Sećanje na svetlost

46 Probuditi se

Rand se otrgnu od tame i opet u potpunosti kroči u Šaru. Posmatrajući Saru, postalo mu je jasno da su u dolini ispred pećine prošli dani, a da je dalje u svetu prošlo daleko više vremena, iako su za njega prošli samo minuti otkad je ušao.

Rand gurnu Moridina iz položaja koji su držali u tim napetim trenucima, sečiva ukrštenih. I dalje pun one slatke Jedne moći, Rand zamahnu Kalandorom na svog starog prijatelja.

Moridin diže mač na vreme da zaustavi njegov udarac, ali jedva. Zareža pa izvadi nož iz kanija za pojasom i zauze stav za borbu mačem i nožem.

„Elane, ti više nisi bitan“, kaza mu Rand dok je bujica saidina besnela u njemu. „Završimo više ovo!“

„Nisam?“ Moridin se zasmeja.

Onda se okrenu i baci nož na Alanu.

Ninaeva je užasnuto gledala dok se nož vrteo u vazduhu. Iz nekog razloga, vetar nije uticao na njega.

Ne! Ne nakon što je vratila tu ženu u život. Ne mogu da je sada izgubim! Ninaeva pokuša da zaustavi nož ili da ga uhvati, ali bila je za dlaku prespora.

Nož se zari Alani u nedra.

Ninaeva ga zgroženo pogleda. To nije rana koja može da se sredi šivenjem i biljem. To sečivo je probolo srce.

„Rande! Potrebna mi je Jedna moć!“ vrisnu Ninaeva.

„Sve je... u redu..." prošapta Alana.

Ninaeva je pogleda pravo u oči. Ona je pri sebi. Andilej, shvatila je Ninaeva setivši se biljke koju je dala Alani da bi joj povratila snagu. To ju je prenulo. Probudilo ju je.

„Mogu..." izusti Alana. „Mogu da ga pustim...“

Svetlost joj se ugasi u očima.

Ninaeva pogleda Moridina i Randa. Rand krajičkom oka baci pogled na mrtvu ženu, ali Ninaeva mu u očima nije videla bes već samo sažaljenje i tugu. Alana je pustila vezu pre nego što je Rand mogao da oseti posledice njene smrti.

Moridin se ponovo okrenu prema Randu, opet s nožem u levoj ruci. Rand diže Kalandor da udari Moridina.

Moridin pusti mač i nožem se ubode u desnicu. Rand se odjednom lecnu i Kalandor mu ispade kao da je Moridinov napad nekako povredio njegovu ruku.

Sjaj koji je zračio iz sečiva samo se ugasi, a kristalni mač zazvoni kada pade na kamen.

Perin se nije suzdržavao u borbi protiv Koljača.

Nije ni pokušao da napravi razliku između vuka i čoveka. Napokon je pustio sve iz sebe, svaku trunčicu besa koji je osećao prema Koljaču, svaki tračak bola zbog smrti svoje porodice - bili su to pritisci koji su u njemu rasli mesečima, a on ih nije primećivao.

Sve je to pustio iz sebe. Svetlosti, sve je to pustio. Baš kao one strašne noći kada je ubio one Bele plaštove. Sve od tada je susprezao i sebe i svoja osećanja, baš kao što mu je gazda Luhan kazao.

Sada on sve to vidi, kao da mu je zamrznuto pred očima. Nežni Perin, koji se uvek plašio da nekoga ne povredi. Kovač koji je naučio da se obuzda. Retko kada je dopuštao sebi da udara svom svojom snagom.

Danas je skinuo okove s vuka. Svejedno im nije ni bilo mesto na njemu.

Oluja se prilagodila njegovom besu. Perin nije ni pokušao da je obuzda. Zašto bi? Savršeno je pristajala njegovim osećanjima. Bat njegovog čekića bio je kao grmljavina, a sevanje njegovih očiju kao munje. Vukovi su zavijali u vetar.

Koljač je pokušavao da se bori. Skakao je, premeštao se, ubadao. Perin je svakog puta bio pred njim. Skakao je na njega kao vuk, udarao ga kao čovek, tukao ga kao vihor. Koljač ga je gledao grozničavo. Podigao je štit, pokušavajući da ga postavi između sebe i Perina.

Perin napade. Više nije razmišljao, već se pretvorio u nagon. Perin zaurla i stade da čekićem tuče taj štit. Terao je Koljača ispred sebe. Tukao je taj štit kao tvrdoglavo parče gvožđa. Prosipao je sa udarcima sav bes i srdžbu iz sebe.

Njegov poslednji udarac obori Koljača s nogu i izbaci mu štit iz ruku - i to tako da odlete stotinu stopa u vazduh. Koljač pade na dno doline, pa se zakotrlja boreći se za dah. Zaustavi se posred bojišta, dok su se senovite prilike kretale svuda oko njega i ginule boreći se u stvarnom svetu. On sa strahom u očima pogleda Perina, pa nestade.

Perin posla sebe u svet jave da bi ga sledio. Stvorio se usred bitke. Aijeli su se ogorčeno borili protiv Troloka. Vetar je na toj strani bio iznenađujuće snažan, a crni oblaci kovitlali su se nad Šajol Gulom, koji je štrčao ka nebu kao nekakav iskrivljeni prst.

Obližnji Aijeli jedva da obratiše pažnju na njega. Leševi Troloka i ljudi u hrpama su ležali po bojištu, a sve je bazdilo na smrt. Tle je tu nekada bilo prašnjavo, ali sada se pretvorilo u krvavo blatište.

Koljač se probi kroz jedan obližnji odred Aijela, sve vreme režeči i zasecajući svojim dugim nožem. Nije se osvrtao - izgleda da nije znao da je Perin pošao za njim u stvaran svet.

Novi talas Nakota Senke skoči s padine, izranjajući iz srebrnobele magle. Koža im je delovala čudno, sva rošava, a oči su im bile mlečnobele. Perin nije obraćao pažnju na njih, već je pojurio za Koljačem.

Mladi Biče! Bili su to vukovi. Senobraća su ovde! Mi se borimo!

Psomraci. Vukovi mrze sav Nakot Senke; čitav čopor spreman je da do poslednjeg pogine kako bi ubio Mirdraala. Ali psomraka se boje.

Perin se osvrnu kako bi ugledao te stvorove. Obični ljudi ne mogu da se bore protiv njih, jer je i njihova pljuvačka smrtonosna. Obližnje ljudske snage rasturile su se pred talasom crnih vukova velikih kao konji. Divlji lov.

Svetlosti! Ti psomraci su ogromni. Na desetine kao katran crnih iskvarenih vukova probijalo se kroz odbrambene redove, razbacujući tairenske i domanske vojnike kao krpene lutke. Vukovi su napadali psomrake, ali uzalud. Cvileli su, zavijali - i ginuli.

Perin diže glas i pridruži se njihovim samrtnim kricima, ispuštajući iz grla promukli urlik besa. Ne može da im pomogne. Njegovi nagoni i strast gone ga u drugom smeru. Koljač. On mora da porazi Koljača. Ako ga Perin ne zaustavi, taj će se čovek premestiti u Svet snova i ubiće Randa.

Perin se okrenu i potrča kroz sukobljene vojske, jureći daleku priliku ispred sebe. Pošto je Perinu pažnja popustila, Koljač je stekao prednost, ali je ipak malo usporio. Još nije shvatio da Perin može da izađe iz Sveta snova.

Koljač stade da pređe pogledom preko bojišta. Osvrnu se i ugleda Perina - a onda mu se oči razrogačiše. Perin od larme nije mogao da čuje šta govori, ali je sa Koljačevih usana pročitao: „Ne. Ne, to nije moguće.”

Da, pomislio je Perin. Sada mogu da te pratim kud god da pobegneš. Ovo je lov - a ti si konačno plen.

Koljač nestade, a Perin se premesti u vučji san jureći ga. Ljudi koji su se borili oko njega pretvoriše se u prašnjave šare, rasprskavajući se i ponovo se obrazujući. Koljač zaurla od straha kada ga ugleda, pa se opet premesti u svet jave.

Perin pođe za njim. Nanjušio je Koljačev trag. Taj čovek je mokar od znoja i obuzet strahom. U san, pa opet u svet jave. Perin je u snu trčao na sve četiri, kao Mladi Bik. U svetu jave bio je Perin, sa čekićem u rukama.

Premeštao se između dva sveta jednako često koliko je treptao, sve vreme jureći Koljača. Kada bi naleteo na bitku, skočio bi u vučji san i projurio kroz prilike od peska i prašine, pa bi se onda premestio nazad u svet jave da ne bi izgubio trag. Premeštanje je počelo da se odigrava tako brzo daje sa svakim otkucajem srca treperio između dva sveta.

BAM. Perin diže čekić i skoči s malog grebena jureći za prilikom koja je mahnito bežala ispred njega.

BAM. Mladi Bik zaurla, dozivajući čopor.

BAM. Perin je sada blizu. Svega nekoliko koraka daleko. Koljačev miris bio je jedak.

BAM. Duhovi vukova pojaviše se oko Mladog Bika, zavijajući od žudnje za lovom. Nikada nijedan plen nije više zaslužio tu žeđ. Nikada nijedan plen nije naneo toliko bola čoporima. Nikada se nijednog čoveka nisu toliko plašili.

BAM. Koljač se spotače. U padu se okrenu i nagonski prebaci u vučji san.

BAM. Perin zamahnu Maalejnirom, ukrašenim vukom u skoku. On koji leti.

BAM. Mladi bik skoči da čeljustima zgrabi za grlo ubicu svoje braće. Koljač pobeže.

Čekić se spoji s metom.

Nešto u vezi s tim mestom, s tim trenutkom, posla Perina i Koljača u vrtoglavi niz treptaja između svetova. Napred i nazad, napred i nazad, blesci trenutaka i misli. Treptaj. Treptaj. Treptaj.

Ljudi su ginuli oko njih. Neki u obliku prašine, a neki u svojim telima. Njihov svet bio je u istoj ravni sa senkama drugih svetova. Ljudi u čudnoj odeći i oklopima borili su se protiv zveri svih mogućih veličina i pojavnih oblika. Bilo je trenutaka kada su Aijeli postali Seanšani, koji su postali nešto između, s kopljima i svetlim očima, ali kalpacima u obliku glava čudovišnih buba.

U svim tim trenucima i svim tim mestima Perinov čekić pogodio je svoju metu, a očnjaci Mladog Bika zgrabili su Koljača za vrat. On okusi slanu i toplu Koljačevu krv. Oseti kako čekić zabruja kada je pogodio i začu kosti kako pucaju. Svetovi blesnuše kao munje.

Sve se rasprsnu, zatrese, pa spoji.

Perin je stajao na kamenju u dolini Takan’dar, a Koljačevo telo prostiralo se pred njim glave smrvljene. Perin se borio da povrati dah, još ispunjen ushićenjem lova. Završeno je.

Okrenu se pa se zgranu kada otkri da je okružen Aijelima. Namršti se na njih. „Šta to radite?”

Jedna Devica se zasmeja. „Perine Ajbara, izgledaš kao da juriš na veliki ples. Čovek s vremenom nauči da na bojištu drži na oku ratnike kakav si ti i da ih sledi. Oni se često najviše zabavljaju.”

On se sumorno nasmeši, prelazeći pogledom preko bojišta. Stvari se ne odvijaju dobro po njegovu stranu. Psomraci su nemilosrdno i mahnito pokidali branioce. Put ka Randu potpuno je otvoren.

„Ko zapoveda ovom bitkom?”, upita Perin.

„Više niko”, odgovori mu ona Devica. Nije joj znao ime. „Isprva je zapovedao Rodel Ituralde. A onda Darlin Sisnera - ali njegov položaj pao je pred Draghkarima. Već satima nisam videla nijednu Aes Sedai niti nekog poglavara.“

Glas joj je bio sumoran. Cak i neumorni Aijeli popuštaju. Brz pogled preko bojišta pokazao je Perinu da se preostali Aijeli bore gde god da su, često u malim skupinama, trudeći se da neprijatelju nanesu što je moguće više gubitaka pre nego što izginu. Vukovi koji su se borili u čoporima sada su raštrkani i njihova slanja puna su straha i bola. A Perin nije ni znao šta je onaj rošavi Nakot Senke.

Bitka je završena a Svetlost je izgubila.

Psomraci se probiše kroz obližnji red Zmajuzakletih i poslednji odred koji se držao pade pred njima. Nekolicina pokuša da pobegne, ali jedan Psomrak skoči na njih i obori ih na zemlju, pa poče da žvaće jednoga. Zapenjena pljuvačka poprskala je ostale, a oni počeše da se koprcaju.

Perin spusti čekić pa kleknu i skide plašt sa Koljača, a onda obmota tkaninom šake i opet uze čekić. „Ne dajte da vam njihova pljuvačka dodirne kožu. Smrtonosna je.”

Aijeli klimnuše, a oni s golim rukama počeše da ih obmotavaju. U mirisu im se osećala rešenost, ali i mirenje sa sudbinom. Aijeli će hrliti u smrt ako je to jedina mogućnost — i pritom će se smejati sve vreme. Mokrozemci misle da su oni ludi, ali Perin je u njihovom mirisu osećao istinu. Oni nisu ludi. Ne boje se smrti - ali ne prihvataju je s dobrodošlicom.

„Svi me dodirnite“, kaza im Perin.

Aijeli to i učiniše, a on ih premesti u vučji san - bilo mu je naporno da povede tako mnogo njih, kao da savija čeličnu šipku, ali mu je uspelo. Smesta ih odatle premesti na stazu koja je vodila do Jame usuda. Tu su se okupili nemi vučji duhovi. Na stotine njih.

Perin vrati Aijele u svet jave, premeštajući se tako da su on i njegov mali odred došli između Randa i psomraka. Divlji lov pogleda naviše, a iskvarene oči zabelasaše se kao srebro zureći u Perina.

„Branićemo se ovde“, reče Perin svojim Aijelima, „i nadaćemo se da će nam drugi priteći u pomoć.“

„Izdržaćemo“, kaza jedan Aijel - visok čovek koji je na glavi nosio povez obeležen Randovim znamenjem.

„A ako ne izdržimo“, reče drugi, „već se probudimo, makar ćemo napojiti zemlju našom krvlju i ostaviti naša tela da hrane biljke koje će sada da rastu ovde.“ Perin jedva da je primetio da su širom doline izrasle zelene i bujne biljke. Sitne ali snažne. Bio je to pokazatelj činjenice da se Rand i dalje bori.

Psomraci krenuše ka njima, repova spuštenih, ušiju priljubljenih uz glave, očnjaka iskeženih i blistavih, kao krvavi metal. Sta je on to čuo na vetru? Nešto tiho i veoma daleko. Cini mu se da je to toliko tih zvuk da nije ni trebalo da ga primeti. Ali probijao se kroz larmu bitke. Nekako nejasno poznat...

„Poznat mi je taj zvuk“, reče Perin.

„Zvuk?“, upita ga Aijelka. „Kakav zvuk? Vučji zov?“

„Ne“, odgovori Perin kada psomraci potrčaše uz padinu. „Rog Valera.“

Heroji će doći. Ali na kom će se bojištu boriti? Perin ne može da očekuje da će tu dobiti pojačanje. Sem...

Vodi nas, Mladi Biče.

Zašto bi svi heroji morali da budu ljudi?

Zavijanje se začu u istom tonu kao glasanje Roga. Pogled mu se pruži na polje odjednom ispunjeno mnoštvom blistavih vukova. Bile su to velike blede zveri, veličine psomraka. Duhovi vukova koji su umrli, pa se tu okupili čekajući znak, čekajući priliku da se bore.

Rog ih je dozvao.

I Perin zaurla - ispusti urlik zadovoljstva - pa jurnu u susret psomracima.

Poslednji lov je napokon odista nastupio.

Met je Olvera opet ostavio sa herojima. Dečak je ličio na nekakvog princa, jašuči ispred Noela dok su napadali Troloke i sprečavali svakoga da se popne onom stazom i ubije Randa.

Met pozajmi konja jednoga od ono malo branilaca što su još imali atove, pa ga potera u galop da nađe Perina. Naravno da će njegov prijatelj biti sa onim vukovima. Met baš ne zna kako to da se na stotine velikih blistavih vukova priključilo borbi, ali neće da se žali. Sudarili su se s Divljim lovom prsa u prsa, režeći i kidajući psomrake. Urlici sa obe strane zaglušiše Meta.

Prođe pored nekih Aijela koji su se borili protiv jednog psomraka, iako ljudi nisu imali nikakvih izgleda. Sapleli su zver i probadali je, ali ona se sabrala kao da je sačinjena od tame a ne od mesa - pa ih napala. Krv i krvavi pepeo! Aijelsko oružje kao da je nije ni ogrebalo. Met nastavi da galopira, izbegavajući pramenove srebrnaste magle koji su se širili čitavom dolinom.

Svetlosti! Ta magla se bliži stazi koja vodi ka Randu. Ubrzava i valja se preko Aijela, Troloka i psomraka ne birajući.

Eno, pomislio je Met videvši čoveka dovoljno glupog da se bori protiv psomraka. Perin tresnu čekićem jednog psomraka u glavu, lomeći je i terajući zver da padne. Kada diže čekić, za njim ostade tračak dima. Za divno čudo, psomrak je i dalje bio mrtav.

Perin se okrenu i zgranuto zagleda u njega. „Mete!" viknu. „Sta ćeš ovde?“

„Došao sam da pomognem!“, odvrati Met. „Iako sam znao da to nije krvavo pametno!“

„Mete, ne možeš da se boriš protiv psomraka“, kaza mu Perin kada Met dojaha do njega. „Ja mogu, a može i Poslednji lov." Naheri glavu, pa se zagleda u smeru iz kojeg se čuo Rog.

„Ne“, kaza mu Met, „nisam ja dunuo u njega. To krvavo breme prešlo je u ruke nekog drugog, ko zapravo uživa u tome.“

„Nije to posredi, Mete." Perin mu priđe pa ga uhvati za ruku dok je ovaj sedeo u sedlu. „Moja žena, Mete. Molim te. Rog je bio kod nje.“

Met spusti pogled, osećajući se sumorno. „Dečak je kazao... Svetlosti, Perine. Faila je bila kod Merilora, pa je povela Troloke dalje od Olvera da bi on mogao da pobegne s Rogom.“

„To znači da je možda još živa“, kaza Perin.

„Da. Naravno da bi mogla da bude živa“, saglasi se Met. Sta drugo može da kaže? „Perine, moraš da znaš još nešto - Fejn je ovde, na ovom bojištu.

„Fejn?“, procedi Perin. „Gde?“

„On je u onoj magli! Perine, nekako je doveo Mašadara. Nemoj da dopustiš date dodirne.“

„Mete, i ja sam bio u Sadar Logotu“, kaza mu Perin. „Imam da namirim dug sa Fejnom.“

„A ja nemam?“, zapita ga Met. „Ja...“

Perinu se oči razrogačiše. Zurio je u Metova nedra.

Tu je mali beli pramen srebrnaste magle - Mašadarove magle - proburazio Meta s leđa kroz grudi. Met to pogleda, jednom se trže, pa pade s konja.