Sećanje na svetlost

4 Prednosti veze

„... I to je kraj“, završila je Pevara, sedeći naslonjena o zid.

Androl je osećao šta ona oseća. Sedeli su u ostavi gde su se borili protiv Taimovih ljudi i čekali su Emarina - koji je tvrdio kako može naterati Dobsera da progovori. Androl nije vešt kada je reč o ispitivanju. Miris žita preobratio se u kiseli vonj. Ponekad se iznenada kvari.

Pevara se stišala i u glasu i u sebi dok je pričala o tome kako su njenu porodicu ubili njihovi stari prijatelji.

„I dalje ih mrzim“, govorila je. „Sada mogu da razmišljam o svojoj porodici a da ne osećam bol, ali Prijatelji Mraka... njih mrzim. Makar sam izvojevala nekakvu osvetu, pošto ih Mračni svakako nije odbranio. Čitave svoje živote proveli su sledeći ga i nadajući se da će dobiti svoje mesto u njegovom novom svetu, samo da bi Poslednja bitka nastupila dugo nakon njihove smrti. Pretpostavljam da ovi koji su sada živi neće proći ništa bolje od njih. Cim pobedimo u Poslednjoj bitki, on će se dočepati njihovih duša. Nadam se da će njihova kazna biti duga.“

„Zar si toliko sigurna da ćemo pobediti?“, upita Androl.

„Naravno da ćemo pobediti. Androle, to uopšte nije pod znakom pitanja. Ne smemo ni dozvoliti da bude.“

On klimnu. „U pravu si. Nastavi.“

„Više nema šta da se kaže. Baš je čudno ispričati tu priču nakon svih ovih godina. Dugo nisam mogla to ni da pomenem.“

Prostorijom zavlada tišina. Dobser je visio u vazduhu, licem prema zidu, a Pevara mu je tkanjima zapušila uši. Druga dvojica su još u nesvesti. Androl ih je snažno udario i ona ima nameru da se postara da se ne bude u skorije vreme.

Pevara ih je stavila pod štitove, ali ne može da održava tri štita istovremeno ako pokušaju da se oslobode. Aes Sedai obično koriste više od jedne sestre za jednog muškarca. Za jednog usmerivača, bio taj snažan ili ne, nije moguće da održava tri štita. Mogla bi da ih zaveže i pusti, ali Taim je Aša’manima odredio da vežbaju kako da pobegnu ispod zavezanog štita.

Da, najbolje bi bilo da se postara da se ta dvojica i ne probude, ali ma koliko bilo korisno i svrsishodno da ih jednostavno zakolje, ne može naterati sebe da to uradi. Umesto toga, poslao je sićušnu nit satkanu od Duha i Vazduha da im dodirne kapke. Morao je da se posluži jednim jedinim tkanjem, i to slabim, ali pošlo mu je za rukom da svima dodirne oči. Znaće ako ti kapci makar zatrepere. To će morati da bude dovoljno.

Pevara je i dalje razmišljala o svojoj porodici. Govorila je istinu; zaista mrzi Prijatelje Mraka. Sve njih. To je odmerena mržnja i nimalo razuzdana, ali i dalje je snažna - čak i nakon svih tih godina.

Nikada to ne bi očekivao od te žene, koja se tako često smešila. Oseća njenu bol. I, veoma čudno, oseća da je... usamljena.

„Moj otac se ubio“, reče Androl, i ne nameravajući.

Ona ga pogleda.

„Majka mi se godinama pretvarala da je to bio nesrećan slučaj“, nastavi Androl. „To je izveo tako što je u šumi skočio s litice. Prethodnu noć je seo s njom da porazgovara i objasnio joj je šta će da uradi.“

„Zar nije pokušala da ga zaustavi?” zgranuto upita Pevara.

„Ne“, odgovori Androl. „Svega nekoliko godina pre nego što je pala u poslednji majčin zagrljaj, pošlo mi je za rukom da izvučem neke odgovore iz nje. Bila je prestravljena od njega. To me je zapanjivalo; on je oduvek bio tako nežan. Sta li se to u njemu promenilo tih poslednjih nekoliko godina da bi ona počela da od njega strahuje?" Androl se okrenu da pogleda Pevaru. „Ispričala mi je da je video neke stvari u senkama. Da je počeo da ludi.“

„Ah...“

„Pitala si me zašto sam došao u Crnu kulu. Htela si da znaš zašto sam tražio da budem ispitan. Pa, ovo što jesam, za mene je odgovor na pitanje. Govori mi ko je bio moj otac i zašto je učinio to što je smatrao da treba da učini.

Sada već prepoznajem znake. Posao nam je išao predobro. Otac je nalazio kamenolome i žile metala koje niko drugi nije mogao da nađe. Ljudi su ga unajmljivali da im nalazi vredne naslage metala. Bio je najbolji. Neprirodno dobar. Pevara, na kraju sam... video to u njemu. Bilo mi je samo deset godina, ali sećam se. Strah u njegovim očima. Sada znam čega se plašio." Pokoleba se. „Moj otac je skočio sa one litice da bi spasao život svoje porodice.“

„Žao mi je“, kaza mu Pevara.

„Pomaže mi to što znam šta sam i šta je on bio.“

Opet je počela kiša, a nabrekle kapi tukle su po prozorima kao obluci. Vrata se otvoriše i Emarin - napokon - proviri unutra. Kad ugleda Dobsera kako visi u vazduhu, licem mu prelete izraz olakšanja. Tek tada ugleda drugu dvojicu i lecnu se. „Šta se vas dvoje to učinili?“

„Ono što je moralo da se učini“, ogovori mu Androl ustajući. „Zašto si se toliko zadržao?“

„Umalo da nisam otpočeo novi sukob s Koterenom“, odgovori mu Emarin i dalje zureći u dva zarobljena Aša’mana. „Andrale, mislim da više nemamo vremena. Nismo ih pustili da nas izazovu, ali Koteren je delovao razdraženo - više nego obično. Mislim da nas oni neće još dugo trpeti.“

„Pa, svejedno moramo da požurimo zbog ovih zarobljenika“, primeti Pevara pomerajući Dobsera kako bi oslobodila mesta za Emarina. „Zaista misliš da ga možeš naterati da progovori? Imala sam prilike da ispitujem Prijatelje Mraka. Teško se slamaju.“

„Ah“, odgovori Emarin, „ali ovo nije Prijatelj Mraka. Ovo je Dobser.“

„Mislim da to nije zaista on“, kaza Androl, odmeravajući čoveka koji je vezan lebdeo. „Ne mogu da prihvatim da neko može biti nateran da služi Mračnome.“

Osećao je Pevarino neslaganje; ona zaista misli da se to tako dešava. Objasnila mu je da svako ko usmerava može biti Preobraćen. Stari spisi govore o tome.

Androlu se utroba prevrtala i od pomisli na to. Naterati nekoga da bude zao? To ne bi trebalo da je moguće. Sudbina tera ljude raznim putevima, stavlja ih u strašne okolnosti, čini da izgube živote a ponekad i zdrav razum. Ali izbor da li služiti Mračnome ili Svetlosti... začelo je izbor koji nikome ne sme da se uskrati.

Androlu je dovoljan dokaz bila sena koju je video u Dobserovim očim. Čoveka kojeg je poznavao više nema; ubijen je i u njegovo telo stavljeno je nešto drugo - nešto zlo. Nova duša. Mora da je to.

„Sta god da je on“, govorila je Pevara, „i dalje sumnjam da ga možeš naterati da progovori.“

„Najbolja ubeđivanja“, odgovori joj Emarin, ruku sklopljenih iza leda, „upravo su ona koja nisu postignuta silom. Pevara Sedai, budi ljubazna pa ukloni tkanja s njegovih ušiju, tako da može da čuje - ali ukloni ih što je manje moguće, kao da je tkanje vezano, pa se razvezuje. Hoću da čuje ono što ću za koji trenutak reći.“

Ona ga posluša. Makar je Androl pretpostavio da je poslušala. To što su dvostruko povezani ne znači da mogu da vide tkanja jedno drugome. Međutim, osećao je njenu uznemirenost. Razmišljala je o Prijateljima Mraka koje je nekada ispitivala, i priželjkivala je... nešto. Možda neku alatku koju je koristila protiv njih?

„Zaista mislim da se možemo sakriti na mom posedu“, bahato reče Emarin.

Androl trepnu. Taj čovek se sada drži uspravnije, ponosnije... kao da je neka vlast. Glas mu je postao glasan i nehajan. Za tren oka, pretvorio se u velmožu.

„Nikome neće biti ni na kraj pameti da nas tamo traži“, nastavi Emarin. „Prihvatiću vas za svoje saradnike, a oni najniži među nama - na primer, mladi Evin - mogu da stupe u moju službu kao sluge. Ako to odigramo kako valja, možemo da osnujemo sopstvenu Crnu kulu, koja će biti takmac ovoj.“

„Ja... ne znam koliko bi to bilo pametno“, odgovori mu Androl, prateći ga u njegovoj obmani.

„Tišina“, naredi Emarin. „Pitaću te za mišljenje kada me ono bude zanimalo. Aes Sedai, jedini način da postanemo ravnopravni s Belom i Crnom kulom jeste da osnujemo mesto gde će muški i ženski usmerivači raditi u saglasju. Svojevrsnu... Sivu kulu.“

„To je zanimljiv predlog.“

„To je jedino što ima smisla“, odvrati joj Emarin, pa se okrenu ka njihovom zatočeniku. „On ne može da čuje ono što pričamo?“

„Ne“, odgovori Pevara.

„Onda ga pusti. Hoću da razgovaram s njim.“

Pevara ga kolebljivo posluša. Dobser pade na pod, jedva se zaustavivši da se ne prospe po zemlji. Na tren se zatetura, pošto ga noge nisu slušale, a onda mu pogled smesta polete prema izlazu.

Emarin pruži ruku iza leđa, pa izvadi nešto što mu je bilo zadenuto za Pojas i baci to na pod. Vrećica. Zazvečala je kada je pala. „Gazda Dobsere“, reče mu Emarin.

„Sta je to?“, upita Dobser, bojažljivo kleknuvši da uzme vrećicu. Pogleda u nju, a oči mu se primetno razrogačiše.

„Isplata“, odgovori Emarin.

Dobser ga pogleda ispod oka. „A šta treba da uradim?“

„Pogrešno si me razumeo, gazda Dobsere“, kaza mu Emarin. „Ne tražim ništa od tebe. Plaćam ti u znak izvinjenja. Poslao sam Androla da te zamoli za pomoć, a on je izgleda... prestupio preko ograničenja zacrtanih u uputstvima koja sam mu dao. Samo sam hteo da razgovaram s tobom. Namera mi nije bila da budeš umotan u Vazduh i mučen.“

Dobser se sumnjičavo osvrnu. „Emarine, odakle ti ovoliki novac? Zašto misliš da možeš da počneš da izdaješ naređenja? Ti si samo borac..." Opet se zagleda u vrećicu.

„Vidim da smo se razumeli“, reče mu Emarin smešeči se. „Dakle, nećeš razotkriti moju fasadu?“

„Ja..." Dobser se namršti. Pogleda Velina i Limsa, koji su ležali u nesvestici na podu.

„Da“, primeti Emarin. „To će zaista dovesti do nevolja, zar ne? Sta misliš, možemo li da jednostavno uručimo Taimu Androla i da njega okrivimo za ovo?“

„Androla?“, frknu Dobser. „Potrčko? Oborio je dva Aša’mana? Niko neće poverovati u to. Niko.“

„Valjan zaključak, gazda Dobsere“, odgovori Emarin.

„Samo im daj Aes Sedai“, kaza Dobser i pokaza je prstom.

„Avaj, ona mi je potrebna. Ovo je u potpunom metežu. Potpunom metežu.“

„Pa“, reče Dobser, „možda bih mogao da u tvoje ime porazgovaram s M’hejlom. Znaš, da sve to ispravim.“

„Bio bih ti veoma zahvalan na tome“, reče mu Emarin, pa privuče jednu stolicu koja je stajala pored zida i spusti je na pod, a onda pored nje stavi još jednu. Sede i mahnu Dobseru da sedne pored njega. „Androle, budi od koristi - nađi gazda Dobseru i meni nešto da popijemo. Čaj. Voliš li šećer?“

„Ne“, odgovori Dobser. „Zapravo, čuo sam da ovde ima vina...“

„Androle, vino“, naredi Emarin i pucnu prstima.

Pa, pomislio je Androl, najbolje je da igram svoju ulogu. Pokloni se, proračunato prostrelivši Dobsera pogledom, a onda iz ostave donese čaše i vino. Kada se vratio, Dobser i Emarin su čavrljali potpuno prijateljski.

„Potpuno razumem“, govorio je Emarin. „Silno sam se namučio da u Crnoj kuli nađem odgovarajuću poslugu. Vidiš, čuvanje u tajnosti toga ko sam zapravo ja, od presudne je važnosti.“

„Vidim da jeste, milostivi“, odgovori Dobser. „Ma kad bi samo ljudi znali da je u našim redovima i Visoki lord Tira, ne bi bilo kraja ulizivanju. Veruj mi kad ti ja kažem! A M’hejl - pa, ne bi mu se dopalo da ovde bude neko s tolikim ugledom. Ne, nimalo!“

„Uviđaš zašto sam morao da se držim po strani“, objasni Emarin i pruži ruku da prihvati čašu za vino, dok je Androl sipao.

Visoki lord Tira?, pomislio je Androl, smejući se u sebi. Dobser je to izgleda pojeo kao pas splačine s maslom.

„A svi smo mislili da se ulizuješ Loganu zato što si glup!" reče Dobser.

„Avaj, takve su mi karte podeljene. Taim bi me smesta prozreo da sam previse vremena provodio u njegovoj blizini. Zato sam bio primoran da se pridružim Loganu. On i onaj Zmaj - obojica su očigledno seljaci koji ne umeju da prepoznaju čoveka plemenitog roda.“

„Moram reći, milostivi“, na to mu kaza Dobser, „da sam ja sumnjao.“

„Baš kao što sam mislio“, odgovori mu Emarin, pa srknu vino. „Da dokažem kako nije otrovno“, objasni pre nego što prosledi čašu Dobseru.

„Sve je u redu, milostivi“, reče mu Dobser. „Verujem ti." On halapljivo iskapi vino. „Ako čovek ne može da veruje Visokom lordu, kome pa može, zar ne?“

„Upravo tako“, saglasi se Emarin.

„Nego, da ti kažem ja nešto“, nastavi Dobser, pružajući čašu i mašući Androlu da je napuni, „moraćeš da nađeš neki bolji način kako da se sklanjaš od Taima. Više nećeš moći da slediš Logana.“

Emarin zamišljeno otpi dubok gutljaj iz svoje čaše. „Taim ga je uhvatio. Shvatam. Pretpostavio sam da je tako, čim su se Velin i ostali pojavili s pričom.“

„Jašta“, potvrdi Dobser, puštajući Androla da mu opet napuni čašu. „Ali Logan je baš snažan. Potrebno je mnogo truda da se takav čovek Preobrati. Jake je volje, znaš? Biće potrebno dan ili dva da bude Preobraćen. U svakom slučaju, možeš i da izađeš pred Taima i da mu objasniš ko si. On će to razumeti, a svejedno stalno priča kako su mu ljudi korisniji ako ne mora da ih Preobraća. Ne znam zašto. Ali s Loganom nema izbora nego da ga Preobrati. Gadan postupak." Dobser zadrhta.

„Onda ću ići da porazgovaram s njim, gazda Dobsere. Da li bi, kojim slučajem, ti bio voljan da se založiš za mene? Ja... postaraću se da ti bude Plaćeno za trud.“

„Naravno, naravno“, odgovori Dobser. „Sto da ne?" Iskapi vino, pa se teturavo diže na noge. „On će obići Logana. Uvek to radi, u ovo doba noći.“

„A gde je to?“, upita Emarin.

„Skrivene odaje“, odgovori Dobser. „U temeljima koje zidamo. Znaš onaj istočni deo, gde je moralo da se dodatno kopa zbog urušavanja? Nije to bilo umivanje, već samo izgovor da se sakrije dodatni posao. I..." Dobser se pokoleba.

„I to je dovoljno“, oglasi se Pevara, pa opet veza čoveka Vazduhom i zapuši uši. Prekrsti ruke, gledajući Emarina. „Zadivljena sam.“

Emarin ponizno raširi ruke. „Oduvek sam bio nadaren za to da činim da se ljudi osećaju opušteno. Zapravo, nisam predložio da odaberemo Dobsera zato što sam mislio đa je potkupljiv, odabrao sam ga zbog njegovih... pa, nerazvijenih sposobnosti uobličavanja misli.“

„To što se neko Preobratio na stranu Senke ne znači da je ništa manje glup“, saglasi se Androl „Ali ako si mogao to da izvedeš, zašto smo uopšte morali da ga napadnemo?“

„Androle, to je pitanje vlasti nad odvijanjem događaja“, odgovori Emarin. „Sa čovekom poput Dobsera ne smeš da se suočiš u njegovom okruženju, kada je u društvu prijatelja pametnijih od sebe. Morali smo da ga uplašimo, da počne da se migolji, a onda da mu ponudimo izlaz kuda može da se izmigolji." Emarin se pokoleba, pa pogleda Dobsera. „Sem toga, mislim da nam ne bi bilo pametno da smo doveli sebe u opasnost da ode Taimu, što bi vrlo verovatno i učinio da sam mu prišao nasamo, a bez nasilja.“

„A sada?“, upita Pevara.

„Sada ćemo“, odgovori Androl, „ovu trojicu napojiti nečim od čega će spavati sve do Bel Tina. Pokupićemo Nalama, Kanlera, Evina i Džonata. Sačekaćemo da Taim završi sa obilaskom Logana; upašćemo tamo, spasti Logana i otrgnuti Kulu od Senke.“

Neko vreme su stajali u potpunoj tišini, dok je ona jedna jedina treperava svetiljka obasjavala prostoriju. Kiša se slivala niz prozorsko staklo.

„Pa“, na kraju se oglasi Pevara, „bitno je da nisi predložio nešto teško. Androle...“

Rand otvori oči u snu, pomalo iznenađen što je zaspao. Avijenda ga je napokon pustila da zadrema. Zapravo, verovatno je pustila i sebe da zadrema. Delovala mu je umorno koliko i on. Možda čak umornije.

On ustade, okružen čitavom livadom uvele trave. Osećao je njenu zabrinutost ne samo kroz vezu, već i po tome kako ga je grlila. Avijenda je ratnica, ali povremeno je čak i ratnicima potrebno da nekoga zagrle. Svetlost zna da njemu jeste.

Osvrnu se oko sebe. Nema osećaj kao da je u Tel’aran’riodu - ne u potpunosti. Livada prekrivena uvelom travom pruža se na sve strane, verovatno unedogled. To nije pravi Svet snova; to je snoiver, svet koji je stvorio moćan Snevač ili šetač kroz snove.

Rand pođe, mrveći uvelo lišće, premda nigde nije bilo drveća. Verovatno bi mogao da se vrati u sopstvene snove; mada nikada nije bio dobar u šetanju kroz snove kao što je to većina Izgubljenih, za toliko može da se snađe. Međutim, radoznalost ga je terala dalje.

Ne bi trebalo da sam ovde, pomislio je. Postavio sam štitove. Kako li je on uopšte dospeo tu i ko je stvorio to mesto? Ima izvesne sumnje. Postoji jedna osoba koja je često koristila snoivere.

Rand oseti obližnje prisustvo. Nastavi da hoda, ne osvrćući se, ali znao je da sada neko hoda pored njega.

„Elane“, reče Rand.

„Lijuse Terine.“ Elan i dalje ima svoje najnovije telo - telo visokog i zgodnog muškarca u crvenoj i crnoj odeći. „Sve umire i prah će uskoro zavladati. Prah... pa ništa.“

„Kako si prošao kroz moje štitove?“

„Ne znam“, odgovori Moridin. „Samo sam znao da ćeš mi se ti ovde pridružiti, ako stvorim ovo mesto. Ne možeš da se držiš daleko od mene. Sara to neće dozvoliti. Ti i ja se privlačimo. Iznova i iznova. Dve lađe ukotvljene na istom žalu, koje se sudaraju sa svakom novom plimom.“

„Baš pesnički rečeno“, odvrati Rand. „Vidim da si napokon pustio Mijerin s njenog povoca.“

Moridin se ukopa u mestu, a Rand zastade i pogleda ga. Bes se širio od njega kao vrelina.

„Došla je kod tebe?" zatraži da čuje Moridin.

Rand mu ništa ne odgovori.

„Ne pretvaraj se kako znaš da je još živa. Nisi to znao - nisi mogao da znaš.“

Rand je bio nepomičan. Njegova osećanja u vezi s Lanfear - ili kako god da ona sada sebe zove - veoma su zamršena. Lijus Terin ju je prezirao, ali Rand ju je upoznao kao Selenu i bila mu je draga - makar dok nije pokušala da ubije Egvenu i Avijendu.

Razmišljajući o njoj, seti se Moiraine i poče da se nada nečemu za šta ne bi trebalo da gaji nikakvu nadu.

Ako je Lanfear i dalje živa... je li i Moiraina?

On spokojno i samouvereno pogleda Moridina pravo u lice. „Sada je potpuno besmisleno to što si je pustio“, kaza Rand. „Ona više nema nikakav uticaj na mene.“

„Da“, odgovori mu Moridin. „Verujem ti. Ona ti ne veruje, ali mislim da i dalje gaji izvesnu... netrpeljivost prema ženi koju si odabrao. Kako se ono bese zvaše? Ona što sebe zove Aijelkom, ali nosi oružje?“

Rand ničim nije odgovorio na taj Moridinov pokušaj da ga razjari.

„Bilo kako bilo, Mijerin te sada mrzi“, nastavi Moridin. „Mislim da te krivi za ono što joj se desilo. Trebalo bi da je zoveš Sindejn. Zabranjeno joj je da se služi imenom koje je izabrala za sebe.“

„Sindejn..." izgovori Rand. „Poslednja prilika? Vidim da tvoj gospodar ima smisla za šalu.“

„To nije zamišljeno da bude šaljivo“, odgovori Moridin.

„Ne, pretpostavljam da nije." Rand se zagleda u beskrajni krajolik koji se sastojao od uvele trave i lišća. „Neobično mi je kad pomislim da sam te se u početku onoliko plašio. Da li si tada upadao u moje snove, ili si me uvlačio u ove snoivere? To nikada nisam shvatio.“

Moridin ništa ne odgovori.

„Sećam se jednom prilikom..." nastavio je Rand. „Sedeo sam pored vatre, okružen košmarima koji kao da su bili Tel’aran’riod. Ti začelo nisi mogao nekoga u potpunosti uvući u Svet snova, ali ja nisam šetač kroz snove i ne mogu da uđem sam.“

Moridin, baš kao mnogi od Izgubljenih, obično je ulazio u Tel’aran’riod telom, što je opasno. Neki kažu da je ulaženje telom nešto zlo i da čovek tako gubi deo svoje ljudskosti. Tako je takođe moćniji.

Moridin ničim nije pokazao šta se te noći dogodilo. Rand se nejasno sećao tih dana i putovanja ka Tiru. Sećao se noćnih vizija, vizija svojih prijatelja ili porodice kako pokušavaju da ga ubiju. Moridin... Išamael... uvlačio ga je u snove koji su presecali Tel’aran’riod protiv njegove volje.

„Bio si lud u to vreme“, tiho kaza Rand, gledajući Moridina pravo u oči. Skoro da je video oganj kako plamti u njima. „I dalje si lud, zar ne? Samo to suzbijaš. Njemu ne može da služi niko ko nije makar malo lud.“

Moridin zakorači napred. „Rugaj se koliko god hoćeš, Lijuse Terine. Kraj se bliži. Svi će biti potčinjeni Senci, da budu rastrgnuti, raščerečeni, zadavljeni.“

Rand takođe zakorači, rame uz rame s Moridinom. Bili su iste visine. „Mrziš samoga sebe“, prošaputa Rand. „Elane, osećam to u tebi. Nekada si mu služio zarad moći, a sada mu služiš zato što je njegova pobeda - kraj svega što postoji - jedino oslobađanje za koje ćeš znati. Radije ne bi postojao nego nastavio da budeš to što jesi. Mora da znaš da te on neće osloboditi. Nikada. Ne tebe.“

Moridin se podrugljivo isceri. „Pustiće me da te ubijem pre nego što ovome dođe kraj, Lijuse Terine. Tebe, zlatokosu, Aijelku i malu tamnokosu...“

„Elane, ponašaš se kao da je ovo nadmetanje između tebe i mene“, prekide ga Rand.

Moridin se grohotom nasmej a. „Naravno da jeste! Zar to još nisi uvideo? Krvoliptanja mu, Lijuse Terine! Reč je o nama dvojici. Baš kao u minulim dobima, iznova i iznova, borimo se jedan protiv drugoga. Ti i ja.“

„Ne“, odvrati Rand. „Ne i ovoga puta. Završio sam s tobom. Čeka me veća bitka.“

„Ne pokušavaj da...“

Sunčeva svetlost probi se kroz oblake nad njima. U Svetu snova često nema sunčevih zraka, ali sunčeva svetlost sada je okupala tle oko Randa.

Moridin se zatetura. Pogleda najpre tu svetlost, a onda Randa i zažmiri. „Lijuse Terine... nemoj misliti... nemoj misliti da ču poverovati tvojim prostim varkama. Vejramon je bio uzdrman onim što si mu učinio, ali nije to tako teško - držati saidin i osluškivati kada če ljudima srca da ubrzaju.“

Rand nametnu svoju volju okruženju. Suvo lišće oko njegovih nogu poče da se preobražava i da opet zeleni, a mlada trava se probijala između listova. Zelenilo se širilo oko njega kao prosuta boja, a oblaci nad njima nestajali su ključajući.

Moridin razrogači oči. Zatetura se, zureći u nebo dok su se oblaci povlačili... Rand je osećao njegovu zatečenost. To je Moridinov snoiver.

Međutim, da bi nekoga uvukao u njega, morao je da ga postavi blizu Tel’aran’rioda. Ta pravila važe. Ima tu još nešto - nešto u vezi s povezanošću njih dvojice...

Rand pođe napred, dižući obe ruke. Trava poče da niče u talasima, a crveni cvetovi izleteše iz tla kao da zemlja crveni. Oluja se stiša, a svetlost sagore tmurne oblake.

„Reci svom gospodaru!“, zapovedi Rand. „Reci mu da ova bitka nije kao druge. Reci mu da su mi podanici dojadili i da mi je dosta njegovih sitnih poslušnika. Reci mu da dolazim po NJEGA!“

„Ne bi trebalo da bude ovako“, kaza Moridin, vidno uzdrman. „Ovo nije..." - on na tren pogleda Randa, kako stoji pod usplamtelim suncem, pa nestade.

Rand duboko uzdahnu. Trava uvenu oko njega, a oblaci se vratiše i sunčeva svetlost iščile. Premda je Moridin nestao, teško je održavati preobražaj krajolika, pa Rand klonu, boreći se za dah i oporavljajući se od napora.

Ovde je dovoljno da se nametne sopstvena volja da bi nešto postalo stvarnost. Kad bi samo u stvarnom svetu stvari bile tako jednostavne.

On sklopi oči i posla sebe odatle, kako bi neko vreme proveo u snu. Ostalo mu je malo vremena pre nego što bude morao da se probudi. Da se probudi i da spase čitav svet. Samo ako može.

Pevara čučnu pored Androla, dok je kiša padala u noći. Plašt joj je bio potpuno natopljen. Znala je nekoliko tkanja koja bi se pokazala korisnim, ali nije se usuđivala da usmerava. Ona i ostali suočiće se s Preobraćenim Aes Sedai i sa ženama Crnog ađaha. One će moći da osete ako ona bude usmeravala:

„Sasvim je sigurno da čuvaju ovo područje“, prošapta Androl. Zemljište ispred njih bilo je pretvoreno u veliki niz šančeva i zidova, nalik na nekakav lavirint. To su bili temelji prostorija koje će s vremenom postati osnova Crne kule. Ako je Dobser u pravu, u okviru tih temelja napravljene su i druge prostorije - skrivene odaje, već završene, koje će ostati u tajnosti dok Kula bude završavana.

Dva Taimova Aša’mana stajala su i čavrljala u blizini. Mada su pokušavali da deluju opušteno, vreme im je to kvarilo. Ko još svojevoljno stoji u mraku i kišne? Iako ih je jedan gorionik osvetljavao i tkanje Vazduha razgonilo kišu od njih, njihovo prisustvo bilo je sumnjivo.

Stražari. Pevara je pokušala da Androlu pošalje neposredno misao.

Uspelo joj je. Osetila je njegovo iznenađenje kada je njena misao upala među njegove.

Nešto joj se vratilo, premda je bilo nejasno. Trebalo bi da iskoristimo prednost.

Da, poslala mu je misao u odgovor. Ali njena naredna misao bila je previše složena, te ju je stoga prošaptala. „Kako to da nikada ranije nisi primetio da oni noću čuvaju temelje? Ako tu zaista postoje tajne prostorije, onda se na njima takođe radilo noću.“

„Taim je noću zabranio kretanje“, prošapta Androl u odgovor. „Dopuštao nam je da to zanemarujemo samo onda kada mu je to odgovaralo - kao što je bilo noćas, kada se Velin vratio. Sem toga, ovaj deo je opasan, zbog onih jama i šančeva. To bi bio sasvim dobar razlog da se postave straže, samo što...“

„Samo što“, završi Pevara umesto njega, „Taim baš i nije čovek koji bi mario hoće li neko dete da slomi vrat lunjajući unaokolo.“

Androl klimnu.

Pevara i Androl su čekali na kiši, odbrojavajući u sebi, sve dok tri vatrene trake nisu izletele iz mraka i zarile se stražarima pravo u glave. Dva Aša’mana skljokaše se kao vreće žita. Nalam, Emarin i Džonat savršeno su izvršili svoj zadatak. Bilo je to brzo usmeravanje; uz malo sreće, ili ga niko neće primetiti, ili će misliti da je to delo Taimovih stražara.

Svetlosti, pomislila je Pevara. Androl i ostali zaista su oružje. Nije ni pomislila da će Emarin i druga dvojica otpočeti smrtonosnim napadima. To je potpuno suprotno njenom iskustvu kao Aes Sedai. Aes Sedai ne ubijaju čak ni lažne Zmajeve, ako ikako mogu.

„Smirivanje ubija“, reče joj Androl, gledajući preda se. „Premda polako.“

Svetlosti. Da, možda njihova veza ima svoje prednosti - ali takođe je spaljeno nezgodna. Moraće vežbati da štiti svoje misli.

Emarin i ostali izroniše iz mraka i pridružiše se Pevari i Androlu kod gorionika. Kanler je ostao s drugim momcima iz Dve Reke, spreman da ih povede u beg iz Crne kule ako te noći nešto pođe po zlu. Iako se bunio, bilo je razumno da on ostane. Ima porodicu.

Odvukli su leševe u senku, ali ostavili su gorionik da plamti. Ako neko bude tražio stražare, videće da svetlo još gori, ali noć je toliko kišovita i maglovita da bi taj neko morao da se baš približi kako bi video da stražara više nema pored gorionika.

Mada se često žalio da ne zna zbog čega ga drugi slede, Androl je smesta preuzeo zapovedništvo nad tom družinom i poslao Nalama i Džonata do ivice temelja da drže stražu. Džonat je sa sobom nosio luk, premda ga nije napeo pošto je padala kiša. Nadali su se da će kiša popustiti i da će on moći da ga koristi u trenucima kada ne budu smeli da usmeravaju.

Androl, Pevara i Emarin kliznuše niz jednu blatnjavu padinu u iskopanu jamu za temelj. Blato ju je zapljusnulo kada se dočekala, ali već je bila mokra 4o gole kože, a kiša je sprala prljavštinu s nje.

Temelj je bio od kamena, podignutog tako da obrazuje zidove između prostorija i hodnika; tu dole, temelj se pretvorio u lavirint, dok je kiša ravnomerno padala. Ujutru će borci Aša’mani biti određeni da suše temelj.

Kako da pronađemo ulaz?, posla Pevara svoje misli.

Androl kleknu i veoma mala svetlosna kugla pojavi mu se nad šakom. Kapi kiše prolazile su kroz svetlost, na trenutak delujući kao sićušne zvezde padalice dok su bleštale i nestajale. On spusti prste u jednu baricu na tlu.

Onda diže pogled i pokaza, „voda teče ovuda” prošapta. „Nekud otiče. Tamo ćemo naći Taima.“

Emarin zastenja u znak odobravanja, a Androl diže ruku pozivajući Džonata i Nalama da se i sami spuste u temelj, a onda tihim koracima povede.

Ti. Tiho. Krećeš. Dobro, posla ona.

Obučen za izviđača, posla on u odgovor. U šumama. Maglene planine.

Koliko je poslova taj čovek radio u svom životu? Brinula se zbog njega. Život kakav je on vodio mogao bi da bude nagoveštaj nezadovoljstva svetom i nestrpljenja. Ali to kako on priča o Crnoj kuli... strast s kojom je voljan da se bori... to već govori nešto drugo. Ovde nije reč samo o odanosti Loganu. Da, Androl i ostali poštuju Logana, ali on za njih predstavlja nešto daleko veće. Mesto gde su ljudi kao oni prihvaćeni.

Život kakav je Androlov mogao bi da govori o čoveku koji ne može da se obaveže na nešto ili koji ničim nije zadovoljan, ali takođe može da nagovesti i nešto drugo - čoveka koji traga. Čoveka koji zna da život kakav on želi negde Postoji. Samo mora da ga nađe.

„Zar te u Beloj kuli uče da tako tumačiš ljude?“, prošapta joj Androl pre nego što je zastao pored jednog dovratka, pomerio svetlosnu kuglu u njega, a onda mahnuo ostalima da ga slede.

Ne poslala mu je u znak odgovora, pokušavajući da vežba taj način sporazumevanja i da postigne da joj misli klize. To je nešto što žena nauči nakon prvog stoleća života.

On joj u odgovor posla nekakav osećaj, kao da mu je to zabavno. Zađoše u niz nedovršenih soba, koje nisu bile pod krovom, a onda stigoše do jednog dela neobrađene zemlje. Tu su bila neka burad s katranom, ali sklonjena u stranu, a daske na kojima obično stoje bile su razmaknute. Tu je zjapila rupa. Voda se slivala preko ivice jame i padala u mrak. Androl kleknu da oslušne, pa klimnu ostalima pre nego što skliznu unutra. Trenutak kasnije, začu se pljuskanje kada se dočeka na noge.

Pevara pođe za njim i pade svega nekoliko stopa. Voda u koju su joj noge upale bila je hladna, ali svejedno je već bila mokra do gole kože. Androl se pogurio, vodeći ih ispod jednog zemljanog svoda, pa se uspravio s druge strane. Njegova sićušna svetlosna kugla otkrivala je tunel. Tu je bio iskopan i šanac da zadržava kišnicu. Pevara je ocenila kako stoje tačno ispod mesta gde su ubili stražare.

Dobser je bio u pravu, poslala je misli dok su ostali šljapkali za njima. Taim gradi tajne tunele i odaje. Pređoše šanac i nastaviše dalje. Nedaleko niz tunel, stigoše do jednog raskršća gde su zemljani zidovi bili poduprti kao okna u rudnicima. Njih petoro se tu prikupiše, gledajući najpre u jednom pa u drugom smeru. Dva puta.

„Onaj put vodi naviše“, prošapta Emarin pokazujući ulevo. „Možda vodi ka još jednom ulazu u ove tunele?“

„Verovatno bi trebalo da idemo dublje“, javi se Nalam. „Sta mislite?“

„Da“, saglasi se Androl, pa liznu prst da utvrdi pravac vazduha. „Vetar duva udesno. Najpre ćemo tuda. Pazite se. Biće i drugih stražara.“

Pođoše dalje u tunele. Koliko li Taim već radi na tom kompleksu? Ne deluje preterano veliko - nisu prolazili pored drugih grananja - ali svejedno je zadivljujući.

Androl odjednom stade, a ostali se ukopaše. Nečije gunđanje odjekivalo je niz tunel, pretiho da bi razabrali reći, propraćeno treperenjem svetlosti po zidovima. Pevara prigrli Izvor i pripremi tkanja. Da li će neko u temeljima primetiti ako ona bude usmeravala? Androl se očigledno takođe koleba; to što su gore usmeravali, da bi ubili stražare, bilo je dovoljno sumnjivo. Ako Taimovi ljudi tu dole osete koriščenje Jedne moći...

Prilika se približavala, a svetlost ju je obasjavala.

Iza njih se začu škripa dok je Džonat natezao svoj opet zapeti dvorečanski luk. U tunelu jedva da je bilo dovoljno mesta za njega. On uz prasak pusti tetivu, a vazduh zabruja. Gunđanje odjednom utihnu, a svetlost zamre.

Družina požuri napred i zateče Koterena na zemlji, staklastih očiju uperenih ka tavanici, sa strelom u nedrima. Svetiljka mu je slabašno gorela na tlu pored njega. Džonat istrgnu svoju strelu iz njega, pa je obrisa o mrtvačevu odeću. „Zato i dalje nosim luk, ti krvavi kozji sine.“

„Ovamo“, reče Emarin, pokazujući jedna debela vrata. „Koteren ih je čuvao.“

„Pripremite se“, prošapta Androl, a onda gurnu debela drvena vrata. Iza njih zatekoše niz grubih ćelija ukopanih u zemljani zid - sve su bile tek obične rupe s krovovima, ukopane u zemlju, i s vratima postavljenim u otvore. Pevara proviri u jednu, ali bila je prazna. U toj rupi nije bilo dovoljno prostora da se čovek uspravi, a prostorija nije bila osvetljena. Biti zaključan u te ćelije značilo je biti zatočen u tami, stisnut kao u grobu.

„Svetlosti!" izusti Nalam. „Androle! Ovde je. To je Logan!“

Ostali požuriše da mu se pridruže, a Androl iznenađujuće vesto obi bravu. Otvoriše ćelijska vrata i Logan stenjući ispade napolje. Izgledao je grozno, potpuno prekriven prljavštinom. Nekada je zbog te tamne kovrdžave kose i odlučnog lica delovao zgodno. Sada izgleda slabo kao prosjak.

Zakašlja se, pa se uz Nalamovu pomoć pridiže na kolena. Androl smesta kleknu, ali ne u znak poštovanja. Pogleda Logana pravo u oči dok je Emarin vođi Aša’mana pružao svoju čuturu da se napije vode.

Pa?, upita Pevara.

To je on, pomislio je Androl, a talas olakšanja proneo se kroz vezu. To je i dalje on.

Pustili bi ga da su ga Preobratili, posla mu Pevara misli u odgovor, osećajući se sve nelagodnije zbog tog načina sporazumevanja.

Možda. Sem ako ovo nije zamka. „Milostivi Logane.“

„Androle.“ Logan je bio promukao. „Džonate. Nalame. I jedna Aes Sedai?“ On odmeri Pevaru. Za čoveka koji je izgleda dane, ako ne i nedelje, proveo u zatočeništvu, delovao je izvanredno prisebno. „Sećam te se. Iz kog si Ađaha, ženo?“

„Zar je bitno?“, odgovori ona pitanjem.

„Veoma“, reče Logan, pokušavajući da ustane. Bio je preslab, pa je Nalam morao da mu pomogne. „Kako ste me pronašli?“

„Tu ćemo priču ispričati kada budemo na sigurnomodgovori mu Androl, pa proviri kroz dovratak. „Hajdemo. Čeka nas teška noć. Ja...“

Androl se ukoči, pa zalupi vrata.

„Šta je bilo?“, upita Pevara.

„Usmeravanje“, odgovori Džonat. „Moćno.“

U hodniku se čula dreka, prigušena vratima i zemljanim zidovima.

„Neko je pronašao stražare“, kaza Emarin. „Milostivi Logane, možeš li da se boriš?“

Logan pokuša da sam stoji, ali opet klonu. Na licu mu je bio izraz rešenosti, ali Pevara je osećala Androlovo razočaranje. Loganu je dat dvokoren; ili to ili je jednostavno preumoran da bi usmeravao. Nimalo iznenađujuće. Pevara je imala prilike da vidi žene u daleko boljem stanju od njegovog, a opet previše iznurene da bi mogle da prigrle Izvor.

„Nazad!viknu Androl, pa stade pored vrata - pribivši se uza zemljani zid. Vrata se rasprsnuše od tkanja vatre i uništenja.

Pevara nije čekala da se prašina slegne, već je smesta izatkala Vatru i pustila niz hodnik razorni stub ognja. Dobro zna da je suočena s Prijateljima Mraka, ako ne i nečim gorim. Tri zaveta nimalo je ne sputavaju.

Ona začu viku, ali neko odbi njenu vatru. Gotovo istog trena neko pokuša da postavi štit između nje i Izvora. Oduprla se, ali jedva, pa je zamakla u stranu sva zadihana.

„Ko god da je, snažan je“, reče.

U daljini se začu neki glas kako ječi niz tunel i izdaje naredbe.

Džonat kleknu pored nje, luka spremnog. „Svetlosti, to je Taimov glas!“

„Ne možemo da ostanemo ovde“, reče Logan. „Androle - kapija.“

„Pokušavam“, odgovori Androl. „Svetlosti, pokušavam!”

„Ma‘, kaza Nalam puštajući Logana pored jednog zida, „bio sam i u većem škripcu!" Pridruži se ostalima u dovratku, bacajući tkanja niz hodnik. Poprečni zidovi tresli su se od razaranja, a prašina je padala s krova.

Pevara skoči pred dovratak, pusti tkanje, pa kleknu pored Androla. On je obnevidelo zurio pravo preda se, a na licu mu se nije videlo ništa sem usredsređenosti. Osećala je kako kroz vezu dobuju rešenost i osećaj osujećenosti. Uze ga za ruku.

„Možeš ti to“, prošapta ona.

Dovratak se rasprsnu, a Džonat pade sa opekotinama na ruci. Tle se zatrese, a zidovi počeše da se razdvajaju.

Znoj se slivao Androlu niz lice. Stisnuo je zube, sav crven u licu i razrogačenih očiju. Dim je kuljao niz dovratak, tako da je Emarin kašljao dok je Nalam Lečio Džonata.

Androl dreknu, bližeći se vrhu onog zida u svom umu. Skoro je tu! Može da...

Tkanje zabruja kroz prostoriju, tle se zamreška i krov naposletku popusti. Zemlja pokulja preko njih i sve se zacrne.