Sećanje na svetlost

20 U Takan'dar

Istog dana kada je imala sastanak s Random, samo nešto kasnije, Egvena je pružila Vorin saangreal pred sebe i izatkala Vatru. Niti se spojiše, a sićušne blistave trake obrazovaše zamršeno tkanje u vazduhu pred njom. Mora da je osećala kako je zapljuskuje njihova vrelina i obliva joj kožu jarkonarandžastom.

Završila je tkanje i ognjena kugla velika kao neka gromada pohrlila je kroz vazduh, neprekidno pucketajući i bukteći, pa pala na jedno udaljeno brdo kao nekakav meteor. Prasak raznese Troloke s lukovima i razbaca njihove lešine.

Romanda otvori kapiju pored Egvene. Ona je bila jedna od Žutih koje su nepokolebljivo zahtevale da ostanu na bojnom polju kako bi mogle da pružaju sitno Lečenje. Ona i njena mala družina bile su od neprocenjive važnosti kada je reč o spasavanju života.

Međutim, danas neće biti prilike za Lečenje. Troloci su se povukli u brda, kao što je Brin i nagovestio da će se dogoditi. Nakon odmora koji je trajao dan i po, mnoge Aes Sedai lepo su se oporavile. Nisu povratile punu snagu - ne nakon nedelju dana bespoštedne borbe - ali oporavile su se dovoljno.

Gavin skoči kroz kapiju istog trena kada se otvorila, prethodno isukavši mač.

Egvena pođe za njim, u pratnji Romande, Lelejne, Leane, Silvijane, Remase i šačice Zaštitnika i vojnika. Zakoračili su upravo na brdo koje je Egvena maločas raščistila. Spržena zemlja crnela se i još bila topla pod njihovim nogama. Smrad spaljenog mesa pronosio se vazduhom.

To brdo nalazilo se usred troločke vojske. Svuda oko njih Nakot Senke strmoglavo je jurio pokušavajući da se sakrije. Romanda je držala kapiju otvorenu, a Silvijana je počela da tka Vazduh kako bi stvorila kupolu od vetra koja će ih štititi od strela. Ostale počeše da šire svoja tkanja.

Troloci su bili spori - čekali su u tim brdima, spremni da pohrle u dolinu kada Egvenina vojska uđe u nju. To bi pod uobičajenim okolnostima bila stravična nedaća. Troloci bi mogli da Egveninu vojsku zaspu strelama, a njena konjica bi morala pokušavati da se popne uzbrdo. Ta brda bi Trolocima i Senima dala bolji pogled na slabe tačke u Egveninoj vojsci, pa bi oni tako i napadali.

Egvena i njeni zapovednici nisu bili spremni da pruže neprijatelju tu prednost. Zveri se raštrkaše kada se bitka preokrenu protiv njih, nakon što Aes Sedai zauzeše brda. Neke zveri pokušaše da ih povrate na juriš, ali druge se dadoše u beg kako bi sačuvale živu glavu. Potom je Egvenina teška konjica galopom pohrlila kroz doline. Ono što je bilo sjajan položaj za Troloke pretvorilo se u njihovu pogibiju. Pošto su Aes Sedai uklonile troločke strelce, teška konjica se našla u prilici da Troloke neometano ubija.

To je otvorilo put pešadiji, koja je potisnula i pribila Troloke uz padine, tako da su Aes Sedai mogle da ih ubijaju na veliko. Nažalost, Troloci su se navikli na to da su suočeni s Jednom moći. Ili to, ili ih Mirdraali jače ohrabruju.

Ubrzo su sređeniji odredi Troloka počeli da napadaju brda, dok su drugi uspevali da se odupru napadu pešadije. Brin je u pravu, pomislila je Egvena i sravnila sa zemljom buljuk Troloka koji skoro da se probio do nje. Seni se opet vezuju s Trolocima. Nakot Senke je u poslednje vreme oklevao da se služi time, pošto ubijanje jedne Seni ubija i sve Troloke vezane za nju. Međutim, ona je pretpostavljala da je to bio jedini način da Seni nateraju Troloke da se penju prema bezmalo neumitnoj smrti koja ih je čekala na tim brdima.

Kad bi samo mogla da nađe Mirdraala koji je vezan za obližnje Troloke, mogla bi da ih sve zaustavi jednim valjano usmerenim tkanjem Vatre. Nažalost, Seni su lukave i počele su da se kriju među Trolocima.

„Približavaju se“, prodahta Elejna.

„Povlačite se“, naredi Egvena.

One projuriše kroz Romandinu kapiju, a za njima pođoše njihovi Zaštitnici. Romanda prođe poslednja, skačući kroz kapiju taman kada je skupina Troloka osvojila vrh njihovog brda. Jedna od tih zveri, čupavo čudovište nalik na medveda, zatetura se kroz kapiju za njom.

Stvor smesta pade mrtav, a s lešine mu se diže pramičak dima. Njegovi saborci hukali su i režali s druge strane kapije. Egvena pogleda ostale žene, pa slegnu ramenima i pusti mlaz plamena pravo kroz kapiju. Nekoliko njih pade mrtvo, koprcajući se, dok se ostali razbežaše zavijajući i bacajući oružje.

„To je delotvorno“, primeti Leana prekrštajući ruke i izvijajući besprekornu obrvu dok je gledala kapiju. Poslednja bitka uveliko se vodi, a ta žena i dalje svakoga jutra odvaja vreme za sređivanje.

Kapija ih je vratila u logor, koji je sada mahom prazan. Pošto su se pozadinske jedinice okupile, spremne da krenu kada to bude potrebno, jedini vojnici koji su ostali u logoru beše odred od petsto stražara koji čuva Brinov zapovednički šator.

Ona i dalje nosi sa sobom torbicu s lažnim pečatima. Randove reči veoma su je potresle. Kako li će oni uspeti da povrate pečate? Ako ih Senkine sluge polome u pogrešnom trenutku, to će biti nezamisliva nevolja.

Jesu li ih već polomili? Da li bi svet to shvatio? Egvena je osećala strepnju koje nikako nije mogla da se reši. Ali rat se nastavlja, a ona nema drugog izbora nego da se i dalje bori. Smisliće kako da povrate pečate, ako to budu mogli. Rand se zakleo da će pokušati. Nije bila sigurna šta on to tačno može da uradi.

„Žestoko se bore“, reče Gavin.

Egvena se okrenu i ugleda ga kako stoji nedaleko od nje i durbinom posmatra bojno polje. Osetila je njegovu čežnju. Znala je da se on u tim borbama oseća beskorisno, pošto ne predvodi ljude u bitki kao što je predvodio Omladince.

„Mirdraali teraju Troloke“, kaza mu Egvena, „koji su povezani sa Senima da bi one imale veću vlast nad njima.“

„Da, ali zašto pružaju toliki otpor?“, upita Gavin i dalje gledajući kroz durbin. „Njima nije stalo do ove zemlje. Očigledno je da su izgubili ova brda, ali se svejedno divljački bore za njih. Troloci su prosti - oni se bore i pobeđuju ili beže i povlače se. Ne brane određeno zemljište, kao što ovde pokušavaju. Kao da... kao da Seni misle da su u dobrom položaju, čak i nakon ovakvog poraza.“

„Ko zna zašto Seni rade to što rade?“, primeti Lelejna ruku prekrštenih i gledajući kroz i dalje otvorenu kapiju.

Egvena se okrenu, pa takođe pogleda kroz kapiju. Vrh brda sada je prazan i nekako neobično odvojen od ostatka bitke. Njeni vojnici sudarili su se s Trolocima u maloj udolini između brda i tamo se odvijala bespoštedna borba. Čula je stenjanje, dreku i zveket. Okrvavljena koplja digla su se u vazduh kada su se čitavi odredi povukli kako bi halebardisti stali namesto njih i pokušali da uspore Troloke.

Nakot Senke trpi strašne gubitke. To jeste neobično; Brin je očekivao da će krenuti u povlačenje.

„Nešto nije u redu“, reče Egvena ježeći se. Za sada prestade da se brine zbog pečata. Njena vojska je u opasnosti. „Okupite Aes Sedai i povucite vojsku.“

Ostale žene pogledaše je kao da je poludela. Gavin pojuri prema zapovedničkom šatoru da prenese njena naređenja. On je nije dovodio u pitanje.

„Majko" zausti Romanda puštajući svoju kapiju da se zatvori. „Sta je...“

Nešto rascepi vazduh s druge strane Egveninog tabora, naspram bojnog polja. Bila je to linija svetlosti duža od svake kapije koju je Egvena u životu videla. Bila je široka skoro kao njen logor.

Svetlosna linija izvrnu se i otvori prozor koji ne gleda na južni Kandor. Umesto Kandora, bilo je to neko mesto s papratima i žalosnim vrbama - mada sparušene kao svuda, takođe su te biljke bile strane i nepoznate.

Ogromna vojska nemo je stajala na tom nepoznatom krajoliku. Iznad nje se vijorilo na hiljade barjaka, sa znamenjima koja Egveni nisu bila poznata. Pešadija je nosila nekakve tunike što su im padale do kolena, a izgleda su bile poput postavljenog oklopa, osnaženog velikim kvadratima verižnjače. Drugi su nosili oklopne košulje kao sastavljene od zašivenih novčića.

Mnogi od njih nosili su sekire, premda veoma čudnog oblika. Imale su duga i tanka držalja nabubrela na jednom kraju, a glave su im bile uzane i tanke, skoro kao pijuci. Sva držalja i kopljišta - od halebardi do lukova - delovala su kao da su tako izrasla. Bila su glatka i nejednake širine, načinjena od nekakvog tamnocrvenog drveta sa strane oslikanog šarenim tačkicama.

Egvena sve to sagleda za tren oka, u mislima tragajući za odgovorom na pitanje odakle je ta čudna vojska mogla da dođe. Nije mogla da se zakači ni za šta sve dok nije osetila usmeravanje. Sjaj saidara zračio je oko stotina žena. Sve su jahale, odevene u čudne haljine u potpunosti skrojene od krute crne svile. Haljine im nisu bile vezane oko pojasa, već pripijene uz ramena i širile su se prema dnu. Duge pravougaone kićanke raznoraznih boja visile Su im preko prednjeg dela haljina, počinjući odmah ispod vrata. Sve i jedna žena bila je tetovirana po licu.

„Pustite Moć“, naredi Egvena puštajući saidar. „Nemojte dozvoliti da vas osete!" Ona se baci u stranu, a Lelejna pođe za njom, i sjaj se ugasi oko nje.

Romanda nije obraćala pažnju na Egvenu, psujući na sav glas. Počela je da tka kapiju kako bi pobegla. Desetak različitih tkanja ognja odjednom pogodi mesto gde je Romanda stajala. Ta žena nije stigla ni da vrisne. Egvena i ostale potrčaše kroz logor dok su tkanja Jedne moći uništavala šatore, zalihe i palila čitav tabor.

Egvena stiže do zapovedničkog šatora baš u trenutku kada se Gavin istetura iz njega. Ona ga zgrabi i povuče na zemlju, a ognjena kugla prelete preko njih i zari se u obližnje šatore.

„Svetlosti!“, uzviknu Gavin. „Šta je to?“

„Šaranci." Lelejna se zadihano zgrči pored njih.

„Jesi li sigurna?“, prošapta Egvena.

Lelejna klimnu. „Izveštaji iz Kairhijena pre Aijelskog rata brojni su, premda ne preterano sadržajni. Nije im bilo dopušteno da vide mnogo toga, ali ono što jesu videli prilično liči na ovu vojsku.“

„Vojsku?“, upita Gavin protežući se u stranu i gledajući između šatora prema oružanoj sili koja je marširala kroz onu neprirodno široku kapiju. „Krv i krvavi pepeo!" opsova on vraćajući se. „Ima ih na hiljade!”

„Previše ih je da bismo se borili protiv njih“, saglasi se Egvena dok je grozničavo razmišljala. „Naročito ne kada smo ovako uhvaćeni između njih i Troloka. Moramo da se povučemo.“

„Upravo sam preneo Brinu naređenje da opozove jedinice“, kaza joj Gavin. „Ali... Egvena, kuda ćemo? Troloci ispred nas, a ona vojska iza nas! Svetlosti. Smrviće nas!“

Brin će delati brzo. Poslaće kroz kapiju glasnika kapetanima na bojištu. O, ne...

Egvena zgrabi Gavina i povuče ga dalje od zapovedničkog šatora i istog trena oseti usmeravanje u njemu. Lelejna vrisnu i baci se u suprotnom smeru.

Žene iz Sare smesta odgovoriše na usmeravanje. Tle se rascepi ispod šatora, uništavajući ga u naletu neizdržive Moći. Pocepana parčad tkanine razleteše se kroz vazduh, skupa sa stenjem i grumenjem zemlje.

Egvena pade na leđa, a Gavin je povuče prema prevrnutim kolima koja su bila pogođena tako da je jedan točak bio smrskan, a natovarena drva za ogrev ispala iz njih. Gavin povuče Egvenu u zaklon neposredno ispod ivice kola, pored gomile drveta. Njih dvoje se tu šćućuriše, premda je plamen palacao kroz drva, a zemljište ispred njih takođe gorelo. Vrelina je smetala, ali nije bila neizdrživa.

Egvena se pribi uz tle, trepćući zbog dima koji joj je pekao oči i pogledom tražeći Lelejnu. Ili... Svetlosti! Sijuan i Brin bili su u onom šatoru, zajedno s Jukiri i većinom njihovog zapovedničkog osoblja.

Egvena i Gavin sakriše se kada kiša plamena zasu logor, cepajući zemlju. Šaranci su napadali sve što se kretalo; nekoliko služavki koje su se dale u beg bile su spržene na licu mesta.

„Spremi se da potrčiš“, reče joj Gavin, „čim oganj stane.“

Oganj jeste stao, ali istog trena su konjanici u šarskim oklopima pojurili kroz logor. Zavijali su i klicali, streljajući sve koje su videli i ubijajući na desetine ljudi strelama u leđa. Nakon toga, šarska pešadija pošla je kroz logor u zbijenim redovima. Egvena je napeto čekala, razmišljajući kako da se izvuče odatle.

Nije videla priliku za to. Gavin ju je povukao još dalje, utrljavajući joj garež u obraze i pokazujući joj da se pribije uz zemlju što više može, a onda prebaci svoj zaštitnički plašt preko oboje. Možda ih neće primetiti zbog dima od obližnjeg zapaljenog drveta.

Srce joj je mahnito tuklo u nedrima. Gavin joj pritisnu nešto uz lice - maramicu koju je natopio vodom iz svoje mešine. Drugu je prineo svom licu i počeo da diše kroz nju. Ona uze maramicu koju joj je on pružio, ali jedva da je disala. Ti vojnici su preblizu.

Jedan od vojnika okrenu se prema prevrnutim kolima i zagleda u gomilu ogreva, ali izgleda da ništa nije video kada je pogledao kroz dim prema njima. Egvena je nemo razmišljala o zaštitničkom plaštu. Zahvaljujući tome što on menja boje, njih dvoje su skoro nevidljivi i ostaće ako budu pažljivi i ne pomeraju se.

Zastoja nemam takav plašt?, razdraženo je pomislila. Zašto su ti plaštovi samo za Zaštitnike?

Vojnici su bili zauzeti isterivanjem slugu na čistac. One koji su bežali ubijali su strelama odapetim iz lukova veoma velikog dometa. Sporije sluge su hvatali i bacali na zemlju.

Egvena je žudela da prigrli Izvor i uradi makar nešto. Da sune oganj i munje na te napadače. I dalje ima Vorin sa angreal. Mogla bi da...

Natera sebe da prestane da razmišlja o tome. Okružena je neprijateljem i po tome kako njihovi usmerivači brzo napadaju reklo bi se da samo čekaju Aes Sedai. Ako bude makar na tren tkala, ubiće je pre nego što stigne da pobegne. Skupila se uz Gavina, pod njegovim plaštom, nadajući se da niko od šarskih usmerivača neće proći dovoljno blizu da oseti njenu sposobnost da usmerava. Mogla bi da se posluži tkanjem koje bi to prikrilo, ali morala bi da najpre usmerava kako bi ga uopšte iskoristila. Usuđuje li se da to pokuša?

Krili su se dobrih sat vremena, ako ne i više. Da nebo nije bilo onoliko tmurno i da nije bilo tog neprestanog sumraka, svakako bi ih primetili, bez obzira na plašt. Skoro da je vrisnula u jednom trenutku, kada je nekoliko šarskih vojnika sunulp nekoliko vedara vode na gomilu drveta, gaseći vatru i polivši njih dvoje tako da su bili mokri do gole kože.

Ne vidi šta se desilo s njenom vojskom, mada se pribojava najgoreg. Šarski Usmerivači i veliki deo njihove vojske brzo su se kretali kroz logor prema bojištu. Pošto su Brin i Amirlin nestali, a njenim vojnicima s leđa prilazi neočekivana neprijateljska sila...

Egvena je osećala mučninu. Koliko li ih je mrtvo, koliko li umire? Gavin je uhvati za ruku kada oseti kako se meškolji, a onda odmahnu glavom i usnama obrazova nekoliko reči. Sačekaj mrak.

Oni ginu!, odgovori mu ona na isti način.

Ne možeš da im pomogneš.

To je istina. Pustila je da je on grli, osećajući kako je njegov dobro poznati miris smiruje. Ali kako da samo čeka dok neko ubija vojnike i Aes Sedai koje zavise od nje? Svetlosti, veliki deo Bele kule je na bojnom polju! Ako ta vojska propadne, i te žene s njom...

Ja sam Amirlin Tron, odlučno je rekla samoj sebi. Biću snažna. Preživeću. Dok sam ja živa, Bela kula i dalje stoji.

Pustila je da je Gavin grli.

Avijenda je puzala preko stenja kao zimski gušter koji traži toplotu. Vrhovi njenih prstiju, premda žuljeviti, počeli su da mrznu kao od jetke studeni. Šajol Gul je hladan, a vazduh miriše kao da je iz grobnice.

Ruark se šunjao s njene leve, a Kameni pas po imenu Sen s desne strane. Obojica su na glavama nosili crvene poveze koji označavaju sisvai’amane. Ne zna šta da misli o tome što je Ruark, poglavar jednog klana, stavio taj povez. On to ni u jednom trenutku nije pominjao, kao da povez ne postoji. Isto je sa svim sisvai’amanima. Amis je puzala sa Senove desne strane. Bilo je to prvi put da se niko nije pobunio zato što su se Mudre pridružile izviđačima. Na takvom mestu i u takvom trenutku, oči onih koji mogu da usmeravaju možda primete nešto što obične oči ne bi.

Avijenda pođe napred, bez ikakve buke, iako je nosila brojne ogrlice. Po tom kamenju ništa nije raslo, čak ni gljive ili lišajevi. Sada su već duboko u Spaljenim zemljama. Skoro onoliko duboko koliko uopšte može da se ode.

Ruark prvi stiže do grebena i ona vide kada se ukočio. Avijenda je stigla sledeća, pa je provirila preko kamene ivice, ne dižući mnogo glavu da je ne bi neko primetio. Dah joj zastade u grlu.

Čula je priče o tom mestu - o ogromnim kovačnicama u podnožju planine, pored kojih teče jedan crni potok. Voda je toliko otrovana da bi ubila svakog ko je makar dodirne. Dolina je bila načičkana ognjištima nalik na otvorene rane, od kojih se magla oko njih crvenela. Kao mlada Devica, razrogačeno je slušala jednu drevnu gospodaricu krova kako priča o stvorenjima koja rade u Senkinim kovačnicama, stvorenjima koja nisu ni mrtva ni živa.

Nemi i užasni, ti ogromni stvorovi kretali su se koracima u kojima nije bilo života - ravnomernim i postojanim kao kazaljke na satu.

Kovači nisu obraćali pažnju na kaveze pune ljudi čija će krv biti prosuta da bi se tek iskovana sečiva prekalila. Ti zarobljenici kao da su parčad gvožđa. Mada je Avijenda bila predaleko da bi čula jecaje tih ljudi - osećala ih je. Prsti joj se ukočiše na kamenju.

Dolinom je vladao Šajol Gul, čije su se crne padine dizale ka nebu kao nazubljeni nož. Te padine bile su pokidane i prepune useka, kao koža čoveka koji je stotinu puta išiban, a svaki udarac za sobom je ostavio ožiljak iz kog je bljuvala para. Možda ta para stvara maglu što je pala preko te doline. Maglu koja se komeša i ključa, kao da je dolina zdela puna neke tečnosti.

„Strašno mesto“, prošapta Amis.

Avijenda nikada nije čula takav strah u glasu te žene. Od toga se naježila skoro koliko od surovog vetra koji im je ulazio pod odeću. Kroz vazduh se pronosio udaljeni zveket, kako su radnici kovali. Crni stub dima dizao se iz najbliže kovačnice, ali nije se razilazio. Dizao se kao pupčana vrpca prema oblacima, iz kojih su munje sevale kao kiša zastrašujuće često i redovno.

Da, Avijenda je čula priče o tom mestu, ali te priče nisu uspele da prenesu istinu o njemu. To mesto ne može da se opiše. Mora da se doživi.

Iza nje se začu grebanje po kamenu i kroz nekoliko trenutaka Rodel Ituralde dopuza do Ruarka. Kretao se tiho za jednog mokrozemca.

„Bio si toliko nestrpljiv da nisi mogao da sačekaš naš izveštaj?“, šapatom ga upita Ruark.

„Nijedan izveštaj ne može da u potpunosti prenese ono što oči vide“, odgovori mu Ituralde. „Nisam obećao da ću ostati pozadi. Rekao sam ti da ti pođeš napred, a ti si to i uradio." Diže durbin, pa zakloni prednji deo šakom, mada to verovatno zbog onih oblaka nije bilo neophodno.

Ruark se namršti. On i ostali Aijeli koji su pošli na sever pristali su da slušaju mokrozemskog vojskovođu, mada im to nije prijalo. Niti bi trebalo da im prija. Učiniće to a da se pri tome ne osećaju lagodno. Lagodan život ubija ljude.

Neka to bude dovoljno, pomislila je Avijenda nastavljajući da posmatra dolinu. Dovoljno za moj narod, dovoljno za Randa i ono što mora da postigne.

Posmatranje kraja svog naroda izazvalo je mučninu u njoj i užasnulo ju je - ali takođe ju je prenulo. Ako je kraj Aijela žrtva potrebna da bi Rand pobedio, ona će je podneti. Vrištaće i psovače Tvorčevo ime, ali platiće tu cenu. Svaki ratnik bi je platio. Bolje da jedan narod propadne nego da svet u potpunosti padne pod Senku.

Ako Svetlost da, neće doći do toga. Ako Svetlost da, njeni postupci prilikom sklapanja Zmajevog mira poslužiće da zaštite i sačuvaju Aijele. Ona neće dopustiti da je zaustavi mogućnost neuspeha. Oni će se boriti. Buđenje iz sna uvek je moguće kada se pleše kopljima.

„Zanimljivo“, tiho kaza Ituralde, i dalje gledajući kroz durbin. „Sta misliš, Aijele?“

„Moramo da skrenemo pažnju na sebe“, odgovori Ruark. „Možemo da se spustimo niz onu padinu istočno od kovačnice, pa da oslobodimo zatočenike i razrušimo to mesto. To će sprečiti da Mirdraali dobijaju novo oružje i zadržaće pogled Mračnoga na nama a ne na Kar a’karnu.“

„Koliko će Zmaju biti potrebno vremena?" upita Ituralde. „Sta misliš, Aijele? Koliko da mu damo vremena da spase svet?“

„On će se boriti“, ubaci Amis. „Ući će u planinu i otpočeti dvoboj sa Slepnikom. To će potrajati koliko god bude moralo. Možda nekoliko sati? Nikada nisam videla da dvoboj traje duže od toga, čak ni kada se vodi između dva veoma vesta suparnika.“

„Pretpostavimo“, sa smeškom odgovori Ituralde, „da će to biti nešto više od običnog dvoboja.“

„Ja nisam budala, Rodele Ituralde“, ledenim glasom odvrati Amis. „Čisto sumnjam da će se Kar a’karnova borba svesti na koplja i štitove. Međutim, kada je očistio Izvor - zar se to nije odigralo u samo jednom danu? Možda će ovo biti slično.“

„Možda“, odgovori Ituralde. „Možda i ne." On spusti durbin i pogleda Aijele. „Za koju biste se mogućnost najradije pripremili?”

„Za najgoru“, odgovori Avijenda.

„Dakle, pripremićemo se da izdržimo koliko god Zmaju bude potrebno“, reče Ituralde. „Danima, nedeljama, mesečima... godinama? Koliko god bude potrebno.“

Ruark lagano klimnu. „Šta predlažeš?“

„Ulaz u ovu dolinu veoma je uzan“, odgovori Ituralde. „Prema izviđačkim izveštajima, većina Nakota Senke koji je ostao u Pustoši nalazi se iza onog tamo prolaza. Cak i oni provode što je manje vremena moguće u ovom prokletom mestu. Ako nam uspe da zatvorimo prolaz i zauzmemo ovu dolinu - da uništimo kovače i ono nekoliko Seni tamo dole, mogli bismo da doveka branimo ovo mesto. Vi Aijeli ste veoma dobri u brzim napadima i povlačenjima. Plamen me spalio, to znam iz ličnog iskustva. Vi napadnite kovačnicu, a mi ćemo zatvoriti onaj prolaz.“

Ruark klimnu. „To je dobar plan.“

Njih četvoro se vratiše niz greben do mesta gde je Rand čekao, odeveni u crveno-zlatnu odeću, držeći ruke iza leđa i u pratnji odreda od dvadeset Devica i šest Aša’mana, kao i u društvu Ninaeve i Moiraine. Izgleda da ga nešto veoma muči - osećala je njegovu strepnju - mada je trebalo da bude zadovoljan. Ubedio je Seanšane da se pridruže borbi. Sta li ga je toliko uznemirilo na onom sastanku sa Egvenom al'Ver?

Rand se okrenu i pogleda naviše - prema vrhu Šajol Gula. Dok ga je gledao, osećanja su mu se promenila. Izgledao je kao čovek koji gleda vodoskok u Trostrukoj zemlji, uživajući u pomisli na hladnu vodu. Avijenda je osećala njegovo iščekivanje. Naravno, ima i straha u njemu. Nema tog ratnika koji može da se u potpunosti liši straha. Ali on ga je obuzdao i savladao željom da otpočne bitku - da iskuša samoga sebe.

Ni muškarci ni žene ne mogu da spoznaju sebe - ne istinski - sve dok se ne napregnu do svojih krajnjih granica. Dok ne zaplešu kopljima sa smrću, dok ne osete kako im krv sipi i prlja zemlju i dok ne zariju oružje pravo u srce svog neprijatelja. Rand al’Tor to želi i ona ga zbog toga razume. Baš je čudno shvatiti nakon sveg tog vremena koliko su njih dvoje zapravo slični.

Ona mu priđe, a on se pomeri tako da je stajao tačno pored nje, svojim ramenom dodirujući njeno. Nije je zagrlio, a ona ga nije uzela za ruku. On ne poseduje nju, niti ona poseduje njega. To što se pomerio tako da su njih dvoje okrenuti u istom smeru znači joj daleko više nego bilo šta drugo.

„Hladu srca mog“, tiho joj kaza posmatrajući kako njegovi Aša’mani otvaraju kapiju, „šta si to videla?“

„Grobnicu“, odgovori ona.

„Moju?“

„Ne, već grobnicu tvog neprijatelja. Mešto gde je jednom već bio pokopan i gde će opet počivati.“

Nešto se u Randu okameni. Osetila je njegovu rešenost.

„Nameravaš da ga ubiješ“, prošapta Avijenda. „Slepnika glavom i bradom.“

„Da.“

Čekala je.

„Drugi su mi govorili da sam budala zato što pomišljam na to“, kaza joj Rand. Njegovi stražari krenuše da se kroz kapiju vrate na Merilor.

„Nijedan ratnik ne bi trebalo da stupa u bitku a da ne namerava da se postara da ta bitka bude okončana“, odgovori mu Avijenda, ali kolebala se dok je to govorila, jer joj je nešto drugo sinulo.

„Šta je bilo?" upita je Rand.

„ P a , najveća pobeda bila bi da svog neprijatelja uzmeš za gai'šaina.“

„Čisto sumnjam da bi on pristao na to“, odgovori Rand.

„Ne šali se s tim“, odbrusi ona i munu ga laktom u rebra tako da on zastenja.

„To se mora uzeti u obzir, Rande al’Tore. Sta je bolje po đie’toh? Je li zarobiti Mračnoga isto što i uzeti ga za gai'šaina? Ako je tako, onda je to ono što je ispravno.“

„Avijenda, baš i nisam siguran da sada marim šta je ispravno a šta nije.“

„Jedan ratnik uvek mora da razmatra đietoh“, prekori ga ona. „Zar te ništa nisam naučila? Ne pričaj tako, ili ćeš me opet osramotiti pred drugim Mudrima.“

„Avijenda, nadao sam se da smo završili s predavanjima - uzevši u obzir u kojoj meri je naš odnos napredovao.“

„Mislio si da će predavanjima biti kraj zato što smo postali bliži jedno drugome?“, zbunjeno ga upita ona. „Rande al'Tore, nagledala sam se mokrozemskih žena i videla sam da one...“

On odmahnu glavom i povede kroz kapiju, a Avijenda pođe za njim. Delovao je lepo raspoložen, što je dobro. Nešto malo te strepnje koju je osećao lagano se izgubilo. Ali to zaista nije bila šala. Mokrozemci nemaju dobar osećaj šta je smešno a šta ne. Ponekad uopšte ne shvataju kada treba da se smej u.

Na drugoj strani kapije uđoše u logor koji se sastojao od mnoštva skupina. Rand je zapovedao Devicama i sisvai’amanima, i većinom Mudrih.

Neposredno ispred aijelskog tabora bile su Aes Sedai. Rand je pod svojim zapovedništvom imao tridesetak njih - sve su to bile Aes Sedai koje su mu se zavetovale na vernost, a većina njih bila je vezana za njegove Aša’mane. To znači da je na raspolaganju imao i dvadesetak Aša’mana različitih činova.

Takođe su s njim bili Rodel Ituralde i njegova vojska, koja se uglavnom sastojala od Domanaca. Njihov kralj, sa svojom retkom bradom i mladežom na obrazu, jahao je s njima, ali je zapovedništvo prepuštao velikom kapetanu. Vladar mahnu, a Ituralde ode da mu podnese izveštaj. Izgleda da se Alsalam osećao nelagodno u Randovoj blizini, pošto nije išao u one izvidnice u koje je išao Zmaj. Avijendi se takvo stanje stvari dopadalo. Nije baš bila sigurna u to da veruje tom Alsalamu.

Ispred aijelskih šatora logorovala je još jedna velika oružana snaga - tairenska vojska, uključujući i probranu jedinicu zvanu Branitelji Kamena, koju je predvodio čovek po imenu Rodrivar Tihera. I njihov kralj je bio s njima i smatran je najvišom vlašću u njihovim sabranim vojskama, ako se izuzme Rand.

Tairenci će odigrati ključnu ulogu u planovima Rodela Ituraldea. Ma koliko Avijendi bilo mrsko da to prizna, Aijeli nisu vojska pogodna za odbranu, i mada mogu da brane onaj prolaz ako to bude potrebno, bolje će se snaći ako budu napadali.

Tairenci će biti savršeni za odbranu nekog položaja. Na raspolaganju imaju dobro uvežbane čete kopljanika i čitav barjak samostrelaca opremljenih novom polugom za natezanje, koju su kovači tek skoro naučili kako da prave. Prošlu nedelju proveli su u prepravljanju samostrela tako da budu opremljeni tom novom napravom.

U Randovoj vojsci bila je još jedna velika skupina, koja je Avijendu najviše zbunjivala. Reč je bila o velikom broju Zmajuzakletih. Oni su logorovali zajedno i koristili barjak na kojem je bio prikazan zmaj iznad drevnog znamenja Aes Sedai. To su uglavnom bili obični ljudi, vojnici, plemiči, gospe i nešto Aes Sedai i Zaštitnika. Poticali su iz svih mogućih naroda, uključujući Aijele, i imali su samo jednu zajedničku stvar: to što su se odrekli svih odanosti, raskinuli sve veze samo da bi se borili u Poslednjoj bitki. Avijenda je čula onespokojavajuće glasine da su mnogi Aijeli među njima zapravo gai'šaini koji su skinuli belo, tvrdeći da će ga ponovo odenuti kada Poslednja bitka bude dobij ena.

Kaže se da je Randov dolazak ljude oslobodio svih veza. Zakletve se raskidaju kada se on približi a svaka odanost ili savezništvo manje je važno u odnosu na potrebu da mu čovek služi u toj poslednjoj borbi za sudbinu čovečanstva. Jedan deo nje duboko je želeo da to smatra mokrozemskom glupošću, ali možda bi to ipak bilo olako rečeno. Jedna Mudra mora da sagledava stvari daleko bolje od toga.

Sada kada su se našli na drugoj strani one kapije, Avijenda je konačno dopustila sebi da pusti saidar. Svet oko nje postade sivlji, a osećaj dodatnog života i čudesnosti jednostavno ispari. Svaki put kada bi pustila Jednu moć, osećala bi se blago prazno, pošto bi radost i uzbuđenje prošli i završili se.

Ituralde i Ruark otišli su da se pridruže kralju Darlinu, razgovarajući o svojim planovima za bitku. Avijenda je pravila Randu društvo dok je išao ka svom šatoru.

„Bodež je upalio“, reče joj Rand, pa vrhovima prstiju dodirnu crne korice u kojima je bio onaj tupi bodež. „Artam. Čuo sam da se o njima priča, još u Dobu legendi, ali niko nije napravio jedan od njih. Pitam se kome li je to na kraju pošlo za rukom...“

„Jesi li siguran da je radio svoj posao?“, upita ga Avijenda. „On je mogao da te gleda, ali da ne pruža ruku.“

„Ne, osetio bih njegovu pažnju“, odgovori Rand. „Bodež jeste,radio. Zahvaljujući ovome, on me neće osetiti sve dok ne budem ušao pravo u Rupu. A kada bude znao da sam tamo, biće mu teško da me zamisli i da me napadne neposredno. Avijenda, to što si ti našla ovaj bodež tada kada si ga našla i to što si ga nakon toga prepoznala, to što mi ga je Elejna dala... Šara nas sve tka tamo gde treba da budemo.“

Rand se nasmeši, pa dodade: „Elejna je zvučala pomalo tužno dok mi ga je davala. Mislim da je jedan deo nje želeo da ga zadrži jer bi tako mogla da psuje Mračnoga a da mu ne privlači pažnju.“

„Zar je ovo zaista trenutak za šalu?“, upita ga Avijenda mršteći se na njega.

„Ako je ikada postojala potreba za smehom, onda je to sada“, odgovori joj Rand, mada joj se činilo da je smeh minuo iz njegovog glasa. Ona strepnja se vratila dok su se približavali šatoru.

„Šta te muči?“, upita ga Avijenda.

„Pečati su kod njih“, odgovori Rand.

„Šta!“

„Samo Egvena zna za to, ali istina je. Pečati su ukradeni, možda s mesta gde sam ih ja sakrio, a možda nakon što sam ih dao Egveni.“

„Onda su polomljeni.”

„Ne“, odgovori Rand. „To bih osetio. Mislim da oni sigurno čekaju. Možda znaju da će mi raščistiti prolaz da mu opet načinim zatvor ako polome pečate. Polomiće ih baš u pogrešnom trenutku, kako bi omogućili Mračnome da dodirne svet, možda da bi mu dali snagu da me nadvlada - kada se budem suočio s njim...“

„Naći ćemo način da to sprečimo“, odlučno mu kaza Avijenda.

On je pogleda i nasmeši se. „Uvek ratnica.“

„Naravno.“ Šta bi ona drugo pa bila?

„Brine me još nešto. Izgubljeni će pokušati da me napadnu kada uđem da se suočim s njim. Mračni ne može da me vidi, ne zna gde sam, pa je zato poslao svoje snage na različita bojišta. Senka pokušava da uništi Lana - a Elejna je u Kairhijenu pod skoro istim tolikim pritiskom. Samo Egvena ima nekog uspeha.

On me traži na svim tim bojištima i poslao je veliki broj svojih stvorova na njih. Kada napadnemo Šajol Gul, trebalo bi da možemo da branimo dolinu protiv njegovih vojski. Međutim, Izgubljeni će doći kroz kapije. To što ćemo braniti prolaz njih neće zaustaviti, a neće zaustaviti ni Gospodare straha, ni muške ni ženske. Moj sukob s Mračnim primamiće ih kao što ih je namamilo pročišćenje. Samo hiljadu puta snažnije. Doći će sa ognjem i gromom i ubijaće.“

„I mi ćemo.“

„Računam na to“, kaza joj Rand. „Ali, Avijenda, ne mogu da te povedem u pećinu sa sobom.“

Ona se sneveseli, mada napade to osećanje, proburazi ga i ostavi da crkne. „Pretpostavljala sam. Rande al'Tore, nemoj misliti da ćeš me poslati na'neko bezbedno mesto. Ti bi...“

„Ne bih se usudio”, prekide je on. „Bojao bih se za sopstveni život kad bih pokušao - a sada svejedno nigde i nema mesta koje bi bilo bezbedno. Ne mogu te povesti u pećinu jer ćeš mi biti potrebna da budeš u dolini i da motriš na Izgubljene i na pečate. Avijenda, potrebna si mi. Potrebne ste mi sve tri da u ovoj borbi budete moje oči, moje ruke - moje srce. Min ću poslati kod Egvene. Tamo će se nešto desiti. Siguran sam u to. Elejna će se boriti na jugu, a ti... ti si mi potrebna u dolini Takandar, da mi čuvaš leđa.

Avijenda, ostaviću naređenja za Aes Sedai i Aša’mane. Ituralde predvodi našu vojsku, ali ti zapovedaš našim usmerivačima kod Šajol Gula. Moraš da sprečiš neprijatelja da uđe u pećinu za mnom. Ti si moje koplje u ovom boju. Biću bespomoćan ako stignu do mene dok budem u pećini. Ono što moram da učinim zahteva sve od mene - svu moju usredsređenost i svaki delić moje snage. Biću kao novorođenče u divljini, bespomoćan protiv zveri.“

„A kako je to drugačije od tvog uobičajenog stanja, Rande al’Tore?”, upita ga ona.

On se zasmeja. Prijalo joj je što može i da oseti njegov osmeh. „Zar nisi rekla da ovo nije trenutak za šalu?”

„Neko mora da te spreči da se uobraziš”, odvrati mu Avijenda. „Ne bi valjalo da digneš nos samo zato što ćeš spasti svet.“

On se opet zasmeja, pa je povede do šatora gde je bila Min. Tu su ga čekale i Ninaeva i Moiraina, jedna razdražena a druga spokojna. Ninaeva je delovala neobično s kosom koja nije bila dovoljno duga da se uplete u pletenicu. Danas je napravila punđu.

Moiraina je tiho sedela na jednom velikom kamenu, a preko krila joj je bio Kalandor - Mač Koji To Nije. Jedna njena šaka zaštitnički je počivala na njegovom balčaku. Tom je sedeo pored nje, deljao neki štapić i tiho zviždukao sebi u bradu.

„Rande, trebalo je da povedeš mene“, reče mu Ninaeva prekrštajući ruke. „Imala si posla“, odgovori joj Rand. „Jesi li pokušala ono što sam ti rekao?“

„Pokušavala sam iznova i iznova”, reče mu Ninaeva. „Rande, nema načina da se zaobiđe mana. Ne smeš da koristiš Kalandor. Biće previše opasno.” Rand priđe Moiraini, pa pruži ruku, a ona diže Kalandor kako bi on mogao da ga uzme. On ga podiže ispred sebe i zagleda se kroz njegovo kristalno sečivo. Mač lagano zablista. „Min, imam jedan posao za tebe”, prošapta on. „Egvena dobro napreduje i mislim da će njeno bojište biti ključno. Hoću da odeš i držiš na oku nju i seanšansku caricu, koju sam zamolio da se uputi na to bojište kada njena vojska bude spremna.”

„Tražio si da se Seanšani upute na Egvenino bojište?” zgroženo upita Moiraina. „Je li to pametno?”

„U poslednje vreme ne umem da razlikujem pamet od ludosti“, odgovori Rand. „Ali osećao bih se bolje kada bi neko te dve strane držao na oku. Min, hoćeš li da to uradiš?“

„Nadala sam se..." Min skrenu pogled.

Nadala se da će je on povesti u pećinu, pomislila je Avijenda. Ali on to, naravno, ne može.

„Žao mi je, Min“, kaza joj Rand. „Ali potrebna si mi.“

„Uradiću to.“

„Rande“, obrati mu se Ninaeva, „Hoćeš li nositi Kalandor kada ga budeš napao? Njegova slabost... sve dok usmeravaš u tu... stvar, bilo ko može da ovlada tobom. Moći će da te iskoriste i da povlače Jednu moć kroz Kalandor sve dok te ne sagori - i dok ti ne ostaneš bespomoćan, a oni ne dobiju snagu da sravne planine i unište gradove.“

„Poneću ga“, reče joj Rand.

„Ali to je zamka!" pobuni se Ninaeva.

„Da“, umorno se saglasi Rand. „Zamka u koju moram da uđem i pustim da se zatvori oko mene." A onda se odjednom grleno nasmeja. „Baš kao uvek! Zašto li sam bio iznenađen? Ninaeva, raširi vest. Reci Ituraldeu, Ruarku i kralju Darlinu. Sutra napadamo Šajol Gul, da ga prisvojimo! Ako već moramo da gurnemo glavu u lavlje čeljusti, postarajmo se da se zadavi našim mesom!“