Sećanje na svetlost

5 Tražiti dar

Rand al’Tor se probudi i duboko udahnu. Izvuče se ispod ćebadi u svom šatoru, ostavljajući Avijendu da spava, pa ogrnu odoru. U vazduhu se osećala vlaga.

To ga je podsetilo na jutra iz njegovog detinjstva, kada se pre zore dizao da pomuze kravu, koju su muzli dva puta dnevno. Sklopljenih očiju, prisetio se zvukova koji su pratili Tama dok je u ambaru sekao nove stubove za ogradu. Setio se hladnog vazduha, kako je navlačio čizme i kako se umivao vodom ostavljenom pored peći da se zgreje.

Seljak svakog jutra može da otvori vrata i pogleda svet koji je još nov. Tek pali mraz. Prva, kolebljiva dozivanja ptica. Sunčevi zraci koji tek preleću obzorje, kao prvo jutarnje zevanje čitavog sveta.

Rand priđe ulazu u svoj šator i zabaci šatorsko krilo, klimajući da pozdravi Katerin, nisku zlatokosu Devicu koja je bila na straži. Pogled mu je pao na svet koji je daleko od novog. Taj svet je star i iznuren, kao kotlar koji je peške išao do Kičme sveta i nazad. Merilorsko polje bilo je prekriveno šatorima, a s logorskih vatri stubovi dima dizali su se prema još mračnom jutarnjem nebu.

Ljudi su radili na sve strane. Vojnici su mazali oklope uljem. Kovači su oštrili koplja. Žene su pripremale pera za strele. Doručak se služio iz kola ljudima koji bi trebalo da su spavali bolje nego što jesu. Svi su znali da su to poslednji trenuci pred oluju.

Rand sklopi oči. Osećao je zemlju, kao kroz slabašnu zaštitničku vezu. Pod njegovim nogama, rovci su gmizali kroz zemlju. Korenje trave lagano se širilo, tražeći hranljive sastojke u zemlji. Golo drveće nije se osušilo, jer je voda sipila kroz njega. Drveće spava. Zebe su se sjatile na obližnje drvo. Nisu se raspevale sa dolaskom zore. Skupile su se jedna uz drugu, kao da im je hladno.

Zemlja je još živa. Živa je kao što je živ čovek koji se vrhovima prstiju drži za rub litice.

Rand otvori oči. „Jesu li se moji pisari vratili iz Tira?“

„Da, Rande al'Tore“, odgovori mu Katerin.

„Pošalji glasnike ostalim vladarima“, reče joj Rand. „Sastaću se s njima za sat vremena, u središtu polja - tamo gde sam naredio da se ne postavljaju šatori.“

Katerin ode da prenese njegove zapovesti, ostavljajući na straži tri druge Device. Rand pusti da se šatorsko krilo zatvori za njim, pa se okrenu - i lecnu kada zateče Avijendu, nagu kao od majke rođenu, kako stoji u šatoru.

„Rande al'Tore, veoma je teško prišunjati ti se“, izjavi ona sa osmehom. „Veza ti daje preveliku prednost. Moram da se krećem veoma lagano, kao gušter u ponoć, kako se tvoj osećaj za to gde sam ja ne bi prebrzo promenio.“

„Svetlosti, Avijenda! Zašto uopšte moraš da mi prilaziš šunjajući se?“

„Zbog ovoga“, odgovori ona, pa skoči i uhvati ga za glavu, te ga poljubi priljubljujući svoje telo uz njegovo.

On se opusti, ne prekidajući poljubac. „Nije iznenađujuće“, promrmlja on ne odvajajući svoje usne od njenih, „to što je ovo daleko zabavnije sada kada ne moram da se brinem da će mi se neki delovi tela smrznuti i otpasti.“

Avijenda se odvoji od njega. „Rande al'Tore, ne bi trebalo da pričaš o tom događaju.“

„A1L.“

„Platila sam svoj toh i sada sam Elejni prvosestra. Ne podsećaj me na sramotu koja je zaboravljena.“

Sramotu? Zašto bi se stidela toga kada su upravo... Odmahnu glavom. Čuje zemlju kako diše, oseća bubu na pola lige daleko na istok, ali ponekad mu Aijeli jednostavno nisu jasni. Ili je možda reč samo o ženama.

U ovom slučaju, verovatno je i jedno i drugo.

Avijenda se pokoleba pored šatorskog bureta s vodom. „Pretpostavljam da nećemo imati vremena za kupanje.“

„O, sada voliš da se kupaš?“

„Prihvatila sam kupanje kao deo života“, odgovori ona. „Ako ću već da živim u mokrozemlju, onda ću prihvatiti mokrozemske običaje - kada nisu glupi." Po njenom glasu reklo bi se da uglavnom jesu glupi.

„Šta je bilo?“, upita je Rand i priđe joj.

„Molim?“

„Avijenda, nešto te muči. Vidim to u tebi i osećam to u tebi.“

Ona ga odmeri od glave do pete. Svetlosti - prelepa je. „Rande al’Tore, bilo je daleko lakše izlaziti s tobom na kraj pre nego što si primio drevnu mudrost svog nekadašnjeg sebe.“

„Je li?“, upita on i nasmeši se. „Tada se nisi tako ponašala.“

„To je zato što sam tada bila kao novorođenče, bez ikakvog iskustva kada je reč o bezgraničnoj sposobnosti Randa al'Tora da bude izluđujući." Ona gurnu ruke u vodu i umi se. „To je dobro; da sam znala neke stvari koje će se dogoditi s tobom, možda bih obukla belo i nikada ga više ne bih skinula.“

On se nasmeši, pa usmeri i poče da tka Vodu, izvlačeći tečnost iz bureta u jednom mlazu. Avijenda ustuknu, radoznalo ga gledajući.

„Izgleda da ti više ne smeta da muškarac usmerava“, primeti on dok je širio vodu kroz vazduh i grejao je jednom niti Vatre.

„Više nema razloga da mi to smeta. Da mi je nelagodno s tobom dok usmeravaš, ponašala bih se kao muškarac koji odbija da zaboravi ženinu sramotu nakon što je njen toh ispunjen." Samo ga je pogledala.

„Ne mogu da zamislim da iko bude tako nevaspitan“, reče on, pa zbaci odoru sa sebe i priđe joj. „Evo. Ovo je deo one drevne mudrosti koja te toliko izluđuje.“

On prinese vodu, savršeno je zagreja i rasprši u gustu izmaglicu, koja pohrli da se obavije oko njih. Avijenda oštro uzdahnu, grabeći ga za ruku. Možda se navikava na mokrozemske običaje, ali zbog vode i dalje oseća nelagodu i duboko poštovanje.

Rand Vazduhom zgrabi parče sapuna i izmeša ga s vodom, odašiljući oko njih uskomešale mehuriće, kovitlajući ih oko njihovih tela i dižući im kosu u vazduh, Avijendinu uvrćući kao stub pre nego što je pusti da joj lagano padne na ramena.

Drugim talasom tople vode posluži se da spere sapun s njih, a onda ukloni većinu vode, tako da su na kraju bili vlažni ali ne i mokri. Vodu vrati u bure, Pa onda - malčice nevoljno - pusti saidin.

Avijenda se borila da dođe do daha. „To... To je bilo potpuno sumanuto i neodgovorno.“

„Hvala ti“, odgovori joj on, pa zgrabi jedan peškir i baci joj ga. „Ti bi većinu onoga što smo radili u Dobu legendi smatrala sumanutim i neodgovornim. Avijenda, to ie bilo drugačije vreme. Bilo ie daleko više usmerivača i bili smo obučavani od malih nogu. Nismo znali za stvari kao što je ratovanje, niti kako da ubijemo. Uklonili smo bol, glad, patnju i rat. Jednu moć koristili smo za stvari koje možda deluju prizemno.”

„Samo ste pretpostavili da ste uklonili rat”, odvrati mu Avijenda i frknu. „Pogrešili ste. Postali ste slabi zbog svog neznanja.“

„Jesmo. Ali ne mogu da ocenim da li bih promenio stvari. Bilo je to mnogo dobrih godina. Dobrih decenija, dobrih vekova. Verovali smo da živimo u raju. Možda je to bio razlog našeg sunovrata. Želeli smo da nam životi budu savršeni, pa smo zanemarili nesavršenosti. Loše stvari bile su uvećane nepažnjom, a rat bi možda bio neizbežan sve i da Rupa nije nikada načinjena.” Osušio se peškirom.

„Rande“, kaza mu Avijenda, prilazeći mu. „Danas ću od tebe zatražiti dar.“ Uhvatila ga je za ruku. Dlan joj je bio grub i žuljevit od vremena koje je provela kao Devica. Avijenda nikada neće biti mekana i nejaka gospa kao što su one na dvorovima Kairhijena i Tira. Randu se to sasvim dopada. Njene šake znaju šta je rad.

„Kakav dar?” upita on. „Avijenda, nisam siguran da danas mogu bilo šta da ti odbijem.”

„Još nisam sigurna šta će to biti.”

„Ne razumem.”

„Ne moraš da razumeš”, reče mu ona. „A ne moraš ni da mi obećaš da ćeš pristati na to što budem tražila. Osećala sam da moram da te upozorim, pošto se ljubavnik ne iznenađuje. Moj dar će od tebe zahtevati da promeniš svoje namere, možda veoma značajno, i biće veoma važan.”

„Dobro...”

Ona klimnu, zagonetno kao i uvek, pa poče da skuplja odeću kako bi se obukla za taj dan. Egvena je u svom snu hodala oko zamrznutog paklenog stuba. Izgledao je još malo pa kao stub svetlosti. Sta li to znači? Nije mogla to da protumači.

Vizija se promenila i ugledala je kuglu. Znala je da je reč o svetu. Puca. Obuzeta strahom, poče da ga vezuje vrpcama, stremeči da ga spreči da se ne raspadne. Može ona to, ali potrebno je toliko napora....

Ona izađe iz sna i poče da se budi. Smesta prigrli Izvor i izatka svetlo. Gde je ona to?

Bila je u spavaćici i ležala u krevetu u Beloj kuli. Nije bila u svojim odajama, koje još nisu bile sređene od napada onih ubica. U njenoj radnoj sobi je i mala odaja za spavanje, pa je tu legla.

U glavi joj je tutnjalo. Nejasno se sećala da joj se sinoć prispavalo dok je u svom šatoru na Merilorskom polju slušala izveštaje o padu Kaemlina. U nekom trenutku u gluvo doba noći, Gavin je uporno tražio da Ninaeva otvori kapiju za Belu kulu, tako da Egvena može da spava u svom krevetu, a ne na ležaju na zemlji.

Ustala je gunđajući. Verovatno je bio u pravu, mada se sećala da je bila krajnje razdražena zbog toga kako je govorio. Niko ga nije ispravio, čak ni Ninaeva. Protrlja se po slepoočnicama. Glavobolja koja je muči nije gadna kao one dok se Halima „starala" za nju, ali je glava ipak silno boli. Nema sumnje da to njeno telo izražava nezadovoljstvo zbog nedostatka sna poslednjih nedelja.

Nešto kasnije - odevena, okupana i osećajući se malčice bolje - otišla je iz svojih odaja i zatekla Gavina kako sedi za Silvijaninim stolom i čita neki izveštaj, ne obraćajući pažnju na jednu polaznicu koja je čekala pored dovratka.

„Obesila bi te ona kroz prozor - i to za palčeve - da te zatekne kako to radiš“, zajedljivo primeti Egvena.

Gavin se lecnu. „Ovo nije izveštaj s njene hrpe“, pobuni se on. „Ovo su najnovije vesti o Kaemlinu od moje sestre. Stigle su kroz kapiju za tebe pre svega nekoliko minuta.“

„I ti ih čitaš?“

On pocrvene. „Plamen me spalio, Egvena. To je moj dom. Nije bilo zapečaćeno. Mislio sam...“

„U redu je, Gavine“, reče ona i uzdahnu. „Da vidimo šta tu piše.“

„Ništa veliko“, reče on mršteći se, pa joj pruži pismo. Polaznica odjuri kada joj on klimnu. Nešto kasnije, ona se vrati s poslužavnikom punim sparušenog voća i hleba i s ibrikom mleka.

Egvena sede za svoj sto u radnoj sobi da jede, osećajući grižu savesti dok je polaznica odlazila. Većina Aes Sedai i vojnika u Kuli logoruje na Merilorskom polju dok ona jede voće, ma koliko to voće bilo staro, i spava u udobnom krevetu.

Ipak, Gavinovi stavovi imaju smisla. Ako svi misle da je ona u šatoru na polju, moguće ubice napadače je tamo. Nakon što je umalo poginula pod noževima seanšanskih ubica, bila je voljna da prihvati neke dodatne mere predostrožnosti. Naročito one koje joj pomažu da se naspava.

„Ona Seanšanka“, zausti Egvena, zureći u svoju solju. „Ona sa Ilijancem. Jesi li razgovarao s njom?“

On klimnu. „Odredio sam gardiste da motre na njih. Na izvestan način, Ninaeva je jemčila za njih dvoje.

„Na izvestan način?“

„Nazvala je tu ženu vunoglavom na nekoliko načina, ali kazala je da ti verovatno neće namerno naneti zlo.“

„Predivno." Pa, Egvena može da iskoristi Seanšanku koja je voljna da govori. Svetlosti. Sta ako bude morala da se istovremeno bori i protiv njih i protiv Troloka?

„Nisi poslušao sopstveni savet“, kaza ona primetivši da su Gavinu oči crvene dok je sedala na stolicu ispred svog stola.

„Neko je morao da pazi na vrata“, odgovori joj on. „Da sam pozvao stražare, svima bih stavio do znanja da nisi na polju.“

Ona zagrize hleb - od čega li je umešan - pa pogleda izveštaj. On je u pravu, ali nimalo joj se ne dopada zamisao da on ne spava po čitav dan, naročito u takvom trenutku. Zaštitnička veza ne može da mu beskrajno pomogne.

„Dakle, grad je zaista izgubljen“, reče ona. „Zidine su probijene, palata je zarobljena. Vidim da Troloci nisu spalili čitav grad. Veći deo jesu, ali ne sav.“

„Da“, odgovori Gavin. „Ali očigledno je da je Kaemlin izgubljen." Kroz vezu je osećala njegovu napetost.

„Žao mi je.“

„Mnogi ljudi uspeli su da pobegnu, ali pošto je u gradu bilo mnogo izbeglica, teško je reći koliko je ukupno bilo žitelja pre napada. Najverovatnije je poginulo na stotine hiljada ljudi.“

Egvena uzdahnu. Za jednu noć zbrisani su ljudi za čitavu jednu veliku vojsku. To je verovatno samo početak surovosti koja će uslediti. Koliko li je ljudi do sada izginulo u Kandoru? To su mogli samo da nagađaju.

U Kaemlinu je bila većina zaliha andorske hrane. Pozlilo joj je od pomisli na tolike ljude - na stotine hiljada ljudi - koji beže od grada u plamenu. Ali ta pomisao je daleko manje užasavala od opasnosti da će Elejnina vojska gladovati.

Ispisala je poruku Silvijani, sa zahtevom da pošalje izbeglicama sve sestre dovoljno snažne da pruže Lečenje, kao i da otvore kapije kuda će izbeglice proći do Belog Mosta. Možda će moći da im tamo pošalje neke potrepštine, premda je Bela kula i ovako pod velikim pritiskom.

„Jesi li videla belešku na dnu?" upita Gavin.

Nije. Namrštila se, a onda pročitala rečenicu dodatu pri dnu lista Silvijaninim rukopisom. Rand al’Tor zahteva da se svi sastanu s njim do...

Ona pogleda u stari drveni podni časovnik u toj prostoriji. Sastanak je za pola sata. Zaječa, pa poče da trpa u usta ostatak doručka. To nije bilo dostojanstveno, ali Svetlost je spalila ako će da se sastaje s Random na prazan stomak.

„Zadaviću tog momka“, reče ona i obrisa usta. „Hajdemo, pokret.“

„Uvek možemo da stignemo poslednji“, reče joj Gavin ustajući. „Da mu pokažemo kako nama ne može da naređuje.“

„Pa da mu damo priliku da se sastane sa svima ostalima, dok ja nisam u prilici da odgovorim na ono što on ima da kaže? To mi se ni najmanje ne dopada, ali za sada Rand drži uzde u svojim rukama. Sve muči prevelika radoznalost da vide šta će on to da uradi.“

Otvorila je kapiju ka svom šatoru, pravo u ugao koji je odvojila za Putovanje. Ona i Gavin prođoše kroz kapiju, pa izađoše iz šatora i kročiše u metež i žagor Merilorskog polja. Napolju su ljudi vikali; u daljini se čuo topot kopita kako su vojnici kasom i galopom zauzimali položaje pred sastanak. Shvata li Rand šta je tu uradio? Kada je na taj način okupio toliko vojnika, a pritom učinio da budu napeti i nesigurni, kao da je šaku prskalica bacio u lonac i stavio ga na štednjak. S vremenom će se nešto zapaliti.

Egvena mora da izađe na kraj sa haosom. Dok je izlazila iz šatora, smirila je izraz svog lica, a Gavin ju je pratio s leve strane, za korak iza nje. Svetu je potrebna Amirlin.

Silvijana je čekala napolju, zvanično odevena i sa ešarpom i štapom, kao da ide na zasedanje Dvorane Kule.

„Postaraj se za ovo čim počne sastanak“, reče Egvena pružajući joj belešku.

„Da, majko“, odgovori žena, pa pođe za Egvenom, s njene desne strane. Egvena nije morala ni da pogleda da bi znala kako se Silvijana i Gavin prave da ne primećuju jedno drugo.

Na zapadnoj strani logora, Egvena je zatekla neke Aes Sedai kako se raspravljaju. Prošla je pored njih, a za njom se prosula tišina. Konjušar joj dovede njenog konja, a ona ga uzjaha, pa pogleda Aes Sedai. „Samo Predstavnice.“

To je dovelo do prave poplave smirenih i staloženih žalbi, a svaka od njih bila je izrečena sa svim dostojanstvom i vlašću nad sobom koje Aes Sedai imaju. Sve i jedna žena mislila je kako ima pravo da bude na tom sastanku. Egvena ih je samo pogledala, a one su se lagano primirile. One su Aes Sedai i znaju da im ne priliči da se raspravljaju.

Predstavnice su se okupljale, a Egvena je gledala preko Merilorskog polja dok je čekala na njih. Bio je to jedan veliki trouglasti deo šijenarske stepe, oivičen s dve strane ušćem More u Erinin - a s treće strane šumom. Ravnica je bila narušena Dašarskom kvrgom, stenovitom uzvisinom stotinu stopa visokom, sa okomitim liticama, a na arafelskoj strani More Polovskim visom, četrdesetak stopa visokim zaravnjenim brdom, koje je s tri strane imalo blage Padine i jednu daleko strmiju okrenutu ka reci. Jugozapadno od Polovskog visa prostirala se močvara, a u blizini je bio plićak reke More, poznat kao Havalski gaz, što ie bilo zgodno mesto za prelazak iz Arafela u Šijenar i obratno.

U blizini se nalazio i ogijerski steding, naspram nekih starih ruševina na severu. Egvena je ubrzo po dolasku na polje otišla tamo da oda poštu, ali Rand na svoj sastanak nije pozvao Ogijere.

Vojske se okupljaju. Krajiške zastave vijore se na zapadu, gde je Rand podigao logor. Među njima se vijorio i Perinov barjak. Baš je čudno to što i Perin ima steg.

Krećući se s juga, Elejnina povorka vijugala je ka mestu gde će se održati sastanak, tačno nasred polja. Kraljica je jahala na čelu. Palata joj je izgorela, ali je gledala pravo napred. Između Perina i Elejne nalazili su se Tairenci i Ilijanci - Svetlosti, ko je tim vojskama dozvolio da dignu tabore tako blizu: marširali su u odvojenim kolonama, a videlo se da su i jedni i drugi doveli skoro čitave svoje vojne snage.

Najbolje je da bude što brža. Njeno prisustvo će uspokojiti vladare, a možda i sprečiti da dođe do nevolja. Začelo im se ne dopada što su u blizini tolikog broja Aijela. Zastupljeni su svi klanovi sem Šaidoa. Ona i dalje ne zna hoće li oni podržati Randa ili nju. Neke Mudre saslušale su Egvenine molbe, ali nijedna se nije obavezala ni na šta.

„Pogledaj tamo“, kaza Serin, zauzdavši konja pored Egveninog. „Jesi li ti pozvala Morski narod?“

Egvena odmahnu glavom. „Ne. Mislila sam da nema mnogo izgleda da će se oni svrstati protiv Randa“ Zapravo, nakon njenog sastanka s Vetrotragačičama u Tel’aran’riodu, nije želela da ponovo pregovara s njima. Plašila se da će se nakon toga probuditi i otkriti da se odrekla ne samo svog prvorođenog deteta, već i cele Bele kule.

Priredili su pravu predstavu izlazeći iz kapija pored Randovog logora, u svojoj šarenoj odeći, gospe od talasa i majstori mačeva, gordi kao vladari.

Svetlosti, pomislila je Egvena, pitam se koliko li je vremena prošlo otkad je poslednji put održan skup ovakvih razmera. Bile su prisutne skoro sve zemlje, a i više od toga - ako se u obzir uzmu Morski narod i Aijeli. Nedostajale su samo Murandija, Arad Doman i zemlje pod seanšanskom vlašću.

Poslednje Predstavnice napokon su uzjahale i priterale konje do njenog. Željna da pođe što pre, ali ne usuđujući se da to pokaže, Egvena je laganim kasom pošla prema sastajalištu. Brinovi vojnici stali su u vrstu i obrazovali pratnju, trupkajući čizmama i držeći koplja tako da budu savršeno uspravna. Njihove bele ešarpe bile su izvezene Plamenom Tar Valona, ali nije im pošlo za rukom da zasene Aes Sedai. Njihovo marširanje naglašavalo je žene u njihovom središtu. Druge vojske oslanjaju se na oružje. Bela kula ima nešto bolje od toga.

Sve vojske zaputile su se ka mestu određenom da bude sastajalište - središtu polja. Rand je naredio da se tamo ne dižu šatori. Tako mnogo vojski okupilo se na zemljištu savršenom za juriš, pa bi bolje bilo da ništa ne pođe po zlu.

Elejna je prva ostavila veliku većinu svoje vojske na pola puta do odredišta i nastavila da jaše sa stražom od stotinak ljudi. Egvena je postupila isto. Ostale vođe počeše da im se pridružuju, dok su se njihove pratnje zaustavljale i tako obrazovale ogroman prsten oko središta polja.

Sunce je sijalo na Egvenu dok se približavala središtu. Nije mogla a da ne primeti veliki savršeni krug raspršenih oblaka iznad polja. Rand na neobičan način utiče na stvari oko sebe. Njemu nije potrebna nikakva najava da je negde prisutan; nije mu potreban nikakav barjak. Oblaci se razilaze i sunce prosijava kad god je on u blizini.

Međutim, izgleda da još nije stigao u središte. Sastala se sa Elejnom. „Elejna, žao mi je“, reče joj - i to ne prvi put.

Zlatokosa žena je netremice gledala pravo napred. „Grad je izgubljen, ali grad nije isto što i država. Moramo da održimo ovaj sastanak, ali to mora da se završi najbrže moguće, da bih mogla da se vratim u Andor. Gde je Rand?“

„Ne žuri“, odgovori joj Egvena. „Oduvek je bio takav.“

„Razgovarala sam sa Avijendom“, reče joj Elejna dok joj je konj poigravao i frktao. „Sinoć je cele noći bila s njim, ali nije hteo da joj kaže šta danas namerava.“

„Pomenuo je nekakve zahteve“, odvrati Egvena, gledajući vladare kako prilaze sa svojim pratnjama. Prvi je bio Darlin Sisnera, kralj Tira. On će je podržati, bez obzira na to što Randu ima da zahvali na svojoj kruni. Seanšanska pretnja ga i dalje veoma muči. Sredovečni čovek tamne i zašiljene brade nije bio posebno zgodan, ali jeste staložen i samouveren. On se pokloni Egveni iz sedla, a ona mu pruži ruku s prstenom.

On se pokoleba, pa sjaha i priđe, klanjajući se i ljubeći prsten. „Svetlost te obasjala, majko.“

„Darline, drago mi je što si došao.“

„Sve dok tvoje obećanje važi. Kapije koje će voditi ka mojoj domovini ukoliko se to pokaže potrebnim.“

„Biće tako.“

On se opet pokloni, odmeravajući čoveka koji je s druge strane jahao prema Egveni. Gregorin, domostrojitelj Ilijana, po mnogo čemu je bio ravan Darlinu - ali ne po svemu. Rand je Darlina postavio za domostrojitelja Tira, ali Visoki lordovi zatražili su od njega da bude krunisan za kralja. Gregorin je ostao običan domostrojitelj. Taj visoki čovek u poslednje vreme je mnogo smršao, a njegovo okruglasto lice - s bradom uobičajenom za Ilijance - počelo je da deluje ispijeno. On nije sačekao da ga Egvena ponuka; skočio je iz sedla, pa je uhvatio za ruku, kitnjasto se poklonio i poljubio joj prsten.

„Drago mi je što ste vas dvojica bili u stanju da pomirite svoje razlike i da mi se pridružite u ovom poduhvatu“, kaza Egvena, privlačeći njihovu pažnju na sebe, a s međusobnog streljanja pogledima.

„Namere gospodara Zmaja u najmanju ruku su... uznemirujuće“, odgovori Darlin. „Odabrao me je da predvodim Tir zato što sam mu se suprotstavio kada sam to smatrao neophodnim. Verujem da će poslušati razum ako mu ja iznesem takav predlog.“

Gregorin frknu. „Gospodar Zmaj jes sasvim razuman čovek. Samo da dobar predlog damo i mislim da će da posluša.“

„Moja Cuvarka ima nešto da vam kaže“, reče im Egvena. „Molim vas, saslušajte je. Zapamtiću vašu saradnju.“

Silvijana potera konja napred i povuče Gregorina u stranu da porazgovara s njim. Nije imalo nešto veoma važno da se kaže, ali Egvena se bojala da će ta dvojica završiti podbadajući jedan drugoga. Silvijanin zadatak bio je da im ne da da budu zajedno.

Darlin ju je pronicljivo posmatrao. Cini se da mu je jasno šta ona to radi, ali nije se bunio dok se peo u sedlo.

„Kralju Darline, deluješ uznemireno“, reče mu ona.

„Majko, neka stara neprijateljstva sežu dublje od okeanskih dubina. Skoro da se pitam da ovaj sastanak nije delo Mračnoga, koji se nada da ćemo se međusobno poubijati i svršiti posao umesto njega.“

„Razumem“, reče mu Egvena. „Možda bi najbolje bilo da svoje ljude posavetuješ - ako si to već učinio, posavetuj ih ponovo - da danas ne sme biti nikakvih nesrečnih slučajeva

„Pametan predlog." On se pokloni, pa se udalji.

Obojica su uz nju, kao i Elejna. Ako je ono što je Elejna kazala o kraljici Alijandri tačno, Geldan će biti uz Randa. Geldan nije toliko moćna država da bi se ona brinula zbog Alijandre - ali Krajišnici su nešto drugo. Izgleda da je Rand njih pridobio.

Njihovi barjaci vijorili su se svaki iznad svoje vojske, a prisutni su bili svi vladari osim kraljice Etenajile, koja je bila u Kandoru i pokušavala da pomogne izbeglicama što beže iz njene domovine. Ostavila je poveći deo vojske da prisustvuje ovom sastanku - uključujući i svog najstarijeg sina Antola - kao da hoće da naglasi kako je to što će se tu desiti jednako važno kao i hoće li Kandor preživeti svoju bitku na granici.

Kandor. Prva žrtva Poslednje bitke. Priča se da je cela ta zemlja u plamenu. Hoće li Andor biti sledeći? Dve Reke? Polako, pomislila je Egvena.

Oseća se grozno zbog toga što mora da razmišlja ko je „za“ koga, ali to je njena dužnost. Rand ne može lično da predvodi Poslednju bitku, a nema sumnje da on to želi. Njegov zadatak biće da se bori protiv Mračnog; neće imati ni pribranosti ni vremena da takođe bude glavni vojskovođa. Njena je namera da iz tog sastanka izađe s priznanjem da će Bela kula predvoditi sve snage okupljene protiv Senke, a neće se odreći odgovornosti za pečate.

Koliko može da veruje tom čoveku u kojeg se Rand pretvorio? On nije Rand s kojim je ona odrasla. Sada više liči na Randa kojeg je upoznala u Aijelskoj pustari, ali samouverenijeg. A možda i lukavijeg. Postao je veoma vešt u Igri kuća.

Nijedna od tih promena u njemu nije strašna sama po sebi, pod pretpostavkom da se s njim i dalje može razumno razgovarati.

Je li ono barjak Arad Domana?, iznenađeno je pomislila. Nije to bio samo barjak, već kraljev barjak, što znači da on jaše s tom vojskom koja je upravo stigla na polje. Je li Rodel Ituralde konačno stupio na presto, ili je Rand odabrao nekog drugog? Barjak domanskog kralja vijorio se pored barjaka Davrama Bašera, ujaka saldejske kraljice.

„Svetlosti." Gavin potera konja do njenog. „Ona zastava...“

„Vidim je“, odgovori mu Egvena. „Moraću da nađem Sijuan. Jesu li njeni izvori spomenuli ko je preuzeo presto? Bojala sam se da će Domanci stupiti u bitku bez vođe.“

„Domanci? Pričao sam o onome.“

Pogled joj je pošao za njegovim. Neka nova vojska prilazila je sastajalištu, žurno se krećući pod barjakom s crvenim bikom. „Murandija“, kaza Egvena. „Zanimljivo. Roedran je napokon rešio da se pridruži ostatku sveta.“

Tek pridošli Muranđani pravili su se važni, daleko više nego što verovatno zaslužuju. Makar im je sprema bila lepa: žutocrvene tunike preko verižnjača i mesingani kalpaci širokih oboda. Na širokim crvenim opasačima nosili su znamenje bika koji juriša. Držali su se podalje od Andoraca, obilazeći aijelske snage i približavajući se sa severozapada.

Egvena baci pogled prema Randovom logoru. Od Zmaja još nije bilo ni traga ni glasa.

„Hajde“, kaza ona i potera konja prema muranđanskoj vojsci. Gavin pođe pored nje, a Cubajn povede odred od dvadeset vojnika da služe kao straža.

Roedran je bio gojazan čovek odeven u crvenu i zlatnu odeću; skoro da je jasno čula kako njegov konj stenje sa svakim korakom. Proseda kosa bila mu je više seda nego crna, a gledao ju je s neočekivano promućurnim licem. Kralj Murandije tek je nešto više od vladara jednog jedinog grada, Lugarda - ali njeni izveštaji govore da taj čovek uspešno proširuje svoju vlast. Za nekoliko godina možda će čak i imati pravo kraljevstvo.

Roedran diže dežmekastu ruku i zaustavi povorku. Ona zauzda konja čekajući da joj on priđe, kako običaj nalaže - ali nije to učinio.

Gavin opsova sebi u bradu. Egvena dopusti da joj se krajičak usana izvije u smešak. Zaštitnici znaju da budu korisni, makar samo da izraze ono što ona ne može. Naposletku, Egvena potera konja napred.

„Tako dakle." Roedran je odmeri od glave do pete. „Ti si nova Amirlin. Andorka.“

„Amirlin nema narodnost“, ledeno odgovori Egvena. „Zanimljivo mi je što te zatičem ovde, Roedrane. Kada te je Zmaj pozvao?“

„Nije." Roedran mahnu peharniku da mu donese vino. „Mislio sam da je krajnje vreme da Murandija prestane da se zaobilazi kada je o važnim događajima reč.“

„A kroz čije si kapije stigao? Svakako nisi prešao preko Andora da bi stigao ovamo.“

Roedran se pokoleba.

„Došao si s juga“, reče Egvena odmeravajući ga. „Andor. Elejna te je dovela?“

„Nije me dovela!" odbrusi Roedran. „Krvava kraljica obećala mi je da će objaviti proglas o namerama u kom će obećati da neće napasti Murandiju, ali ako obećam da ću je podržati." On zastade na trenutak, i dalje se kolebajući. „Sem toga, bio sam radoznao da vidim tog lažnog Zmaja. Kao da su svi na svetu sišli s uma kada je o njemu reč.“

„Ti znaš o čemu će biti reči na ovom sastanku, zar ne?“ upita ga Egvena.

On odmahnu rukom. „Odgovaranje tog čoveka od njegovih osvajačkih namera, ili već tako nešto.“

„Može da prođe." Egvena se nagnu prema njemu. „Čujem da se tvoja vlast lepo učvrstila i da će Lugard možda prvi put postati odista uticajan u Murandiji.“

„Da“, odgovori Roedran i malčice se ispravi. „Tačno je.“

Egvena se nagnu još malčice. „Nema na čemu“, tiho mu kaza, pa se nasmeši. Ona okrenu konja i povede pratnju odatle.

„Egvena“, tiho joj reče Gavin, poteravši konja u kas kako bi je sustigao, „zar si zaista upravo to uradila?“

„Deluje li uznemireno?“

Gavin se osvrnu. „Veoma.“

„Izvrsno.“

Gavin nastavi da jaše, na trenutak ništa ne govoreći, a onda se široko isceri. „To je bilo krajnje zlo.“

„Bezobrazan je i nepristojan baš kao što izveštaji o njemu govore“, reče mu Egvena. „Može da izdrži nekoliko besanih noći provedenih u razmišljanju je li to Bela kula povlačila konce u njegovom kraljevstvu. Ako budem bila naročito osvetnički raspoložena, postaviću neke dobre tajne da ih on otkrije. A sada, gde je taj čobanin? Toliko je drzak da zahteva da mi...“

Ona zaćuta kada ga ugleda kako dolazi. Rand je hodao preko uvele trave, odeven u crveno i zlatno. U vazduhu pored njega lebdeo je ogroman zavežljaj, nošen tkanjima koja ona nije mogla da vidi.

Trava je zelenela pod njegovim nogama.

To nije bila velika promena. Tamo gde bi zakoračio, rastinje se oporavljalo i širilo oko njega kao svetlost kroz kapke koji se otvaraju. Ljudi su uzmicali, a konji kopali kopitarna. Za nekoliko minuta, čitav prsten vojske stajao je na opet zelenoj livadi.

Koliko li je vremena prošlo otkad je ona videla obično zeleno polje? Egvena uzdahnu. Dan kao da se malo razvedrio. „Dala bih dobre pare da saznam kako on to radi“, promrmlja ona sebi u bradu.

„Tkanje?“, upita Gavin. „Viđao sam Aes Sedai kako čine da cveće procveta usred zime.“

„Ne znam ni zajedno tkanje tih razmera“, odgovori Egvena. „Deluje tako prirodno. Idi i vidi možeš li da otkriješ kako on to radi. Možda će neka od Aes Sedai sa Zaštitnicima koji su Aša’mani otkriti istinu.“

Gavin klimnu, pa ode.

Rand je i dalje hodao, praćen onim velikim lebdečim zavežljajem, Aša’manima u crnom i aijelskom počasnom stražom. Aijeli nisu bili u uobičajenim bojnim redovima, već su se širili kao roj. Cak su i vojnici koji slede Randa uzmicali od Aijela. Za mnoge od starijih vojnika, takvi smeđi talasi značili su smrt.

Rand je hodao smireno i kao s nekim ciljem. Zavežljaj koji je nosio Vazduhom poče da se razmotava ispred njega. Velike platnene stranice zamrškaše se na vetru pred Random, spajajući se jedna s drugom i ostavljajući duge vodice. Drveni stubovi i metalni kočići ispadoše iz njih, a Rand ih uhvati onim nevidljivim nitima Vazduha, vrtoglavo ih okrećući. Ni u jednom trenutku nije prekidao. Nije ni gledao taj kovitlac tkanine, drveta i gvožđa, dok se platno ispred njega lelujalo kao peraja nekakve ribe iz morskih dubina. Malo grumenje zemlje počelo je da pršti iz tla. Neki vojnici se lecnuše.

Postao je pravi zabavljač, pomislila je Egvena dok su se stubovi okretali i spuštali u rupe. Tkanina se obmotavala oko njih i vezivala na mesto. Za nekoliko trenutaka, ogroman paviljon skrasio se na mesto. S jednog kraja vijorio se Zmajev barjak, a s drugog barjak s drevnim znamenjem Aes Sedai.

Rand nije ni zastao prilazeći paviljonu, a platnena krila razmakla su se pred njim da ga propuste. „Svako od vas može da povede petoro“, obznani on ulazeći u šator.

„Silvijana“, reče Egvena, „Serin, Romanda, Lelejna. Gavin će biti peti kada se vrati.“

Predstavnice iza nje ćutke su otrpele njenu odluku. Ne mogu da se žale zbog toga što ona vodi svog Zaštitnika da je štiti, niti svoju Cuvarku da joj pruži podršku. Ostale tri koje je odabrala naširoko su se smatrale najuticajnijim u Kuli, a od četiri Aes Sedai koje je odabrala, dve su iz Salidara, a dve od onih koje su sve vreme bile odane Beloj kuli.

Ostali vladari pustiše da Egvena uđe pre njih. Svi su dobro razumeli da je taj sukob u suštini između Randa i Egvene. Odnosno, bolje reći, između Zmaja i Amirlin Tron.

U paviljonu nije bilo stolica, mada je Rand u uglovima okačio svetlosne kugle, a jedan Aša’man u središte stavio stočić. Ona na brzinu prebroja kugle. Bilo ih je trinaest.

Rand je stajao naspram nje, držeći ruke iza leđa, šakom stiskajući podlakticu druge ruke, kao što mu je u poslednje vreme postalo običaj. Min je stajala pored njega, držeći ga za ruku.

„Majko“, reče joj on i blago nakloni glavu.

Dakle, pretvarače se da joj ukazuje poštovanje, je li? Egvena mu klimnu u odgovor. „Gospodaru Zmaju.“

Ostali vladari i njihove male pratnje počeše da lagano ispunjavaju šator, premda je većina njih to činila bojažljivo sve dok Elejna nije gordo ušla, a tuga na njenom licu malo se raspršila kada joj se Rand nežno nasmešio. Vunoglava žena i dalje je zadivljena Random i zadovoljna time što mu je pošlo za rukom da natera sve da dođu tu. Elejna se ponosi svakim njegovim uspehom.

A ti ne osećaš ama baš nikakav ponos?, upitala je Egvena samu sebe. Rand al'Tor, nekada običan seljačić i umalo tvoj suđenih a sada najmoćniji čovek na svetu? Nisi ponosna na ono što je postigao?

Možda malčice.

Krajišnici uđoše za Elejnom, predvođeni kraljem Easarom od Šijenara, a kod njih nije bilo ničeg bojažljivog. Domance je predvodio jedan stariji čovek kojeg Egvena nije poznavala.

„Alsalam“, pošapta Silvijana. Zvučalo je kao da je iznenađena. „Vratio se.“

Egvena se namršti. Zašto joj niko od njenih obaveštajaca nije stavio do znanja da se on pojavio? Svetlosti. Zna li Rand da je Bela kula pokušala da ga drži u zatočeništvu? Cak je i Egvena tu činjenicu otkrila pre svega nekoliko dana, zakopanu u hrpi Elaidinih hartija.

Kecuejn uđe, a Rand joj klimnu, kao da joj daje dozvolu. Ona nije dovela petoro sa sobom, ali on izgleda nju nije ni ubrajao među Egveninih petoro. To se Egveni činilo kao opasan izuzetak, iz kojeg bi nešto moglo da izraste u budućnosti. Potom uđe Perin sa svojom ženom, ali oni su stali sa strane. Perin prekrsti mišićave ruke, široke kao omanja debla, noseći za pojasom svoj novi čekić. Njega je daleko lakše pročitati nego Randa. Zabrinut je, ali veruje Randu. Isto važi i za Ninaevu, plamen je spalio. Ona je stala pored Perina i Faile.

Aijelski poglavari klanova i Mudre uđoše kao jedna velika gomila - Randovo „Povedite samo petoro" verovatno je značilo da svaki poglavar klana može da povede po petoro. Neke Mudre, uključujući Sorileu i Amis, pođoše na Egveninu stranu šatora.

Svetlost ih blagoslovila, pomislila je Egvena, naposletku prestajući da zadržava dah i udahnuvši od olakšanja. Randu pogled na tren polete prema tim ženama, a Egvena primeti da je malčice stisnuo usne. Očigledno je iznenađen što sve i jedan Aijel nije uz njega.

Kralj Roedran od Murandije bio je među poslednjima koji su ušli u šator, a Egvena je usput primetila nešto neobično. Nekoliko Randovih Aša’mana - Narišma, Flin i Nef - stali su iza Roedrana. Ostali, koji su bili pored Randa, delovali su oprezno kao mačke kada vide vuka u prolazu.

Rand priđe nižem i širem čoveku i pogleda ga pravo u oči. Roedran na tren zamuca, a onda poče da maramicom briše znoj sa čela. Rand nastavi da zuri u njega.

„Sta je bilo?" zatraži da čuje Roedran. „Kažu da si ti Ponovorođeni Zmaj. Ne znam baš da bih te ja pustio da...“

„Ćuti“, prekide ga Rand dižući prst.

Roedran smesta zaćuta.

„Svetlost me spalila“, izusti Rand. „Ti nisi on, zar ne?“

„Ko?“, upita Roedran.

Rand se okrenu od njega, mahnuvši Narišmi i ostalima da odstupe. Oni to nevoljno učiniše. „Mislio sam da je sigurno..." promrmlja Rand, odmahujući glavom. „Gde si?“

„Ko?" glasno zapita Roedran, bezmalo cičeći.

Rand nije obraćao pažnju na njega. Krila paviljona naposletku se smiriše pošto su svi ušli. „Dakle“, poče Rand, „svi smo ovde. Hvala vam što ste došli.“

„Nije kao da smo imali mnogo krvavog izbora“, progunđa Gregorin. On je sa sobom doveo šačicu ilijanskih velmoža, pri čemu su svi bili pripadnici Saveta devetorice. „Jesmo saterani između tebe i ni manje ni više nego Bele kule. Svetlost nas spalila.“

„Sada već znate“, nastavi Rand, „da je Kandor pao a da je Senka zauzela Kaemlin. Poslednji preostali Malkijerci napadnuti su u Tarvinovom procepu. Kraj je pred nama.“

„Zašto onda stojimo ovde, Rande al’Tore“, zatraži da čuje kralj Paitar Arafelski. Ostarelom čoveku ostala je samo tanka traka sede kose na glavi, ali i dalje je bio plećat i zastrašujući. „Daj da završimo sa ovim kočoperenjem i da se damo na posao, čoveče! Treba da se ratuje!“

„Paitare, obećavam ti bitku“, tiho mu odgovori Rand. „Toliko bitke da će ti se smučiti, pa i više od toga, Pre tri hiljade godina, sukobio sam se sa silama Mračnoga. Tada smo na raspolaganju imali sva čuda Doba legendi, Aes Sedai koji su mogli da čine stvari od kojih bi ti se pamet pomutila, ter angreale što su ljudima omogućavali da lete i branili ih od udaraca. I pored svega toga - jedva smo pobedili. Jesi li razmislio o tome? Danas se sukobljavamo sa Senkom koja je u manje- više istom stanju kao što je tada bila, sa Izgubljenima koji nisu ostarili. Ali mi nismo isti - ni izbliza.“

Šatorom zavlada muk. Platno se mreškalo na povetarcu.

„Sta to hoćeš da kažeš, Rande al’Tore?" zapita ga Egvena pa prekrsti ruke. „Da smo osuđeni na propast?“

„Kažem da moramo da se pripremimo“, odgovori Rand, „i da budemo jedinstveni kada napadnemo. Kažem da prošli put nismo postupali dobro i da nas je to umalo koštalo pobede u ratu. Svako od nas mislio je da zna najbolje." Pogleda Egvenu pravo u oči. „U to vreme, svaki čovek i svaka žena smatrali su sebe predvodnikom na bojnom polju. Vojska koju su činile samo vojskovođe. To je razlog što smo umalo izgubili. To je razlog što je došlo do opačine, Slamanja, ludila. I ja sam za to kriv koliko bilo ko drugi. Možda sam ja najviše kriv.

Neću dopustiti da se to opet dogodi. Neću da spasavam ovaj svet samo da bi po drugi put bio slomljen! Neću da dam život zarad čovečanstva, samo da bi se ono okrenulo protiv samog sebe istog trena kada poslednji Trolok bude pao. Vi sve to nameravate. Svetlost me spalila, znam da to nameravate!“

Lako bi bilo prevideti kako su se Gregorin i Darlin streljali pogledima ili s kojom je merom gramzivosti Roedran posmatrao Elejnu. Koje će države nastradati u ovom sukobu i koje će prići - iz čistog čovekoljublja - da pomognu svojim susedima? Kolikom će se brzinom čovekoljublje pretvoriti u pohlepu, kada se pojavi prilika da se stupi na još jedan presto?

Mnogi prisutni vladari zapravo su pristojni ljudi. Ali potrebno je da neko bude nešto više od pristojnog čoveka pa da ima toliko moći u svojim rukama i da ne zastrani. Cak je i Elejna progutala drugu zemlju čim joj se ukazala prilika za to. A učinila bi to ona opet. Takva je priroda vladara i država. U Elejninom slučaju, to čak izgleda prikladno, pošto će Kairhijenu biti bolje pod njenom vladavinom nego što je bilo.

Ali koliko će vladara pretpostaviti isto to? Da upravo oni, naravno, mogu da u nekoj drugoj zemlji vladaju bolje - ili da uspostave red?

„Niko ne želi rat“, javi se Egvena, privlačeći pažnju na sebe. „Međutim, mislim da je to što pokušavaš da izvedeš nešto više od onoga što ti je dato da radiš, Rande al'Tore. Ne možeš da promeniš ljudsku prirodu i ne možeš da nateraš svet da se povinuje tvojim hirovima. Pusti da ljudi žive svoj život i da sami biraju svoj put.“

„Neću, Egvena“, odbrusi Rand. Oči su mu plamtele, kao kada ga je gledala dok je prvi put pokušao da pridobije Aijele za sebe. Da, to osećanje baš liči na Randa - bes zbog toga što ljudi ne vide svet onako jasno kao što on misli đa ga vidi.

„Ne znam šta bi drugo mogao da uradiš“, reče mu Egvena. „Hoćeš li postaviti cara - nekoga ko će vladati svima nama? Da li ćeš postati pravi tiranin, Rande al'Tore?“

On joj ništa nije odbrusio. Samo je pružio ruku, a jedan Aša’man dodao mu je svitak. Rand ga je stavio na sto, pa ga je pomoću Moći razvio i nije mu dao da se opet savije.

Ogromni svitak bio je ispunjen gustim rukopisom. „Ja to zovem Zmajev mir“, tiho reče Rand. „I to je jedna od tri stvari koje ću tražiti od vas. Biće to cena koju ćete platiti za moj život.“

„Daj da to vidim." Elejna pruži ruku po svitak i Rand je očigledno pusti da uzme, pošto je stigla da ga zgrabi sa stola pre ostalih iznenađenih vladara.

„Ovim se granice vaših država zauvek ograničavaju na sadašnje položaje“, kaza Rand, opet s rukama iza leđa. „Zabranjuje se bilo kojoj zemlji da napadne drugu i traži se da se u svakoj prestonici otvori po jedna velika škola - za čiji će rad biti u potpunosti obezbeđena sredstva i čija će vrata biti otvorena za sve koji žele uče.“

„Nije samo o tome reč“, kaza Elejna, jednim prstom prateći po svitku ono što je čitala. „U slučaju napada na drugu zemlju ili stupanja u manju pograničnu oružanu čarku, ostale svetske države imaće obavezu da brane napadnutu zemlju. Svetlosti! Carinska ograničenja kojima se sprečava sputavanje trgovine, zabrane brakova između vladara dveju država, sem ako dve vladarske loze ne budu jasno razdvojene, uslovi pod kojima se velmoža koji otpočne sukob lišava poseda... Rande, zar zaista očekuješ od nas da potpišemo ovo?“

„Da.“

Vladari su smesta prasnuli u negodovanje, no Egvena je ostala da spokojno stoji, ali je nekoliko puta potajno pogledala ostale Aes Sedai. Delovale su uznemireno. I trebalo bi da budu - a to što su čuli samo je deo Randove „cene“.

Vladari su žamorili jer je svako od njih hteo priliku da pogleda spis, ali nisu želeli da se guraju i čitaju Elejni preko ramena. Srećom, Rand je bio dalekovid, pa su primerci tog spisa - samo manji - podeljeni prisutnima.

„Ali ponekad ima veoma dobrih razloga za sukob!“, uzviknu Darlin, čitajući svoj spis. „Kao što je stvaranje štita između sebe i ratobornog suseda.“

„Ili šta ako ljudi iz naše zemlje žive s druge strane granice?" upita Gregorin. „Zar nemamo dužnost da ih zaštitimo ako su potlačeni? Ili šta ako neko kao što su Seanšani napadne zemlju koja je naša? Zabrana ratovanja zaista je besmislena!“

„Saglasan sam“, dodade Darlin. „Gospodaru Zmaju, trebalo bi da smo vlasni da branimo zemlju koja nam s pravom pripada!“

„Mene“, javi se Egvena prekidajući rasprave, „više zanima da čujem šta su druga dva uslova.“

„Znaš šta je jedan od njih“, odgovori joj Rand.

„Pečati“, reče Egvena.

„Potpisivanje ovakvog spisa ništa neće značiti Beloj kuli“, kaza Rand, očigledno ne obraćajući pažnju na njenu primedbu. „Ne mogu vam zabraniti da utičete na ostale; to bi bilo glupo.“

„Ovo je već glupo“, kaza mu Elejna.

Elejna više nije tako ponosna na njega, pomislila je Egvena.

„Sve dok ima političkih igara koje mogu da se igraju“, nastavio je Rand da se obraća Egveni, „Aes Sedai će u njima biti majstori. Zapravo, ovakav spis je od koristi za vas. Bela kula oduvek jeste smatrala da je rat - kako vi kažete - kratkovid. Umesto toga, od vas tražim nešto drugo. Pečate.“

„Ja sam im Čuvarka.“

„Samo po imenu. Tek što su otkriveni i u mom su vlasništvu. Najpre sam se tebi obratio iz poštovanja prema tvom tradicionalnom zvanju.“

„Obratio? Nisi mi uputio molbu“, odvrati mu ona. „Nisi čak ni izneo zahtev. Došao si, kazao mi šta ćeš uraditi i otišao.“

„Imam pečate“, ponovi on. „I slomiću ih. Neću dozvoliti nikome i ničemu, pa čak ni tebi, da se ispreči između mene i zaštite ovog sveta.“

Oko njih se nastavi rasprava o ponuđenom spisu, a vladari su se domunđavali sa svojim ljudima od poverenja i sa svojim susedima. Egvena pođe napred i stade naspram Randa, tako da se stočić nalazio tačno između njih dvoje. Ostali u tom trenutku nisu obraćali pažnju na njih. „Rande, nećeš ih slomiti ako te zaustavim.“

„Egvena, a zašto bi uopšte želela da me zaustaviš? Daj mi jedan jedini razlog zašto bi lomljenje pečata bilo loša zamisao.“

„Zar ti treba drugi razlog sem što će to osloboditi Mračnoga?“

„On nije bio na slobodi za vreme Rata Moći“, odvrati joj Rand. „Mogao je da dodiruje svet, ali otvaranje Rupe nije ga oslobodilo. Ne smesta.“

„A kakva je bila cena toga što je on dodirnuo svet? Kakva će cena toga biti sada? Užasi i razaranje. Dobro znaš šta se dešava sa zemljom. Mrtvaci oživljavaju, a Sara se neobično uvija. Ovo se dešava - a pečati su samo oslabljeni! Sta će biti ako ih zapravo polomimo? To samo Svetlo zna.“

„To je korak na koji se moramo odvažiti.“

„Ne slažem se s tobom, Rande. Ne znaš do čega će lomljenje tih pečata dovesti - ne znaš hoće li mu to omogućiti da pobegne. Ne znaš koliko je on bio blizu slobode kada je Rupa zapušena. Lomljenje tih pečata moglo bi da uništi čitav svet! Sta ako je jedina naša nada u činjenici da je on ovoga puta sputan, a ne potpuno slobodan?“

„Egvena, to neće upaliti.“

„Ne znaš ti to. Otkud možeš da znaš?“

On se pokoleba. „Mnoge stvari u životu nisu sigurne.“

„Dakle ne znaš“, reče mu ona. „Pa, ja sam gledala, čitala i slušala. Jesi li ti čitao dela onih koje su ovo izučavale i o tome razmišljale?".

„Nagađanja Aes Sedai.“

„Rande, to je jedino znanje koje imamo! Ako otvoriš zatvor Mračnoga, sve može biti izgubljeno. Moramo biti oprezniji. Tome služi Amirlin Tron i to je delimično razlog što je Bela kula i osnovana!“

On se zaista pokoleba. Svetlosti, on razmišlja. Zar je moguće da joj je uspelo da dopre do njega?

„Egvena, to mi se ne dopada“, tiho joj kaza Rand. „Ako se suočim s njim, a pečati nisu polomljeni, jedino će mi preostati da iznađem novo nesavršeno rešenje. Zakrpu koja će biti još gora od prethodne, zato što ću - zbog toga što su stari, oslabljeni pečati i dalje tu - samo mazati svež gips preko dubokih pukotina. Ko zna koliko će pečati ovoga puta izdržati? Moglo bi nam se desiti da nas za nekoliko stoleća sačeka ista borba.“

„Zar je to toliko loše?" upita ga Egvena. „Barem je sigurno. Prošli put si zapečatio Rupu. Znaš kako to da uradiš.“

„Mogli bismo opet završiti sa opačinom.“

„Ovoga puta smo spremni za to. Ne, to ne bi bilo sjajno. Ali Rande... zar zaista želimo da se igramo sa ovim? Da stavimo na kocku sudbinu svakog živog bića? Zašto da ne pođemo jednostavnim i dobro poznatim putem. Hajde da popravimo pečate i da ojačamo zatvor.“

„Ne, Egvena." Rand ustuknu. „Svetlosti! Zar je o tome reč? Ti želiš da saidin bude opet izopačen. Vi Aes Sedai... osećate se ugroženo pred muškarcima koji mogu da usmeravaju i koji vam time podrivaju vlast!“

„Rande al'Tore, da se nisi usudio da budeš tolika budala.“

On je pogleda pravo u oči. Vladari kao da nisu obraćali pažnju na taj razgovor, iako je sudbina celog sveta zavisila od njega. Iščitavali su Randov spis, besno gunđajući. Možda je upravo to i nameravao - njima tim spisom skrene pažnju, pa da se posveti pravoj bitki.

Bes mu lagano iščile s lica i on se uhvati za glavu. „Svetlosti, Egvena. I dalje urneš, kao sestra koju nikad nisam imao, da mi pomutiš pamet pa da istovremeno urlam na tebe i da te volim.“

„Bar sam postojana“, odgovori mu ona. Sada su razgovarali veoma tiho, naslonjeni nad stolom, okrenuti jedno ka drugome. Perin i Ninaeva stajali su sa strane, ali verovatno dovoljno blizu da ih čuju, a Min im se pridružila. Gavin se vratio, ali nije prilazio. Kecuejn je obišla šator, gledajući u drugom smeru - previše upadljivo. Prisluškuje ih.

„Ne iznosim ovaj stav u nekoj ludoj nadi da će se opačina vratiti“, reče mu Egvena. „Znaš da nisam takva. Ovde je reč o zaštiti čovečanstva. Ne mogu da verujem da si spreman to da staviš na kocku s tako slabim izgledima.“

„Slabim izgledima?" upita Rand. „Pričamo o ulasku u tamu umesto osnivanja novog Doba legendi. Mogli bismo da imamo mir i kraj svih patnji. Ili bismo mogli da dobijemo novo Slamanje. Svetlosti, Egvena. Ne znam sa sigurnošću da li uopšte mogu da popravim pečate ih da napravim nove isto kako su napravljeni oni stari. Mračni mora da je spreman na to.“

„A ti imaš nešto drugo na umu?“

„Već sam ti kazao. Polomiću pečate kako bih se otarasio starog i nesavršenog čepa, a onda pokušati ponovo, ali na neki novi način.“

„Rande, cena neuspeha je čitav svet.“ Na tren zastade, pa razmisli. „Ovde je reč o još nečemu. Šta mi to ne govoriš?“

Rand je delovao kolebljivo i na trenutak joj je izgledao kao ono dete koje je jednom uhvatila kako krišom s Metom krade zalogaje pite gazdarice Kauton. „Egvena, ubiću ga.“

„Koga? Moridina?“

„Mračnog." Ona zgranuto ustuknu. „Izvini, šta si to...“

„Ubiću ga“, strastveno kaza Rand naslanjajući se na sto. „Okončaću Mračnog. Nikada nećemo znati šta je istinski mir sve dok on vreba. Razvaliću zatvor, ući ću i suočiću se s njim. Ako budem morao, sazdaću novi zatvor - ali najpre ću pokušati da okončam sve ovo. Da zanavek zaštitim Šaru i Točak.“

„Svetlosti, Rande, ti sipoludeol“

„Da. To je deo cene koju sam platio. Srećom. Samo čovek koji je pomerio pameću može imati dovoljno smelosti da pokuša nešto nalik ovome.“

„Rande, boriću se protiv tebe“, prošapta ona. „Neću dopustiti da nas uvučeš u ovo. Poslušaj zdrav razum. Trebalo bi da te Bela kula vodi kada je reč o ovome.“

„Egvena, upoznao sam se s time kako Bela kula zamišlja vođstvo“, odgovori joj on. „Bio sam u kutiji, prebijan svakoga dana.“

Njih dvoje se preko stola pogledaše u oči. Svađe oko njih nisu se prekidale. „Meni ne smeta da ovo potpišem“, govorila je Tenobija. „Meni izgleda dobro.“

„Ma!“, procedi Gregorin. „Vi Krajišnici nikada niste ni marili za južnjačku politiku. Potpisaćeš? Pa, svaka ti čast - ali ja neću okovati svoju zemlju za zid.“

„Zanimljivo”, primeti Easar. Taj spokojni čovek odmahnu glavom, a njegov snežnobeli perčin zanjiha se u odgovor. „Koliko je meni poznato, to nije tvoja zemlja, Gregorine. Sem ako ne pretpostavljaš da će gospodar Zmaj umreti, a da Matin Stepaneds neće tražiti da mu se presto vrati. Možda je voljan da gospodar Zmaj nosi Lovorovu krunu, ali siguran sam da nije spreman da je ti nosiš.“

„Zar sve ovo nije beznačajno?" upita Alijandra. „Sada su nam Seanšani glavna briga, zar ne? Nikada neće biti mira sve dok ima njih.“

„Da“, saglasi se Gregorin. „Seanšani i oni prokleti Beli plaštovi.“

„Mi ćemo potpisati“, javi se Galad. Gospodar kapetan zapovednik Dece Svetla nekako je došao do zvaničnog primerka predloženog spisa. Egvena ga nije ni pogledala. Teško je ne zuriti u Galada. Ona voli Gavina, a ne Galada, ali... pa... teško je ne zuriti.

„Majen će takođe potpisati“, uze reč Berelajn. „Mišljenja sam da je volja gospodara Zmaja sasvim pravična.”

„Naravno da ćeš ti potpisati.“ Darlin frknu. „Moj gospodaru Zmaju, ovaj spis kao da je sastavljen tako da štiti neke države više od ostalih.“

„Ja hoću da čujem šta je njegov treći zahtev“, kaza Roedran. „Baš me briga za te pečate; to su posla Aes Sedai. Rekao je da ima tri zahteva, a čuli smo samo dva.“

Rand izvi obrvu. „Treća i poslednja cena - poslednje što ćete mi dati u zamenu za moj život izgubljen na padinama Šajol Gula - zapravo je sledeće: ja ću zapovedati vašim vojskama u Poslednjoj bitki. Potpuno i neopozivo. Radićete šta vam kažem, ići kud vam kažem i boriti se na bojištima koja ja odredim.“

Ovo izazva još veću bujicu primedaba i negodovanja. To je,očigledno najmanje neprimeren od sva tri zahteva, mada jeste nemoguć - i to iz razloga koje je Egvena već utvrdila.

Vladari su to shvatili kao napad na svoju nezavisnost. Gregorin je kroz žagor streljao Randa pogledom, jedva uspevajući da pokaže nešto malo poštovanja. To je bilo smešno, budući da on od svih njih ima najmanje vlasti i uticaja. Darlin je odmahivao glavom, a Elejna je pobesnela.

Oni na Randovoj strani odgovorili su svojim primedbama - pre svega Krajišnici. Očajni sw, pomislila je Egvena. Troloci ih gaze. Verovatno misle da će Zmaj smesta poći u odbranu Krajina ako dobije sveukupno zapovedništvo. Darlin i Gregorin nikada neće pristati na to - naročito ne pošto im Seanšani dahću za vratom.

Svetlosti, kakva pometnja.

Egvena je slušala sve stavove, nadajući se da će to onespokojiti Randa. Nekada bi tako i bilo, ali je on sada samo stajao i gledao, ruku sklopljenih iza leđa. Lice mu je bilo staloženo, mada je ona bila sve sigurnija da je to samo maska. Videla je kako preka narav izbija i seva iz njega. Rand sada svakako bolje vlada sobom, ali to nikako ne znači, da je bezosećajan.

Egvena shvati da se smeši. Ma koliko se on žalio na Aes Sedai, ma koliko uporno tvrdio da one neće upravljati njime, sada se sve više i više ponaša kao da je jedan od njih. Taman se pripremila da progovori i uzme dizgine u svoje ruke, kada se nešto u šatoru promenilo. Nekakav... osećaj proneo se vazduhom. Pogled joj sam od sebe polete ka Randu. Spolja se začuše neki neodređeni zvuci. Nekakvo slabašno pucketanje? Šta on to radi?

Zamor zamre. Jedan po jedan, svi vladari se okrenuše da ga pogledaju. Napolju se smračilo, tako da joj je bilo drago zbog toga što je on stvorio one svetlosne kugle.

„Potrebni ste mi“, tiho im reče Rand. „Potrebni šte zemlji pod nogama. Raspravljate se; znao sam da ćete se buniti, ali više nemamo vremena za rasprave. Neka vam ovo bude jasno: ne možete da me odgovorite od mog nauma. Ne možete me naterati da vas poslušam. Nema te oružane sile, niti tkanja Jedne moći koji bi mogli da me nateraju da se radi vas suočim s Mračnim. To moram da učinim svojevoljno.“

„Gospodaru Zmaju, zar bi zaista zbog ovoga osudio svet na propast?" upita ga Berelajn.

Egvena se nasmeši. Izgleda da ta radodajka više nije baš sigurna u to da je odabrala pravu stranu.

„Neću ni morati“, odgovori Rand. „Vi ćete to potpisati. Doživeti neuspeh znači isto što i doživeti smrt.“

„Dakle, to je iznuđivanje“, prasnu Darlin.

„Ne“, odgovori Rand, smešeći se pripadnicima Morskog naroda koji su malo govorili dok su stajali pored Perina. Oni su samo pročitali spis i zaklimali glavama, kao da su zadivljeni. „Ne, Darline. To nije iznuđivanje... već dogovor. Ja imam nešto što vi želite, nešto što vam je potrebno. Sebe. Svoju krv. Umreću. Svi smo to znali već od samog početka; proročanstva to traže. Budući da vi želite da to učinim, prodaću vam to u zamenu za zaveštanje mira koje će uspostaviti ravnotežu sa zaveštanjem razaranja koje sam prošli put ostavio svetu.“

On prelete pogledom preko okupljenih, gledajući svakog vladara ponaosob. Egvena oseti njegovu rešenost skoro kao nešto opipljivo. Možda je reč o njegovoj prirodi taverena, a možda samo o ozbiljnosti tog trenutka. U paviljonu se digao takav pritisak da je disanje bilo otežano.

Učiniće on to, pomislila je. Oni će se žaliti, ali će popustiti.

„Ne“, kaza Egvena tako glasno da joj se glas prolomi kroz vazduh. „Ne, Rande al’Tore, nećemo dozvoliti da nas silom nateraš da potpišemo tvoj spis i da ti prepustimo svu vlast nad bitkom. A ti si potpuna budala ako misliš da ću poverovati da ćeš pustiti da čitav svet - tvog oca, tvoje prijatelje, sve one koje voliš, čitavo čovečanstvo - pokolju Troloci ako ti se usprotivimo.“

On je pogleda pravo u oči, a ona odjednom više nije bila onako sigurna u sebe. Svetlosti, neće zaista odbiti, zar ne? Je li zaista spreman da žrtvuje čitav svet?

„Kako se usuđuješ da gospodara Zmaja nazivaš budalom?“, zatraži da čuje Narišma.

„Tako se ne razgovara sa Amirlin“, odbrusi Silvijana i stade pored Egvene.

Svađa opet otpoče, samo ovoga puta glasnije. Rand je netremice gledao Egvenu pravo u oči, a ona je videla kako mu lice crveni od besa. Vika je bivala sve glasnija, napetost sve veća. Nemir. Bes. Stare mržnje koje su se iznova rasplamsale, pothranjene strahom.

Rand spusti ruku na balčak mača koji je u poslednje vreme nosio za pojasom - onog sa zmajevima na kanijama - a drugu ruku sakri iza leđa.

„Egvena, cena koju tražim biće mi plaćena“, procedi on.

„Traži ti šta hoćeš, Rande. Ti nisi Tvorac. Ako se zaputiš u Poslednju bitku sa ovakvim glupostima, svejedno ćemo izginuti. Ako se budem borila protiv tebe, makar ima izgleda da ti promenim mišljenje.“

„Oduvek je Bela kula bila koplje za mojim grlom“, prasnu Rand. „Oduvek, Egvena. A sada si zaista postala jedna od njih.“

Ona mu uzvrati pogled, ali u sebi se kolebala. Šta ako ovi pregovori zaista Propadnu? Da li će zaista poslati svoje vojnike da se bore protiv Randovih?

Osećala je kao da se saplela na neki kamen na vrhu litice i da hrli prema Provaliji. Mora postojati nekakav način da se ovo spreči, da se spase šta se spasti može!

Rand se okrenu da ode. Ako izađe iz paviljona, to će biti kraj svega.

„Rande!" viknu ona.

On se ukoči. „Egvena, neću popustiti.“

„Ne čini ovo“, reče mu ona. „Nemoj da sve tek tako odbaciš.“

„Tome nema pomoći.“

„Ima! Sve što treba da učiniš jeste da makar jednom u životu ne budeš takva spaljena, vunoglava i tvrdoglava budala!“

Egvena se zagrcnu, zatečena sopstvenim rečima. Kako je samo mogla da mu se tako obrati, kao da su oboje u Emondovom Polju, dok su još počinjali? Rand ju je na trenutak samo gledao. „Pa, Egvena, ti bi mogla da makar jednom ne budeš razmaženo, uobraženo i nepatvoreno derište“ Diže ruke. „Krv i pepeo! Ovo je bilo traćenje vremena!“

Bezmalo je bio u pravu. Egvena nije ni primetila da je neko nov ušao u šator. Međutim, Rand jeste, pa se munjevito okrenuo kada su se šatorska krila rastvorila i propustila svetlost. Namrštio se na uljeza.

Ali prestao je da se mršti čim je video ko je ušao.

Moiraina.