Sećanje na svetlost

3 Opasno mesto

Lordovi Logan i Taim zaista su se pomirili“, govorio je Velin dok je sedeo u trpezariji Velikog okupljanja. Nosio je zvonca u tamnim pletenicama i smešio se široko. On se oduvek previše smešio. „Obojica su se zabrinuli zbog naše podele i saglasili da to nije dobro za stanje našeg duha. Moramo da se usredsredimo na Poslednju bitku. Ovo nije vreme za zadevice.“

Androl je stajao odmah iza vrata, a Pevara pored njega. Iznenađujuće je s kojom je brzinom ta zgrada - nekada skladište - postala krčma. Lind je svoj posao uradila kako treba. U prostoriji se nalazio pristojan šank sa stolicama, a mada su stolovi i stolice postavljeni po trpezariji bili raspareni, to mesto je moglo da primi na desetine gostiju. Imala je i biblioteku s priličnim brojem knjiga, mada je strogo pazila kome je dozvoljeno da ih koristi. Nameravala je da na spratu budu manje trpezarije i spavaće sobe za goste Crne kule. To pod pretpostavkom da Taim ikada više dopusti da dolaze gosti.

Prostorija je bila krcata svetom, a među njima beše i veliki broj novopridošlih - ljudi koji se još nisu svrstali ni na jednu stranu; nisu stali ni uz Taima i njegove ljude, niti uz one odane Loganu.

Androl je s jezom slušao Velina. Velinova Aes Sedai Dženara sedela je pored njega nežno ga mazeći po ruci. Androl nju ne poznaje, ali zato poznaje Velina. A taj stvor s Velinovim licem i glasom nije isti onaj čovek.

„Sastali smo se s gospodarem Zmajem“, nastavio je Velin. „Izvideli smo Krajine, pripremajući se za napad ljudskog roda na Senku. On je pod svojim barjakom okupio vojske svih naroda. Nema nikoga ko ga ne podržava, sem naravno Seanšana - ali oni su naterani da uzmaknu.

Ovo je naš čas i uskoro ćemo biti pozvani da napadnemo. Moramo se opet usredsrediti na naše veštine. U naredne dve nedelje mač i zmaj biće dodeljivani šakom i kapom. Trudite se i mi ćemo postati oružje što će slomiti ruku kojom Mračni dodiruje ovu zemlju.“

„Kažeš da Logan dolazi“, neko zatraži da čuje. „Zašto se još nije vratio?“

Androl se okrenu. Džonat Dautri stajao je pored Velinovog stola. Prekrštenih ruku i streljajući Velina pogledom, Džonat je bio zastrašujući prizor. Dvorečanin je često delovao prijateljski i lako je bilo zaboraviti da je za glavu viši od prosečnog čoveka i da ima ruke kao medved. Na visokom okovratniku njegovog crnog aša'manskog kaputa nije bilo znački - iako je snažan, kada je o Jednoj moći reč, kao ma koji Predani.

„Zašto nije ovde?“, zahtevao je da čuje Džonat. „Kazao si da si se vratio s njim i da su on i Taim razgovarali. Pa gde je onda?“

Mladiću, ne pritiskaj previše, pomislio je Androl. Pusti ga neka misli da smo poverovali u njegove laži!

„Odveo je M’hejla da vidi gospodara Zmaja“, odgovori Velin. „Obojica bi trebalo da se vrate sutra, ili najkasnije prekosutra.“

„Sta će Taimu Logan da mu pokaže put?" bio je tvrdoglav Džonat. „Mogao je da ode sam.“

„Taj mladić je budala“, prosikta Pevara.

„Pošten je“, tiho joj odgovori Androl, „i hoće iskrene odgovore.“

Ti mladići iz Dve Reke dobri su kao hleb - iskreni i odani. Međutim, nisu preterano vešti kada je reč o obmanjivanju.

Pevara zaćuta, ali Androl je osećao kako ona razmišlja o tome da počne da usmerava i da stegama Vazduha ućutka Džonata. Nisu to bile ozbiljne misli, već puko sanjarenje, ali Androl ih je osećao. Svetlosti! Šta su oni to uradili jedno drugome?

Ona mi je u glavi, pomislio je. Aes Sedai mi je u glavi.

Pevara se ukoči, pa ga pogleda.

Androl potraži prazninu, onaj stari vojnički štos koji mu pomaže da razbistri glavu pre bitke. Naravno, i saidin je bio tu - ali nije posegao za njim.

„Sta si to uradio?“, prošapta Pevara. „Osećam te, ali teže mi je da osetim tvoje misli.“

Pa, makar nešto.

„Džonate“, viknula je Lind preko trpezarije, prekidajući sledeće pitanje koje je mladić hteo da uputi Velinu. „Zar nisi čuo kada je čovek rekao kako se naputovao? Iscrpljen je. Pusti ga da popije pivo i da se malo odmori pre nego što nastaviš da cediš priče iz njega.“

Džonat je pogleda krajičkom oka, delujući povredeno. Velin se široko nasmeši kada se mladić okrenu i gurajući se izađe iz trpezarije. Velin nastavi da priča o tome kako gospodaru Zmaju sve ide dobro i koliko će mu svako od njih biti potreban.

Androl pusti prazninu, osećajući se opuštenije. Osvrnu se po sobi, pokušavajući da oceni na koga od prisutnih može da se osloni. Mnogi od tih ljudi zaista mu se dopadaju i mnogi nisu u potpunosti na Taimovoj strani, ali ipak ne može da im veruje. Taim sada u potpunosti vlada Kulom i podučavanja nasamo s njim i njegovim izabranicima veoma su tražena među pridošlicama. Samo se na mladiće iz Dve Reke može računati da će podržati Androla - a izuzev Džonata, većina njih je toliko neuka da neće biti od neke koristi.

Evin se pridruži Nalamu na suprotnoj strani prostorije, a Androl mu klimnu, dajući mu znak da izađe za Džonatom na oluju. Niko ne sme da bude sam. Kada je to učinio, Androl je nastavio da sluša Velinovo hvalisanje i primetio Lind kako se probija kroz gomilu prema njemu.

Lind Taljijen je bila niska i tamnokosa, haljine prekrivene divnim vezom. Oduvek mu je delovala kao slika i prilika onoga što bi Crna kula mogla da bude. Civilizovana. Obrazovana. Važna.

Ljudi su joj se sklanjali s puta; dobro znaju da u njenoj gostionici nema prolivanja pića niti tuča. Pametnom čoveku nije do toga da se pobliže upozna s Lindinim besom. Dobro je što ona tako strogo rukovodi svojom gostionicom. U gradu prepunom muškaraca koji usmeravaju, obična tuča u krčmi može da se pretvori u veliku nesreću.

„Da li te ovo muči koliko i mene?“, tiho ga upita Lind kada mu priđe. „Zar nije baš on pre samo nekoliko nedelja pričao kako Taima treba osuditi i pogubiti zbog nekih od stvari koje je učinio?“

Androl joj ništa nije odgovorio. Sta može da joj kaže? Kako sumnja da je čovek kojeg su znali kao Velina već mrtav? Da od čitave Crne kule ubrzo neće ostati ništa sem čudovišta s pogrešnim očima, lažnim osmesima i mrtvim dušama?

„Ne verujem mu to za Logana“, nastavi Lind. „Andrale, ovde se nešto dešava. Reći ću Frasku da ga noćas sledi i vidi kuda...“

„Ne“, reče joj Androl „Ne, nemoj." Frask je njen muž, čovek unajmljen da pomaže Henriju Haslinu da podučava mačevanje u Crnoj kuli. Taim je smatrao da je mačevanje Aša’manima beskorisno, ali gospodar Zmaj je zahtevao da ih ipak podučavaju.

Ona ga odmeri. „Nećeš valjda da mi kažeš kako veruješ...“

„Lind, govorim ti da smo u velikoj opasnosti - i ne želim da Frask to još pogorša. Učini mi uslugu - zapamti šta Velin noćas bude pričao. Možda će mi nešto od toga biti korisno.“

„Dobro“, odgovori ona, zvučeći sumnjičavo.

Androl klimnu Nalamu i Kanleru, koji ustade i pođe prema njemu. Kiša je dobovala po krovu i tremu. Velin je sve vreme pričao, a ljudi su ga slušali. Da, neverovatno je to što je tako brzo prešao na drugu stranu i to će pobuditi izvesne sumnje. Ali mnogi ga poštuju, a to što se ponaša tek neznatno pogrešno nije uočljivo onima koji ga ne poznaju dobro.

„Lind“, kaza joj Androl kada ona krene da ode.

Ona se osvrnu da ga pogleda.

„Ti... noćas dobro zaključaj gostionicu. A onda bi možda bilo pametno da ti i Frask odete u neki podrum u kom ima potrepština, važi? Jesu li ti podrumska vrata debela?“

„Jesu“, odgovori mu ona. „Mada to ništa neće vredeti." Ako dođe da ih traži neko obdaren Jednom moći, neće biti bitno koliko su vrata debela.

Nalam i Kanler stigoše do njih, pa se Androl okrenu da ode, ali nalete pravo na čoveka koji je stajao u dovratku iza njega; nije ga čuo kako mu prilazi. Kiša mu se slivala s aša'manskog kaputa, s mačem i zmajem na visokom okovratniku. Atal Mišrejl bio je Taimov od samog početka. Oči mu nisu šuplje; njegovo zlo samo je njegovo. Visok i duge zlatne kose, smešio se tako da mu se to nije odražavalo u očima.

Pevara se lecnu kada ga vide, a Nalam opsova i zgrabi Jednu moć.

„De, de“, začu se nečiji glas. „Nema potrebe za sukobom." Mezar se skloni s kiše i stade pored Mišrejla. Niski Domanac bio je prosed i zračio je mudrošću, iako se preobratio.

Androl pogleda Mezara pravo u oči - i bilo je to kao da gleda u neku duboku pećinu. Kao da gleda u mesto koje svetlo nikada nije obasjalo.

„Zdravo, Androle“, reče Mezar i spusti ruku Mišrejlu na rame, kao da su njih dvojica davnašnji prijatelji. „Zašto bi gazdarica Lind trebalo da se Plaši bilo čega i da se zatvara u podrum? Začelo nema bezbednijeg mesta od Crne kule?“

„Ne verujem noćima kada su mračne i olujne“, odgovori Androl.

„Možda je to pametno“, kaza mu Mezar. „Ali ti izlaziš u mrak. Zašto ne ostaneš tu gde je toplo? Nalame, voleo bih da čujem neku od tvojih priča, možda bi mogao da mi ispričaš o onome kada ste ti i tvoj otac bili u Šari?“

„To nije toliko dobra priča“, reče mu Nalam. „Baš i ne znam da li je se dovoljno dobro sećam.“

Mezar se zasmeja, a Androl začu kako Velin ustaje iza njega. „Ah, tu si! Baš sam im rekao da ćeš im ti ispričati o arafelskim odbranama.“

„Dodi da čuješ“, reče mu Mezar. „Ovo će biti važno za Poslednju bitku.“

„Možda ću se vratiti“, hladno odvrati Androl. „Kada završim s drugim poslom.“

Njih dvojica su se neko vreme gledali u oči. Nalam je i dalje držao Jednu moć. On je jednako snažan kao Mezar, ali nikada mu neće poći za rukom da se nosi i s njim i s Mišrejlom - naročito ne u prostoriji krcatoj ljudima koji će verovatno stati na stranu dvojice punopravnih Aša’mana.

„Veline, ne traći vreme s potrčkom“, reče Koteren iza njega. Mišrejl se skloni u stranu da napravi mesta za trećeg pridošlicu. Zdepasti čovek sitnih očiju prisloni ruku Androlu uz nedra i odgurnu ga u prolazu. „O, čekaj. Više ne možeš da izigravaš potrčka, zar ne?“

Androl smesta uđe u prazninu i zgrabi Izvor.

Senke se istog trena pokrenuše po prostoriji. Postajale su sve duže.

Nema dovoljno izvora svetlosti! Zašto nisu zapalili još svetiljaka? Tama priziva senke, a on ih vidi. Te senke su stvarne i svaka je pipak crnila koji se pruža ka njemu. Pruža se da ga uvuče u senke, da ga uništi.

O, Svetlosti. Poludeo sam, poludeo...

Praznina se rasprši a senke se - na svu sreću - povukoše. On shvati da se sav trese i da se bez daha povlači ka zidu. Pevara ga je bezizražajno gledala, ali osećao je njenu zabrinutost.

„O, inače“, kaza Koteren - on je bio jedan od najuticajnijih Taimovih čankoliza - „jesi li čuo?“

„Šta?“, nekako pođe za rukom Androlu da izgovori.

„Ražalovan si, potrčko“, reče mu Koteren, pokazujući na značku u obliku mača. „Taimova naređenja. Od danas. Vraćaš se da budeš borac, Androle.“

„O, da“, doviknu Velin iz središta prostorije. „Zao mi je što sam to zaboravio da pomenem. Bojim se da to jeste dogovoreno s gospodarom Zmajem. Androle, nije ni trebalo da budeš unapređen. Žao mi je.“

Androl diže ruku ka vratu, ka znački na njemu. Ne bi trebalo da mu je to bitno; šta ta značka uopšte pa znači?

Ali jeste bitno. Citav život je proveo u traganju. Segrtovao je kod desetak I različitih zanatlija. Borio se u pobunama i preplovio preko dva mora. Sve i vreme je tragao - tragao za nečim što nije mogao da odredi.

To je našao tek kada je došao u Crnu kulu.

Savladao je strah. Neka senke budu spaljene! On opet zgrabi saidin, a Moć pokulja u njega. Ispravio se i pogledao Koterena pravo u oči.

Krupniji čovek se nasmeši i takođe zgrabi Jednu moć. Mezar mu se pridruži, a u sredini prostorije Velin ustade. Nalam od zabrinutosti zašapta sebi u bradu, sve vreme šestareći pogledom. Kanler zgrabi saidin, delujući kao da se pomirio sa sudbinom. Sve što je Androl mogao da drži u sebi - sva Jedna moć koju je mogao da prikupi - pokuljala je u njega. U poređenju sa ostalima, bila je neznatna. On je najslabiji čovek u toj prostoriji; i najnoviji pridošlica može da povuče više Moći od njega.

„Dakle, hoćeš li se odvažiti da pokušaš?" tiho ga upita Koteren. „Zatražio sam od njih da te ostave, jer sam znao da ćeš s vremenom pokušati. Hteo sam to zadovoljstvo za sebe, potrčko. Hajde. Udri. Da te vidimo.“

Androl posegnu, pokušavajući da učini ono jedno jedino što može, da obrazuje kapiju. Za njega je to nešto daleko veće od običnih tkanja. To se svodi samo na njega i na Moć i to je nešto lično, nešto nagonski.

Pokušavajući da sada otvori kapiju, osećao se kao da pokušava da se uzvere uz stotinu stopa visok stakleni zid, grebući ga samo noktima. U sebi je skočio, batrgao se, pokušao. Ništa se nije desilo. Osećao se kao da je neverovatno blizu; kada bi se samo još malo napeo, mogao bi da...

Senke se izdužiše. Strah ga opet obuze. Stisnuvši zube, Androl prinese ruku okovratniku i trgnu značku s njega. Baci je na pod ispred Koterena, tako da značka zvecnu kada pade na daske. Niko u prostoriji nije ni reč rekao.

A onda, zakopavajući svoju sramotu pod planinom rešenosti, on pusti Jednu moć i progura se pored Mezara i izađe u mrak. Nalam, Kanler i Pevara bojažljivo pođoše za njim.

Kiša se slivala preko Androla. Osećao se kao da je ostao bez šake, a ne bez značke.

„Androle..." zausti Nalam. „Žao mi je.“

Začu se grmljavina. Gacali su kroz blatnjave bare koje su se širile po flekaldrmisanoj ulici. „Nije bitno“, odgovori Androl.

„Možda je trebalo da se borimo“, primeti Nalam. „Podržali bi nas neki od momaka koji su bili tamo; nisu baš svi u njegovom džepu. Otac i ja smo jednom savladali šest psomraka - jesmo, Svetlost mi grob obasjala. Ako smo to preživeli, onda i mi možemo da izađemo na kraj s nekoliko aša'manskih pseta.“

„Bili bismo pobijeni“, odgovori Androl.

„Ali....“

„Bili bismo pobijeni ponovi Androl. „Nalame, ne smemo im dozvoliti da oni biraju bojište.“

„Ali doći će do bitke?“, upita Kamler, sustigavši Androla s druge strane. „Logan je u njihovim rukama“, kaza Androl „Da nije tako, oni ne bi obećavali to što obećavaju. Ako ostanemo bez njega, sve će propasti - naša pobuna, naši izgledi da dobijemo ujedinjenu Crnu kulu.“

„Dakle....“

„Dakle, spašćemo ga“, odgovori Androl, nastavljajući da hoda. „Noćas.“

Rand je radio obasjan mekim i ravnomernim svetlom saidinske kugle. Pre događaja na Zmajevoj planini, počeo je da izbegava takvu svakodnevnu upotrebu Jedne moći. Smučilo bi mu se kad god bi je zgrabio, a sve mu se više gadilo što je duže koristi.

To se promenilo. Saidin je deo njega i više ne mora da ga se pribojava - sada kada opačine više nema. Još važnije od toga jeste to što je o saidinu - i o sebi - prestao da razmišlja kao o pukom oružju.

Radiće obasjan svetlosnim kuglama kad god može. Namereva i da ode kod Flina i da nauči Lečenje. Slabo je nadaren za to, ali i to malo moglo bi biti dovoljno da nekom ranjeniku spase život. Rand se prečesto tom čudesnošću - tim darom - služio samo da uništava ili da ubija. Nije ni čudo što ga ljudi posmatraju sa strahom. Sta bi Tam rekao?

Valjda mogu i da ga pitam, rasejano je pomislio Rand dok je zapisivao beleške na parčetu hartije. Još mu je teško da se navikne na to da je Tam tu, u logoru dalje. Rand je nešto ranije obedovao s njim. To je bilo nelagodno, ali ništa više nego da je neki kralj pozvao svog oca iz jednog zabačenog sela da „obeduje" s njim. Smejali su se tome, zbog čega se on osećao mnogo bolje, Rand je pustio Tama da se vrati u Perinov logor; umesto da ga zaspe počastima i bogatstvom. Tam nije želeo da ga znaju kao oca Ponovorođenog Zmaja.

Želeo je da ostane ono što je oduvek i bio - Tam al'Tor, stameni i pouzdani i čovek po svim merilima, ali ne velmoža.

Rand se vratio spisu pred sobom. Pisari iz Tira savetovali su ga o tome kakav bi jezik trebalo da koristi, ali on je sopstvenom rukom ispisao njegovu sadržinu; taj spis nije želeo da poveri ničijoj ruci sem svoje - niti očima nekoga drugog.

Je li previše oprezan? Ono što njegovi neprijatelji ne mogu da predvide, ne mogu ni da osujete. Postao je previše nepoverljiv nakon što ga je Semirhag umalo zarobila. Svestan je toga. Međutim, toliko dugo neke stvari čuva u prevelikoj tajnosti, da mu je teško da se odvikne od toga.

Počeo je da opet iščitava pismo, i to od vrha. Jednom prilikom, Tam je poslao Randa da pregleda jednu ogradu, kako bi video gde je oslabila. Rand je to i učinio, ali kada se vratio - Tam ga je poslao da opet uradi isti posao.

Rand je tek u trećem prolasku pronašao labavi stub koji je trebalo zameniti. I dan-danas on ne zna je li Tam znao za stub, ili je njegov otac samo bio pažljiv i oprezan, po svom običaju.

Ovaj spis je daleko važniji od obične ograde. Rand namerava da ga te rioći pregleda još desetak puta, tražeći nevolje koje nije predvideo.

Nažalost, teško mu je da se usredsredi. Žene nešto smeraju. Oseća ih kroz ono klupko u pozadini svog uma. Ima ih četiri - Alana je i dalje tu, negde na severu. Ostale tri su čitave noći jedna uz drugu; sada skoro da su stigle do njegovog šatora. Šta li smeraju? To...

Čekaj. Jedna od njih se odvojila od ostalih. Skoro da je stigla. Avijenda?

Rand ustade, pa priđe ulazu u svoj šator i odgrnu šatorsko krilo.

Ona se ukopa neposredno ispred ulaza, kao da je nameravala da se ušunja u njegov šator. Diže glavu i pogleda ga pravo u oči.

Odjednom, kroz noć se prolomiše krici. Tek je tada primetio da njegovi stražari nisu na svojim položajima. Međutim, Device su se ulogorile pored njegovog šatora i izgleda da viču na njega. Ne iz radosti, kao što bi on očekivao. Bile su to uvrede - i to strašne. Nekoliko Devica vrištalo je na sav glas šta će uraditi izvesnim delovima njegovog tela kada ga sustignu.

„Šta je sad pa ovo?“, promrmlja on.

„Ne misle to ozbiljnog reče mu Avijenda. „Za njih je to obeležje činjenice da si me oteo iz njihovih redova - ali ja sam već napustila njihove redove kako bih se pridružila Mudrima. To je... običaj Devica. Zapravo je reč o iskazivanju poštovanja. Da im se ne dopadaš, one se ne bi tako ponašale.“

Aijeli. „Čekaj“, zausti on. „Kako sam te to oteo od njih?“

Avijenda ga pogleda pravo u oči, ali obrazi joj se zarumeneše. Avijenda? Crveni? To nije očekivao.

„Trebalo bi da si to već shvatio“, odgovori mu ona, „samo da si obraćao Pažnju na ono što sam ti pričala o nama...“

„Nažalost, učenik ti je bio u potpunosti vunoglav.“

„Sreća njegova što sam rešila da mu produžim obuku." Približi mu se za korak. „Moram da ga naučim još mnogo čemu." A onda pocrvene još više.

Svetlosti. Prelepa je. Ali prelepa je i Elejna... kao i Min... kao i...

On je budala. Slepac i budala.

„Avijenda“, poče on. „Volim te, zaista te volim. Ali u tome i jeste nevolja, plamen sve spalio! Volim vas sve tri. Mislim da ne mogu da ovo prihvatim i da odaberem...“ Ona odjednom prasnu u smeh. Ti jesi budala, zar ne, Rande al'Tore?“

„Često. Ali šta...“

„Rande al’Tore, mi smo prvosestre - Elejna i ja. Min će nam se pridružiti kada je malo bolje upoznamo. Nas tri ćemo sve deliti.“

Prvosestre? Trebalo je da pretpostavi, nakon onog čudnog vezivanja. On prinese ruku glavi. Mi ćemo te deliti - tako su mu kazale.

Dovoljno je strašno to što će četiri žene vezane za njega da prepusti bolu i patnji, ali to što ga tri vezane žene vole? Svetlosti, on ne želi da im nanese bol!

„Kažu da si se promenio“, primeti Avijenda. „To mi je kazalo tako mnogo ljudi za ovo kratko vreme otkad sam se vratila da mi je skoro dojadilo da slušam o tebi. Pa, lice ti je možda spokojno, ali osećanja nisu. Zar je toliko strašno biti vezan za nas tri?“

„Avijenda, ja to želim. Trebalo bi da se sakrijem u mišju rupu zbog toga što to želim. Ali bol.“

„Prigrlio si ga, zar ne?“

„Ne bojim se ja svog bola - već vašeg.“

„Zar smo mi toliko slabe da ne možemo da istrpimo ono što ti možeš?“

Gledala ga je tako da ga je to duboko uznemirilo.

„Naravno da ne“, odgovori Rand. „Ali kako da priželjkujem bol za one koje volim?“

„Naše je da taj bol prihvatimo“, odvrati mu ona dižući glavu. „Rande al'Tore, tvoja odluka je jednostavna, premda ti uporno pokušavaš da je otežaš. Odluči se za da ili za ne. Primi na znanje - ili nas sve tri zajedno, ili nijedna. Nećemo ti dozvoliti da se isprečiš između nas.“

On se pokoleba, pa je poljubi - u potpunosti se osećajući kao preljubnik. Iza njega Device, za koje nije ni shvatio da ga posmatraju, još glasnije zaurlaše uvrede, mada je sada čuo neverovatnu radost u njima. On se odmače, prekinuvši poljubac, pa prisloni šaku uz Avijendino lice. „Vi ste krvave budale. Sve tri.“

„Onda je sve u redu. Mi smo ti ravne. Trebalo bi da znaš da sam sada Mudra.“

„Onda nismo ravnopravni“, odgovori joj Rand, „jer sam tek sada počeo da uviđam s koliko sam malo mudrosti zapravo obdaren.“

Avijenda frknu. „Dosta priče. Sada ćeš da me obljubiš.“

„Svetlosti“, izusti on. „Malo si napadna, zar ne? Je li to aijelski običaj da se te stvari tako rade?“

„Ne“, reče ona opet crveneći. „Samo... ja nisam baš vešta u ovome.“

„Vas tri ste to dogovorile, zar ne? Koja će mi doći.“

Ona se pokoleba, pa klimnu.

„Ja nikada neću moći da biram, zar ne?“

Ona odmahnu glavom.

Rand se zasmeja, pa je privuče uza se. Isprva je bila ukočena, ali onda se opustila i pribila uz njega. „Dakle, moram li najpre da odem i da se borim s njima?" On klimnu prema Devicama.

„Budalo jedna muška, to važi samo za venčanja - i to ako rešimo da si vredan braka. A i borbu bi vodile naše porodice, a ne članovi naših društava. Zaista nisi obraćao pažnju dok sam te obučavala, zar nije tako?“

On je pogleda. „Pa, drago mi je što neće biti borbe. Nisam siguran koliko vremena imamo, a nadao sam se da ću se noćas malo naspavati. Mada..." On ućuta kada vide kako ga ona gleda. „Ja... neću se naspavati, zar ne?“

Ona odmahnu glavom.

„Pa, šta da se radi. Makar ovoga puta neću morati da se brinem da ćeš se smrznuti nasmrt.“

„Da, ali ako ne prestaneš da trtljaš, Rande al'Tore, može se desiti da crknem od dosade.“

Uze ga za ruku i nežno ali odlučno povuče u šator - za to vreme krici Devica postadoše još glasniji i istovremeno još uvredljiviji i ushićeniji.

„Pretpostavljam da je razlog tome nekakav ter’angreal“, reče Pevara. Cučala je sa Androlom u zadnjoj prostoriji jednog opštenamenskog skladišta Crne kule - i taj položaj nije joj bio ni najmanje udoban. Prostorija se osećala na prašinu, žito i drvo. Većina zgrada u Crnoj kuli potpuno je nova, pa ni ta nije bila izuzetak. Kedrove daske bile su još sveže.

„Znaš za ter angreal koji može da sprečava otvaranje kapija?" upita Androl.

„Ne znam za neki određeni“, odgovori Pevara, meškoljeći se kako bi zauzela udobniji položaj. „Ali opšte je prihvaćeno da je ono što mi znamo o ter'angrealima najmanji mogući deo onoga što se o njima nekada znalo. Mora da postoji na hiljade različitih vrsta ter'angreala, a ako je Taim Prijatelj Mraka, onda začelo ima pristup Izgubljenima - koji vrlo verovatno mogu da mu objasne i pokažu kako se koriste i prave stvari, o kojima mi možemo samo da sanjamo.“

„Dakle, moramo da pronađemo taj ter angreal“, primeti Androl. „Da ga Zaustavimo, ili makar da otkrijemo kako radi.“

„I da pobegnemo?" upita Pevara. „Zar nisi već rešio da bi bekstvo bilo loša odluka?“

„Pa... da“, priznade Androl. Ona se usredsredi, pa joj pođe za rukom da nasluti o čemu on to razmišlja, čula je da zaštitnička veza omogućuje povezanost osećanja. Ovo joj deluje dublje, da, on zaista želi da može da otvara kapije. Oseća se nemoćno bez njih.

„To je moj talenat“, nevoljno joj reče on. Znao je da če ona s vremenom otkriti njegove razloge. „Mogu da otvaram kapije. Ili sam makar mogao.“

„Zaista? S tvojom snagom u Jednoj moći?“

„Ili nedostatkom snage?" upita on. Delimično je osećala o čemu on to razmišlja. Mada je prihvatio svoju slabost, brinuo se da ga to čini nedostojnim toga da bude vođa. Bila je to neobična mešavina samouverenosti i nesigurnosti.

„Da“, nastavi on. „Putovanje zahteva veliku snagu u Jednoj moći, ali ja mogu da otvaram velike kapije. Pre nego što je sve ovo pošlo po zlu, najveća kapija koju sam napravio bila je trideset stopa široka.“

Pevara trepnu. „Začelo preteruješ.“

„Pokazao bih ti da mogu." Zvučao je potpuno iskreno. Ili govori istinu, ili je njegova ubeđenost posledica ludila. Ona je ćutala, ne znajući kako da priđe tome.

„Sve je u redu“, kaza joj on. „Znam da... neke stvari nisu kako treba u vezi sa mnom. U vezi s većinom nas. Slobodno pitaj druge za moje kapije. Postoji razlog što me Koteren naziva potrčko. To je zato što ja služim samo da vodim ljude s jednog mesta na drugo.“

„Androle, to je izvanredan Talenat. Sigurna sam da bi Kula volela da ga prouči. Pitam se koliko li se samo ljudi rodilo s tim darom, ali nikada nisu znali za to, jer su tkanja za Putovanje bila nepoznata?“

„Pevara, neću da idem u Belu kulu“, reče joj on, naglašavajući reč Belu.

Ona promeni temu. „Zudiš za Putovanjem, ali ne želiš da odeš iz Crne kule. Zašto je onda taj ter angreal bitan?“

„Kapije bi bile... korisne“, odgovori Androl.

Pomislio je na nešto, ali ona nije mogla da to razluči. Bese to blesak slika i utisaka.

„Ali ako ne idemo nikuda...“, pobuni se ona.

„Iznenadila bi se“, reče joj on i diže glavu kako bi preko prozorske daske krišom bacio pogled na uličicu. Napolju je sipilo; kiša napokon prestaje. Mada, nebo je i dalje tmurno. Ima još nekoliko sati do zore. „Isprobavao sam... neke stvari. Isprobavao sam neke stvari za koje mislim da ih niko nikada nije pokušao.“

„Čisto sumnjam da ima stvari koje nikada nisu bile pokušane“, odvrati ona. „Izgubljeni na raspolaganju imaju znanje iz svih Doba.“

„Zaista misliš da je neko od njih umešan u ovo što se ovde dešava?“

„Zašto da ne?“, upita ona. „Da se ti pripremaš za Poslednju bitku i želiš da se osiguraš da tvoji neprijatelji neće moći da ti se odupru, zar bi dopustio da se čitavo pokoljenje usmerivača zajedno obučava, da podučavaju jedni druge i da steknu snagu?“

„Da“, odgovori on. „Dopustio bih, a onda bih ih ukrao.“

Pevara zatvori usta. Verovatno je u pravu. Razgovor o Izgubljenima budi uznemirenost u Andralu; osećala je njegove misli - i to jasnije nego ranije.

Ova veza nije prirodna. Mora da je se otarasi. A nakon toga, ne bi joj smetalo da on za nju bude vezan kako treba.

„Pevara, neću da prihvatim odgovornost za ovakvo stanje stvari“, reče joj Androl, opet dižući pogled. „Ti si prvo vezala mene.“

„Nakon što si ti izneverio poverenje koje sam ti ukazala kada sam ti ponudila da obrazujemo krug.“

„Nisam te povredio. Sta si očekivala da će se desiti? Zar svrha kruga nije da nam omogući da spojimo naše moći?“

„Ova rasprava je besmislena.“

„To kažeš samo zbog toga što gubiš u njoj.“ To je rekao spokojno, a spokoj je i osećao. Ona lagano shvata da je Androla teško razljutiti.

„Kažem to zato što je tako“, odvrati ona. „Zar nisi saglasan?“

Osećala je da mu je smešna. Primetio je kako je ovladala tokom njihovog razgovora i... čini se da je on iza tog svog unutrašnjeg smeha zapravo zadivljen. Razmišlja kako mora da nauči da radi to što i ona.

Unutrašnja vrata se uz škripu otvoriše i Lejš proviri. Bila je sedokosa, dežmekasta i prijatne naravi, pa samim tim čudan par za natmurenog i prekog Asa mana Kanlera, za kojeg je bila udata. Klimnu Pevari, time joj stavljajući do znanja da je prošlo pola sata, a onda zatvori vrata. Kanler je navodno vezao tu ženu, time od nje stvarajući nekakvu... šta? Zaštitnicu?

Sve je naopako s tim ljudima. Pevara donekle može da shvati razlog za vezivanje svog supružnika, makar samo stoga da bi oboje mogli da nađu utehu u tome što će znati gde je ono drugo - ali mučio ju je osećaj da je potpuno pogrešno koristiti vezu za nešto tako prizemno. To je stvar za Aes i Sedai i Zaštitnike, a ne za žene i muževe.

Androl ju je gledao, očigledno pokušavajući da prokljuvi o čemu ona to razmišlja - mada su te njene misli bile dovoljno složene da bi mu zadavale poteškoće. Baš je neobičan čovek taj Androl Genhald. Kako mu polazi za rukom da tako potpuno pomeša rešenost i pokornost, kao da je reč o dvema nitima upredenim u jednu? Radi ono što se uraditi mora, sve vreme brinući da on nije čovek koji bi to trebalo da čini.

„Ni ja ne razumem“, kaza joj.

Takođe je dovodi do ludila. Kako li se toliko izveštio u razumevanju onoga što ona misli? Ona i dalje mora da nagađa kako bi razlučila njegove misli. „Bi li mogla da to ponovo pomisliš?“ zamoli je on. „Nisam najbolje shvatio.“

„Budalo“, progunđa Pevara.

Androl se nasmeši, a onda opet proviri preko prozorske daske.

„Još nije vreme“, reče mu Pevara.

„Jesi li sigurna?“

„Da“, odgovori mu ona. „A ako budeš nastavio da viriš, možda ćeš ga uplašiti kada zaista dođe.“

Androl nevoljno opet čučnu.

„A sada“, kaza mu Pevara, „moraš da me pustiš da preuzmem vodstvo kada bude došao.“

„Trebalo bi da se povežemo.“

„Ne." Ona nema namere da opet bude u njegovim šakama. Ne nakon onoga što se prethodni put desilo. Ona zadrhta, a Androl je pogleda krajičkom oka.

„Ima veoma dobrih razloga“, reče mu, „za to da se ne povežemo. Androle, nije mi namera da te uvredim - ali nisi dovoljno moćan da bi se to isplatilo. Bolje da nas je dvoje. Moraš da se pomiriš s tim. Sta bi radije imao na bojnom polju - jednog vojnika, ili dvojicu, od kojih je jedan tek neznatno manje vešt od onog prvog - kojima možeš zadati različite zadatke i dužnosti?“

On razmisli o tome, pa uzdahnu. „Dobro, dobro. Ovoga puta to što pričaš ima smisla.“

„Uvek ima smisla ono što ja pričam“, odvrati mu ona ustajući. „Vreme je. Spremi se.“

Njih dvoje stadoše tako da su vrata koja se otvaraju na uličicu između njih. Namerno su bila odškrinuta, a debeli lokot na spoljnoj strani ostavljen je da samo visi, kao da je neko zaboravio da ga zaključa.

Tiho su čekali, a Pevara je počela da se brine da je pogrešila u proračunima. Androl će joj se zbog toga smejati i...

Vrata se širom otvoriše. Dobser proturi glavu, namamljen Evinovom usputnom primedbom da je maznuo bocu vina iz zadnje prostorije, nakon što je otkrio da je Lejš zaboravila da zaključa vrata. Prema Androlu, Dobser je poznat kao pijanica i Taim ga je više puta prebio na mrtvo ime zbog toga što se napio od vina.

Osetila je isto što i Androl kada je ugledao tog čoveka. Tugu, duboku i tešku tugu. Tama je iza Dobserovih očiju.

Pevara hitro napade, vezujući Dobsera Vazduhom, i munjevito postavljajući štit između iznenađenog čoveka i Izvora. Androl je držao palicu, ali nije bila potrebna. Dobser razrogači oči dok se dizao u vazduh. Pevara sklopi ruke za leđima, odmeravajući ga pogledom.

„Jesi li sigurna u vezi sa ovim?“, tiho je upita Androl.

„Sada je svejedno prekasno“, odgovori Pevara, vezujući tkanja Vazduha u čvor. „Čini se da su svi izveštaji u saglasju. Sto je neko posvećeniji Svetlosti pre nego što bude otet, to će nakon posrnuća biti odaniji Senci. I tako...“

I tako bi trebalo da se taj čovek slomi, podmiti ili preobrati lakše od ostalih, pošto je oduvek bio ni tamo ni ovamo. To je bitno, pošto će Taimovi čankolizi verovatno shvatiti šta se dešava...

„Dobsere?“, začu se nečiji glas. Dve prilike zamračiše dovratak. „Jesi li našao to vino? Nema potrebe motriti na prednju stranu; žena nije...“

U dovratku su stajali Velin i još jedan od Taimovih miljenika, Lims. Pevara smesta na njih baci tkanja, obrazujući nit od Duha. Oni se odbraniše od njenog pokušaja da ih stavi pod štit - teško je postaviti štit između Izvora i osobe koja već drži Jednu moć - ali pođe joj za rukom da im zapuši usta i zaustavi njihovu dreku.

Osetila je kako se Vazduh obmotava oko nje, a štit pokušava da padne na mesto između nje i Izvora. Ona sevnu Duhom, rasecajući tkanja tako što je pogađala gde se nalaze.

Lims se zatetura i ustuknu, delujući iznenađeno kada njegova tkanja nestadoše. Pevara se baci napred, tkajući još jedan štit i postavljajući ga između njega i Izvora, čitavim telom se bacajući na njega, tako da ga je odgurnula na zid. Tako joj je pošlo za rukom da mu skrene pažnju, pa ga je njen štit odsekao od Jedne moći. Smesta baci drugi štit na Velina, ali on je pogodi svojim tkanjima Vazduha, koja je strmoglavo ođbaciše preko čitave prostorije. Ona izatka Vazduh, pa zastenja kada tresnu o zid. Zatitra joj pred očima, ali držala se one jedne niti Vazduha i nagonski, terajući je napred, zgrabi Velina za stopalo kada on pokuša da izjuri iz zgrade.

Ona oseti kada se pod zatrese od nečijeg pada. Sapleo se, zar ne? U glavi joj se vrtelo toliko da joj se vid mutio.

Pridigla se, dok ju je svaka koščica bolela, ali čvrsto se držala niti Vazduha koje je izatkala kako bi onoj dvojici zapušila usta. Ako pusti te niti, Taimovi ljudi moći će da zapomažu. Ako to urade, ona je mrtva. Svi su mrtvi. Ili nešto još i gore.

Ona trepnu pošto su joj oči zasuzile od bola, i kada joj se vid razbistri, ugleda Androla kako stoji nad onom dvojicom Aša’mana, sve vreme držeći Palicu. Izgleda da ih je obojicu onesvestio, nemajući poverenja u štitove koje može da vidi. I bolje tako, pošto njen drugi štit nije pao na mesto. Sada 8a je postavila.

Dobser je i dalje visio tamo gde ga je ostavila, očiju još razrogačenijih. Androl pogleda Pevaru. „Svetlosti!" izusti. „Pevara, pa to je bilo neverovatno. Oborila si dva Aša’mana - i to gotovo sasvim sama!“

Ona se nasmeši od zadovoljstva i ošamućeno prihvati Androlovu ruku, puštajući ga da joj pomogne da ustane. „A šta si mislio da Crveni ađah radi sve vreme? Da sedimo i kukamo zbog muškaraca? Obučavamo se da se borimo protiv drugih usmerivača.“

Osećala je Androlovo poštovanje dok je uvlačio Velina u zgradu i zatvarao vrata, a onda kroz prozore proveravao da ih neko nije video. On brzo navuče zavese, pa usmeravanjem načini svetlost.

Pevara duboko udahnu, pa diže ruku i našloni se o zid kako bi se smirila.

Androl je oštro pogleda. „Moramo te odvesti kod nekog od ostalih, da bi te Izlečili.“

„Biću dobro“, odgovori mu ona. „Samo sam lupila glavom, pa mi se sada cela soba vrti. Proći će.“

„Daj da vidim“, reče joj Androl prilazeći - a njegovo svetlo dolebde za njim. Pevara ga pusti da se neko vreme vrti oko nje, proveravajući joj oči i opipavajući joj glavu u potrazi za čvorugama. On na kraju pomeri svoje svetlo bliže njenim očima. „Boli li te da gledaš u ovo?“

„Da“, priznade ona i skloni pogled.

„Mučnina?“

„Neznatna.“

On zastenja, pa izvadi maramicu iz džepa i preli je s malo vode iz svoje čuture. Lice mu poprimi izraz usredsređenosti, a svetlo mu se ugasi. Maramica tiho zapucketa, a kada ju joj je pružio, ona vide da je zaleđena. „Stavi ovo na ranu“, kaza joj on. „Reci mi ako osetiš pospanost. Moglo bi da se pogorša ako zaspiš.“

„Jesi li se to zabrinuo za mene?“, sa šmeškom ga upita ona, postupajući kako joj je rekao.

„Samo... šta si mi ono ranije rekla? Pazim na ono što imamo na raspolaganju?“

„Sigurna sam da je tako“, odvrati mu ona prislanjajući zaleđenu maramicu uz glavu. „Dakle, razumeš se u viđanje rana?“

„Jednom sam šegrtovao kod neke varoške Mudre žene“, rasejano joj odgovori on kleknuvši da zaveže onesvešćene ljude. Pevari je bilo drago što može da pusti tkanja Vazduha kojima ih je sputavala, mada je i dalje i održavala štitove.

„Neka Mudra žena je prihvatila muškarca učenika?“

„Isprva nije“, reče joj Androl. „To je... duga priča.“

„Izvrsno; duga priča će sprečiti da zaspim dok ostali ne dođu po nas. Emarinu i ostalima naloženo je da odu nekud kako bi ih drugi videli, pa niko ne može da ih optuži u slučaju da se Dobserov nestanak primeti.“

Androl je odmeri, pa opet stvori svoje svetlo. Onda slegnu ramenima i nastavi da radi. „To je počelo kada sam izgubio prijatelja od groznice za vreme ribarenja u majanskim vodama. Kada sam se vratio na kopno, počeo sam da razmišljam kako smo mogli da spasemo Sejera samo da je neko od nas znao šta da radi, pa sam pošao da tražim nekoga ko bi mogao da me poduči...“