Sećanje na svetlost

40 Vučji brat

Ljudi koji su zarobili Elejnu zgranuto su gledali Birgitu, a Elejna je iskoristila taj trenutak da se trzne i pomeri u stranu. Digla se na kolena; zbog trudnoće je nezgrapna, ali nije nesposobna. Medaljon koji je Melar pribio uz nju pade na zemlju, a ona zateče sjaj saidara kako je čeka. Ispuni se s Moći i uhvati za trbuh.

Deca se promeškoljiše u njoj. Elejna izatka tokove Vazduha i obori svoje dušmane. Elejnina Garda se prikupila i probila kroz Melarove vojnike. Nekoliko njih ukopa se kad ugleda Birgitu.

„Nastavite da se borite, koze i jarci jedni!" zaurla Birgita odapinjući strele na plaćenike. „Možda jesam mrtva, ali i dalje sam vaša krvava zapovednica i ima da slušate naređenja!“

To ih natera u pokret. Magla je prekrila čitavo bojište. Cinilo se kao da slabašno blista u tami. Za nekoliko trenutaka, Elejnino usmeravanje, Birgitin luk i njena Garda oterali su ostatke Melarovih Prijatelja Mraka.

Birgita je šestoricu oborila strelama dok su bežali.

„Birgita“, zausti Elejna plačući, „žao mi je.“

„Zao?" Birgita se okrenu da je pogleda. „Zao? Elejna, zašto žališ? Sve mi se vratilo! Pamćenje mi se vratilo!" Ona se zasmeja. „To je prelepo! Ne znam kako si me podnosila proteklih nekoliko nedelja. Durila sam se gore od deteta koje je slomilo svoj omiljeni luk.“

„Ja... O, Svetlosti." Elejni su osećaji govorili da je izgubila Zaštitnika, a bol koji nastaje usled pucanja veze nije stvar razuma. Uopšte nije bitno to što je Birgita pred njom. „Možda bi trebalo da te opet vežem?“

„To ne bi radilo“, odgovori Birgita i odmahnu rukom. „Jesi li povređena?“

„Samo postiđena.“

„Srećom po tebe, ali još je srećnije to što se Rog oglasio tada kada se oglasio.”

Elejna klimnu.

„Pridružiću se ostalim herojima“, kaza Birgita. „Ti ostani ovde da se oporaviš.“

„Svetlost može to da sagori!" odbrusi Elejna i natera sebe da se digne na noge. „Nemam namere da krvavo ostanem u pozadini. Deca su mi dobro. Jahaću.“

„Elejna...“

„Moji vojnici misle da sam mrtva“, kaza Elejna. „Bojni redovi nam pucaju a ljudi ginu. Moraju da me vide da bi znali kako još ima nade. Njima neće biti jasno šta ova magla znači. Ako im je ikada u životu bila potrebna njihova kraljica, onda je to ovaj trenutak. Sada me ništa manje od Mračnoga neće sprečiti da se vratim.“

Birgita se namršti.

„Više mi nisi Zaštitnica“, kaza Elejna, „ali i dalje si mi prijateljica. Hoćeš li da jašeš sa mnom?“

„Tvrdoglava glupačo.“

„Nisam ja upravo odbila da ostanem mrtva. Zajedno?“

„Zajedno“, kaza Birgita i klimnu.

Avijenda stade, slušajući novo zavijanje. Ne liči joj baš na vukove.

Oluja kod Šajol Gula i dalje je divljala. Ona ne zna koja strana pobeđuje. Tela su ležala svuda unaokolo; neka su čerečili vukovi, a druga su se još pušila od napada Jedne moći. Olujni vetrovi šibali su i besneli, mada kiša nije padala a talasi prašine i šljunka zasipali su je i preplavljivali.

Osećala je usmeravanje kako dopire iz Jame usuda, ali podsećalo je na tiho pulsiranje za razliku od oluje prilikom pročišćavanja saidina. Rand. Je k on dobro? Šta se dešava?

Beli oblaci koje su vetrotragačice dovodile komešali su se među olujnim oblacima crnim kao katran, stapajući se u ogroman vrtlog nad planinskim vrhom. Sudeći po onome što je čula o vetrotragačicama - povukle su se u Šajol Gul do jedne zaravni daleko iznad pećinskog ulaza, i dalje radeći sa Zdelom vetrova - samo što se nisu slomile. Više od dve trećine njih srušilo se od iznurenosti. Oluje će ubrzo progutati sve.

Avijenda je vrebala po vihoru, tražeći odakle dopire ono zavijanje. Sada kada je Rafela otišla da se pridruži poslednjim Zmajuzakletima kod pećine, njoj nije ostalo drugih usmerivaća s kojima može da se poveže. Tu, u toj dolini, različite skupine ubijale su jedne druge, premeštajući se napred-nazad. Device, Mudre, sisvai’amani, Troloci, Seni. I vukovi; borbi se pridružilo na stotine vukova. Bilo je tu i nekih Domanaca, Tairenaca i Zmajuzakletih - mada se većina njih borila blizu staze koja je vodila do Randa.

Nešto pade na zemlju pored nje, pevušeći, a ona napade Jednom moći pre nego što stiže da razmisli o tome. Draghkar buknu u plamen kao grana koja se osušila za stotinu dana provedenih na jakom suncu. Ona duboko udahnu i osvrnu se oko sebe. Zavijanje. Stotine i stotine urlika.

Ona potrča prema tom zavijanju, prelazeći dno doline. U tom trenutku neko izroni iz prašnjavih senki - vižljasti čovek sede brade i zlatnih očiju. Pratio ga je mali čopor vukova. Oni je pogledaše, pa nastaviše u smeru u kom su se zaputili.

Avijenda zastade. Zlatne oči.

„Ho, ti koji trčiš za vukovima!“, pozva ona tog čoveka. „Jesi li doveo Perina Ajbaru sa sobom?“

Čovek se ukoči. Ponašao se kao vuk, oprezno ali opasno. „Poznajem Perina Ajbaru“, doviknu joj on u odgovor, „ali on nije sa mnom. On lovi na drugom mestu.“

Avijenda mu priđe bliže. On ju je oprezno gledao, a nekoliko njegovih vukova zareža. Izgleda da njoj i njenima ne veruju mnogo više nego što veruju Trolocima.

„Ovo novo zavijanje“, doviknu ona, „je li to zavijanje tvojih... prijatelja?“

„Ne“, odgovori joj taj čovek gledajući u daljinu. „Ne, više ne. Aijelko, ako poznaješ neke žene koje mogu da usmeravaju, sada bi trebalo da ih dovedeš." On nastavi prema tim zvucima, a njegov čopor potrča za njim.

Avijenda pođe za njima, držeći se podalje od vukova, ali verujući njihovim čulima više nego svojim. Stigoše do male uzvisine na dnu doline, gde je povremeno viđala Ituraldea kako odatle nadgleda odbranu klanca.

Iz klanca je naviralo na desetine tamnih prilika. Crni vukovi veličine omanjih konja trčali su po kamenu i mada su bili daleko od nje, Avijenda je znala da za sobom ostavljaju otiske utisnute u stenu.

Stotine i stotine vukova napadalo je tamne zveri, skačući im na leđa - ali ove su ih samo bacale sa sebe. Vukovi kao da nisu mogli ni da ih dodirnu.

Čovek s vukovima zareža.

„Psomraci?“, zavika Avijenda da bi je on čuo. „Da“, odgovori on da bi se čuo kroz oluju. „Ovo je Divlji lov, koji vode najgori psomraci. Ove smrtno oružje ne može da ubije. Ugrizi običnih vukova neće ih trajno povrediti.“

„Zašto se onda oni bore?“

Vučji brat se zasmeja. „Zašto se iko od nas bori? Zato što nekako moramo pokušati da pobedimo! Idi! Dovedi Aes Sedai i neke od onih Aša'mana, ako budeš mogla da ih nađeš! Ovi stvorovi će pregaziti vaše vojske kao talas oblutke!“

Čovek potrča niz padinu, a vukovi mu se pridružiše. Ona razume zašto se oni bore. Možda neće moći da ubiju psomrake, ali moći će da ih uspore. A to je njihova pobeda - davanje vremena Randu da uradi ono što mora.

Okrenu se i potrča da okupi ostale. Međutim, ukopa se kada oseti moćnu usmerivačicu kako koristi saidar. Hitro se okrenu i zagleda prema smeru odakle je to dopiralo.

Grendal je tamo, ispred nje - jedva da može da je vidi. Ta žena je mirno slala smrtonosna tkanja na red Branitelja Kamena. Oko sebe je okupila skupinicu žena - Aes Sedai i Mudrih - kao i nekoliko stražara. Žene su klečale oko nje i mora da su joj davale svoju Moć, uzevši u obzir koliko su njena tkanja bila snažna.

Stražari su joj bila četiri Aijela s crnim velovima, a ne crvenim. Sasvim je sigurno da su pod Prinudom. Avijenda se pokoleba, ne znajući šta da radi. Šta sa psomracima?

Moram da iskoristim ovu priliku, pomislila je. Ona izatka i pusti zrak plave svetlosti da sevne u nebo - znak koji su ona, Amis i Kecuejn ugovorile.

Naravno, to je upozorilo Grendal na ono što se dešava. Izgubljena se okrenu prema Avijendi i napade Vatrom. Avijenda se zakotrlja da bi izbegla taj napad. Stit se pojavi, pokušavajući da odseče Avijendu od Izvora. Ona očajnički povuče koliko je god Jedne moći mogla da drži u sebi, provlačeći je kroz broš u obliku kornjače. Odsecanje žene pomoću štita liči na presecanje konopca makazama - što je konopac deblji, to ga je teže preseči. U ovom slučaju, Avijenda je povukla dovoljno saidara da odbije štit.

Stisnu zube i poče da tka svoja tkanja. Svetlosti, nije ni shvatila koliko je umorna. Skoro da se okliznu, a niti Jedne moći pretile su da se otrgnu njenoj vlasti.

Ona ih snagom volje natera na poslušnost i pusti tkanje Vazduha i Vatre, premda je znala da su među onim sužnjima i njeni prijatelji i saveznici.

Oni bi radije umrli nego da ih Senka koristi, kazala je sebi izbegavši još jedan napad. Tle se rasprsnu oko nje i ona se baci na zemlju.

Ne. Samo se kreću.

Avijenda skoči na noge i potrča. To joj je spasio život pošto munja sevnu iza nje i opet je obori na zemlju.

Ona ustade, krvareći iz nekoliko posekotina na ruci, pa poče da tka. Morala je da pusti svoja tkanja kada joj priđe jedno veoma zamršeno tkanje. Prinuda. Ako je to zgrabi, Avijenda će postati samo još jedna robinja te žene, primorana da daje svoju snagu za uništavanje Svetlosti.

Avijenda izatka Zemlju u tle ispred sebe i baci u vazduh opiljke kamena, prašinu i dim. Onda se zakotrlja tražeći rupu u tlu, pa oprezno proviri iz nje. Zadržavala je dah i nije usmeravala.

Silan vetar raščistio je zaklon koji je ona stvorila za sebe. Grendal je stajala nasred polja i očigledno se kolebala. Nije mogla da oseti Avijendu - ona je prethodno na sebe stavila tkanje koje prikriva njenu sposobnost da usmerava. Ako bude usmeravala, Grendal će to znati, ali biće bezbedna ako ne usmerava.

Grendalini aijelski robovi pođoše napred velova podignutih, tražeći Avijendu. Ona je bila u iskušenju da na licu mesta usmerava i da okonča njihove živote. Svi Aijeli koje ona poznaje bili bi joj zahvalni na tome.

Obuzdala se; ne želi da oda svoj položaj. Grendal je previše snažna. Ona ne može da se sama suoči s tom ženom. Ali ako sačeka...

Tkanje Vazduha i Duha napade Grendal, pokušavajući da je odseče od Izvora. Žena opsova i krenu se vrtoglavom brzinom. Stigle su Kecuejn i Amis.

„Borite se! Borite se za Andor i kraljicu!“

Elejna je galopirala kroz odrede kopljanika, sada rasutih i u pometnji, a kosa joj se vijorila dok je vikala glasom pojačanim pomoću Moći. Držala je mač, mada samo Svetlost zna štabi radila s njim kada bi morala da zamahne.

Ljudi su se okretali dok je prolazila. Neke od njih su Troloci tada saseldi. Zveri su se probijale kroz odbranu, uživajući u pokolju i razbijenim vojničkim redovima.

Moji ljudi su previše pretrpeli, pomislila je Elejna. O, Svetlosti. Jadni moji vojnici. Priča koja se pred njom odvijala bila je priča o smrti i očaju. Andorski i kairhijenski odredi kopljanika rasuli su se nakon što su pretrpeli stravične gubitke; ljudi su se sada borili u malim skupinama, a mnogi od njih su se raštrkali i razleteli na sve strane, pokušavajući da sačuvaju žive glave. „Stojte!" vikala je Elejna. „Stojte i borite se sa svojom kraljicom!“

Još više ljudi prestade da beži, ali nisu se vraćali u borbu. Sta da radi?

Da se bori.

Elejna napade jednog Troloka. Služila se mačem iako je pre svega nekoliko trenutaka pomislila kako je s njim beznadežna. I jeste. Trolok sa glavom vepra čak je delovao iznenađeno dok je ona mlatila po njemu.

Srećom, Birgita je bila tu pa je prostrelila kroz podlakticu zver kada je zamahnula na Elejnu. To joj je spasio život, ali i dalje joj nije omogućilo da ubije tog plamenog stvora. Njen at - kojeg je pozajmila od jednog gardiste - poigravao je sprečavajući Troloka da je saseče dok ona pokušava da ga probode. Mač joj se nije kretao u smeru u kojem je ona to želela. Jedna moć je daleko istančanije oružje. Upotrebiće je ako bude morala, ali trenutno bi radije da se bori sečivom.

Nije morala da se bori dugo. Vojnici je okružiše i ubiše zver, istovremeno je braneći od još četiri koje krenuše da je napadnu. Elejna obrisa znoj sa čela i povuče se.

„Zašto si to radila?“, upita Birgita dojahavši do nje, pa pusti strelu na Troloka pre nego što ovaj stiže da ubije jednog vojnika. „Elejna, Ratlifovih mi noktiju, mislila sam da sam već videla krajnje domete tvojih ludosti.“

Elejna diže mač. Ljudi pored nje zaklicaše. „Kraljica je živa!“, vikali su. „Za Svetlost i Andor! Stojte uz kraljicu!“

„Kako bi se ti osećala“, tiho kaza Elejna, „da vidiš svoju kraljicu kako pokušava da mačem ubije Troloka dok ti bežiš?“

„Osećala bih se kao da moram da se krvavo preselim u neku drugu zemlju“, prasnu Birgita odapinjući još jednu strelu, „u kojoj vladari nemaju kašu umesto mozga.“

Elejna frknu. Birgita može da priča šta god hoće, ali taj potez je urodio plodom. Malo-pomalo, ljudi koje je okupila raširili su se oko nje i obrazovali borbeni red. Ona je vitlala mačem i vikala, pa - nakon trenutka kolebanja - tkanjem stvorila veličanstveni andorski barjak koji je lebdeo u vazduhu nad njom, crvenog lava da obasja noć.

To će privući vatru od Demandreda i njegovih usmerivača, ali ljudima je potreban svetionik. Ona će izaći na kraj s tim napadima kada uslede.

Međutim, nije ih bilo dokje ona jahala niz borbene redove i hrabrila ljude. „Za Svetlost i Andor! Vaša kraljica je živa! Stojte i borite se!“

Met je galopirao preko vrha visoravni praćen ostacima nekada velike vojske, probijajući se na jugozapad. Troloci su bili okupljeni ispred njega s leve strane a šarska vojska sa desne. Neprijatelja napadaju heroji, Krajišnici, Kejrid i njegovi ljudi, Ogijeri, dvorečanske lukonoše, Beli plaštovi, Geldanci i Majenci, najamnici, Tina i njene Zmajuzaklete izbeglice. I Družina Crvene ruke. Njegovi ljudi.

Ona sećanja koja nisu njegova govore mu da je predvodio i daleko veće snage. Vojske koje nisu rascepkane, napola uvežbane i prepune iscrpljenih ranjenika. Ali Svetlost mu pomogla, nikada u životu nije bio tako ponosan.

Uprkos svemu što se dogodilo, njegovi ljudi su klicali napadajući i s novim poletom bacali se u bitku.

Demandredova smrt pružila je Metu priliku. Osećao je kako vojske naleću i kroz njih teče onaj nagonski ritam bitke. To je bio trenutak koji je čekao. To je bila karta od koje sve zavisi. Izgledi su deset naprema jedan, ali šarska vojska, Troloci i Seni nemaju predvodnike. Ne vodi ih nikakav vojskovođa. Različiti odredi povlače suprotstavljene poteze.kako razne Seni ili Gospodari straha pokušavaju da izdaju naređenja.

Moraću da pazim na one Šarance, pomislio je Met. Oni sigurno imaju generale koji mogu da uspostave zapovednistvo.

Sada mora da napadne svom silom. Da potisne Šarance i Troloke s visoravni. Troloci počeše da pune prolaz između baruština i visoravni, pritiskajući branioce kod rečnog korita. Elejnina smrt bila je laž. Njenom vojskom zavladala je pometnja - izgubili su više od trećine svojih vojnika - ali tren pre nego što će ih Troloci pregaziti, ona je dojahala usred njih i okupila ih. Sada je pravo čudo što drže bojni red iako ih Troloci potiskuju dublje u Šijenar. Međutim, neće moći još dugo, bila Elejna s njima ili ne: sve više i više kopljanika u prvim redovima biva pregaženo, vojnici padaju po celom bojištu, a njena konjica i Aijeli iz sve snage, ali sve teže, rade na suzbijanju neprijatelja. Svetlosti, ako mi pođe za rukom da gurnem Senku s ove krvave visoravne u one zveri tamo dole, svi će popadati jedni preko drugih!

„Lorde Kautone!“, viknu Tina. Ona spusti krvavo koplje koje je držala sedeći u sedlu i pokaza ka jugu.

Svetlost je blistala u daljini, prema reci Erinin. Met obrisa znoj sa čela. Je li to...

Kapije na nebu. Na desetine kapija, a kroz njih su navirali to’rakeni u letu, noseći svetiljke. Kiša zapaljenih strela pade po Trolocima u prolazu; to rakeni sa strelcima leteli su u formaciji preko gaza i prolaza koji se pružao iza njega.

Kroz larmu bitke Met je čuo zvuke od kojih mora da se neprijateljima ledila krv u žilama: stotine a možda i hiljade rogova rikalo je u mraku svoj ratni zov, grmljavina bubnjeva skladno je tukla ritam koji je postajao sve glasniji, a tutnjava koraka nadolazeće vojske - ljudi i životinja - odzvanjala je mračnom Polovskom visoravni. U tami neposredno pred zoru niko nije mogao da ih vidi, ali svi na bojištu znali su ko su oni.

Met vrisnu od radosti. U mislima su mu se odvijali seanšanski vojni pokreti. Pola njihove vojske poći će pravo na sever od Erinin, pa se pridružiti Elejninoj iscrpljenoj vojsci kod More i zgaziti Troloke koji su pokušavali da se probiju u Šijenar. Druga polovina krenuće na zapad oko blatišta sve do zapadne strane visoravni, gazeći Troloke u prolazu s leđa.

Sada je kišu strela počeo da prati sjaj u vazduhu - damane su stvarale izvore svetlosti da bi njihova vojska mogla da vidi kuda ide - što je bila takva predstava da bi se njome i iluminatori ponosili! Zaista, tle se treslo kada je ogromna seanšanska vojska pošla preko Merilorskog polja.

Vazduh zadrhta od grmljavine pored Metovog desnog krila - duboke grmljavine. Talmanes i Aludra popravili su zmajeve pa kroz kapije otvaraju vatru pravo u šarsku vojsku.

Skoro da je sve na svom mestu. Ostalo je još samo jedno da se završi pre poslednjeg bacanja kockica.

Metove vojske krenuše u napad.

Džur Grejdi dodirnu pismo koje mu je žena poslala preko Androla iz Crne kule. Nije mogao da ga pročita u mraku, ali to nije ni bilo bitno, samo da može da ga drži. Svejedno ga je naučio napamet.

Gledao je tu klisuru desetak milja severoistočno duž reke More, gde ga je Kauton postavio. Bio je daleko od bojišta na Meriloru.

Nije se borio. Svetlosti, to mu je teško padalo, ali nije se borio. Posmatrao je šta se dešava, pokušavajući da ne razmišlja o jadnim ljudima koji su tu izginuli braneći reku. Bilo je to savršeno mesto - Mora je tu prolazila kroz klisuru i to je bilo mesto gde je Senka mogla pokušati da zajazi reku. To je i učinila. O, ljudi koje je Met poslao pokušali su da se bore protiv Gospodara straha i Šaranaca. To je bio suludi zadatak! Grejdi je u sebi besneo na Kautona. Svi tvrde da je on dobar vojskovođa, a on je učinio ovako nešto.

Pa, ako je već toliko pametan - zašto je poslao pet stotina običnih ljudi iz nekog planinskog sela u Murandiji da brane ovu reku? Da, Kauton je takođe poslao i stotinu vojnika iz Družine, ali to nije bilo ni izbliza dovoljno. Izginuli su braneći reku nekoliko sati. U rečnoj klisuri bilo je na stotine i stotine Troloka i nekoliko Gospodara straha!

Ti ljudi bili su pobijeni svi do jednoga. Svetlosti! U toj skupini bilo je i dece. Varošani i ono malo vojnika valjano su se borili i branili su klisuru daleko duže nego što bi Grejdi i pomislio da je moguće, a onda su izginuli. A njemu je bilo naređeno da im ne pomaže.

Pa, Grejdi je sada čekao u mraku na vrhu klanca, skriven među nekim stenjem. Jedno stotinu koraka od njega Troloci su se kretali obasjani svetlošću baklji - potrebne su Gospodarima straha da bi mogli da vide. I oni su bili na vrhu klisure, što im je omogućavalo da s visine gledaju reku ispod sebe - koja se pretvorila u jezero. Tri Gospodara straha odlomila su ogromnu parčad kamena sa zidova klanca i stvorila prepreku od stenja koja je postala brana preko reke.

Tako je Mora presušila kod Merilora, što je Trolocima omogućilo da s lakoćom pređu tu reku. Grejdi može tu branu otvoriti za tren oka - udarac Jednom moći srušio bi branu i pustio vodu iz klisure. Međutim, nije se usuđivao da to uradi. Kauton mu je naredio da ne napada, ali on svejedno ne bi ni mogao da sam porazi tri snažna Gospodara straha. Oni bi ga ubili i opet zaustavili tok reke.

On dodirnu ženino pismo pa se pribra. Kauton mu je naredio da u zoru otvori kapiju do istog onog sela. To će ga otkriti Gospodarima straha. Nije znao kakva je svrha tog naređenja.

Klanac je bio pun vode, koja je skrivala tela poginulih.

Valjda je sada dobar trenutak pomislio je Grejdi i duboko udahnuo. Zora samo što nije granula, mada je bilo mračno od oblaka.

Poslušaće naređenja koja je dobio. Svetlost ga spalila, poslušaće ih. Ali ako Kauton preživi bitku nizvodno, on i Grejdi će popričati. I to će dobrano popričati. Čovek kakav je Kauton, prostog roda, trebalo bi da zna da ne sme tek tako da traći živote.

Opet duboko udahnu, pa poče da tka kapiju. Otvorio ju je u onom selu iz kojeg su ljudi juče došli. Nije znao zašto mu je naređeno da to uradi; selo je potpuno ispražnjeno da bi se okupio odred koji se ranije borio kod klisure. On čisto sumnja da je tamo iko ostao. Kako ga je Met ono beše nazvao? Hinderstap?

Ljudi urlajući proleteše kroz kapiju, noseći satare, vile i zarđale mačeve. S njima dođoše i vojnici iz Družine, kao onih stotinu koji su se ranije tu borili. Samo...

Samo što su lica tih vojnika, obasjana svetlošću baklji Gospodara straha, bila ista kao lica onih koji su se tu već borili... borili i izginuli.

Grejdi je zabezeknuto gledao stojeći u mraku i posmatrao te ljude kako napadaju. Svi oni su isti. Iste sredovečne žene, isti oni potkivači i kovači, isti oni ljudi. Gledao ih je kako ginu, a sada su se vratili.

Troloci verovatno ne umeju da razlikuju ljude, ali Gospodari straha su to videli - i shvatili da je reč o istim ljudima. Ta tri Gospodara straha delovala su zgranuto. Jedan od njih dreknu da ih je Mračni gospodar napustio, pa poče da baca tkanja na te ljude.

Oni nastaviše da jurišaju, ne mareći za opasnost i pogibelj. Sručiše se na Gospodare straha, čerečeći ih seljačkim alatkama i kuhinjskim noževima. Dok su se Troloci setili da napadnu, Gospodari straha su bili ubijeni. On sada može...

Prenuvši se iz zabezeknutosti, Grejdi se pribra i uništi branu preko klanca.

I tako oslobodi reku.