7 Na posao

Elejna je nakon sastanka izašla iz paviljona - i ušla u gaj, među desetak stabala. Nisu to bila obična stabla, već ogromno, zdravo i prelepo drveće dugih grana, na stotine stopa visoko i sa ogromnim deblima. Bila bi je sramota zbog toga što se ukopala i zablenula u to drveće da nisu svi ostali radili to isto. Pogledala je u stranu, gde je Egvena stajala razjapljenih usta i zverala u visoko drveće. Sunce je i dalje sijalo na nebu, ali čitav kraj je bio u senci zelenog lišća, što je objašnjavalo zašto je svetlo van šatora oslabilo.

„Ovo drveće“, reče Perin prilazeći i prislanjajući dlan uz debelu rebrastu koru. „Viđao sam ovakvo drveće. U stedingu.“

Elejna prigrli Izvor. Sjaj saidara bio je prisutan, kao da je greje još nešto pored sunca. Udahnula je Moć, pa joj je bilo smešno kada je primetila da je većina žena koje mogu da usmeravaju učinila isto što i ona istog trena kada je steding pomenut.

„Pa, šta god da je sada Rand“, kaza Egvena prekrštajući ruke, „ne može postići da se steding tek tako pojavi.“ Cinilo se kao da joj ta pomisao pruža izvesnu utehu. „Kuda je otišao?“, upita Elejna.

„Odšetao se onuda“, odgovori Perin mahnuvši prema drveću. „I nestao.“ Ljudi su se šetali oko ogromnih debala; vojnici iz raznih logora zurili su naviše. Čula je jednog Šijenarca kako razgovara s lordom Agelmarom, koji je stajao u blizini, „Moj lorde, gledali smo kako drveće raste, Izronilo je iz zemlje, nije trebalo ni pet minuta da naraste do ove visine. Kunem se, milostivi - nikada više ne isukao mač ako lažem.“

„Dobro“, kaza Elejna puštajući Izvor, „Da počnemo. Države su u plamenu. Karte! Potrebne su nam karte!“

Ostali vladari okrenuše se prema njoj, Dok je sastanak trajao i dok je Rand bio prisutan, malo njih se otvoreno bunilo zbog toga što je ona odabrana da ih predvodi. Tako se događaji odvijaju oko njega; čoveka ponesu plime Randove volje. Stvari zvuče krajnje razumno kada ih on izgovara.

Mnogi su sada izgledali nezadovoljno time što je ona postavljena iznad njih. Najbolje je da im ne pruži priliku da razmišljaju o tome. „Gde je gazda Nori?“, upita ona Dijelin. „Da li bi on mogao da...“

„Veličanstvo, imam ja karte“, reče Garet Brin dok je izlazio iz paviljona. Sijuan je bik pored njega.

Cinilo joj se da je sed, više nego što je pamtila; bio je u uskom uštirkanom belom kaputu i čakširama, a na nedrima mu je bio Plamen Tar Valona. Poklonio se u znak poštovanja, ali nije prilazio preblizu. Po njegovoj uniformi jasno se videlo kome je odan - a videlo se i po tome kako ga Sijuan zaštitnički drži za ruku.

Elejna je pamtila kako je sa istim tim povučenim izrazom lica stajao iza njene majke. Nikada se nije nametao, već je uvek štitio kraljicu. Ta kraljica ga je odbacila, Elejna nije bila kriva za to, ali videla je po Brinovom licu da je njegovo poverenje iznevereno.

Elejna ne može da promeni ono što je bilo i prošlo. Sve što može jeste da vodi računa o budućnosti, „Lorde Brine, ako nam predstaviš karte ovog kraja i mogućih bojišta - voleji bismo da ih vidimo. Volela bih da dobijem karte kraja koji se pruža odavde do Kaemlina, kartu Kandora sa obilj em pojedinosti i tvoje najbolje karte ostalih krajiških oblasti." Potom se obratila vladarima: „Okupite svoje zapovednike i savetnike! Smesta moramo da se sastanemo sa ostalim velikim kapetanima kako bismo razmotrili šta nam je dalje činiti.“

Sve to nije potrajalo dugo, mada je nastala prava pometnja kada se dvadesetak različitih strana bacilo na posao. Sluge su razmakle stranice paviljona, a Elejna je izdala naređenje da Sumeko prikupi Srodnice i da gardisti donesu kroz kapiju stolove i stolice iz njenog logora. Elejna je takođe zahtevala izveštaje o onome sto se dešava kod Procepa, pošto je Rand zatražio da većina krajiških vojski ode tamo i izbavi Lana, Vladari i veliki kapetani ostali su kako bi se počelo s pripremama.

Ubrzo potom, Elejna i Egvena stajale su i gledale Brinove karte, rasprostrte preko četiri stola. Vladari su stajali po strani i pustili zapovednike da razmišljaju.

„Brine, ovo je dobro urađeno“, reče mu lord Agelmar. Taj Šijenarac je bio jedan od četiri preostala velika kapetana. Brin je bio drugi. Preostala dva velika kapetana - Davram Bašer i Rodel Ituralde - stajali su rame uz rame na kraju drugog stola i unosili ispravke na kartu zapadnog dela Krajina. Ituralde je imao podočnjake, a ruke su mu se povremeno tresle. Po onome što je Elejna čula, namučio se u Maradonu, odakle su ga veoma skoro spasli. Zapravo, iznenađena je što je on uopšte prisutan.

„Dobro“, obrati se Elejna okupljenima. „Moramo da se borimo. Ali kako? Gde?“

„Velike snage Nakota Senke napale su ova tri mesta“, odgovori Brin. „Kaemlin, Kandor i Tarvinov procep. Procep ne bi trebalo da napustimo, pod pretpostavkom da će naše vojske biti dovoljne da pomognu lordu Mandragoranu da tamo učvrsti položaj. Verovatna posledica našeg današnjeg proboja tamo biće da će se Nakot Senke povući nazad u klisuru. Zadržavanje neprijatelja u klancu nije odgovarajući zadatak samo za malkijersku tešku konjicu. Možda bi trebalo da mu pošaljemo neke odrede kopljanika? Ako on i dalje bude branio taj prolaz, moći ćemo većinu naših snaga posvetiti borbama u Andoru i Kandoru.“

Agelmar klimnu. „Da. To bi trebalo da bude izvodljivo, ako Dai Sanu budemo pružili odgovarajuću podršku. Ali ne smemo da se igramo sa mogućnošću da Šijenar bude pregažen kao Kandor. Ako se probiju iz Procepa...“

„Spremni smo za dugu bitku“, reče lord Easar. „Otpor koji je pružio Kandor i Lanova borba kod Procepa izvojevali su nam vreme koje nam je bilo potrebno. Naš narod se povlači u tvrđave. Izdržaćemo čak i ako izgubimo Procep.“

„Hrabra izjava, veličanstvo“, odgovori Garet Brin, „ali najbolje bi bilo ako ne budemo morali da tako iskušavamo Šijenarce. Hajde da se pripremimo da branimo Procep sa onoliko snaga koliko je za to potrebno.“

„A Kaemlin?“, upita Elejna.

Ituralde klimnu. „Neprijateljska snaga tako duboko iza naših položaja, koja može da dobija pojačanja pomoću Putokapije... to je gadna nevolja.“

„Prvi izveštaji ovog jutra“, kaza Elejna, „govore da za sada ne mrdaju. Spalili su velike delove grada, ali druge delove ostavili su na miru - a sada kada su zauzeli grad, Trolocima je naređeno da gase požar.“

„S vremenom će morati da izađu iz grada“, reče Brin. „Ali bilo bi bolje da ih isteramo što pre.“

„Zašto ne bismo razmotrili opsadu?“, upita Algemar. „Mislim da bi većina naše vojske trebalo da ode u Kandor. Neću dopustiti da Presto oblaka i Tri dvorane trgovine padnu kao što je Sedam kula palo.“

„Kandor je već pao“, tiho kaza princ Antol.

Veliki kapetani pogledaše najstarijeg sina kandorske kraljice. Taj visoki čovek obično je bio ćutljiv. Sada je govorio smelo. „Moja majka se bori za našu zemlju“, reče, „ali to je boj osvete i iskupljenja. Kandor je u plamenu i srce mi se cepa što to znam, ali taj plamen se ne može zaustaviti. Andoru posvetite najveću pažnju; previše je važan u taktičkom smislu da bi se zanemario, a ne bih da vidim da još neka zemlja padne kao što je moja pala.“

Ostali klimnuše. „Mudar savet, visosti“, javi se Bašer. „Hvala ti.“

„Nemojte da zaboravite ni Šajol Gul“, javi se Ruark s ruba dešavanja, gde je stajao s Perinom, nekim Aes Sedai i još nekoliko aijelskih poglavara. Veliki kapetani okrenuše se da pogledaju Ruarka, kao da su zaboravili da je prisutan.

„Kar’a’karn će ubrzo napasti Šajol Gul“, objasni Ruark. „Kada to bude učinio, biće mu potrebna koplja da mu čuvaju leđa.“

„Imaće ih“, odgovori mu Elejna. „To znači da ćemo imati četiri glavna bojišta. Šajol Gul, Tarvinov procep, Kandor i Kaemlin.“

„Hajde da se najpre usredsredimo na Kaemlin“, predloži Ituralde. „Ne dopada mi se zamisao da se tamo upustimo u opsadu. Moramo isterati te Troloke na čistac. Ako ih samo stavimo pod opsadu, to im daje više vremena da pozovu pojačanja kroz Putokapiju. Moramo ih napasti smesta - kada nama odgovara.“

Agelmar klimnu i zastenja, gledajući kartu Kaemlina koju je jedan vojni pomoćnik stavio na sto. „Možemo li da zaustavimo tu bujicu? Da zauzmemo Putokapiju?“

„Pokušala sam“, odgovori Elejna. „Jutros smo kroz kapiju poslali tri odvojene jedinice u podrum u kom je Putokapija, ali Senka je pripremljena i ukopana. Nijedna jedinica nije se vratila. Ne znam da li uopšte možemo da povratimo Putokapiju, niti možemo li je uopšte uništiti.“

„A šta ako pokušamo s druge strane?" upita Agelmar.

„S druge strane?“, odvrati Elejna. „Misliš - unutar Puteva?“

Agelmar klimnu.

„Niko ne koristi Puteve“, zgroženo izusti Ituralde.

„Troloci ih koriste“, primeti Agelmar

„Prošao sam kroz njih“, javi se Perin prilazeći stolu. „I žao mi je, milostivi moji, ali mislim da zauzimanje Putokapije s druge strane neće biti izvodljivo. Kako sam ja razumeo, nismo mogli da je uništimo - čak ni pomoću Jedne moći. A nismo mogli ni da je branimo iznutra, pošto je tamo Crni vetar. Najbolje bi bilo da nekako izvučemo te Troloke iz Kaemlina, a da onda zauzmemo ovu stranu Putokapije. Ako je budemo čuvali kako treba, Senka neće moći da je koristi protiv nas.“

„U redu“, saglasi se Elejna. „Razmotrićemo druge mogućnosti - mada je upravo sinulo kako bi trebalo da pošaljemo nekoga u Crnu kulu po njihove Aša’mane. Koliko ih ima tamo?“

Perin pročisti grlo. „Veličanstvo, mislim da bi ti bilo pametno da se paziš kada je o tom mestu reč. Tamo se nešto dešava.“

Elejna se namršti. „Nešto?“

„Ne znam“, odgovori joj Perin. „Razgovarao sam s Random u vezi s tim, a on je bio zabrinut i kazao je da će ispitati šta se dešava. U svakom slučaju... samo budi oprezna.“

„Uvek sam oprezna“, rasejano odgovori Elejna. „Dakle, kako da izvučemo te Troloke iz Kaemlina?“

„Možda možemo da sakrijemo veću vojsku u Bremskoj šumi; to je ovde, skoro pedeset liga severno od Kaemlina." Brin pokaza na karti. „Ako manji odred vojnika ode do gradskih kapija i navede Troloke da ih pojure do šume, izigravajući mamac za tu klopku... Oduvek sam se brinuo da će neka zavojevačka vojska iskoristiti šumu kao skrovište za napad na grad. Ni na kraj pameti mi nije bilo da ću ja razmatrati upravo tu mogućnost.“

„Zanimljivo“, kaza Agelmar proučavajući kartu na kojoj je bila prikazana okolina Kaemlina. „To izgleda kao dobar izbor.“

„Ali šta je s Kandorom?" upita Bašer. „Princ je u pravu kada kaže da se zemlja ne može spasti, ali ne možemo ni da dozvolimo da Troloci tek tako pređu u druge zemlje.“

Ituralde se počeša po bradi. „Sve ovo će biti veoma teško. Tri troločke vojske, što znači da smo primorani da se podelimo na njih tri. Da, sve više i više shvatam da je pravi potez da se usredsredimo na jednu od njih, a da pred druge dve postavimo jedinice koje će ih zadržavati.“

„Neprijateljska vojska u Kaemlinu verovatno je najmanja“, pretpostavi Agelmar, „pošto je njihovo ulaženje u grad ograničeno veličinom Putokapije.“

„Da“, saglasi se Bašer. „Od svih bojišta, najveći su nam izgledi da ćemo brzu pobedu ostvariti u Kaemlinu. Trebalo bi da tamo napadnemo s najvećom vojskom. Ako pobedimo u Andoru, smanjićemo broj bojišta na kojima moramo da delamo - što će nam biti od izuzetne koristi.“

„Da“, složi se Elejna. „Pružićemo pojačanja Lanu, ali reći ćemo mu da će njegov zadatak biti da tamo izdrži koliko god može. Drugu vojsku poslaćemo na granicu s Kandorom, s ciljem da i tamo zadržava neprijatelja - a možda i da sprovodi lagano povlačenje, u zavisnosti od uslova. Dok se ta dva bojišta brane, moći ćemo svu pažnju - i našu najveću vojsku - usredsrediti na slamanje Troloka u Kaemlinu.“

„Dobro“, reče Agelmar. „To mi se dopada. Ali koju ćemo vojsku poslati u Kandor? Koja to vojska može da uspori Troloke, a da ne bude brojna?“

„Bela kula?" upita Elejna. „Ako pošaljemo Aes Sedai u Kandor, one će usporiti troločko napredovanje preko granice. To će nama ostalima omogućiti da se usredsredimo na Kaemlin.“

„Da“, kaza Brin. „Dopada mi se.“

„A šta je sa četvrtim bojištem?" upita Ituralde, „Sta je sa Šajol Gulom? Da li neko zna šta gospodar Zmaj namerava da uradi tamo?“

Niko ni reč nije rekao.

„Aijeli će ispuniti njegove potrebe“, javi se Amis, koja je stajala pored poglavara klanova. „Ne morate da se brinete za nas. Vi pravite svoje bojne planove, a mi ćemo svoje.“

„Ne“, odvrati Elejna.

„Elejna?" zapita Avijenda. „Mi..“

„Rand je upravo ovo želeo da izbegne“, silovito je prekide Elejna. „Aijeli će sarađivati sa ostalima. Lako je moguće da će bitka kod Šajol Gula biti najvažnija. Nemam namere da dozvolim da se jedna skupina drži po strani i da se bori potpuno sama. Ima da prihvatite našu pomoć.“

Ali i dodala je u sebi, naša uputstva, Aijeli su izvrsni ratnici, ali ima nekih stvari koje oni jednostavno neće da priznaju. Na primer, to da je konjica korisna.

Aijelima se očigledno nije dopala zamisao da budu pod mokrozemskim zapovedništvom. Nakostresiše se i počeše da sevaju očima.

„Aijeli su izvanredna neredovna vojska“, primeti Brin gledajući ih. „Suočio sam se s vama na Krvavom snegu i znam koliko smrtonosni možete da budete. Međutim, ako gospodar Zmaj napadne Šajol Gul, verovatno ćemo morati da zauzmemo dolinu i da je držimo koliko god bude potrebno da se on bori s Mračnim. Ne znam koliko će to biti, ali može da potraje satima. Danima. Recite mi, jeste li ikada morali da se ušančite i da se borite u dugom odbrambenom ratu?“

„Učinićemo šta god se bude moralo“, odbrusi Ruark.

„Ruarče“, reče mu Elejna. „Lično si zahtevao da potpišeš Zmajev mir. Lično si zahtevao da budeš deo našeg saveza. Očekujem da se držiš date reči. Radices šta ti se kaže.“

Brinova i Ituraldeova pitanja izbacila su ih iz ravnoteže, ali to što im je otvoreno rekla šta da rade nateralo ih je da ustuknu. Ruark klimnu. „Naravno“, kaza. „Imam toh.“

„Ispuni ga tako što ćeš slušati“, kaza mu Elejna, „i iznositi svoje mišljenje. Ako ćemo već da se istovremeno borimo na četiri bojišta, moraćemo da se usaglašavamo." Ona pogleda okupljene vojskovođe. „Nešto mi je sinulo. Imamo četiri bojišta i četiri velika kapetana...“

Bašer klimnu. „To nije slučajno.“

„Pa, možda i jeste slučajnost“, primeti kandorski princ.

„Visosti, ne postoje slučajnosti” odgovori Bašer. „Ako sam nešto naučio putujući sa gospodarom Zmajem - onda je upravo to. Nas četvorica - četiri bojišta. Svaki od nas preuzeće jedno, a kraljica Elejna će nas usaglašavati i nadgledati rat u celosti.“

„Ja ću kod Malkijeraca“, javi se Agelmar. „Sada se većina Krajišnika tamo bori.“

„Šta ćemo s Kandorom?“, upita Elejna.

„Ako će Aes Sedai da se tamo bore“, odgovori Brin, „onda ću i ja. Meni je mesto uz Belu kulu.“

On ne želi da se bori u Andoru, pomislila je Elejna. Ne želi da se bori rame uz rame sa mnom. Neće da vuče repove za sobom. „Ko će sa mnom u Andor?“

„Ja ću“, ponudi se Bašer.

„Onda ja idem u Šajol Gul“, klimnu Ituralde, „da se borim rame uz rame sa Aijelima. Iskren da budem, nikada nisam ni sanjao da ću dočekati taj dan.“

„Dobro“, kaza Elejna i privuče stolicu. „Hajde onda da se bacimo na posao i da pređemo na pojedinosti. Potreban nam je središnji položaj odakle ću ja da radim, a Kaemlin je izgubljen. Za sada će to biti Merilor. Na središnjem je položaju i ima dovoljno prostora za kretanje vojnika i potrepština. Perine, misliš li da možeš da preuzmeš na sebe rukovođenje ovim logorom? Da odrediš tle za Putovanje i rasporediš usmerivače da pomognu sa obaveštavanjem i snabdevanjem?“

Perin klimnu.

„Sto se vas ostalih tiče“, nastavi ona, „hajde da pređemo na podelu oružanih snaga i da razradimo planove. Moramo dobro smisliti kako da isteramo one Troloke iz Kaemlina, da bismo se mogli ravnopravno boriti s njima.“


Elejna je iz paviljona izašla više sati kasnije, a u glavi joj se vrtelo od taktika, potrepština i rasporeda jedinica. Kad god bi trepnula, pred sobom bi videla karte prekrivene gusto ispisanim primedbama Gareta Brina.

Ostali učesnici sastanka počeše da se razilaze i odoše svako u svoj logor kako bi počeli da sprovode u delo njihov ratni plan. Morali su da zapale svetiljke oko paviljona zbog toga što je mrak počeo da pada. Kao kroz maglu sećala se da su na sastanak doneli i ručak i večeru. Jela je, zar ne? Jednostavno je bilo tako mnogo toga što je trebalo da se uradi.

Klimanjem glave pozdravila je one vladare koji su prolazili i opraštali se s njom. Većina pojedinosti u vezi s prvim koracima sada je razrađena. Kada svane sutrašnji dan, Elejna će povesti svoju vojsku u Andor i učiniti prvi korak u protivnapadu na Senku.

Zemljište oko nje sada je meko od guste zelene trave. Iako je Rand otišao, njegov uticaj se zadržao. Dok je Elejna pogledom odmeravala ono ogromno drveće, Garet Brin je stao pored nje.

Okrenula se, iznenađena što on još nije otišao. Ostale su samo sluge i Elejnini stražari. „Lorde Brine?“, upita ga ona.

„Samo sam hteo da ti kažem kako sam ponosan“, tiho joj reče Brin. „Bila si dobra u onom šatoru.“

„Jedva da sam nešto dodala.“

„Dodala si vodstvo“, odgovori joj Brin. „Elejna, ti niti si vojskovođa, niti to iko očekuje od tebe. Ali kada je Tenobija počela da se žali da Saldeja ostaje izložena, ti si je vratila na ono što je bitno. Svi su napeti, ali ti si nas zadržala na okupu, smirila svakoga ko je bio uvređen i sprečila nas da se brecamo jedni na druge. Dobro urađen posao, veličanstvo. Izuzetno dobro urađen posao.“

Ona se isceri. Svetlosti, teško joj je da se ne ozari na njegove reči. On joj nije otac, ali po mnogo čemu je nešto najbliže ocu što je ona u životu imala. „Hvala ti. I Brine, kruna se izvinjava zbog...“

„Ni reč o tome“, prekide je on. „Točak tka kako Točak želi. Ne krivim Andor zbog onoga što mi se desilo." A onda se pokoleba. „Elejna, svejedno ću se boriti uz Belu kulu.“

„Razumem.“

On joj se pokloni, pa krenu prema Egveninom delu tabora.

Birgita priđe Elejni. „Hoćemo li da se vratimo u naš logor?“ upita ona Elejnu.

„Ja...“ Elejna zastade kada začu nešto. Slabašan zvuk, ali nekako dubok i moćan. Ona se namršti i pođe prema tom zvuku, dižući ruku da stiša Birgitu kada je ova zaustila da pita šta se to dešava.

Njih dve obiđoše paviljon, prelazeći preko zelene trave i rascvetalog cveća, hodajući prema zvuku koji je bivao sve glasniji. Bese to pesma. Prelepa pesma, kakvu u životu nije čula i od čije je zapanjujuće zvučnosti sva treperila.

Pesma se prelila preko nje, preplavila ju je, brujala je kroz nju. Pesma radosti, čudesna pesma - iako nije razumela reči. Približila se visokim stvorenjima, visokim kao da su i sami drveće, koji su sklopljenih očiju stajali dodirujući dlanovima hrapava debla stabala koja su izrasla za Random.

Bilo je tu tridesetak Ogijera raznih životnih doba, od onih čije su obrve bile bele kao svež sneg, do mladih kao Loijal. On je stajao među njima, smešeći se dok je pevao.

Perin je prekrštenih ruku stajao sa svojom suprugom blizu njih. „Zamislio sam se kada si pomenula Aša’mane - ako su nam već potrebni saveznici - šta je sa Ogijerima. Hteo sam da odem da vidim mogu li da nađem Loijala, ali i pre nego što sam stigao da krenem, zatekao sam ih među ovim drvećem.“

Elejna klimnu, slušajući kako ogijerska pesma dostiže vrhunac, pa zamire dok Ogijeri saginju glave. Jedan dugi trenutak, vladao je potpuni spokoj.

Jedan drevni Ogijer na kraju otvori oči i okrenu se da pogleda Elejnu. Seda brada mu je padala na grudi, ispod sedih brkova koji su mu visili sa uglova usana. Pošao je prema njoj, a pridružile su mu se i druge starine, kako muške tako i ženske. S njima je prišao i Loijal.

„Ti si kraljica“, reče drevni Ogijer klanjajući joj se. „Ona koja predvodi ovo putovanje. Ja sam Haman, sin Dala, sina Morelovog. Došli smo kako bismo pridodali svoje sekire vašoj borbi.“

„Drago mi je“, odgovori mu Elejna, pozdravljajući ga klimanjem glave. „Tridesetak Ogijera znatno će doprineti našoj snazi u boju.“

„Tridesetak, mlado biće?“ Haman se gromko zasmeja. „Veliki panj se nije sastao, niti ovako dugo razmatrao da bi odaslao nas tridesetak. Ogijeri će se boriti rame uz rame s ljudima. Svi mi. Svako ko može da drži sekiru ili dugi nož.“

„Predivno“, odgovori Elejna. „Dobro ću vas iskoristiti.“

Jedna starija Ogijerka odmahnu glavom. „Tako ishitrena. Tako brza. Znaj ovo, mlado biće - bilo je onih koji bi i vas i čitav svet prepustili Senci.“

Elejna zgranuto trepnu. „Zar biste to zaista učinili? Jednostavno nas... ostavili same? Da se borimo?“

„Neki su se zalagali za to“, odgovori Haman.

„Lično sam zauzela to stanovište“, kaza ona Ogijerka. „Zalagala sam se £a taj stav, mada nisam zaista verovala da je ispravan.“

„Sta?“, upita Loijal zateturavši se. Izgleda da je to bila novost za njega. „Nisi?“

Žena ga pogleda. „Drveće neće da raste ako Mračni potčini ovaj svet.“

Loijal je delovao iznenađeno. „Ali zašto si onda...“

„Stav mora biti osporen kako bi se dokazao, sine moj“, prekide ga ona. „Onaj ko se zaista zalaže za nešto spoznaće meru svoje posvećenosti samo kroz sukob. Zar nisi naučio da drveće pušta najsnažnije korenje ako vetar duva oko njega?" Ona odmahnu glavom, mada se činilo da joj je drag. „To ne znači da je trebalo da odeš iz stedinga onda kada si otišao. Ne sam. Srećom, to je sređeno.“

„Sređeno?" upita Perin.

Loijal pocrvene. „Pa, vidiš, Perine - sada sam oženjen.“

„To nisi ranije pomenuo!“

„Sve se odigralo prebrzo. Ali vidiš, sada sam u braku sa Erit. Eno je tamo. Jesi li je čuo kako peva? Zar njena pesma nije prelepa? Perine, nije tako strašno biti u braku. Zašto mi nisi kazao da nije tako strašno? Mislim da mi se prilično dopada.“

„Loijale, drago mi je zbog tebe“, ubaci se Elejna. Ako se čovek ne pazi, Ogijeri mogu veoma dugo pričati o sporednim stvarima. „I zahvalna sam svima vama što ste nam se pridružili.“

„Možda je to vredno cene“, odgovori Haman, „samo zbog toga što smo videli ova stabla. Celog mog života, ljudi su samo sekli Veliko drveće. Da vidim da je neko učinio da ono izraste... Ispravno smo odlučili. Da, da, jesmo. Ostali moraju da vide ovo...“

Loijal mahnu Perinu, očigledno želeći da razgovaraju. „Loijale, pozajmiću ga samo na trenutak“, reče mu Elejna i povede Perina prema središtu luga.

Faila i Birgita joj se pridružiše, a Loijal ostade gde je i bio. Cinilo se kao da mu je pažnja opet odlutala na veličanstveno drveće.

„Želim da ti dodelim jednu dužnost“, tiho kaza Elejna Perinu. „Gubitak Kaemlina preti da ugrozi snabdevanje naših vojski. Iako su se svi žalili na cene hrane, uspevalo nam je da nabavimo hranu za sve, kao i da nakupimo zalihe za predstojeću bitku. Tih zaliha više nema.“

„Šta je s Kairhijenom?“, upita Perin.

„I dalje ima nešto hrane“, odgovori Elejna, „kao i Bela kula i Tir. Baerlon ima velike zalihe metala - moram da saznam šta možemo da povučemo iz drugih država i da otkrijem kako one stoje sa hranom. Usklađivati stanje zaliha i deliti potrepštine vojskama biće ogroman posao. Volela bih da jedan čovek bude zadužen za sve to.“

„Imala si mene na umu?" upita Perin.

„Da.“

„Žao mi je“, reče joj Perin. „Elejna, potreban sam Randu.“

„Svi smo potrebni Randu.“

„Ja sam mu potrebniji“, odvrati Perin. „On kaže da je to Min videla. Poginuće ako ja ne budem u Poslednjoj bitki. Sem toga, i ja moram da privedem kraju neke stvari.“

„Radiću ja to“, javi se Faila.

Elejna se okrenu da je pogleda i namršti se.

„Moja je dužnost da upravljam snabdevanjem vojske mog supruga“, kaza Faila. „Veličanstvo, ti si njegova vazalna gospodarica, te su stoga tvoje potrebe i njegove. Ako će Andor predvoditi Poslednju bitku, onda će se Dve Reke postarati da vojnici budu nahranjeni. Daj mi pristup kapijama dovoljno velikim da mogu kola da prođu, daj mi vojnike da me štite u putu i daj mi pristup izveštajima o stanju svih zaliha. Ja ću to završiti.“

To je razumno, ali nije ono što je Elejna želela. Koliko može da veruje toj ženi? Faila se pokazala veštom kada je reč o politici. To jeste korisno, ali smatra li ona zaista sebe delom Andora? Elejna je odmeri pogledom.

„Elejna, ne postoji niko bolji za takav posao“, reče joj Perin. „Faila će to završiti“

„Perine“, kaza mu Elejna, „ovde nije reč samo o tome. Možemo li da na trenutak porazgovaramo nasamo?“

„Veličanstvo, svejedno ću joj sve ispričati kada završimo“, odgovori joj Perin. „Ja ništa ne tajim od svoje žene.“

Faila se nasmeši.

Elejna ih pogleda, pa tiho uzdahnu. „Egvena mi je prišla za vreme naših ratnih priprema. Postoji izvestan... predmet koji je od važnosti za Poslednju bitku, a njoj je potrebno da se taj predmet uruči u prave ruke.“

„Rog Valera“, reče Perin. „Nadam se da je i dalje kod vas.“

„Jeste. Skriven je u Kuli. Premestili smo ga iz riznice - i to u pravi čas. Sinoć je neko provalio u riznicu. To znam samo zahvaljujući tome što su postavljeni izvesni štitovi. Perine, Senka zna da je Rog kod nas i poslušnici Mračnoga tragaju za njim. Ne mogu da ga upotrebe, pošto je sve do Metove smrti vezan za njega, ali ako Senkine sluge uspeju da ga zarobe, moći će da spreče Meta da ga upotrebi. Ili nešto još gore - da Meta ubiju, pa da oni dunu u Rog.“

„Hoćeš da sakriješ da ga premeštate“, kaza Faila, „služeći se tovarima potrepština da prikriješ kuda ga nosite.“

„Najradije bismo ga jednostavno dale Metu“, odgovori Elejna. „Ali on ponekad ume da bude... težak. Nadala sam se da će prisustvovati ovom sastanku.“

„On je u Ebou Daru“, saopšti joj Perin. „Radi nešto sa Seanšanima.“

„Rekao ti je?“, upita Elejna.

„Ne baš“, nelagodno odgovori Perin. „Mi... nekako smo povezani. Ponekad vidim gde je on i šta radi.“

„Taj čovek“, reče mu Elejna, „nikada nije tamo gde bi trebalo da bude.“

„Ali ipak“, odgovori joj Perin, „uvek stigne na vreme.“

„Seanšani su nam neprijatelji“, kaza Elejna. „Met kao da to ne razume, ako se uzme u obzir šta je uradio. Svetlosti, nadam se da taj čovek nije upao u neku nevolju...“

„Ja ću to završiti“, ponudi se Faila. „Pobrinuću se za Rog Valera. Postaraću se da dođe Metu u ruke i čuvaću ga.“

„Ne želim da uvredim ni jedno ni drugo“, odgovori joj Elejna, „ali oklevam da poverim ovo nekome koga ne poznajem dobro. Perine, zato sam se tebi obratila.“

„Elejna, to će biti nevolja“, odgovori joj Perin. „Ako zaista traže Rog, onda će očekivati da ga ti i Egvena date nekome koga dobro poznajete. Odaberi Failu. Ne postoji niko kome verujem više od nje, ali ona neće biti sumnjiva - pošto nema nikakve neposredne veze s Belom kulom.“

Elejna lagano klimnu. „U redu. Javiću ti kako će Rog biti isporučen. Za sada počni da upravljaš zalihama, da to kasnije ne bi bilo sumnjivo. Previše ljudi zna za Rog. Nakon što ti ga damo, odaslaću pet lažnih izaslanica iz Bele kule i rasejati odgovarajuće glasine. Nadamo se da će Senka pretpostaviti da Rog nosi neka od tih izaslanica. Hoću da Rog bude tamo gde niko ne očekuje, makar dok ga ne uručimo Metrimu.“


„Cetiri bojišta, lorde Mandragorane“, ponovi Bulen. „To glasnici govore. Kaemlin, Šajol Gul, Kandor i ovde. Hoće da pokušaju da zaustave Troloke ovde i u Kandoru, istovremeno se trudeći da najpre poraze Troloke u Andoru.“

Lan zastenja, terajući Mandarba oko smrdljive hrpe troločkih leševa. Mrcine, sada kada su ih njegovih pet Aša’mana sabili u humke nalik na tamna krvava brda ispred Pustoši, na kojima se okuplja Nakot Senke, služile su kao grudobrani.

Naravno, smrad je grozan. Mnogi stražari pored kojih je prolazio prilikom obilaska bacali su grančice mirišljavih biljaka na svoje logorske vatre kako bi se nekako nosili sa smradom.

Veče se bliži, donoseći sa sobom najopasnije doba. Srećom, zbog onih tmurnih oblaka noći su tako mračne da Troloci jedva da mogu da vide nešto. Međutim, suton je vreme kada su oni snažni - vreme kada je ljudima vid otežan, ali ne i Nakotu Senke.

Sila ujedinjenog krajiškog napada odbacila je Troloke sve do ulaza u Procep iz Pustoši. Lan sat za satom dobija pojačanja u obličju kopljonoša i druge pešadije, koja će mu pomoći da brani svoj položaj. Sve u svemu, stvari deluju daleko bolje nego juče.

Ali i dalje su zloslutne. Ako je ono što je Bulen kazao tačno, njegova vojska biće postavljena tu s ciljem da zadržava Troloke. To znači da će on dobijati manje pojačanja nego što bi to voleo. Međutim, ne može da nađe manu u taktici koja mu je predstavljena.

Lan je zašao u deo gde su šijenarski kopljanici timarili svoje atove. Jedna prilika izdvojila se i dojahala pored Lana. Kralj Easar bio je zdepast čovek sa nežnobelim perčinom; skoro je stigao s Merilorskog polja, nakon dugog dana provedenog u pripremi ratnih planova. Lan je krenuo da se pokloni iz sedla, ali zastao je kada se kralj Easar poklonio njemu.

„Veličanstvo?” upita Lan.

„Dai Sane, Agelmar je doneo tvoje planove za ovo bojište“, reče mu kralj Easar priteravši konja pored njegovog. „Voleo bih da ih prođe s nama. Važno je što si ti ovde; borimo se pod barjakom Malkijera. Svi smo pristali na to.“

„Tenobija?“ upita Lan, ponesen iskrenim iznenađenjem.

„U njenom slučaju, bilo je potrebno da je malo ohrabrimo. Na kraju je pristala. Takođe sam obavešten da će kraljica Etenajila napustiti Kandor i doći ovamo. Krajine će se zajedno boriti u ovoj bitki - i to ćemo činiti s tobom na našem čelu.“

Nastaviše da jašu kroz polumrak, dok su redovi i redovi kopljanika pozdravljali Easara. Šijenarci su najbolja teška konjica na celome svetu i borili su se - i ginuli - bezbroj puta na tom stenju, braneći bogate južnjačke zemlje.

„Doći ću“, pristade Lan. „Breme koje ste mi podarili čini mi se teško kao tri planine.“

„Znam“, reče mu Easar. „Ali mi ćemo te slediti, Dai Sane. Sve dok se nebo ne rascepi, dok nam se stenje ne polomi pod nogama i dok Točak ne prestane da se okreće. Ili, Svetlost dala, dok svi mačevi ne budu blagosloveni mirom.“

„Sta je s Kandorom? Ako kraljica dolazi ovamo, ko će voditi tu bitku?“

„Bela kula će se tamo boriti protiv Nakota Senke“, odgovori Easar. „Razvio si Zlatnog ždrala. Zakleli smo se da ćemo ti priteći u pomoć - i došli smo." Pokoleba se, a onda sumorno reče: „Dai Sane, Kandoru više nema spasa. Kraljica to priznaje. Zadatak Bele kule nije da ga povrati, već da spreči Nakot Senke da se dalje širi.“

Okrenuše se i nastaviše da jašu kroz kopljaničke redove. Ljudima je dužnost nalagala da sumrake provode na nekoliko koraka od svojih konja, pa su to vreme koristili da se staraju o oklopima, oružju i konjima. Svako od njih je na leđima nosio dugi mač - a poneko i dva - a svi su za pojasevima imali buzdovane i bodeže. Šijenarci se ne oslanjaju samo na svoja koplja; neprijatelj koji misli da će moći da ih pribije tako da nemaju prostora za juriš, ubrzo će otkriti da oni umeju da budu veoma opasni i u borbi prsa u prsa.

Većina tih ljudi bila je u žutim dolamama s crnim jastrebom preko oklopa od prsnika i verižnjača. Pozdravljali su leđa potpuno pravih i sa ozbiljnim licima. Šijenarci su veoma ozbiljan narod. Hoće to od života u Krajinama.

Lan se pokoleba, a onda glasno progovori. „Zašto smo u žalosti?“

Obližnji vojnici okrenuše se prema njemu.

„Zar se nismo za ovo obučavali?“, viknu Lan. „Zar ovo nije naš cilj, svrha naših života? Ovaj rat nije za žaljenje. Možda su drugi bili nemarni, ali mi nismo. Mi smo spremni - i zato je ovo vreme slave.

Neka bude smeha! Neka bude radosti! Slavimo pale i pijmo u čast naših očeva, koji su nas dobro naučili. Ako sutra poginete, budite ponosni čekajući svoje ponovno rođenje. Poslednja bitka je svanula - i mi smo spremni!

Lan nije bio siguran šta ga je ponukalo da to izgovori. Njegove reči izazvale su kliktanje i povike „Dai San! Dai San! Napred, Zlatni ždrale!“ Primetio je da neki ljudi zapisuju njegov govor kako bi ga preneli ostalima.

„Dai Šane, ti imaš dušu pravog vođe“, reče mu Easar dok su jahali.

„Nije to“, odgovori Lan ne skrećući pogled. „Ne mogu da podnesem samosažaljenje. Previše je ljudi izgledalo kao da su pripremali sopstvene pokrove.“

„Doboš bez palice“, tiho odgovori Easar, pljesnuvši konja uzdama. „Šmrk bez rukohvata. Pesma bez glasa. Ipak, to je moje. Ipak, to je moje."

Lan se namršti i okrenu, ali kralj ničim nije objasnio zašto je izgovorio tu pesmu. Ako je njegov narod ozbiljan, njihov kralj je još ozbiljniji. Easar ima duboke rane, koje ne deli ni sa kim. Lan ga ne krivi zbog toga; i on je radio isto to.

Međutim, noćas je uhvatio Easara kako se smeši dok razmišlja o onome što ga je podsetilo na tu pesmu, šta god to bilo.

„Je li to bila Anasaj iz Rajdingvuda?“, upita Lan.

Easar je delovao iznenađeno. „Čitao si njena dela?“

„Ona je bila omiljena pesnikinja Moiraine Sedai. To je zvučalo kao da bi mogla biti neka od njenih pesama.“

„Sve njene pesme napisane su kao elegije“, reče mu Easar. „Ova je bila za njenog oca. Ostavila je uputstva; ova pesma može da se čita, ali ne bi trebalo da se izgovara - sem u pravom trenutku. Nije objasnila kada će biti pravi trenutak.“

Stigoše do ratnih šatora i sjahaše, ali čim su im stope dodirnule zemlju, glasanje rogova obznani uzbunu. Obojica se prenuše, a Lan se nesvesno lati mača za pojasom.

„Hajdemo kod lorda Agelmara“, viknu Lan dok su ljudi oko njih urlali i dok je bojna sprema zveketala. „Ako se ti boriš pod mojim barjakom, onda ću drage volje biti vođa.“

„Nimalo ne oklevaš'?“, upita Easar.

„Sta sam ja?“, odvrati Lan skačući u sedlo. „Cobanin iz nekog zaboravljenog sela? Izvršiću svoju dužnost. Ako su ljudi dovoljno glupi da mene stave na čelo, poslaću ih da i oni vrše svoju dužnost.“

Easar klimnu, pa ga pozdravi, a usne mu se izviše u još jedan smešak. Lan uzvrati pozdrav, pa galopom potera Mandarba kroz središte logora. Ljudi na rubovima tabora palili su lomače; Aša’mani su otvorili kapije ka jednoj od mnogih umirućih šuma ka jugu, kako bi vojnici mogli da skupljaju drva. Da se Lan pita, tih pet usmerivača nikada ne bi traćili snagu na ubijanje Troloka. Previše su korisni za druge stvari.

Narišma pozdravi Lana dok je ovaj prolazio. Lan nije bio siguran da su veliki kapetani za njega namerno odabrali krajiške Aša’mane, ali činilo mu se da to ipak nije slučajno. Imao je po jednog Aša’mana iz svake krajiške zemlje - čak i jednog kojem su roditelji Malkijerci.

Borimo se zajedno.

Загрузка...