Sećanje na svetlost

31 Bujica vode

Egvena pogleda preko reke, odmeravajući pogledom bitku koja je besnela između njenih snaga i šarske vojske. Vratila se u svoj logor na arafelskoj strani gaza. Izgarala je od želje da se opet pridruži borbi protiv Senke, ali takođe mora da porazgovara s Brinom o onome što se dogodilo u brdima. Kada je stigla, zatekla je prazan zapovednički šator.

Logor se i dalje punio s Aes Sedai i preživelim strelcima i kopljanicima, koji su kroz kapije dolazili s južnih brda. Aes Sedai su žustro međusobno razgovarale, šetajući se po logoru. Sve izgledaju iznureno, ali po tome kako gorljivo gledaju prema bitki koja se odigravala s druge strana reke, očigledno je da su željne koliko i Elejna da se vrate u boj protiv Senke.

Egvena pozva glasnika koji je stajao ispred zapovedničkog šatora. „Obavesti sestre da imaju manje od sat vremena da se odmore. Oni Troloci protiv kojih smo se mi borile ubrzo će se pridružiti bitki kod reke, sada kada smo mi otišle s brda.“

Pomeriće Aes Sedai nizvodno sa ove strane, a onda napasti Troloke preko vode kada budu prelazili polja kako bi napali njene vojnike. „Reci i strelcima će pomoći s nama“, dodade. „Taman mogu valjano utrošiti preostale strele dok im ne dopremimo nove.“

Glasnik odjuri, a Egvena se okrenu da pogleda Lejlvin, koja je blizu nje stajala sa svojim suprugom Bejlom Domonom. „Lejlvin, ono mi tamo liči na seanšansku konjicu s druge strane reke. Znaš li nešto o tome?

„Da, majko, to jesu Seanšani. Onaj čovek koji tamo stoji..." Ona pokaza jednog čoveka izbrijanih slepoočnica koji je stajao pored nekog drveta što je raslo nešto dalje prema reci. Bio je odeven u široke čakšire i - što je bilo za nevericu - dronjavi smeđi kaput koji je izgledao kao da je skrojen u Dvema Rekama. „...On mi je kazao da je jedna legija pod zapovedništvom general-poručnika Kirgan došla iz seanšanskog tabora i da ih je pozvao general Brin.“

„Takođe je kazo da ih prati Princ gavranova“, ubaci se Domon.

„Met?“

„Nije reč samo o tome da ih on prati. On predvodi jedan od konjički' barjaka, onaj što odra Šarance na levom krilu naše vojske. Stigao je taman na vreme, pošto su naši kopljanici bili u gadnom škripcu pre nego što se on pojavio.“

„Egvena“, obrati joj se Gavin upirući prstom.

Južno od njih, nekoliko stotina koraka niže od gaza, mala skupina vojnika izranjala je iz reke. Skinuli su se sve do veša i nosili su mačeve na leđima. Bilo je predaleko da bi to moglo da kaže sa sigurnošću, ali jedan od njihovih predvodnika delovao joj je poznato.

„Je li ono Uno?" namršti se Egvena pa mahnu da joj dovedu konja. Uzjaha i potera ga u galop, praćena Gavinom i njenim stražarima, uz reku do mesta gde su ljudi ležali na obali i dahtali, a jedan od njih psovao na sav glas.

„Uno!“

„I bilo je krvavo plameno vreme da neko već jednom dođe!" Uno se diže na noge i pozdravi je s poštovanjem. „Majko, nagrabusili smo!“

„Videla sam." Egvena stisnu zube. „Bila sam u brdima kada je vaša jedinica napadnuta. Uradile smo šta smo mogle, ali jednostavno ih je bilo previše. Kako ste se izvukli?“

„Pitaš kako smo se plameno izvukli, majko? Kada su ljudi oko nas počeli da padaju kao muve, mislili smo da je s nama gotovo, pa smo plameno izjahali odatle kao da nam je plamena munja udarila u plamene zadnjice! Sve trčeći stigli smo do one žaboljubive reke, pa skinuli oklope, skočili u vodu i zaplivali iz sve krvave snage, majko - sa svim dužnim poštovanjem!" Unu je perčin poigravao dok je on nastavljao da psuje, a Egvena bi se zaklela da je ono oko oslikano na njegovom povezu sad još crvenije.

Uno duboko udahnu, pa malo mirnije nastavi. „Majko, ne razumem šta se to desilo. Neki kozoglavi glasnik kazao nam je da su Aes Sedai na brdima u nevolji i da moramo da napadnemo plamenu troločku pozadinu. Ja sam pitao a ko će da pazi levo krilo kod reke i - kad smo već krvavo kod toga - naše krvavo krilo dok budemo napadali Troloke, a on je kazao da će se general Brin postarati za to i da će se pozadinske konjičke jedinice premestiti na naš položaj kod reke, dok će Ilijanci čuvati naša krvava krila. Baš su bili grdna zaštita - jedan plameni odred, kao da plamena muva pokušava da otera plamenog jastreba! O, Troloci su nas čekali, kao da znaju da dolazimo. Ne, majko, za ovo nije kriv Garet Brin - prevario nas je neki ovcocrevni mlekopivac od izdajnika! Uz sve dužno poštovanje, majko!“

„Uno, ne mogu da poverujem u to. Upravo sam čula da je Garet Brin doveo legiju seanšanske konjice. Možda su samo zakasnili. Videćemo o čemu je reč kada nađem generala. U međuvremenu, odvedi svoje ljude u logor da mogu da se odmore kako treba. Svetlost zna da su zaslužili.“

Uno klimnu, a Egvena se dade u galop prema logoru.

Služeći se Vorinim saangrealom, Egvena izatka Vazduh i Vodu, upredajući ih jedno s drugim. Stub vode diže se s površine reke, a Egvena uputi taj svoj vodeni kovitlac pravo na Troloke koji su kretali u napad na levo krilo njene vojske na kandorskoj strani reke. Njena vodena oluja samo ih preplavi. Nije bila dovoljno snažna da ih odbaci u vazduh - Egvena nije imala dovoljno snage za tako nešto, ali ih je suzbila i naterala da zaklone lice rukama.

Iza nje i drugih Aes Sedai raspoređenih na arafelskoj strani reke, lukonoše su odapinjale talase strela u nebo. Nebo se nije zamračilo od tih strela kako bi ona volela - nema ih tako mnogo - ali svaki talas ipak je obarao po stotinjak Troloka, ako ne i više. Pored nje, Pilar i još dve Smeđe - sve tri vešte s tkanjima Zemlje - izazivale su da tle puca pod troločkim jurišom. S njene druge strane, Mirela i veliki odred Zelenih tkale su ognjene kugle i bacale ih preko vode u zbijene troločke buljuke. Mnogi Troloci nastavljali su da trče - i to poprilično dugo - pre nego što su pali na zemlju obavijeni plamenom.

Troloci su zavijali i rikali, ali i dalje neumoljivo napadali branioce na rubu reke. U jednom trenutku, nekoliko odreda seanšanske konjice izronilo je iza odbrambenih redova i napalo Troloke prsa u prsa. To se odigralo takvom brzinom da mnogi Troloci nisu stigli da podignu koplja; veliki broj dušmana u prvim borbenim redovima samo je popadao, Seanšani su skrenuli u stranu i vratili se iza svojih redova kod reke.

Egvena je nastavila da usmerava, primoravajući sebe da nastavi da radi iako je bila iznurena do krajnjih granica. Međutim, Troloci nisu pobegli; Pobesneli su i pomahnitalo napali ljude. Egvena je jasno čula viku kroz šum vetra i vode.

Troloci su pobesneli, je li? Pa, oni neće znati šta je bes sve dok ne osete srdžbu Amirlin Tron. Egvena je povlačila sve više i više Moći, sve dok se nije našla na samim rubovima svoje sposobnosti. Poslala je vrelinu u svoju buru tako da je ključala voda pekla troločke oči, ruke i srca. U jednom trenutku shvatila je da viče koliko je grlo nosi, pružajući Vorin saangreal ispred sebe kao da je koplje.

Kao da su sati i sati prolazili. Na kraju, iscrpljena, dozvolila je Gavinu da je nagovori da se na neko vreme povuče iz borbe. Gavin je otišao da joj dovede konja, a Egvena je gledala šta se dešava na drugoj strani reke dok se on vraćao.

Nema nikakve sumnje - njeno levo krilo već je potisnuto tridesetak koraka. Čak i uz pomoć Aes Sedai, vojnici gube ovu bitku.

Prošlo je i krajnje vreme da nađe Gareta Brina.

Kada su se Egvena i Gavin vratili u logor, ona je sjahala i pružila uzde Lejlvin, naređujući joj da njime pomogle da se prenose ranjenici. Mnogo je ranjenih vojnika koji su krvavi klonuli u rukama svojih prijatelja i saboraca, dok ih ovi vuku preko gaza na bezbedno mesto.

Nažalost, ona nema snage za Lečenje, a kamoli za kapiju kojom će se ranjenici prebaciti u Tar Valon ili Majen. Većina Aes Sedai, ako nisu zauzete ispred rečne obale, izgleda kao da nije u ništa boljem stanju od nje.

„Egvena“, tiho joj se obrati Gavin. „Konjanica. Seanšanka. Izgleda kao plemkinja.“

Neka od Krvi?, pomislila je Egvena ustajući i gledajući kroz logor u smeru kuda je Gavin pokazao. Bar je njemu ostalo dovoljno snage da drži stražu. Nikako joj nije jasno zašto žene neće Zaštitnike.

Žena koja je prilazila bila je odevena u lepu seanšansku svilenu odeću, a Egveni se utroba prevrnula od tog prizora. Ta kitnjasta odežda postoji samo zahvaljujući temelju sačinjenom od porobljenih usmerivačica, nateranih na pokornost Kristalnom tronu. Ta žena je svakako jedna od Krvi, pošto je prati odred Mrtve straže. Neko mora da bude veoma važan da bi...

„Svetlosti!“, uzviknu Gavin. „Je li to Mm?“

Egvena zabezeknuto pogleda. Jeste.

Min namršteno dojaha. „Majko“, obrati se Egveni naginjući glavu okružena bezizražajnim stražarima u tamnim oklopima.

„Min... jesi li dobro?" upita Egvena. Pazi da ne odaš previše. Je li Min zarobljena? Začelo se ona ne bi dobrovoljno pridružila Seanšanima, zar ne?

„O, dobro sam“, smrknuto odgovori Min. „Maze me i paze, ugurali su me u ovu odeću i nude mi svakakve đakonije. Ako smem da dodam, kod Seanšana đakonije ne znače nužno da je hrana ukusna. Egvena, da samo vidiš šta oni piju“

„Videla sam“, odgovori Egvena ne mogavši da spreči da joj se u glasu ne čuje studen.

„O. Da. Valjda jesi. Majko, u nevolji smo.“

„U kakvoj nevolji?“

„Pa, to zavisi od toga koliko veruješ Metu.“

„Verujem da je on u stanju da nađe nevolje“, odgovori Egvena. „Verujem mu da će naći gde da se kocka i pijanči, ma gde se nalazio.“

„A da li mu veruješ da predvodi vojsku“, upita Min.

Egvena se pokoleba. Da li mu veruje toliko?

Min se nagnu u sedlu, streljajući pogledom pripadnike Mrtve straže, koji izgleda da nisu imali nikakvu nameru da joj dopuste da se još približi Egveni. „Egvena“, tiho joj se obrati. „Met misli da Brin vodi tvoju vojsku u uništenje. On kaže... kaže da misli da je Brin Prijatelj Mraka.“

Gavin se grohotom zasmeja.

Egvena se lecnu. Očekivala bi da je ljutit i besan. „Garet Brin?“, upita Gavin. „Prijatelj Mraka? Pre bih poverovao da je moja rođena majka Prijateljica Mraka. Reci Kautonu da izbegava ženinu carsku rakiju; očigledno se previše napio.“

„Sklona sam da budem saglasna s Gavinom“, lagano odgovori Egvena. Ali ipak ne može da zanemaruje nepravilnosti u upravljanju vojskom.

Razrešiće ona sve to. „Met se uvek brine za ljude kojima briga nije potrebna“, reče ona. „On to samo pokušava da me zaštiti. Reci mu da smo zahvalni na... upozorenju.“

„Majko“, kaza joj Min. „On je ubeđen u to. Ovo nije šala. Hoće da mu prepustiš zapovedništvo nad svojim vojskama.“

„Moje vojske“, bezizražajno ponovi Egvena.

„Da.“

„U rukama Metrima Kautona.“

„Ovaj... da. Trebalo bi da spomenem da mu je carica dala zapovedništvo nad svim seanšanskim snagama. Sada je on maršal- general Kauton.“

Taveren. Egvena odmahnu glavom. „Met je dobar taktičar, ali da mu Prepustim vojske Bele kule... Ne, to nikako nije moguće. Sem toga, ja i ne mogu da mu prepustim zapovedništvo nad tim vojskama - Dvorana Kule zapoveda njima. A sada, kako da ubedimo ovu gospodu oko tebe da ćeš biti bezbedna u mome društvu?“

Ma koliko Egveni bilo mrsko da to prizna, Seanšani su joj potrebni. Nema kamere da dovede sebe u opasnost da raskine savezništvo s njima samo da bi spasla Min, naročito pošto se čini da ona nije ni u kakvoj neposrednoj opasnosti. Naravno, kada bi Seanšani znali da je Min položila njihove zakletve u Falmeu pa pobegla...

„Ne brini ti za mene“, odgovori joj Min i namršti se. „Valjda mi je bolje s Fortuonom. Ona... zna za onaj moj dar - zahvaljujući Metu - pa će mi to možda omogućiti da joj pomognem. A i tebi.“

Ta izjava je bila puna skrivenog značenja. Pripadnici Mrtve straže bili su previse suzdržani da bi otvoreno pokazali šta misle o tome što je Min izgovorila caričino ime, ali činilo se da su se malo ukočili i da su im se lica još više skamenila. Pazi se, Min, pomislila je Egvena. Okružena si jesenjim trnjem.

Min kao da nije marila za to. „Da li ćeš bar da razmisliš o onome što ti je Met poručio?“

„Da je Garet Brin Prijatelj Mraka?“, upita Egvena. To je zaista smešno. „Vrati se i reci Metu da nam podnese na uvid svoje predloge kako da se bitka odvija, ako već mora. Sada moram da nađem svoje zapovednike i da pripremimo sledeće korake.“

Garete Brine, gde si?

Oblak crnih strela digao se u vazduh pa pao kao plimski talas. Strele su se sasule na Ituraldeovu vojsku raspoređenu na ulazu u dolinu Takandar, a neke su se odbile o štitove dok su se druge zarile u meso. Jedna je pala svega nekoliko palaca od mesta gde je Ituralde stajao, na jednoj isturenoj steni.

Ituralde nije ni trepnuo. Stajao je leđa potpuno pravih i ruku sklopljenih iza sebe. Ali jeste promrmljao: „Puštamo da nam se stvari malčice previše primaknu, zar ne?“

Bajnd, Aša'man koji je u mraku stajao pored njega, samo se namršti. „Izvinjavam se, lorde Ituralde.” Njegov zadatak je bio da rasteruje strele. Za sada je dobar u tome, ali ponekad se samo zagleda u daljinu i počne da mrmlja o „njima" kako pokušavaju da mu „uzmu ruke“.

„Pazi šta radiš?“, kaza mu Ituralde.

Glava ga je zverski bolela. Noćas je opet sanjao previše stvarne snove. Sanjao je Troloke kako proždiru članove njegove porodice još žive, a on je preslab da bi ih spasao. Otimao se i ridao dok su oni jeli Tamsin i njegovu decu, ali istovremeno ga je mamio miris kuvanog i prženog mesa.

Na kraju sna, pridružio se čudovištima u njihovoj gozbi.

Nemoj da razmišljaš o tome, pomislio je, ali to nije bilo lako. Snovi su bili tako živopisni. Bilo mu je drago što ga je probudio troločki napad.

Bio je spreman. Njegovi ljudi zapalili su lomače kod prepreka. Troloci su se napokon probili kroz njegove trnovite utvrde, ali skupo su to platili. Ituraldeovi ljudi sada su se borili na kraju klanca, zadržavajući troločku plimu da ne uđe u dolinu.

Dok su se Troloci probijali kroz mučne prepreke na ulazu u klanac, oni su to vreme dobro koristili. Ulaz u dolinu sada je bio utvrđen nizom zemljanih grudobrana koji su se dizali sve do visine grudi. Oni će biti odlični da se samostrelci sakriju iza njih u slučaju da Ituraldeovi kopljanici budu potisnuti toliko daleko.

Ituralde je za sada svoju vojsku podelio na skupine od po oko tri hiljade ljudi, pa je njih rasporedio u četvrtaste odrede naoružane kopljima, kukama i samostrelima. Ispred njih i na krilima rasporedio je konjicu naoružanu samostrelima, a obrazovao je i kopljaničku prethodnicu - jedno šest redova duboku. Nosili su dvadeset stopa duga koplja. Na Maradonu je naučio da je pametno zadržati se na što većem rastojanju od Troloka.

Koplja su divna stvar. Ituraldeovi kopljanički kvadrati mogu da se okreću i bore u svim smerovima u slučaju da budu opkoljeni. Troloci se mogu naterati da se bore u redovima, ali ti kvadrati - ako se iskoriste kako treba - mogu da rasture njihov poredak. Kada se troločki redovi razbiju, Aijeli mogu da ih pokolju.

Iza redova kopljanika postavio je pešadiju s kukama i halebardama. Ponekad se desi da se Troloci probiju kroz kopljanike tako što im razgrnu koplja ili ih obore bacajući leševe. U tom slučaju, dolaze vojnici s kukama - koji prolaze između kopljanika i sapliću vodeće Troloke. To vojnicima u prvim redovima daje vremena da se povuku i zauzmu nove položaje dok se naredni talas pešadije s kopljima pomera napred i napada.

Sve to za sada radi. U mraku je rasporedio desetak takvih kvadrata prema Trolocima. Brane se, dajući sve od sebe da razbiju dolazeću plimu. Troloci se bacaju na kopljanike, pokušavajući da ih slome, ali svaki kvadrat bori se nezavisno. Ituralde se nimalo nije brinuo zbog Troloka kojima je pošlo za rukom da se probiju između kopljaničkih položaja, zato što njih čekaju Aijeli.

Ituralde je morao da čvrsto sklopi ruke iza leda kako bi sakrio da se tresu. Sve se promenilo nakon Maradona. Tamo je stekao znanje, ali skupo ga je platio.

Plamen spalio ove glavobolje, pomislio je. A i one Troloke.

Već tri puta umalo da nije naredio da njegove vojske krenu u neposredni napad, rasturajući kvadrate. Može da zamisli pokolj i ubijanje. Nema više odlaganja. On hoće krv.

Sva tri puta se zaustavio. Oni nisu tu radi krvi, već da bi se branili. Tu su da bi onom čoveku obezbedili vreme koje mu je potrebno u onoj pećini. O tome reč... zar ne? Zašto mu je u poslednje vreme toliko teško da se toga seti?

Još jedan talas troločkih strela zasu Ituraldeove ljude. Seni su rasporedile Troloke na vrhovima padina iznad klanca, tamo gde su ranije bili Ituraldeovi strelci. Mora da je bio pravi poduhvat da ih dovedu tamo; zidovi klisure veoma su strmi. Koliko li je njih palo i poginulo dok su se verali? Bez obzira na sve to - jeste da Troloci nisu dobri strelci, ali i ne moraju da budu kada odapinju strele na čitave vojske.

Halebardisti digoše štitove. Ne mogu da se bore dok ih drže, ali nosili su ih na leđima za slučaj nužde. Strele su sve više padale, sekući retku izmaglicu koja je promicala noćnim vazduhom. Oluja je tutnjala iznad njih, ali vetrotragačice su opet na svom zadatku da je drže dalje od njih. Tvrdile su da je u nekoliko navrata vojska bila na korak od uništenja. U jednom trenutku grad veličine pesnice padao je čitav minut pre nego što je njima pošlo za rukom da povrate vlast nad vremenskim prilikama.

Ako ih to čeka ako vetrotragačice ne budu koristile svoju Zdelu, Ituralde je više nego zadovoljan time da one rade svoj posao. Mračni ne bi mario koliko će Troloka da ubije šaljući mećave, kovitlace ili vihore da bi ubijao ljude protiv kojih se njegovi Troloci bore.

„Pripremaju novi napad na ulazu u klanac!“, viknu neko u mraku, a odmah potom začuše se i drugi povici da to potvrde. Ituralde se zagleda kroz izmaglicu i svetlost koju su bacale lomače. Troloci se zaista prikupljaju.

„Povuci sedmi i deveti pešadijski odred“, naredi Ituralde. „Predugo su u borbi. Povuci četvrti i peti iz pozadine i naredi da zauzmu položaj na krilima. Neka se vojnici pripreme za još strela. I..." Namršti se i zaćuta. Sta oni Troloci rade? Povukli su se dalje nego što je on očekivao i sakrili u mraku klisure. Nije moguće da se povlače. Zar ne?

Mračan talas pokulja iz klanca. Mirdraali. Na stotine i stotine njih. Crni plaštovi se nisu mrdali uprkos vetru. Lica bez očiju, iscerene usne, crni mačevi. Ti stvorovi kreću se kao jegulje, gipko i sklisko.

Nije bilo vremena za naređenja, nije bilo vremena za odgovor. Skliznuli su pravo u kvadrate branilaca, provlačeći se između kopalja i vitlajući smrtonosnim mačevima.

„Aijeli!" zaurla Ituralde. „Dovedite Aijele! Sve njih - i usmerivače! Sve sem onih koji čuvaju Jamu usuda! Brže, brže!“

Glasnici potrčaše. Ituralde je užasnuto gledao šta se dešava. Čitava vojska Mirdraala. Svetlosti, to što se dešava grozno je baš kao njegovi košmari!

Sedmi pešadijski odred pao je pred napadom i kvadrat se rasuo. Ituralde zausti da naredi da njegove glavne pozadinske jedinice - one koje brane njegov položaj - krenu i pruže podršku. Mora narediti konjici da smanji pritisak na pešadiju.

Nema mnogo konjice; saglasio se da će većina konjanika biti potrebniji i korisniji na drugim bojištima - ali ipak ih ima malo. Ovde će oni biti od suštinske važnosti.

Samo...

On čvrsto sklopi oči. Svetlosti, iznuren je. Teško mu je da razmišlja.

Povuci se pred napadom, kao da mu je govorio neki glas. Povuci se do Aijela, a onda tamo pruži otpor:

„Povuci..." prošapta. „Povuci...“

Ima nekakav osećaj da bi to bilo veoma, veoma pogrešno. Ali zašto njegov um to uporno traži?

Kapetane Tijera, pokuša da prošapće Ituralde. Prepuštam ti zapovedništvo. Reči nisu htele da izađu. Kao da mu nešto opipljivo steže usta.

Čuo je ljude kako vrište. Sta se dešava? Na desetine ljudi može da pogine u borbi protiv samo jednog Mirdraala. Kod Maradona je izgubio čitav odred strelaca - stotinu ljudi - kada su dve Seni noću upale u grad. Njegove odbrambene jedinice bile su sazdane da se bore protiv Troloka, da ih sapliću i obaraju.

Seni će polomiti te kopljaničke kvadrate kao da su jaja. Niko ne radi ono što se uraditi mora.

„Moj lorde Ituralde?" upita kapetan Tijera. „Milostivi, šta si to rekao?“

Ako se povuku, Troloci će ih opkoliti. Moraju da ostanu tu gde jesu i da budu nepokolebljivi.

Ituralde zinu da izda naređenje za povlačenje. „Povuci...“

Vukovi. Vukovi se pojaviše u sumaglici kao senke i režeći skočiše na Mirdraale. Ituralde zabezeknuto pogleda, hitro se okrećući, kada jedan čovek u krznenoj odeći skoči na vrh stenovite uzvisine.

Tijera se zatetura i pozva stražare. Pridošlica u krznu skoči na Ituraldea i obori ga sa isturene stene.

Ituralde se nije otimao. Ko god da je taj čovek, Ituralde mu je bio zahvalan, osećajući se pobednički dok je padao. Nije izdao naređenje za povlačenje.

Nije pao s velike visine, ali vazduh mu je svejedno izleteo iz pluća. Vukovi ga nežno stisnuše čeljustima za ruke pa ga odvukoše u mrak dok je on lagano gubio svest.

Egvena je sedela u svom logoru dok se bitka za granicu Kandora nastavljala.

Njena vojska zaustavljala je Troloke. Seanšani su se borili rame uz rame s njenim vojnicima na drugoj strani reke.

Egvena je držala šoljicu čaja.

Svetlosti, to je izluđuje. Ona je Amirlin. Ali više nema snage.

Još nije našla Gareta Brina, ali to nije neočekivano. On se ne zadržava na jednom mestu. Silvijana ga traži, pa bi Egvena ubrzo trebalo da dobije neke vesti.

Neke Aes Sedai poslate su da odvedu ranjenike u Majen. Sunce je klizilo s neba, kao očni kapak koji neće da ostane otvoren. Egveni su se ruke tresle dok je držala šoljicu. I dalje je mogla da čuje zvuke bitke. Izgleda da će se Troloci boriti i noću, saterujuću ljudske vojske u reku.

U daljini se začuše povici nalik na riku pobesnele gomile, ali grmljavina usmerivača se usporila.

Ona se okrenu i pogleda Gavina. On kao da uopšte nije bio umoran, mada jeste neobično prebledeo. Egvena srknu čaj i nemo ga opsova. To nije pošteno, ali sada je poštenje ne zanima. Može da gunđa na svog Zaštitnika. Oni tome i služe, zar ne?

Povetarac dunu kroz logor. Nalazila se nekoliko stotina koraka istočno od gaza, ali osećala je miris krvi u vazduhu. Blizu nje, jedan odred strelaca na naređenje svog zapovednika zategnu lukove i odape kišu strela. Dva crnokrila Draghkara trenutak kasnije tresnuše na tle neposredno pored logora. Doći će ih još kada padne mrak i kada im bude lakše da se skrivaju na nebu.

Met. Osećala je neobičnu mučninu dok je razmišljala o njemu. On je jednom, kada je Egveni bilo otprilike trinaest godina, skočio u reku da bi spasao Kijem Levin da se ne udavi. Naravno, ona se nije davila. Samo ju je neka prijateljica iz šale gurnula pod vodu, a Met je dojurio i bacio se u reku da joj pomogne. Nakon toga, žitelji Emondovog Polja mesečima su ga zadirkivali.

Narednog proleća Met je iz iste te reke izvukao Džera al’Huna i tako spasao tom dečaku život. Neko vreme nakon toga niko se nije podsmevao Metu.

Takav je Met. Čitave zime je gunđao i mrmljao zbog toga što mu se ljudi podsmevaju, uporno govoreći da će naredni put pustiti nekoga da se udavi. A onda je istog trena kada je video da je neko u opasnosti smesta skočio u reku. Egvena je dobro pamtila vižljastog Meta kako se tetura izlazeći iz reke dok se mali Džer čvrsto držao za njega boreći se za dah, sa užasnutim pogledom u očima.

Džer je bez glasa upao u vir. Egvena nije ni znala da to može da se desi. Ljudi koji se dave ne viču, niti frkću niti zovu da im neko pomogne. Samo skliznu pod vodu, kada sve izgleda spokojno i mirno. Sem ako ih Met ne drži na oku.

Došao je po mene u Kamen Tira, pomislila je. Naravno, takođe je pokušao da je spase od Aes Sedai pošto nije bio spreman da poveruje da je ona Amirlin.

Dakle, o čemu je sada reč? Davi li se ona ili ne?

Koliko veruješ Metrimu Kautonu ?, pitala ju je Min. Svetlosti, zaista mu verujem. Tolika sam budala da mu verujem. Moglo bi se ispostaviti da Met greši. On često greši.

Ali kada je u pravu - on spasava živote.

Egvena natera sebe da ustane. Zatetura se, a Gavin joj priđe. Ona ga potapša po ruci, pa se odmaknu od njega. Neće dozvoliti da vojska vidi da je Amirlin toliko slaba da se mora oslanjati na nekoga. „Kakvi su izveštaji s drugih bojišta?“

„Danas ih nema mnogo”, odgovori Gavin, pa se namršti. „Zapravo, prilično je tiho.“

„Elejna bi trebalo da se bori kod Kairhijena” reče mu Egvena. „To je važna bitka.”

„Možda je toliko zauzeta da nije stigla da nam se javi.”

„Hoću da pošalješ glasnika kroz kapiju. Moram da znam kako se ta bitka odvija.”

Gavin klimnu i odjuri. Nakon što je otišao, Egvena je hodala ravnomerno i postojano sve dok nije našla Silvijanu, koja je razgovarala s dvema Plavim sestrama.

„Brin?” upita Egvena.

„U trpezarijskom šatoru”, odgovori Silvijana. „Upravo su mi javili. Poslala sam mu glasnika s naređenjem da ne mrda odatle dok ti ne dođeš.”

„Hajde.”

Otišla je do tog šatora, koji je bio daleko najveći u logoru, i uočila Brina čim je ušla. Nije jeo već je stajao pored kuvarskog stola na rasklapanje raširivši karte preko njega. Sto je smrdeo na crni luk, koji se verovatno tu neprestano seče. Jukiri je otvorila kapiju u podu kako bi on mogao da gleda bojište. Zatvorila ju je čim je Egvena ušla. Ne ostavljaju te kapije dugo otvorene, pošto Šaranci motre na njih i pripremaju tkanja da tuda nekog pošalju.

Egvena tiho prošapta Silvijani: „Okupi Dvoranu Kule. Dovedi sve Predstavnice koje budeš mogla da nađeš. Okupi ih sve u ovom šatoru što pre budeš mogla.”

Silvijana klimnu a na licu joj se nije video ni tračak zbunjenosti koju je začelo osećala. Ona žurno ode, a Egvena sede.

Sijuan nije bila prisutna - verovatno opet pomaže s Lečenjem. To je dobro. Egvena ne bi volela da ovo pokušava dok je Sijuan strelja pogledom. I ovako je bila zabrinuta zbog Gavina. On Brina voli kao oca i njegova strepnja već je promicala kroz njihovu vezu.

Moraće veoma istančano pristupiti celoj toj stvari, a ne želi da počne sve dok se Dvorana ne okupi. Ne može da optuži Brina, ali ne može ni da prenebregne Meta. On je probisvet i budala, ali veruje mu. Svetlost joj pomogla, zaista mu veruje.

Poverila bi mu i sopstveni život u ruke. A stvari se zaista čudno odvijaju na bojnom polju.

Predstavnice su se okupile manje-više brzo. One su zadužene za vođenje rata, pa se svake večeri sastaju da bi primile izveštaje i taktička objašnjenja od Brina i njegovih zapovednika. Brinu izgleda nije čudno što one sada dolaze kod njega; samo je nastavio sa svojim poslom.

Mnoge žene radoznalo su pogledale Egvenu ulazeći u šator. Ona im je samo klimnula glavom, pokušavajući da zrači svim dostvojanstvom Amirlin tron.

S vremenom se okupilo dovoljno njih da je Egvena odlučila kako bi trebalo da počne. Vreme prolazi. Mora jednom zasvagda poreći Metove optužbe - ili delati na osnovu njih.

„Generale Brine“, obrati mu se Egvena. „Jesi li dobro? Imali smo poteškoća da te nađemo.“

On je pogleda i trepnu. Oči su mu bile zakrvavljene. „Majko“, obrati joj se, pa klimnu Predstavnicama. „Umoran sam, ali verovatno ništa više od tebe. Bio sam širom bojnog polja i starao se za svakakve sitnice; znaš već kako je to.“

Gavin ulete u šator. „Egvena“, reče joj, a videlo se da je prebledeo u licu. „Nevolja.“

„Šta?“

„Ja..." Duboko uzdahnu. „General Bašer se okrenuo protiv Elejne. Svetlosti! On je Prijatelj Mraka. Bitka bi bila izgubljena da nisu došli Aša'mani.“

„Sta je sad pa to?“, upita Brin dižući pogled sa svojih mapa. „Bašer - Prijatelj Mraka?“

„Da.“

„Nemoguće“, odgovori Brin. „On je mesečima bio saputnik gospodara Zmaja. Ne znam ga najbolje ali... Prijatelj Mraka? Nemoguće.“

„Jeste pomalo nerazumno pretpostaviti...“, zausti Serin.

„Ako hoćete, možete da razgovarate s kraljicom lično“, odvrati Gavin ispravljajući se. „Čuo sam to od nje same.“

Šatorom zavlada muk. Predstavnice se zabrinuto zgledaše.

„Generale“, obrati se Egvena Brinu, „kako to da si poslao dva konjička odreda da nas brane od Troloka na brdima južno odavde, pa su oni tako upali u zamku i izložili opasnosti čitavo krilo glavnine vojske?“

„Kako to, majko?“, upita je Brin. „Tako što je bilo očigledno da je malo nedostajalo da budete pregažene - to je svima bilo jasno. Da, naredio sam da ostave levo krilo, ali pomerio sam ilijanske pozadinske jedinice na taj položaj. Kada sam video da se jedna šarska jedinica odvojila od glavnog dela njihove vojske da bi napala Unovo desno krilo, poslao sam Ilijanske da ih presretnu; to je bio ispravan postupak. Nisam znao da će biti toliko Šaranaca!" Digao je glas toliko da je vikao, ali onda se zaustavio a ruke su mu se tresle. „Pogrešio sam. Majko, ni ja nisam savršen.“

„Ovo jeste bilo nešto više od obične greške“, primeti Fajzela. „Samo što sam se vratila od razgovora sa Unom i ostalim preživelima iz onog pokolja naše konjice. Uno kaže da je osetio klopku čim su on i njegovi ljudi krenuli prema sestrama, ali da si ti obećao pomoć.“

„Kažem vam da sam poslao pojačanja - samo nisam očekivao da će Šaranci poslati onako velike snage. Sem toga, držao sam sve konce u rukama. Naredio sam legiji seanšanske konjice da pruži podršku našim jedinicama; trebalo je da se oni pobrinu za Šarance. Rasporedio sam ih preko reke. Samo nisam očekivao da će onoliko kasniti!

„Da“, reče Egvena prekim glasom. „Ti ljudi - te silne hiljade - bili su smrvljeni između Troloka i Šaranaca, bez ikakve nade da će pobeći. Ti si ih izgubio i to bez ikakvog valjanog razloga.

„Morao sam da izbavim Aes Sedai!" odbrusi Brin. „One su najvrednija snaga koju imamo na raspolaganju. Izvinjavam se, majko, ali upravo si mi ti to istakla.“

„Aes Sedai su mogle da čekaju“, primeti Serin. „Bila sam prisutna. Da, našle smo se pod pritiskom i bio nam je potreban izlaz - ali istrajavale smo i mogle smo da izdržimo još malo.

Generale Brine, ostavio si na hiljade dobrih ljudi da izginu. A znaš li šta je najgore? To nije bilo neophodno. Ostavio si one Seanšane s druge strane gaza - a trebalo je da oni sve spasu - da čekaju tvoju naredbu za napad. Ali ta naredba nikada nije stigla, zar ne, generale? Ostavio si ih baš kao što si ostavio i našu konjicu.“

„Ali naredio sam im da napadnu; na kraju su napali, zar ne? Poslao sam glasnika. Ja... Ja...“

„Ne. Da nije bilo Meta Kautona, generale, oni bi još čekali na ovoj strani reke!“ Egvena se okrenu od njega.

„Egvena“, reče joj Gavin hvatajući je za ruku. „Sta to hoćeš da kažeš? Samo zato što...“

Brin se uhvati za glavu, pa klonu kao da mu iznenada svi udovi izgubile snagu. „Ne znam šta je sa mnom“, prošapta, a glas mu je nekako šuplje zvečao. „Majko, stalno pravim greške. To su greške od kojih čovek može da se povrati - ja to sebi stalno govorim. A onda načinim još jednu grešku, pa opet moram da jurim da bih je popravio.“

„Samo si umoran“, reče mu Gavin gledajući ga a u glasu mu se čulo koliko ga sve to boli. „Svi smo umorni.“

„Ne“, tiho odgovori Brin. „Ne, reč je o nečemu višem od toga. I ranije sam bio umoran. Ovo je kao... moji nagoni odjednom su potpuno pogrešni. Izdam naređenja, a potom uvidim rupe, nevolje. Ja...“

„Prinuda“, tiho kaza Egvena, osećajući kako je obuzima studen. „Prinuđen si. Napadaju naše velike kapetane.“

Nekoliko žena u prostoriji prigrli Izvor.

„Kako to uopšte može biti?" pobuni se Gavin. „Egvena, odredili smo sestre koje paze na logor i traže znake usmeravanja"!

„Ne znam kako se to dogodilo“, odgovori Egvena. „Možda je postavljeno pre više meseci, pre nego što je bitka otpočela." Okrenu se Predstavnicama. „Predlažem da Dvorana razreši Gareta Brina s položaja zapovednika naših vojski. Predstavnice, to je vaša odluka.“

„Svetlosti“, zausti Jukiri. „ML. Svetlosti!“

„To se učiniti mora“, primeti Dosina. „To je vest potez i način da se naše vojske unište a da mi ne primetimo tu zamku. Trebalo je da to predvidimo... Trebalo je da bolje štitimo velike kapetane.“

„Svetlosti!" viknu Fajzela. „Moramo da dojavimo lordu Mandragoranu i da pošaljemo glas u Takandar! Moguće je da ovo ima uticaja i na njih - možda je reč o pokušaju da se sva četiri bojišta uruše odjednom, u usaglašenom napadu.“

„Postaraću se đa se to uradi“, reče Serin i pođe prema izlazu iz šatora. „Ali za sada sam saglasna s majkom. Brin mora biti razrešen.“

Jedna po jedna - i ostale klimnuše. Nije to bilo zvanično glasanje Dvorane, ali poslužiće. Garet Brin sede pored stola. Jadan čovek. Nesumnjivo je potresen i zabrinut.

On se neočekivano nasmeši.

„Generale?“, upita Egvena.

„Hvala ti“, odgovori Brin, Delovao je kao da mu je lakše.

„Na čemu?“

„Majko, pribojavao sam se da silazim s uma. Pred očima mi je stalno bilo ono što sam uradio... ostavio sam na hiljade ljudi da izginu... ali to nisam bio ja. Nisam bio ja.“

„Egvena“, obrati joj se Gavin. Dobro je skrivao bol koji je osećao. „Vojska. Ako je Brin bio primoran da nas vodi u opasnost, moramo smesta promeniti zapovednike.“

„Dovedite moje Kamenike“, reče Brin. „Prepustiću upravljanje vojskom njima.“

„A šta ako su i oni iskvareni?“, upita Dosina.

„Saglasna sam“, kaza Egvena. „Ovo mi miriše na nekog od Izgubljenih, možda na Mogedijen. Lorde Brine, da ti pogineš u borbama, ona bi znala da će tvoji zapovednici preuzeti upravljanje vojskom. Lako je moguće da će oni osećati iste štetne nagone koje si ti osećao.“

Dosina odmahnu glavom. „U koga možemo imati poverenja? Lako je moguće da su svaki krvavi muškarac ili žena koje možemo da stavimo na zapovednički položaj nad čitavom vojskom zapravo pretrpeli Prinudu

„Možda ćemo morati da lično predvodimo“, primeti Fajzela. „Lakše bi im bilo da dopru do muškarca koji ne može da usmerava nego do neke sestre, koja bi osetila usmeravanje i uočila ženu s tom sposobnošću. Verovatnije je da smo mi čiste.“

„Ali koja se od nas razume u vojnu taktiku?" upita Firejn. „Smatram sebe dovoljno načitanom da nadgledam sprovođenje planova, ali da ih ja sklapam?“

„Bolje i mi nego neko koga su možda iskvarili“, odgovori Fajzela.

„Ne“, reče Egvena i ustade oslanjajući se na Gavinovu ruku.

„Šta onda?" zapita Gavin.

Egvena stisnu zube. Sta onda. Ona zna za samo jednog čoveka za koga može verovati da nije Prinuđen, makar da ga Mogedijen nije Prinudila. Čovek otporan na saidar i saidin. „Moraćemo da stavimo naše vojske pod zapovedništvo Metrima Kautona“, reče ona. „Svetlost nas saklonila.“