Sećanje na svetlost

22 Vild

Egvena se trže i probudi kada Gavin pritisnu šaku preko njenih usana. Ona se ukoči, a sećarija joj se vratiše kao svetlost praskozorja. I dalje su se krili ispod polomljenih kola; u vazduhu se i dalje osećao smrad nagorelog drveta. Zemlja oko njih bila je crna kao ugalj. Mrak je pao.

Pogledala je Gavina, a on je klimnuo glavom. Je li zaista zadremala? Pomislila bi da to u tim okolnostima nikako nije moguće.

„Pokušaću da se iskradem“, prošapta Gavin, „i napravim neku pometnju.“

„Poći ću s tobom.“

„Biću tiši ako odem sam.“

„Gavine Trakande, ti očigledno nikada nisi pokušao da se prikradeš nekome iz Dveju Reka“, odgovori mu ona. „Kladim se u stotinu tarvalonskih maraka da sam ja tiša od tebe.“

„Da“, prošapta Gavin u odgovor, „ali ma koliko ti bila tiha, bićeš primećena ako priđeš na desetak koraka od nekog od njihovih usmerivača. Obilaze logor, naročito po rubovima.“

Ona se namršti. Otkud on to zna? „Ti si išao u izviđanje.“

„Malo“, prošapta on. „Nisu me primetili. Pretražuju šatore i zarobljavaju ljude koje nađu. Nećemo moći još dugo da se krijemo ovde.“

Nije trebalo da ode a da je ne pita, „Mi...“

Gavin se ukoči, a Egvena zaćuta i oslušnu. Zvuk nogu koje se vuku po zemlji. Njih dvoje uzmakoše gledajući desetak ili dvanaest zarobljenika koje su vodili na čistinu blizu mesta gde je nekada zapovednički šator bio podignut. Šaranci su oko dronjavih zarobljenika postavili baklje na stubovima. Nekoliko tih zarobljenika bili su vojnici, pretučeni toliko da su jedva hodali. Među njima je bilo i kuvara i težaka. Svi su bili išibani bičevima, a čakšire su im bile u ritama. Svi su bili bez košulja.

Neko im je po leđima istetovirao znamenje koje Egveni nije bilo poznato. Makar je mislila da je reč o tetovažama. Lako je moguće da je to znamenje vrelim gvožđem utisnuto u njih.

Dok su terali te zarobljenike, neko u blizini dreknu. Kroz nekoliko minuta jedan tamnoputi šarski stražar došao je vukući sa sobom mladog glasnika kojeg je očigledno otkrio kako se krije u logoru. Pocepao je dečaku košulju i gurnuo ga uplakanog na zemlju. Šaranci su nosili neobičnu odeću, koja je na leđima imala veliki izrez u obliku dijamanta. Egvena je videla da i stražar nosi beleg na leđima, tetovažu koju je jedva mogla da razazna naspram njegove tamne kože. Odeća mu je bila veoma zvanična, s velikom krutom odorom koja mu je padala skoro do kolena. Nije imala rukave, ali ispod nje je nosio košulju dugih rukava sa dijamantskim izrezom.

Iz mraka izađe drugi Šaranac, skoro potpuno nag. Bio je u pocepanim čakširama, ali ne i košulji. Umesto tetovaže na leđima, imao je tetovaže preko oba ramena. Pružale su mu se ka vratu, nalik na isprepletenu divlju lozu, i obuhvatale mu vilicu i obraze. Podsećale su na stotinu izvitoperenih šaka, s dugim prstima i kandžama koje su mu držale glavu odozdo.

Taj čovek priđe mladom glasniku koji je klečao na zemlji. Ostali stražari se promeškoljiše; ko god da je taj čovek, ne osećaju se prijatno u njegovoj blizini. On pruži ruku, podrugljivo se cereći.

Dečakova leđa odjednom počeše da gore od belega istog kao na ostalim zarobljenicima. Dim se diže, a dečak vrisnu od bola. Gavin zgranuto uzdahnu. Čovek s tetovažama po licu... taj čovek može da usmerava.

Neki stražari počeše da mrmljaju. Skoro da je razumela šta su pričali, ali ipak su imali težak naglasak. Usmerivač se brecnu na njih kao divlje pseto. Stražari ustuknuše, a usmerivač ode i izgubi se u senkama.

Svetlosti!, pomislila je Egvena.

Suškanje u tami pretvori se u dve žene u širokim svilenim haljinama. Jedna je bila svetlije puti, i kada je Egvena zašestarila pogledom, videla je da isto važi i za neke vojnike. Izgleda da nisu svi Šaranci tamnoputi kao oni koje je do sada videla.

Žene su bile prelepe. Nežnih lica. Egvena se zgrči i ustuknu. Na osnovu onoga što je ranije videla, te dve su verovatno usmerivačice. Ako se previše približe Egveni, moći će da je osete.

Dve žene počeše da pregledaju zarobljenike. Na svetlosti njihovih lampi, Egvena je videla da su i one tetovirane po licima, mada njihove tetovaže nisu uznemirujuće kao one na muškarcima. Bile su kao lišće, istetovirano od zadnjeg dela vrata pa naviše, tako da su se pružale ispod ušiju i širile po obrazima kao latice. Dve žene razmeniše šapate, a Egveni se činilo kao da joj malo nedostaje da bi mogla da ih razume. Ako izatka nit da ih prisluškuje...

Glupačo, pomislila je. Poginuće ako tu bude usmeravala.

Ostali se okupiše oko zarobljenika. Egveni zastade dah. Stotinu, dve stotine, još više ljudi je prilazilo. Nisu mnogo pričali. Izgleda da su ti Šaranci tih i ozbiljan narod. Većina onih koji su dolazili imali su izreze na leđima, koji su im otkrivali tetovaže. Jesu li to znamenja društvenog položaja?

Pretpostavila je da su tetovaže zamršenije što je neko važniji. Ali zapovednici - pretpostavila je da su ti ljudi zapovednici, zbog toga što su nosili perjanice na kalpacima, lepe svilene kapute i zlatne oklope koji kao da su bili načinjeni od novčića zašivenih jedni za druge kroz rupe izbušene u njihovim središtima - imali su samo male izreze koji su otkrivali sićušne tetovaže neposredno ispod plećaka.

Skinuli su delove oklopa da bi pokazali tetovaže, pomislila je. Sigurno ne idu u bitku a da im je gola koža otkrivena. To je nešto što se radi u zvaničnim trenucima.

Poslednji koji su se priključili gomili - dovedeni u prve redove - bili su najčudniji: dva muškarca i žena na malim magarcima, svi u prelepim svilenim suknjama; životinje na kojima su jahali bile su nakićene zlatnim i srebrnim lancima. Perjanice živopisnih boja širile su se s kitnjastih kapa koje je sve troje nosilo. Bili su nagi od pojasa nagore, uključujući i žene, ako se izuzmu nakit i ogrlice koji su im prekrivali veći deo nedara. Leđa su im bila izložena, a potiljci izbrijani tek toliko da im se vide vratovi. Nisu imali tetovaže.

Dakle... neke velmože? Samo što su im lica bila ispijena i izmučena. Bili su pogureni, pogleda oborenih i ubledeli. Ruke su im bile tanke skoro kao da su kosturi. Tako su krhki i nejaki. Sta li je tim ljudima učinjeno?

To joj nema nikakvog smisla. Nema sumnje da su Šaranci jednako zbunjujući narod kao što su Aijeli, ako ne i više. Ali zašto su sada došli?, pomislila je Egvena. Zašto su, nakon stoleća i stoleća otuđenosti, baš sada rešili da nas napadnu?

Nema slučajnosti - ne u tim razmerama. Oni mora da su došli da bi uhvatili u zasedu Egveninu vojsku i mora da su sarađivali s Trolocima.

Usredsredila se na to. Sta god bude sada otkrila, biće presudno. Sada ne može da pomogne svojoj vojsci - Svetlost dala da je makar nekim njenim vojnicima pošlo za rukom da pobegnu - pa bi zato trebalo da sazna sve što može.

Gavin je tiho munu. Ona ga pogleda i oseti da je zabrinut zbog nje.

Sada?, oblikovao je usnama reč i pokazao iza njih. Pošto je svima pažnja usmerena na... šta god da se događa, možda njih dvoje mogu da se odšunjaju. Krenuše da se tiho povlače.

Jedna od šarskih usmerivačica viknu. Egvena se ukoči. Primetili su je!

Ne. Ne. Egvena duboko udahnu, pokušavajući da smiri srce koje joj je divlje kucalo, kao da je pokušavalo da joj iskoči iz nedara. Žena se obraćala drugima. Egveni se učinilo da je razaznala reči: „Gotovo je“, uprkos debelom naglasku.

Šaranci kleknuše. Ono troje nakićeno draguljima još više pognuše glave. A onda, pored sužanja, vazduh se iskrivi.

Egvena to nije mogla da opiše nikako drugačije. Vazduh se mreškao i... kao da se cepao, trepereći kao iznad druma po vrelom danu. Nešto se obrazova u tom mreškanju: visok čovek u blistavom oklopu.

Nije nosio kalpak, a kosa mu je bila tamna, dok mu je put bila svetla. Nos mu je bio malčice kukast, a bio je veoma zgodan - naročito u tom oklopu, koji kao da u potpunosti beše načinjen od srebrnastih novčića što su se preklapali. Novac je bio toliko uglačan da su se u njemu odražavala lica prisutnih ljudi kao u ogledalima.

„Bili ste dobri“, obznani taj čovek onima koji su mu se klanjali. „Možete, da ustanete." U glasu su mu se čuli nagoveštaji šarskog naglaska, ali ni izbliza onoliko teškog.

Čovek spusti ruku na balčak mača za pojasom dok su se ostali dizali na noge. Skupina usmerivača dopuza iz mraka. Zaklimaše glavama u svojevrsnom naklonu upućenom tom pridošlici. On skide jednu oklopnu rukavicu, pa nehajno pruži ruku i počeša jednog od tih ljudi po glavi, kao plemić omiljenog psa.

„Dakle, ovo su novi inakali“, zamišljeno kaza on. „Da li neko od vas zna ko sam ja?“

Zatočenici ustuknuše pred njim. Mada su Šaranci ustali, sužnji su imali dovoljno pameti da se ne dižu sa zemlje. Niko od njih nije progovarao.

„Tako sam i mislio“, odgovori taj čovek. „Mada se nikad ne zna je li se slava nenadano pronela. Recite mi ako znate ko sam ja. Progovorite i oslobodiću vas.“

Odgovora nije bilo.

„Pa, slušaćete i upamtićete“, reče im on. „Ja sam Bao, zvani Vild. Ja sam vaš spasitelj. Gmizao sam kroz bezdane tuge i uzdigao sam se da prihvatim svoju slavu. Došao sam po ono što mi je oduzeto. Upamtite to.“

Zatočenici se još više zgrčiše u strahu, očigledno ne znajući šta da rade. Gavin povuče Egvenu za rukav, pa joj pokaza unazad, ali ona se nije mrdala. Ima nečeg u vezi s tim čovekom...

On iznenada diže pogled. Usredsredi se na ženske usmerivače, a onda se zagleda oko sebe, po mraku. „Da li iko od vas inakala poznaje Zmaja?“ upita, premda je zvučao rasejano. „Govorite. Recite mi.“

„Ja sam ga video” odgovori jedan od zarobljenih vojnika. „Nekoliko puta.“

„Jesi li razgovarao s njim?“, upita Bao udaljavajući se od sužanja. „Ne, velmožo”, odgovori vojnik. „Aes Sedai, one jesu razgovarale s njim. Ne ja.”

„Da. I brinuo sam da nećeš biti od koristi“, odvrati Bao. „Sluge, neko nas posmatra. Niste pretražile ovaj logor onako dobro kako ste tvrdile. Osećam u blizini ženu koja može da usmerava.”

Egvenu preseče strah. Gavin je povuče za ruku, nameravajući da krenu - ali nesumnjivo će ih zarobiti ako potrče. Svetlosti! Ona...

Gomila se okrenu kada se blizu jednog oborenog šatora začu iznenadna buka. Bao diže ruku i Egvena u mraku začu krik besa. Nekoliko trenutaka kasnije, Leana dolebde kroz gomilu Šaranaca, vezana Vazduhom, očiju razrogačenih. Bao je prinese k sebi, umotavajući je u tkanja koja Egvena nije mogla da vidi.

Srce joj je i dalje lupalo. Leana je živa. Kako li joj je uspelo da se sakrije? Svetlosti! Šta Egvena može da uradi?

„Ah“, izusti Bao. „Jedna od onih... Aes Sedai. Ti, jesi li ti razgovarala sa Zmajem?“

Leana nije odgovarala. Bilo je za divljenje to što joj je lice ostalo bezizražajno.

„Zadivljujućeg primeti Bao dodirujući je po bradi. Onda diže drugu ruku i okupljeni sužnji odjednom se zakoprcaše i zavrištaše. Buknuše u plamen, urlajući od bola. Egvena se jedva zadrža da ne posegne za Istinskim izvorom dok je sve to gledala. Zaplakala se pre nego što se to završilo, mada nije primetila kada je počela.

Šaranci se promeškoljiše.

„Nemojte biti nezadovoljni“, obrati im se Bao. „Znam da ste se potrudili da neke od njih uhvatite žive zarad mene, ali oni bi bili loši inakali. Nisu odgojeni za to, a dok ovaj rat traje, nećemo imati vremena da ih naučimo. To što sam ih sada ubio prava je milost u poređenju sa onim što bi morali da izdrže. Sem toga, ova ovde, ova... Aes Sedai... poslužiće našoj svrsi.“

Maska u koju se Leanino lice pretvorilo napuče i uprkos velikoj daljini Egvena je jasno videla njenu mržnju. Bao ju je i dalje držao za bradu. „Ti si prelepo stvorenje“, kaza on. „Nažalost, lepota je beznačajna. Aes Sedai, ti ćeš Lijusu Terinu preneti poruku od mene. Prenećeš poruku čoveku koji sebe zove Ponovorođenim Zmajem. Reci mu da sam došao da ga ubijem i da ću, čineći to, položiti pravo na ovaj svet. Uzeću ono što je i trebalo da bude moje. Reci mu to. Ispričaj mu šta si videla i opiši kako izgledam. Prepoznaće me.

Baš kao što su ljudi ovde njega očekivali s proročanstvom, baš kao što su ga zasuli slavom, tako je narod moje zemlje očekivao mene. Ispunio sam njihova proročanstva. On je lažan, a ja sam istinski. Reci mu da ću napokon dobiti svoje zadovoljenje. Neka dođe pred mene, da možemo da se suočimo. Ako to ne bude učinio, ubijaću i uništavaću. Zarobiću njegove ljude, porobiću njegovu decu, uzeću njegove žene za svoje. Jedno po jedno, slomiću, uništiti ili ću ovladati svime što je on ikada voleo. Jedini način da on to izbegne jeste da dođe i da se suoči sa mnom.

Ispričaj mu to, mala Aes Sedai. Reci mu da ga stari prijatelj čeka. Ja sam Bao, ja sam Vild. Onaj Kojeg Samo Zemlja Poseduje. Zmajoubica. On me poznaje pod imenom koje sam prezreo, imenom Barid Bel.“

Barid Bel?, pomislila je Egvena, prisećajući se šta je naučila u Beloj kuli. Barid Bel Medar... Demandred.

Oluja u vučjem snu podložna je promenama. Perin je sate proveo lutajući Krajinama, u poseti čoporima vukova dok je trčao niz suva rečna korita i preko skršenih brda.

Gaul je brzo učio. Naravno, ne bi ni tren izdržao protiv Koljača, ali bar je naučio kako da sprečava da mu se odeća menja - mada mu je veo i dalje sam od sebe padao preko lica svaki put kada bi se prenuo zbog nečega.

Njih dvojica su jurili kroz Kandor, sevajući kroz vazduh dok su se kretali s jednog brda na drugo. Oluja je ponekad bila snažna, a ponekad slaba. Kandor je povremeno bio jezivo miran. Travnate visoravni bile su zastrte svakakvim smećem. Satorima, crepovima, jedrom nekog velikog broda, pa čak i kovačkim nakovnjem vrhom zarivenim u jednu blatnjavu padinu.

Opasno snažna oluja može da se razduva u svakom delu vučjeg sna i da pokida gradove ili šume. Našao je tairenske šešire oduvane čak do Šijenara.

Perin se zaustavi na vrhu jednog brda. Gaul munjevito dojuri do njega. Koliko dugo oni već tragaju za Koljačem? S jedne strane, činilo mu se da je prošlo tek nekoliko sati. S druge... koliko li su zemlje prešli? Već su se tri puta vraćali do svoje zalihe hrane kako bi jeli. Da li to znači da je prošao jedan dan?

„Gaule“, zapita ga Perin, „koliko dugo mi već ovo radimo?“

„Ne bih mogao da kažem, Perine Ajbara“, odgovori Gaul. On baci pogled ka suncu, mada ga tu nije bilo. „Dugo. Hoćemo li morati da stanemo i da spavamo?“

Bilo je to dobro pitanje. Perinu creva odjednom zakrčaše i on im napravi jelo od suvog mesa i parčeta hleba. Dao je malo i Gaulu. Hoće li ih prizvani hleb u vučjem snu hraniti, ili će jednostavno nestati pošto ga pojedu?

Ovo potonje. Hrana je nestajala još dok ju je Perin jeo. Moraće da se oslanjaju na potrepštine koje su doneli, a možda da uzmu još od Randovih Aša’mana za vreme svakodnevnog otvaranja onog prolaza. Ali sada se premestio do njihovih uprtnjača, izvadio nešto suvog mesa, pa se vratio na sever kod Gaula.

Sedajući na padinu da bi opet jeli, on je počeo da razmišlja o snoklinu. Nosio ga je sa sobom, ali ga je isključio onako kako mu je Lanfear pokazala. Sada nije bilo kupole, ali mogao bi da je načini kada bi to hteo.

Lanfear mu ga je skoro dala. Sta li to znači? Zašto li ga iskušava i zašto li mu se ruga?

On otkide parče suvog mesa. Je li Faila dobro? Ako Senka otkrije šta ona radi... Pa, voleo bi da makar može da je obiđe.

On otpi dubok gutljaj iz svoje mešine s vodom, a onda mislima potraži vukove. U Krajinama se okupilo na stotine njih, ako ne i na hiljade. Pozdravio je obližnje čopore, šaljući svoj miris izmešan sa svojom slikom. Stiglo mu je desetak odgovora koji se nisu sastojali od reči, ali njegov um ga je tako razumeo.

Mladi Biče! To mu je uputio vuk zvani Bele Oči. Poslednji lov je nastupio. Da li ćeš nas predvoditi?

U poslednje vreme, mnogi ga to pitaju, a Perin nije znao kako to da protumači. Zašto vam je potrebno da vas ja predvodim?

Biće to tvoj zov, odgovorio mu je Bele Oči. Tvoje zavijanje.

Ne razumem šta hoćeš da kažeš, poslao mu je Perin u odgovor. Zar ne možete da lovite sami?

Ne ovaj plen, Mladi Biče.

Perin odmahnu glavom. Isti odgovor kao drugi koje je dobio. Bele Oči, poslao je. Da li si video Koljača? Ubicu vukova? Da li on vreba ovde?

Perin je to poslao naširoko, a odgovorili su mu neki drugi vukovi. Oni znaju za Koljača. Mnogi vukovi prenosili su jedni drugima njegov miris i izgled, baš kao Perinove. Niko od njih nije ga video skoro, ali vreme je vukovima čudna stvar. Perin nije bio siguran koliko je njihovo „skoro“ zaista skoro.

Perin odgrize zalogaj mesa i shvati da tiho reži. Zaustavio se. Pomirio se s vukom u sebi, ali to ne znači da namerava da mu dozvoli da unosi blato u kuću.

Mladi Biče, poslao mu je drugi vuk. Bila je to Okretnica, stara predvodnica jednog čopora. Lovac po mesečini ponovo hodi snovima. Traži te.

Hvala ti, posla joj on u odgovor. Znam za to. Izbegavaću je.

Izbegavačeš mesec? poslala mu je Okretnica. To je teško. Mladi Biče. Teško.

Tu je bila u pravu.

Upravo sam video Srcotragačicu, poslao je Trk, jedan mladi vuk crnog krzna. Ima novi miris„ali to je ona.

Drugi vukovi se saglasiše. Srcotragačica je u vučjem snu. Neki su je videli na istoku, ali drugi kažu da je viđena na jugu.

Ali šta je s Koljačem? Gde je taj čovek, ako ne lovi vukove? Perin shvati da opet reži.

Srcotragačica. To mora da je neka od Izgubljenih, mada nije prepoznao slike koje su mu poslali. Ona je drevna, ali drevno je i pamćenje vukova, međutim, ono čega se oni sećaji često su delići delića onoga što su njihovi preci videli.

„Ima li vesti?“ upita Gaul.

„Ovde je još jedna od Izgubljenih“, progunđa Perin u odgovor. „Radi nešto na istoku.“

„Da li se to tiče nas?“

„Izgubljeni se uvek tiču nas“, odvrati Perin dižući se na noge. On spusti ruku, pa dodirnu Gaula po ramenu i premesti ih u pravcu koji mu je Trk pomenuo. Položaj nije bio baš tačan, ali kada je Perin stigao, našao je neke vukove koji su juče videli Srcotragačicu kako se zaputila prema Krajinama. Radosno su pozdravili Perina, pitajući ga hoće li ih predvoditi.

On im nije odgovorio na pitanja, već je odredio gde je tačno Srcotragačica uočena. Bilo je to na Meriloru.

Perin se premesti tamo. Neobična izmaglica prekrivala je krajolik. Visoko drveće - ono za koje je Rand učinio da izraste - bilo je tu odraženo, a njihove visoke krošnje provirivale su iz magle.

Okolina je bila načičkana šatorima, kao pečurkama. Aijelskih šatora bilo je u izobilju, a između njih su logorske vatre sijale u izmaglici. Ovaj logor dovoljno je dugo na istom mestu da bi se prikazao u vučjem snu, mada su šatorska krila menjala mesta a ćebad nestajala, trepereći neopipljivo, kao što se u Svetu snova obično dešava.

Perin je poveo Gaula između urednih redova šatora i konjskih vezova. Obojica se ukočiše kada začuše neki zvuk. Neko gunđa. Perin se posluži onim što je video da Lanfear radi - stvorio je džep... nečeg nevidljivog oko sebe, što je sprečavalo zvuk da se širi. Bilo je to čudno, ali to je postigao stvarajući oko sebe prepreku u kojoj nije bilo vazduha. Zašto bi to zaustavljalo zvuk?

On i Gaul šunjali su se prema jednom šatoru. Sudeći po barjaku, bio je to šator Rodela Ituraldea, jednog od velikih kapetana. Unutra je neka žena u čakširama prelistavala spise na stolu. Stalno su joj nestajali u prstima.

Perin je nije prepoznao, mada je bolelo koliko je ružna. Svakako nije očekivao da če neka od Izgubljenih biti takva - ne s tim ispupčenim čelom, nabreklim nosem, nejednakim očima ili proređenom kosom. Njene psovke nisu mu bile poznate, mada je po njenom glasu naslućivao njihovo značenje.

Gaul ga pogleda, a Perin se lati za čekić, ali se pokoleba. Jedno je napasti Koljača, ali nekoga od Izgubljenih? Uveren je da se može odupreti tkanjima tu u vučjem snu. Ali svejedno...

Žena opet opsova kada nestade list hartije koji je čitala. A onda diže pogled.

Perin smesta odgovori na to tako što je stvorio kao list tanak zid između nje i njih, samo što je njena strana bila oslikana istovetno kao krajolik iza njega, dok je njihova strana bila providna. Ona pogleda pravo u njega, ali nije ga videla, pa se samo okrenula.

Gaul pored njega tiho uzdahnu od olakšanja. Kako li sam to uradio?, pomislio je Perin. To nije bilo nešto što je on vežbao; samo mu se u trenutku učinilo ispravnim.

Srcotragačica - to mora da je bila ona - mahnu prstima i šator iznad nje rascepi se na pola, a platno pade. Ona se diže kroz vazduh, krećući se prema crnim olujnim oblacima.

Perin prošapta Gaulu: „Čekaj ovde i pazi na opasnost.“

Gaul klimnu. Perin oprezno pođe za Srcotragačicom, dižući se kroz vazduh nošen mišlju. On pokuša da obrazuje još jedan zid između sebe i nje, ali bilo mu je preteško da održava odgovarajuću sliku dok se kretao. Umesto toga, držao se podalje od nje i između sebe i Izgubljene postavio je prazan smeđezeleni zid, nadajući se da će ona to smatrati tek neobičnom sitnicom ako kojim slučajem pogleda nadole.

Ona pođe brže, a Perin se napregnu da bi je sustigao.

On spusti pogled i utroba mu se prevrnu kada ugleda kako se Merilorsko polje sve više smanjuje. A onda je potamnelo i nestalo u crnilu. Nisu prošli kroz oblake. Dok je zemljište nestajalo, nestajali su i oblaci, a njih dvoje su ušli u nešto crno. Tačkice svetlosti pojaviše se svuda oko Perina. Žena zastade iznad njega i na nekoliko trenutaka ostade da visi u vazduhu pre nego što pohrli udesno.

Perin opet pođe za njom, bojeći sebe - kožu, odeću, sve - u crno, kako bi se sakrio. Žena priđe jednoj tačkici svetlosti toliko da sebna raširila i preplavila nebo pred njom.

Srcotragačica pruži ruke i pritisnu ih o to svetlo. Mrmljala je sebi u bradu. Osećajući potrebu da čuje šta ona to govori, Perin se usudi da joj priđe bliže, mada se bojao da mu srce kuca toliko glasno da će ga odati.

„... Uzme od mene?" govorila je ona.. „Misliš da mi je stalo do toga? Daj mi i lice kao slomljeni kamen. Sta me je briga? To nisam ja. Moridine, preoteću tvoje mesto. Biće moje. Ovo lice ih je samo navelo na to da me potcene. Plamen te spalio.“

Perin se namršti. Nije mu baš bilo jasno šta ona to priča.

„Samo vi šaljite svoje vojske na njih, budale jedne“, nastavila je da gunđa. „Ja ću ostvariti veću pobedu. Buba može da ima hiljadu nogu, ali samo jednu glavu. Uništi tu glavu i pobedićeš. Sve što vi radite svodi se na odsecanje nogu, budale jedne. Glupe, bahate, izluđujuće budale. Dobiću ja ono što zaslužujem; ja ću...“

Prenu se, pa se okrenu. Perin - uplašeno - smesta posla sebe nazad na tle. Srećom, to mu je upalilo - nije znao hoće li to raditi u onom mestu sa svetlima. Gaul se lecnu, a Perin duboko udahnu. „Hajdemo...“

Kugla bleštavog ognja zari se u tle pored njega. Perin opsova i zakotrlja se, hladeči se povetarcem i zamišljajući da mu je čekić u ruci.

Srcotragačica doskoči na zemlju, praćena talasom sile koji se širio oko nje. „Ko si ti?" zatraži da čuje. „Gde si? Ja...“

Odjednom se usredsredi na Perina, tek ga tada videvši, pošto mu je crnilo izbledelo iz odeće. „Ti!" vrisnu ona. „Ti si kriv za sve ovo!“

Ona diže ruke, a oči skoro da joj zablistale od mržnje. Perin je nanjušio to osećanje iako je duvao jak vetar. Ona pusti usijani mlaz svetlosti, ali Perin ga savi oko sebe.

Žena se zabezeknuto zagleda u njega. One stalno to rade. Zar ne shvataju da u tom mestu nije stvarno ništa sem onoga što smatraš stvarnim? Perin nestade i pojavi se tik iza nje, dižući čekić. A onda se pokoleba. Žena?

Ona se hitro okrenu, vrišteći i cepajući zemlju ispod njegovih nogu. On skoči u nebo, a vazduh oko njega pokuša da ga zarobi - ali on učini isto što je učinio i ranije - stvori zid ništavila. Nije bilo vazduha koji je mogao da ga grabi. Zadržavajući dah, on nestade i opet se pojavi na tlu, prizivajući bedeme zemlje ispred sebe, kako bi zaustavio ognjene kugle bačene u njegovom smeru.

„Hoću da crkneš!" vrištala je ta žena. „Trebalo je da si mrtav. Moji planovi bili su savršeni!“

Perin nestade, ostavljajući za sobom statuu sebe. Pojavi se pored šatora, gde je Gaul oprezno čekao, podignutog koplja. Perin postavi zid između njih i žene, bojeći ga kako bi ih sakrio, pa načini prepreku koja zaustavlja zvuk.

„Ona sada ne može da nas čuje“, kaza Perin.

„Snažan si ovde“, zamišljeno primeti Gaul. „Veoma snažan. Znaju li Mudre za to?“

„I dalje sam štene u poređenju s njima“, odgovori Perin.

„Možda“, kaza Gaul. „Njih nisam video, a one ovo mesto ne pominju muškarcima." Odmahnu glavom. „Mnogo časti, Perine Ajbara. Imaš mnogo časti.“

„Trebalo je da je udarim“, kaza Perin kada je Srcotragačica uništila njegovu statuu, pa joj zbunjeno prišla. Osvrtala se oko sebe, mahnito ga tražeći.

„Da“, saglasi se Gaul. „Ratnik koji neće da udari Devicu odbija da joj ukaže čast. Naravno, za tebe bi bila veća čast...“

Kada bi je zarobio. Da li on to može? Perin udahnu, pa posla sebe iza nje, zamišljajući loze koje je obmotavaju i vezuju. Žena ga je na sav glas psovala, sekući loze nevidljivim sečivima. Ona pruži ruku prema Perinu, a on se premesti u stranu.

Koraci mu zaškripaše po mrazu na tlu koji nije primetio, a ona se smesta okrenu i pusti još jedan mlaz kobne vatre. Pametno, pomislio je Perin, jedva uspevajući da savije svetlost oko sebe. Zrak se zari u padinu iza njega, potpuno je probijajući.

Srcotragačica nastavi da tka, režeći toliko da joj se grozno lice potpuno izvitoperilo. Tkanja su se povijala prema Perinu, a on je stiskao zube suzbijajući ih. Ona je baš snažna. Pritiskala ga je silovito, ali na kraju je zadihano pustila tkanje. „Kako... kako ti možeš da...“

Perin joj napuni usta dvokorenom. To je bilo teško; menjanje bilo čega na nekome uvek je teže. Međutim, ovo je daleko lakše nego da pokuša da je pretvori u životinju ili već nešto slično. Ona prinese ruku ustima i u očima joj se vide strah. Poče da pljuje i da kašlje, pa očajnički otvori kapiju pored sebe.

Perin zareža, zamišljajući konopce kako je grabe, ali ona ih uništi tkanjem vatre - mora da je izbacila dvokoren iz usta. Ona se baci kroz kapiju, a on se premesti tačno ispred nje, spremajući se da skoči kroz nju, ali ukoči se kada e vide kako se pojavila usred ogromne vojske Troloka i Seni. S druge strane je bila noć, a mnogi od njih željno su čekali ispred kapije.

Perin ustuknu kada Srcotragačica prinese ruku ustima, delujući zgroženo iskašljavajući još dvokorena. Kapija se zatvori.

„Trebalo je da je ubiješ“, kaza mu Lanfear.

Perin se okrenu i ugleda ženu kako prekrštenih ruku stoji blizu njega. Kosa joj više nije bila srebrna, već tamnosmeđa. Zapravo, i lice joj se promenilo i postalo je sličnije njenom nekadašnjem licu, koje je prvi put ugledao pre skoro dve godine.

Perin ništa ne odgovori, već samo vrati čekić u remenje.

„Ovo je slabost, Perine“, nastavi Lanfear. „To mi je u jednom trenutku bilo dražesno kod Lijusa Terina, ali to zbog toga nije ništa manje slabost. Moraš da je savladaš.“

„Hoću“, odbrusi on. „Sta je ona radila sa onim svetlosnim kuglama tamo gore?“

„Upadala je u snove“, odgovori Lanfear. „Bila je prisutna telom. To daje izvesne prednosti, naročito kada se čovek igra sa snovima. Ta drolja misli da poznaje ovo mesto, ali ono je oduvek bilo moje. Najbolje bi bilo da si je ubio.“

„Ono je bila Grendal, zar ne?“, upita Perin. „Ili Mogedijen?“

„Grendal“, odgovori Lanfear. „Mada, ni za nju više ne smemo da koristimo staro ime. Ime joj je promenjeno u Hesalam.“

„Hesalam“, ponovi Perin, da bi video kako ta reč zvuči kad je on izgovori. „Ne znam šta to znači.“

„Bez oproštaja.”

„A koje je tvoje novo ime, kojim bi sada trebalo da te oslovljavam?” Ona pocrvene na to pitanje. „Nije bitno“, odvrati. „Baš si vest u Tel’aran’riodu. Daleko bolji nego što je Lijus Terin ikada bio. Oduvek sam mislila da ću vladati uz njega i da me je dostojan samo muškarac koji može da usmerava. Ali moć koju si ovde pokazao... mislim da te mogu prihvatiti kao zamenu.“ Perin zastenja. Gaul se kretao malom čistinom između šatora, koplja podignutog i sa šoufom preko lica. Perin mu odmahnu. Ne samo da je Lanfear najverovatnije mnogo bolja u vučjem snu nego Gaul, već nije ni učinila ništa preteče.

„Ako si me držala na oku“, kaza joj Perin, „onda znaš da sam veoma srećno oženjen.“

„Videla sam.“

„Onda prestani da me gledaš kao goveđu polutku na tržnici“, procedi Perin. „Šta je Grendal radila ovde? Šta hoće?“

„Nisam sigurna“, vedro odgovori Lanfear. „Ona uvek ima tri ili četiri spletke istovremeno. Perine, nemoj da je potcenjuješ. Ona nije ovde vešta kao neki drugi, ali jeste opasna. Ona je borac, za razliku od Mogedijen, koja će pobeći kad god može.“

„Imaću to na umu“, odgovori Perin prilazeći mestu gde je ona pobegla kroz kapiju. On začačka tle gde se kapija usekla u zemlju.

„Znaš, ti bi to mogao“, reče mu Lanfear.

On se smesta okrenu da je pogleda. „Šta?“

„Da se vraćaš u svet jave i odlaziš iz njega“, odgovori mu ona. „Bez pomoći ljudi kao što je Lijus Terin.“

Perinu se nimalo nije dopadalo kako je prezrivo izgovarala njegovo ime. Pokušavala je da to prikrije, ali osećao je miris njene mržnje svaki put kada bi ga pomenula.

„Ja ne mogu da usmeravam“, primeti Perin. „Valjda bih mogao da zamislim da...“

„To ti ne bi uspelo" prekide ga ona. „Postoje granice onoga što čovek ovde može da postigne, ma koliko snažnog uma bio. Sposobnost usmeravanja nije stvar tela, već duše. Ima načina da se neko kao ti kreće napred-nazad između svetova, a da to čini telom. Onaj kojeg ti zoveš Koljač radi upravo to.“

„On nije vučji brat.“

„Ne" saglasi se ona. „Alijeste nešto slično. Iskreno, ne znam da je neko pre njega imao te veštine. Mračni je... uradio nešto tom Koljaču kada je zarobio njegovu dušu, ili duše. Pretpostavljam da bi Semirhag mogla da nam kaže nešto više. Šteta što je mrtva.“

U Lanfearinom mirisu nije se osećala nikakva žalost. Gledala je nebo, ali spokojna, ne zabrinuta.

„Ne deluješ mi kao da se brineš da će te uočiti kao što si ranije bila zabrinuta“, primeti Perin.

„Moj nekadašnji gospodar je... zauzet. Protekle nedelje gledao je tebe; retko sam osećala njegov pogled na sebi.“

„Nedelje?" zgranuto upita Perin. „Ali...“

„Ovde vreme čudno protiče“, prekide ga ona, „a prepreke koje su vremenu nametnute sve više slabe. Sto si bliži Rupi, to će vreme biti sve iskrivljenije. Biće jednako loše za one koji se u stvarnom svetu približavaju Šajol Gulu. Za svaki dan koji za njih protekne, proteći će tri ili četiri dana za one koji se nalaze negde dalje.“

Cela nedelja? Svetlosti! Koliko li se toga napolju odigralo? Ko je preživeo a ko je poginuo dok je Perin bio u lovu? Trebalo je da čeka kod tla za Putovanje da se njegov prolaz otvori, ali noć je - sudeći po mraku koji se video kroz kapiju koju je Grendal otvorila. Perinov prolaz otvoriće se tek za nekoliko sati.

„Ti možeš da otvoriš kapiju za mene“, primeti Perin. „Izlaz i ulaz. Hoćeš li?“

Lanfear razmisli o tome, prolazeći pored jednog šatora koji je treperio i prelazeći vrhovima prstiju preko platna dok je nestajalo. „Ne“, naposletku mu odgovori.

„Ali...“

„Moraš da naučiš kako to sam da radiš ako ćemo biti zajedno.“

„Nećemo biti zajedno“, odbrusi joj on.

„Potrebna ti je ta moć sama po sebi“, nastavi ona, zanemarujući to što joj je rekao. „Slab si sve dok si zatočen u samo jednom svetu; sposobnost da dolaziš ovamo kada god hoćeš daće ti veliku moć.“

„Lanfear, meni nije stalo do moći“, odvrati joj on, gledajući je dok se šetala. Ona jeste lepa. Naravno, nije lepa kao Faila, ali je svejedno prelepa.

„Zar nije?" Okrenu se da ga pogleda u lice. „Zar nikada nisi pomislio šta bi mogao da uradiš da imaš više snage, više moći, više vlasti?“

„To me neće dovesti u iskušenje da...“

„Spašavaš živote?“, prekide ga ona. „Da sprečavaš da deca gladuju? Da zaustaviš ugnjetavanje nevinih, da okončaš zlobu, da nagradiš čast? Moć da ohrabriš ljude da budu pošteni i iskreni jedni s drugima?“

On odmahnu glavom.

„Perine Ajbara, ti bi mogao da uradiš tako mnogo dobrih stvari“, kaza mu ona, pa mu priđe i dodirnu ga po obrazu, prelazeći mu vrhovima prstiju kroz bradu.

„Reci mi kako da radim isto što i Koljač“, odgovori joj Perin sklanjajući joj ruku. „Kako se on kreće između svetova?“

„Ne mogu da ti to objasnim“, odgovori ona okrećući se, „pošto ja nikada nisam savladala tu veštinu. Ja se koristim drugim sredstvima. Možda bi mogao to batinama izvući iz njega. Ja bih požurila da sam na tvom mestu, pod pretpostavkom da hoćeš da zaustaviš Grendal.“

„Da je zaustavim?“, upita Perin.

„Zar nisi shvatio?" Lanfear se opet okrenu da ga pogleda. „San u koji je ona upadala nije bio san nekoga iz ovog logora - prostor i daljina snovima ništa ne znače. San u koji je ona ulazila... to je san Davrama Bašera. Oca tvoje supruge.“

To rekavši, Lanfear nestade.