je i latio se drugog mača, ali još dva Troloka skočila su i oborila mu konja. Tada sam pomislio da je mrtav i pokušao da stignem do njega, ali onda sam ga video kako skače sa onim svojim spaljenim samostrelom i jednog Troloka s razdaljine od dve stope prostreljuje kroz oko. Strela je Troloku proletela pravo kroz glavu. Drugi Trolok ga je rasporio, ali ne pre nego što je on stigao da mu zarije nož u vrat." Lan klimnu. „Pamtim te, Bak.Poginuo si valjano.“

Nakon nekoliko trenutaka provedenih u nemom jahanju, princ Kajsel dodade: „Ragon - i on je poginuo valjano. Poterao je konja pravo na odred od trideset Troloka koji su nas napadali s boka. Verovatno je tim potezom spasao bar desetak ljudi, pošto smo tako dobili na vremenu. Dok su ga svlačili iz sedla, jednog Troloka je udario nogom u lice.“

„Da, Ragon je bio lud čovek“, saglasi se Ander. „Ja sam jedan od onih koje je spasao." Nasmeši se. „Jeste poginuo valjano. Svetlosti, baš jeste. Naravno, najluđe što sam u poslednjih nekoliko dana video bilo je ono što je Kragil uradio boreći se protiv one Seni. Je li iko od vas video...“

Dok su stigli do logora, ljudi su se smejali i slavili poginule. Lan se odvojio od njih i poveo Bulenovog konja do Aša’mana. Narišma je držao kapiju otvorenu kako bi taljige s potrepštinama prošle kroz nju. On klimnu Lanu. „Lorde Mandragorane?“

„Moram da ga stavim negde gde je hladno“, reče Lan i sjaha. „Kada se ovo završi i kada Malkijer bude oslobođen, želećemo da sahranimo one koji su junački pali u boju. Dok se to ne desi, neću da on bude spaljen, niti da negde trune. Bio je prvi Malkijerac koji se vratio malkijerskom kralju.“

Narišma klimnu, tako da arafelska zvonca zazveckaše na krajevima njegovih pletenica. On požuri taljige da prođu kroz kapiju, a onda diže ruku da zaustavi ostale koje su čekale na red. Zatvori tu kapiju, pa otvori drugu - koja Je vodila na vrh neke planine.

Ledeni vetar duvao je kroz tu kapiju. Lan skide Bulena s konja. Narišma krenu da mu pomogne, ali Lan mu odmahnu, stenjući dok je prebacivao leš preko ramena. Prođe kroz kapiju i zagazi na sneg, a vetar ga zaseče po obrazima kao oštri noževi.

Spustio je Bulena, a onda kleknuo i nežno skinuo hadori s Bulenove glave, Lan će ga nositi u bitku - da bi Bulen mogao nastaviti da se bori - a onda će ga vratiti na telo kada bitka bude okončana. Bio je to stari malkijerski običaj. „Bio si dobar, Bulene“, tiho kaza Lan. „Hvala ti što nisi digao ruke od mene.“

Ustao je, mrveći sneg čizmama, pa prošao kroz kapiju držeći hadori. Narišma pusti da se kapija zatvori, a Lan ga zapita za planinu na kojoj je taj vrh - za slučaj da Narišma pogine u borbi - kako bi mogao da opet nađe Bulena.

Neće moći tako sačuvati sve malkijerske mrtve, ali bolje jedan nego nijedan. Lan obmota kožni hadori oko balčaka svog mača, odmah ispod krsnice, pa ga čvrsto veza. Pruži Mandarbove uzde jednom konjušaru, pa prinese prst njegovom nosu i pogleda ga pravo u tamne mastiljave oči. „Da više nisi grizao konjušare“, strogo upozori pastuva.

Nakon toga, Lan ode da potraži lorda Agelmara. Pronašao je tog zapovednika kako razgovara s Tenobijom ispred saldejskog dela tabora. Ljudi su sa zategnutim lukovima stajali u redovima od po dve stotine vojnika i gledali u nebo. Već je bio čitav niz dragkarskih napada. Dok je Lan prilazio, tle je počelo da se trese.

Vojnici nisu ni pisnuli. Već su se navikli na to. Zemlja je stenjala i ječala.

Golo stenovito tle pored Lana odjednom se rascepi. Dok se tle i dalje treslo, on odskoči gledajući sićušne pukotine kako se javljaju u kamenu - tanke kao vlasi kose. Bilo je nečeg duboko pogrešnog u vezi s tim pukotinama. Previše su mračne i previše duboke. Mada se zemlja još tresla, on je prišao i gledao te naprsline pokušavajući da ih dobro razabere uprkos zemljotresu.

To kao da su bile pukotine u ništavilo. Upijale su svetlost, usisavajući je. Kao da je gledao naprsline u stvarnosti.

Potresi se smiriše. Tama u pukotinama zadrža se još nekoliko otkucaja srca, pa onda nestade, a tanke naprsline postaše samo obične raspukline u kamenu. Lan oprezno kleknu da ih pobliže pogleda. Da li je on to zaista video ono što mu se učinilo da je video? Šta to znači?

Naježi se, pa se diže na noge i nastavi svojim putem. Nisu se samo ljudi umorili, pomislio je. Majka slabi.

Požuri da prođe kroz saldejski logor. Od svih koji su se borili kod Procepa, saldejski logor najbolje je uređen, pošto su ga vodile stroge žene njihovih zapovednika. Lan je većinu Malkijeraca koji ne mogu da se bore ostavio u Fal Dari, a i druge vojske su došle s malo ljudi koji nisu bili ratnici.

To nije saldejski običaj. Mada obično ne zalaze u Pustoš, žene u svim ostalim slučajevima idu u pohode sa svojim muževima. Sve do jedne umeju da se bore noževima i braniče logor do smrti ako se pojavi potreba za tim. Bile su od izuzetne koristi i na tom bojištu, naročito kada je reč o prikupljanju i raspodeli potrepština, kao i o staranju o ranjenicima.

Tenobija se opet sa Agelmarom raspravljala o taktici. Lan je slušao i gledao kako šijenarski veliki kapetan klima slušajući njene zahteve. Ona se prilično dobro razume u taktiku, ali je previše smela. Hoće da oni upadnu u Pustoš i napadnu troločka kotilišta.

Nakon izvesnog vremena, primetila je Lana. „Lorde Mandragorane“, pozdravi ga ona, odmeravajući ga pogledom. Ona je zgodna žena, plamenih očiju i duge crne kose. „Tvoj poslednji napad bio je uspešan?“

„Još Troloka je izginulo“, odgovori Lan.

„Vodimo slavnu bitku“, ponosno reče ona.

„Izgubio sam dobrog prijatelja.“

Tenobija zastade, pa ga pogleda pravo u oči, možda tražeći neko osećanje u njima. Lan ništa nije pokazao. Bulen je poginuo valjano. „Ljudi koji se bore zaslužili su slavu“, reče joj Lan, „ali bitka sama po sebi nije slavna. Jednostavno je to što jeste. Lorde Agelmare, porazgovarajmo.“

Tenobija se pomeri i pusti Lana da odvede Agelmara. Ostareli vojskovođa pogleda Lana sa zahvalnošću. Tenobija je neko vreme gledala, a onda ljutito otišla, koracima tako odsečnim da su dva stražara morala da požure za njom.

Ako je ne pripazimo, u nekom trenutku će i sama poći u bitku, pomislio je Lan. Glava joj je puna pesama i priča.

Zar nije upravo ohrabrio svoje ljude da pričaju te iste priče? Ne. Postoji razlika - oseća razliku. Učenje ljudi da prihvate da će možda poginuti i da poštuju, i slave čast poginulih... to se razlikuje od pevanja pesama o tome kako je predivno boriti se u prvim redovima.

Nažalost, da bi čovek naučio u čemu je razlika, mora da bude u pravim borbama. Svetlost dala da Tenobija ne uradi nešto previše nesmotreno. Lan se nagledao mladića s tim istim pogledom u očima. Rešenje za njih jeste da se na nekoliko nedelja teraju da rade do iscrpljenosti, vežbajući dok ne stignu do tačke kada samo razmišljaju o tome kada će u krevet, a ne o „slavi“ koju će jednoga dana zadobiti. Ali čisto sumnja da bi to bilo prikladno za kraljicu.

„Otkad se Kalijen venčao s Etenajilom, ona postaje sve nesmotrenija“, tiho kaza Agelmar polazeći s Lanom prema zadnjim redovima i klimajući glavom vojnicima u prolazu. „Mislim da je njemu polazilo za rukom da je pomalo smiruje, ali sada - kada ni on niti Bašer nisu tu da paze na nju...“ Uzdahnu. „Pa, bilo kako bilo - šta si hteo od mene, Dai Šane?“

„Dobro se borimo“, odgovori mu Lan. „Ali zabrinut sam zbog toga koliko su ljudi iznureni. Hoćemo li moći da zadržavamo Troloke?“

„U pravu si; neprijatelj će se s vremenom probiti kroz klanac“, odgovori Agelmar.

„Šta ćemo onda?“, upita Lan.

„Borićemo se ovde“, kaza mu Agelmar. „A onda, kada više ne budemo mogli da izdržimo, povući ćemo se kako bismo dobili na vremenu.“

Lan se ukoći. „Povući?“

Agelmar klimnu. „Ovde smo kako bismo usporili Troloke. To ćemo postići tako što ćemo in neko vreme zadržavati ovde, a onda se lagano povlačiti preko Šijenara.“

„Agelmare, nisam došao u Tarvinov procep da bih se povlačio.“

„Dai Sane, naveden sam da mislim kako si došao ovde da bi poginuo.“

Te reči su bile čista istina. „Agelmare, neću da po drugi put prepustim Malkijer Senci. Došao sam u Procep - a Malkijerci su me sledili ovamo - da pokažem Mračnome da nismo poraženi. Kada bih otišao nakon što smo uspeli da se odupremo...“

„Dai Sane“, tiho mu kaza lord Agelmar dok su hodali, „poštujem tvoju odluku da se boriš. Svi je poštujemo. Tvoj put ovamo nadahnuo je na hiljade ljudi. To možda nije bio tvoj cilj, ali to je bio cilj koji je Točak izatkao za tebe. Rešenost čoveka koji se posvetio pravdi ne može se tako lako zanemariti. Međutim, dođe vreme kada čovek mora da zastane i uvidi šta je važnije.“

Lan se ukopa u mestu i pogleda starog vojskovođu. „Pazi se, lorde Agelmare. To bezmalo zvuči kao da mi govoriš da sam sebičan.“

„I govorim ti, Lane“, reče mu Agelmar. „I jesi.“

Lan nije ni trepnuo.

„Došao si kako bi dao svoj život za Malkijer. To je samo po sebi plemenito. Međutim, pošto je Poslednja bitka počela, takođe je glupo. Potreban si nam. Ljudi će izginuti zbog tvoje tvrdoglavosti.“

„Nisam tražio da me slede. Svetlosti! Učinio sam sve što sam mogao da ih sprečim u tome.“

„Dai Šane, dužnost je teža od planine.“

Lan se. ovog puta lecnuo. Kada ga je poslednji put neko mogao običnim rečima naterati da to učini? Sećao se kada je tom načelu naučio jednog mladića iz Dve Reke - naivnog čobanina koji je strahovao od sudbine koju mu je Šara nametnula.

„Nekim ljudima“, nastavi Agelmar, „suđeno je da umru i oni strahuju od toga. Drugima je suđeno da žive i da predvode, pa im je to teško breme. Ako želiš da se boriš ovde sve dok poslednji čovek ne pogine - ti to možeš, a oni će ginuti sve vreme pevajući o slavi borbe. Ili možeš da učiniš ono što obojica moramo da učinimo. Da se povučeš kada budemo na to primorani) da se prilagodiš tome i da nastaviš da usporavaš i da ometaš Senku koliko god budeš mogao, dok ostale vojske ne budu mogle da nam pošalju pomoć.

Mi smo izuzetno pokretna vojna sila. Sve vojske poslale su ti svoju najbolju konjicu. Video sam devet hiljada pripadnika saldejske lake konjice kako savršeno izvodi složene manevre. Mi ovde možemo da nanesemo velike gubitke Senci, ali pokazuje se da je neprijatelj previše brojan. Brojniji nego što smo očekivali. Đok se budemo povlačili, nanosićemo im još više gubitaka. Naći ćemo način da im naplatimo svaki korak koji načinimo za vreme povlačenja. Đa, Lane. Ti si me postavio za glavnog vojskovođu na ovim bojnom polju - i to je moj savet za tebe. To se neće dogoditi danas, a možda ni za još nedelju dana, ali moraćemo da se povučemo.“

Lan je nemo nastavio da hoda. Pre nego što je stigao da smisli šta da odgovori, ugledao je prasak plave svetlosti u vazduhu. Znak iz Procepa za slučaj opasnosti. Jedinicama koje su upravo poslate na bojno polje potrebna je pomoć.

Razmisliću o tome, pomislio je Lan. Potiskujući iznurenost, pojurio je prema vezu za konje kamo je konjušar odveo Mandarba.

Ne mora da ode u taj napad. Samo što se vratio iz napada. Međutim, rešio je da svejedno pođe i tek tada shvatio da viče Bulenu da pripremi konja, pa se osetio kao budala. Svetlosti, navikao se da mu taj čovek pomaže.

Agelmarje u pravu, pomislio je Lan dok su konjušari strmoglavo hrlili da osedlaju Mandarba. Pastuv je bio nemiran, pošto je osećao njegovo raspoloženje. Sledite me - baš kao što me je Bulen sledio. Vodicu ih u smrt u ime propalog kraljevstva... vodiču samog sebe u tu istu smrt... je li to drugačije od onoga što radi Tenobija?

Nedugo potom, galopirao je prema odbrambenim redovima i video da su se Troloci skoro probili. Pridružio se odbrani - i te noći su izdržali. U nekom trenutku, neće moći da izdrže. Šta onda?

Onda... onda će opet napustiti Malkijer i učiniti ono što se mora.

Egvenina vojska okupila se u južnom delu Merilorskog polja. Bilo je predviđeno da Putuju u Kandor kada Elejnina vojska ode za Kaemlin. Randove snage još nisu ušle u Takandar, već su se premestile na severni deo polja, gde je lakše bilo prikupiti potrebne zalihe, kako bi se pripremile za polazak. Rand tvrdi da još nije pravi trenutak za njegov napad; Svetlost dala da napreduje sa Seanšanima.

Premeštanje tako mnogo ljudi ogromna je glavobolja. Aes Sedai otvaraju kapije u ogromnom redu, kao niz dovrataka duž neke velike gozbene dvorane. Vojnici prilaze u odredima i čekaju na svoj red da prođu. Većina najsnažnijih usmerivača ne bavi se tim poslom; oni će ubrzo usmeravati u borbi, a otvaranjem kapija samo će potrošiti preko potrebnu snagu pre nego što počne najvažniji posao.

Naravno, vojnici su se sklonili da Amirlin prođe. Pošto je isturena straža zauzela položaje s druge strane i pošto je logor podignut, došlo je vreme da ona prođe kroz kapiju. To jutro je provela sastajući se s Dvoranom pretresajući izveštaje o stanju potrepština i procenama zemljišta i krajolika. Bilo joj je drago što je dopustila da Dvorana preuzme veću ulogu u vođenju rata; Predstavnice su prilično mudre, pošto su mnoge od njih dobrano starije od jednog stoleća.

„Ne dopada mi se što smo primorani da čekamo ovoliko dugo“, reče Gavin jašući iza nje.

Ona ga pogleda.

„Verujem u procene generala Brina, a veruje mu i Dvorana“, odgovori Egvena dok su jahali pored Hijanskih Sadrugova. Svako od njih nosio je blistavi oklopni prsnik s Devet pčela Ilijana na nedrima. Pozdravljali su je, lica skrivenih iza prečaga kupastih kalpaka.

Nije baš sigurna da joj se dopada to što su oni u njenoj vojsci - biće odaniji Randu nego njoj - ali Brin je to uporno zahtevao. Tvrdio je da njenoj vojsci, iako je ogromna, nedostaje elitni odred kakav su Sadrugovi.

„I dalje mislim da je trebalo da pođemo ranije“, odgovori joj Gavin dok su njih dvoje prolazili kroz kapiju na granicu Kandora.

„Prošlo je svega nekoliko dana.“

„Nekoliko dana dok je Kandor u plamenu." Osećala je njegov bes zbog osujećenosti. Takođe je osećala da je on silno voli. Sada joj je suprug. Venčala ih je Silvijana - i to prethodne noći, u jednostavnom obredu. Egveni je i dalje neobično to što je ovlastila sopstveno venčanje. Ali šta drugo da radi, kada je ona najviša vlast?

Dok su ulazili u logor na kandorskoj granici, Brin je pojahao ka njima, usput izdajući štura naređenja izviđačkim jedinicama. Kada je stigao do Egvene, sišao je iz sedla i duboko se poklonio, pa joj poljubio prsten. Onda je opet uzjahao i nastavio da jaše. Uzevši u obzir to da je u suštini nateran da predvodi tu vojsku, pokazuje puno poštovanje. Naravno, on je izneo svoje zahteve, koji su ispunjeni - tako da je možda i on njih naterao na nešto. Predvođenje vojski Bele kule bilo je prilika za njega; niko ne voli da bude na silu umirovljen. To nije ni trebalo da se desi jednom velikom kapetanu.

Egvena primeti da Sijuan jaše pored Brina i nasmeši se od zadovoljstva. Sada je čvrsto vezan za nas.

Egvena prelete pogledom preko brda koja su se prostirala jugoistočnom granicom Kandora. Mada na njima nije bilo zelenila - kao ni u većem delu sveta - njihov mir i spokoj nisu ni nagoveštavali da je zemlja iza njih u plamenu. Prestonica države, Cačin, sada je sva u ruševinama. Pre nego što se povukla da se pridruži ostalim Krajišnicima u bitki kod Procepa, kraljica Etenajila je Egveni i Dvorani prepustila spasavanje stanovništva. Učinile su šta su mogle, šaljući kroz kapije izviđače da traže izbeglice po svim većim putevima, pa da ih vode na neko bezbedno mesto - ako uopšte negde postoji neko mesto koje je bezbedno.

Glavna troločka vojska napustila je spaljene gradove i sada se kreće jugoistočno prema brdima i reci što čine kandorsku granicu sa Arafelom.

Silvijana dojaha pored Egvene, ali naspram Gavina. Samo ga je ošinula pogledom - njih dvoje će morati da prestanu da reže jedno na drugo; to počinje da je umara - pre nego što je poljubila Egvenin prsten. „Majko.“

„Silvijana.“

„Primili smo izveštaj od Elejne Sedai.“

Egvena dopusti sebi da se nasmeši. Obe su, nezavisno jedna od druge, počele da zovu Elejnu njenim imenom iz Bele kule, umesto njenom svetovnom titulom. „I?“

„Ona predlaže da odredimo mesto gde će ranjenici moći da se šalju na Lečenje.“

„Razgovarale smo da se Žute premeštaju s jednog bojnog polja na drugo“, odgovori Egvena.

„Elejna Sedai je zabrinuta zbog izlaganja Žutih mogućim napadima“, reče Silvijana. „Hoće da bolnica bude na jednom mestu.“

„Majko, to bi zaista bilo bolje i delotvornije“, javi se Gavin češkajući se po bradi. „Gadno je i teško nalaziti ranjenike nakon bitke. Ne znam šta da mislim o tome da se sestre šalju da pročešljavaju poginule. Ovaj rat bi mogao da se otegne nedeljama, pa čak i mesečima, ako se pokaže da su veliki kapetani u pravu. S vremenom će Senka početi da napada pojedine Aes Sedai na bojnom polju.“

„Elejna Sedai je bila veoma... uporna“, primeti Silvijana. Lice joj bese bezizražajno, glas staložen, ali ipak joj je uspevalo da iznese krajnje nezadovoljstvo. Silvijana je veoma stručna u tome.

Pomogla sam da Elejna bude postavljena na čelo vojski, podsetila je Egvena samu sebe. Bilo bi loše da odbijem da je poslušam. A bilo bi loše i da je posluša. Možda će moći da ostanu prijateljice za sve ovo vreme.

„Elejna Sedai pokazuje mudrost i promišljenost“, kaza Egvena. „Reci Romandi da to mora tako da se uradi. Neka se čitav Žuti ađah okupi za Lečenje, ali ne u Beloj kuli.“

„Majko?" upita je Silvijana.

„Seanšani“, odgovori Egvena. Morala je da zadavi zmiju što se zamigolji duboko u njoj svaki put kada pomisli na njih. „Neću da se igram s mogućnošću da Žute budu napadnute dok su same i iznurene od Lečenja. Bela kula je ne samo izložena napadima, već je i u središtu neprijateljske pažnje - ako ne Seanšana a ono Senke.“

„To je dobro uočeno." Silvijana je zvučala nevoljno. „Ali gde drugde? Kaemlin je pao, a Krajine su previše izložene napadima. Tir?“

„Ne bih rekla“, odgovori Egvena. Ta zemlja je pod Randovom vlašću, a i previše je očigledna. „Pošalji glasnika Elejni da zatraži predloge. Možda će Prva od Majena biti voljna da obezbedi odgovarajuću zgradu - neku veliku." Egvena poče da lupka po sedlu. „Pošalji Prihvaćene i polaznice sa Žutima. Ne želim da te žene budu na bojnom polju, ali njihova snaga može da se iskoristi za Lečenje.“

Povezane s nekom Žutom, i najslabije polaznice mogu da doprinesu svojom snagom, kolika je tolika je, pa da spasu nečiji život. Mnoge će biti razočarane; zamišljale su kako ubijaju Troloke. Pa, ovako će doprinositi ratu a neće smetati, pošto nisu obučene za borbu.

Egvena se osvrnu. Prolaženje kroz kapije neće se skoro završiti. „Silvijana, prenesi Elejni Sedai šta sam rekla“, naredi Egvena. „Gavine, hoću da uradim nešto.“

Cubajna su zatekli kako nadgleda postavljanje zapovedničkog logora u jednoj dolini zapadno od reke koja je razgraničavala Kandor od Arafela. Poći će u tu brdovitu zemlju kako bi sačekali Troloke, poslaće jedinice da ih napadaju u okolnim dolinama, a strelce će postaviti na brda skupa sa odbrambenim odredima. Plan im je da iz sve snage napadnu Troloke i da im nanesu što više gubitaka dok ovi pokušavaju da zauzmu brda. Ostale jedinice napašće neprijateljska krila dok će odbrambene jedinice braniti brda što je duže moguće.

Svi su izgledi da će s vremenom biti isterani iz tih brda i da će preći granicu i zaći u Arafel, ali na širokoj arafelskoj ravnici njihova konjica će biti od veće koristi. Egvenina vojska, baš kao Lanova, za cilj ima da uspori Troloke dok Elejna ne pobedi one na jugu. Najbolje bi bilo kada bi mogli da izdrže dok ne stignu pojačanja.

Cubajn je pozdravi i povede u šator već podignut u blizini. Egvena sjaha i krenu da uđe, ali Gavin je uhvati za ruku. Ona uzdahnu, pa klimnu i pusti ga da uđe prvi.

Unutra je prekrštenih nogu na podu sedela Seanšanka koju je Ninaeva zvala Egeanin, mada je ta žena uporno tražila da je oslovljavaju s Lejlvin. Tri pripadnika Garde kule držala su na oku nju i njenog ilijanskog supruga.

Lejlvin diže pogled čim Egvena uđe, pa se smesta diže na kolena i skladno pokloni, čelom dodirujući pod šatora. Njen suprug postupi kao ona, mada je izgledalo kao da to čini nevoljnije. Možda je samo gori glumac od nje.

„Napolje“, naredi Egvena stražarima.

Nisu se raspravljali, mada su se povlačili veoma sporo. Kao da ona ne može da izađe na kraj s dvoje ljudi koji ne mogu da usmeravaju, a još je i njen Zaštitnik s njom. Muškarci.

Gavin zauze položaj sa strane, tako da je ona mogla da se obrati zatvorenicima. „Ninaeva mi kaže da ti se donekle može verovati“, obrati se Egvena Lejlvin. „O, sedi lepo. U Beloj kuli niko se ne klanja tako nisko, čak ni najniže sluge.“

Lejlvin sede, ali pogled joj i dalje bese spušten. „Izneverila sam dužnost koja mi je bila poverena i, čineći to, ugrozila sam čak i Šaru.“

„Da“, saglasi se Egvena. „Grivne. Svesna sam toga. Želiš li priliku da se iskupiš za taj greh?“

Žena se opet pokloni tako što čelom dodirnu pod. Egvena uzdahnu, ali pre nego što stiže da naredi toj ženi da ustane, Lejlvin progovori: „Tako mi Svetlosti i nade u spasenje i ponovno rođenje“, kaza Lejlvin, „zavetujem se da ću te služiti i štititi, Amirlin, vladarko Bele kule. Tako mi Kristalnog trona i caričine krvi, vezujem se za tebe da u svemu postupam kako zapovedaš i da tvoj život stavljam ispred svoga. Pod Svetlošću, neka bude tako." A onda poljubi pod.

Egvena je zgranuto pogleda. Takav zavet izdao bi samo Prijatelj Mraka. Naravno, svi Seanšani su veoma blizu tome da budu Prijatelji Mraka.

„Zar misliš da nisam dobro čuvana?" upita je Egvena. „Zar misliš da mi je potreban još jedan sluga?“

„Samo mislim kako da odužim svoj dug“, odgovori Lejlvin.

Egvena u njenom glasu začu ukočenost i ogorčenost. To joj se činilo uverljivim. Toj ženi se ni najmanje nije dopadalo što se tako ponižava.

Egvena uznemireno prekrsti ruke. „Sta možeš da mi kažeš o seanšanskoj vojsci, o njenoj opremi i brojnom stanju, kao i o onome što carica namerava?“

„Amirlin, ja znam neke stvari“, odgovori Lejlvin. „Ali bila sam kapetan broda. Ono što znam - znam o seanšanskoj mornarici, a to će ti malo koristiti.“

Naravno, pomislila je Egvena. Pogleda Gavina, a on slegnu ramenima.

„Molim te“, tiho joj kaza Lejlvin. „Dopusti mi da ti se nekako dokažem. Malo toga mi je ostalo. Čak sam i ime izgubila.“

„Najpre ćeš mi“, reče joj Egvena, „pričati o Seanšanima. Uopšte me ne danima šta ti misliš, je li nešto nebitno ili ne. Sve što mi kažeš može da bude korisno." Ili će možda otkriti da je Lejlvin zapravo lažljivica, što će biti jednako korisno. „Gavine, donesi mi stolicu. Saslušaću šta ona ima da kaže. A nakon toga, videćemo šta ćemo...“

Rand je listao hrpu mapa, beležaka i izveštaja. Stajao je s rukama prekrštenim iza leđa, a na stolu mu je gorela jedna svetiljka. Zaštićen staklom, plamen je poigravao kako je promaja duvala kroz šator u kom je Rand stajao potpuno sam.

Je li plamen živ? Hrani se i kreće se. Možeš da ga ugušiš, pa dakle na neki način i diše. Šta znači biti živ?

Može li ideja da bude živa?

Svet bez Mračnoga. Svet bez zla.

Rand se opet posveti kartama. Zadivilo ga je to što je video. Elejna se dobro pripremila. Nije prisustvovao sastancima na kojima su se dogovarale sve bitke. Sva pažnja bila mu je uprta ka severu. Ka Šajol Gulu. Ka svojoj sudbini. Svom grobu.

Mrzi to što te vojne karte, s beleškama o jedinicama i vojskama, ljudske živote svode na žvrljotine na hartiji. Svode ih na brojeve i suvoparne podatke. O, on otvoreno priznaje da je jasnoća - odstojanje - od suštinske važnosti za zapovednika na bojnom polju. Ali on to svejedno mrzi.

Tu pred njim je plamen koji živi, ali tu su i ljudi koji su mrtvi. Sada kada on ne može sam da predvodi rat, nadao se da će se kloniti takvih karti. Znao je da će žaliti za vojnicima koje ne može da spase, ako bude video te pripreme.

Odjednom se naježi, a dlačice na rukama mu se nakostrešiše - i telom mu se pronese drhtaj negde na pola puta između uzbuđenja i užasa. Neka žena usmerava.

Rand diže glavu i ugleda Elejnu kako se ukipila na ulazu u šator. „Svetlosti!" uzviknu ona. „Rande! Sta tražiš ovde? Pokušavaš li da presvisnem od straha?“

On se okrenu, šireći prste preko vojnih mapa, pa je odmeri od glave do pete. E to je život. Rumeni obrazi, zlatna kosa s primesama meda i ruže, oči koje bukte kao lomače. Njena grimizna haljina bila je takvog kroja da se videlo kako joj je trbuh narastao od dece koju nosi. Svetlosti, prelepa je.

„Rande al’Tore?" upita ga Elejna. „Hoćeš li da razgovaraš sa mnom, ili bi da još zveraš u mene?“

„Ako ne mogu da zveram u tebe, u koga mogu?" upita je Rand.

„Nemoj da mi se tako ceriš, seljačiću“, odvrati mu ona. „Zar si se zaista ušunjao u moj šator? Šta li će ljudi da kažu?“

„Reći će da sam želeo da te vidim. Sem toga, nisam se ušunjao. Stražari su me pustili.“

Ona prekrsti ruke. „Meni nisu rekli da su te pustili unutra.“

„Zamolio sam ih da ti ne kažu.“

„Onda se zaista jesi ušunjao." Elejna prođe pored njega tako da ga očeša. Mirisala je predivno. „Kao da mi nije dosta jedne Avijende...“

„Nisam hteo da me obični vojnici vide“, odgovori joj Rand. „Brinuo sam da če to uneti metež u tvoj logor. Zamolio sam stražare da ne spominju da sam ovde." Priđe joj, pa je dodirnu po ramenu. „Morao sam da te vidim još jednom, pre nego...“

„Video si me na Meriloru.“

„Elejna...“

„Zao mi je“, kaza ona i opet se okrenu licem prema njemu. Jeste mi drago što te vidim i jeste mi drago što si došao. Samo pokušavam da utuvim u glavu kako se ti uklapaš u sve ovo. Kako se mi uklapamo u sve ovo.“

„Ne znam“, odgovori joj Rand. „To nikada nisam shvatio. Zao mi je." .

Ona uzdahnu, pa sede u stolicu pored svog stola. „Valjda je dobro otkriti da ima ponečeg što ti ne možeš da popraviš tako što ćeš mahnuti rukom,“

„Elejna, mnogo toga ja ne mogu da popravim." On baci pogled na sto i karte na njemu. „Previše toga.“

Ne razmišljaj o tome.

On kleknu pred nju, a ona izvi obrvu i zadrža je tako sve dok je on ne dodirnu po trbuhu - isprva kolebljivo. „Nisam znao“, reče joj. „Ne doskora - do noć pre sastanka. Priča se da nosiš blizance?“

„Da.“

„Dakle, Tam će biti deda“, reče Rand. „A ja ću biti...“

Kako da se čovek ponaša kada dobije takve vesti? Da li bi to trebalo da ga uzdrma, da mu sve okrene naglavačke? Rand se nagledao iznenađenja. Cinilo mu se kao da više ne može ni da korakne a da se čitav svet ne promeni oko njega.

Ali ovo... ovo nije iznenađenje. Otkrio je da se duboko u sebi nadao da će jednoga dana biti otac. To se dešava. To ga ispunjava toplinom. Jedna stvar na svetu odvija se kako treba, makar se mnoge odvijale pogrešno.

D e c a . Njegova deca. On sklopi oči, pa udahnu uživajući u toj pomisli.

Nikada ih neće upoznati. Ostaviće ih bez oca i pre nego što budu rođeni. Ali - i Džanduin je ostavio Randa bez oca - on je ispao kako treba. Samo ponegde neotesan.

„Kakva ćeš im imena dati?" upita Rand.

„Ako jedno od njih bude dečak, mislila sam da se zove Rand.“

Rand se ukoči dok ju je dodirivao po trbuhu. Je li to bio pokret? Udar nogom?

„Ne“, tiho je zamoli Rand. „Elejna, molim te - nemoj nijednom detetu dati ime po meni. Pusti ih neka žive svoje živote. Moja senka će svejedno biti preduga.“

„U redu.“

On diže glavu i pogleda je pravo u oči, pa vide kako mu se smeši s ljubavlju. Ona prisloni dlan uz njegov obraz. „Bićeš ti dobar otac.“

„Elejna...“

„Ni reč o tome“, prekide ga ona dižući jedan prst. „Neću da slušam priču o smrti i o dužnosti.“

„Ne možemo da zanemarujemo ono što će se dogoditi.“

„Ne moramo se ni stalno baviti tim“, odvrati ona. „Rande, naučila sam te šta znači biti vladar, ali izgleda da sam zaboravila da ti kažem jedno - u redu je pripremati se za najgore, ali ne smeš da se opterećuješ time. Ne smeš da se usredsređuješ na to. Jedan vladar mora iznad svega imati nadu.“

„Gajim ja nadu“, odgovori Rand. „Gajim nadu za tebe, za svet, za sve koji moraju da se bore. To ne menja činjenica da sam prihvatio svoju smrt.“

„Dosta“, odgovori mu ona. „Više nema priče o ovome. Noćas ću u miru večerati sa čovekom kojeg volim.“

Rand uzdahnu, ali ustade pa sede u stolicu pored njene dok je ona otišla do ulaza da pozove stražare i kaže da donesu večeru.

„Možemo li da razgovaramo makar o taktici?" upita je Rand. „Zaista sam zadivljen onim što si ovde postigla. Mislim da ni ja ne bih bolje uradio posao.“

„Većinu toga uradili su veliki kapetani.“

„Video sam tvoje zabeleške“, odgovori joj Rand. „Bašer i ostali su izvanredne vojskovođe - čak bi se moglo reći da su briljantni - ali oni razmišljaju svako o svojoj bitki. Neko mora da ih usaglašava, a ti to radiš veličanstveno. Nadarena si za ovo.“

„Nisam“, odgovori mu Elejna. „Ali jesam provela čitav život kao kći naslednica Andora i bila sam pripremana za moguće predstojeće ratove. Za to što vidiš u meni zahvali generalu Brinu i mojoj majci. Jesi li u mojim beleškama video nešto što bi izmenio?“

„Od Kaemlina do Bremske šume ima više od stotinu pedeset milja, a ti tamo nameravaš da uhvatiš vojsku Senke u zasedu“, primeti Rand. „To je opasno. Sta ako tvoje jedinice budu pregažene pre nego što stignu do šume?“

„Sve se oslanja na to da će oni stići do šume pre Troloka. Jedinice kojima ćemo ih napadati imaće najsnažnije i najbrže atove. Nema nikakve sumnje da će to biti iznurujuća trka i da će konji biti na ivici smrti pre nego što stignu do šume, ali nadamo se da će tada i Troloci biti u lošem stanju, što bi trebalo da nam olakša posao.“

Dok su njih dvoje razgovarali o taktici, veče se pretvorilo u noć. Sluge su došle i donele večeru, koja se sastojala od čorbe i mesa divljeg vepra. Rand je želeo da se njegovo prisustvo u logoru zadrži u tajnosti, ali sada kada sluge znaju za njega, od toga nema ništa.

Seo je da jede i utopio se u razgovor sa Elejnom. Koje bojište je u najvećoj opasnosti? Kog velikog kapetana bi trebalo da podržava kada se oni raspravljaju, što se često dešava? Kako će se sve to odvijati s Randovom vojskom, koja još čeka pravi trenutak da napadne Šajol Gul?

Taj razgovor ga je podsetio na vreme koje su proveli u Tiru, kada su jedno drugome krali poljupce u Kamenu, a sve to između časova političke obuke. Rand se tada zaljubio u nju. Zaista zaljubio, a ne samo divio kao onda kada je pao sa zida i ugledao princezu - tada nije razumeo ljubav ništa više nego što neki seljačić koji mlatara mačem razume šta je rat.

Njihova ljubav nastala je iz stvari koje su im zajedničke. Sa Elejnom on može da razgovara o politici i o teretu vlasti. Ona to razume. Zaista razume - i to bolje od svih drugih koje on poznaje. Ona dobro zna šta znači donositi odluke koje hiljadama ljudi menjaju život:Razume šta znači pripadati narodu jedne države. Randu je potpuno neverovatno to što su i dalje povezani, iako su tako često bivali razdvojeni. Zapravo, ima utisak da je njihova povezanost još jača - sada kada je Elejna kraljica, sada kada njihova deca rastu u njoj.

„Lecnuo si se“, primeti Elejna.

Rand diže pogled sa svoje čorbe. Elejnina večera bila je tek napola pojedena - on ju je terao da prilično priča. Ali izgleda da je svejedno završila s jelom, pošto je držala šolju toplog čaja.

„Šta sam?“, upita je Rand.

„Lecnuo si se. Kada sam spomenula odrede koji se bore za Andor, ti si se trznuo - samo malčice.“

Nije iznenađujuće što je ona primetila - Elejna ga je i naučila da prepoznaje bitne promene u izrazu ljudi s kojima razgovara.

„Svi ti ljudi bore se u moje ime“, objasni joj Rand. „Tako mnogo ljudi koje čak i ne poznajem poginuće u moje ime.“

„To je oduvek bilo breme vladara koji ratuje.“

„Trebalo bi da mogu da ih zaštitim“, reče joj Rand.

„Rande al’Tore, ako misliš da možeš da zaštitiš ama baš sve, nisi ni izbliza pametan kao što se pretvaraš da jesi.“

On je pogleda pravo u oči. „Ne mislim, ali teško mi pada njihova smrt. Osećam se kao da bi trebalo da učinim nešto više, sada kada se sećam. Pokudo je da me slomi - ali nije uspeo.“

„Je li se to dogodilo onog dana na Zmajevoj planini?“

On o tome nije pričao ni s kim. Primače svoju stolicu bliže njenoj. „Tamo sam shvatio da sam se previše oslanjao na snagu. Želeo sam da budem čvrst - veoma čvrst. Terajući sebe da budem takav, doveo sam se u opasnost da prestanem da marim. To bi bilo pogrešno. Da bih pobedio - moram da marim. Nažalost, to znači da moram dozvoliti sebi da osećam bol zbog njihove smrti.“

„A sada se sećaš Lijusa Terina?" prošapta ona. „Svega što je on znao? Ne pretvaraš se?“

„Ja jesam on. Oduvek sam i bio. Sada se sećam toga.“

Elejna uzdahnu i razrogači oči. „Kakva prednost"

Od svih ljudi kojima je to ispričao, samo se ona ponela ovako. Kakva predivna žena.

„Imam sve to znanje, ali ono mi ne govori šta da uradim." Ustade i poče da korača po šatoru. „Elejna, trebalo bi da mogu sve ovo da popravim. Niko više ne bi smeo da pogine zbog mene. Ovo je moja bitka. Zašto bilo ko drugi mora. da toliko pati zbog mene?“

„Osporavaš nam pravo da se borimo?“, upita ga ona i ispravi se u stolici.

„Ne, naravno da ne“, odgovori joj Rand. „Tebi ne bih mogao ništa da uskratim. Samo bih voleo da nekako... da nekako mogu da učinim da sve ovo prestane. Zar ne bi trebalo da je moja žrtva dovoljna?“

Ona ustade i uze ga za ruku, a on se okrenu da je pogleda.

Ona ga onda poljubi.

„Volim te“, reče mu. „Ti jesi kralj. Ali ako budeš pokušao da osporiš pravo čestitim žiteljima Andora da se brane i da se bore u Poslednjoj bitki..." Oči joj sevnuše, a obrazi porumeneše. Svetlosti! Zaista se naljutila zbog njegovih primedaba.

Nikada mu baš nije bilo jasno šta će ona kazati ili uraditi - i to ga je uzbuđivalo. Bila je to uzbuđenost nalik na posmatranje noćnog cveća, kada čovek zna da je to što će videti prelepo, ali ne zna kakav će tačno oblik ta lepota poprimiti.

„Rekao sam da ti neću osporiti pravo da se boriš“, reče joj Rand.

„Rande, nije reč samo o meni. Reč je o svima. Možeš li to da razumeš?“

„Valjda mogu.“

„Dobro." Elejna sede i srknu čaj, pa se namršti.

„Pokvario se?" upita je Rand.

„Da, ali navikla sam se. Ipak, sve je toliko pokvareno da je skoro gore nego da ništa ne pijem.“

Rand joj priđe i uze šolju od nje. Držao ju je neko vreme, ali nije usmeravao. „Doneo sam ti nešto. Zaboravio sam da pomenem.“

„Čaj?“

„Ne, čaj je samo sporedna stvar." Vratio joj je šolju, a ona je srknula.

A onda je razrogačila oči. „Predivan je. Kako ti to polazi za rukom?“

„Ne radim to ja“, odgovori joj Rand sedajući. „To radi Šara.“

„A1L.“

„Ja sam ta veren“, odgovori joj Rand. „Razne stvari se dešavaju oko mene - nepredvidljive stvari. Dugo je vladala ravnoteža. U jednom gradu, neko bi nenadano otkrio veliko blago pod stepeništem. U sledećem gradu koji bih posetio, ljudi bi otkrili da je njihov novac lažan i da su ga dobili od neke vešte varalice.

Ljudi su umirali na stravične načine, dok su drugi bivali čudesno spaseni - i to potpuno slučajno. Smrti i rođenja. Brakovi i razvodi. Jednom sam video kako pero pada s neba i to šiljatim delom nadole, tako da se zabilo u blato i ostalo tako. Narednih deset pera palo je na potpuno isti način. Sve je to bilo potpuno nasumično. Dve strane novčića bačenog u vazduh.“

„Ovaj čaj nije nasumičan.“

„Da, jeste“, odgovori joj Rand. „Ali, vidiš, u poslednje vreme meni pada samo jedna strana novčića. Neko drugi radi loše stvari. Mračni u svet ubacuje užas i izaziva smrt, zlo, ludilo. Ali Sara... Sara je ravnoteža. I tako Sara radi kroz mene, kako bi pružala suprotnost tome. Sto se Mračni više trudi, to je ono što se oko mene dešava - moćnije.“

„Trava koja raste“, poče da nabraja Elejna. „Raspršivanje oblaka. Hrana koja se ne kvari...“

„Da.“ Pa, povremeno su mu od pomoći bile neke druge sitne varke, ali njih nije pomenuo. Gurnu ruku u džep i izvadi jednu vrećicu.

„Ako je tačno to što kažeš“, odgovori Elejna, „onda na svetu nikada ne može zavladati dobro.“

„Naravno da može.“

„Zar se Šara neće dovesti u ravnotežu?“

On se pokoleba. Takvo razmišljanje bilo je preblizu ohome kako je on počeo da razmišlja pre onoga što se desilo na Zmajevoj planini - da nema nikakvog izbora, da je tok njegovog života predodređen. „Sve dok mi marimo“, odgovori joj Rand, „postojaće dobro. Sara se ne bavi osećanjima - čak ne ni dobrom ili zlom. Mračni je sila koja potiče van Šare i na nju utiče silom.“

A Rand će to okončati. Ako bude mogao.

„Evo“, kaza joj Rand. „Poklon koji sam spomenuo." On gurnu vrećicu Prema njoj.

Ona ga radoznalo pogleda. Razveza vrećicu, pa iz nje izvadi malu statuu £ene. Stajala je potpuno uspravno i bila ogrnuta šalom preko ramena, mada nije ličila na neku Aes Sedai. Lice joj je bilo zrelo, staro i mudro - zračila je mudrošću i imala osmeh na licu.

„Je li ovo angreal?" upita Elejna.

„Ne. To je Seme.“

„... Seme?“

„Ti imaš talenat da praviš ter'angreale“, odgovori joj Rand. „Da bi se napravili angreali, potrebno je primeniti drugi postupak. Taj postupak počinje ovim - predmetom koji je stvoren da isisava tvoju Moć i da je usađuje u nešto drugo. To traži vreme i oslabiće te na nekoliko meseci, pa zato ne bi trebalo to da pokušavaš dok smo u ratu. Ali setio sam se bebe kada sam ovo pronašao, potpuno zaboravljeno. Pitao sam se šta bih mogao da ti dam.“

„O, Rande, i ja imam nešto za tebe." Zurno je prišla kovčežiću od belokosti ukrašenom draguljima koji je stajao na jednom sklopivom stočiću i iz njega izvadila mali predmet. Bio je to bodež kratkog i tupog sečiva, s drškom od jelenskog roga obmotanom zlatnom žicom.

Rand ga sumnjičavo pogleda. „Elejna, nemoj da se uvrediš, ali ovo mi izgleda kao jadno oružje.“

„To je ter angreal - možda će ti biti od koristi kada odeš u Šajol Gul. Ako ga nosiš sa sobom, Senka neće moći da te vidi." Ona pruži ruku i dodirnu ga po licu.

On položi šaku preko njene.

Ostali su zajedno do kasno u noć.