Ponovorođeni Zmaj

11 Tar Valon

Seoce Dairein ležalo je pored reke Erinin skoro podjednako dugo kao i Tar Valon na ostrvu. Kućice i radnje od crvene i smeđe cigle, kao i kaldrmisane ulice, odisale su trajnošću, ali selo je bilo spaljeno u Troločkim ratovima, opljačkano kada su vojske Artura Hokvinga opsele Tar Valon, više puta napadnuto tokom Stogodišnjeg rata i ponovo spaljeno u Aijelskom ratu, pre dvadesetak godina. Burna istorija za jedno seoce, ali položaj Daireina u podnožju jednog od mostova koji vode za Tar Valon pružao je sigurnost da će uvek biti obnovljeno. Ili barem dok traje Tar Valon.

Egveni je isprva izgledalo kao da Dairein ponovo očekuje rat. po ulicama su stupali kopljanici, u redovima nakostrešenim poput češagije. Za njima su sledili strelci s pljosnatim kalpacima širokog oboda, punim tobolcima za pojasom i lukovima preko grudi. Odred teških konjanika, lica skrivenih iza čeličnih prečagi kaciga, skloni se s puta Verin i njenoj družini na pokret ruke u čeličnoj rukavici njihovog zapovednika. Svi su na grudima nosili Beli plamen Tar Valona, nalik na snežnu suzu.

Ali varošani su gledali svoja posla. Očigledno nisu bili zabrinuti. Svet što je išao na pijacu obilazio je vojnike kao odavno sviknut na takve prepreke. Nekoliko muškaraca i žena s poslužavnicima punim voća držalo je korak s vojnicima, pokušavajući da ih namami smežuranim jabukama i kruškama iz zimskih zaliha. Ali sem te nekolicine, ni trgovci niti ulični prodavci nisu obraćali pažnju na vojnike. I Verin ih je, izgleda, ignorisala dok je Egvenu i ostale vodila kroz selo ka velikom luku poput čipke od kamena koji je premošćivao pola milje vode, ako ne i više.

U podnožju mosta vojnici su čuvali stražu. Dvanaest kopljanika i upola toliko strelaca. Proveravali su sve koji su želeli da pređu. Njihov zapovednik, proćelav čovek čiji je kalpak visio o balčaku mača, delovao je kao da su ga ljudi što su čekali u redu silno namučili. Peške ili na konju, s taljigama koje su vukli volovi, konji ili sam vlasnik. Red je bio svega stotinak koraka dugačak, ali svaki put kada bi nekoga pustili na most, neko drugi bi stao na suprotni kraj. Ali ipak se činilo da proćelavi čovek za svakoga odvaja vreme da se uveri u njegovo pravo na ulazak pre no što ga pusti u Tar Valon.

Zaustio je nešto ljutito kad Verin povede svoju družinu na čelo reda, a onda dobro osmotri njeno lice i žurno nabi kalpak na glavu. Prsten Velike zmije nije bio potreban nikome ko je dobro poznavao Aes Sedai da bi prepoznao jednu od njih. „Dobro ti jutro, Aes Sedai“, reče i pokloni se sa šakom preko srca. „Dobro jutro. Ako ti je volja, slobodno pređi.“ Verin zauzda konja pokraj njega. Ljudi u redu zažagoriše, ali niko se ne požali naglas. „Ima li nevolja s Belim plaštovima, gardisto?“

Zašto smo stali? – smesta se zapita Egvena. Da nije zaboravila na Meta? „Ne baš, Aes Sedai“, odgovori zapovednik. „Nije bilo sukoba. Pokušali su da uđu u Eldonsku pijacu, na drugoj strani reke, ali mi smo im pokazali. Amirlin će se postarati da ne pokušaju ponovo.“

„Verin Sedai“, oprezno poče Egvena. „Met...“

„Samo trenutak, dete“, odgovori Aes Sedai. Zvučala je samo poluodsutno. „Nisam ga zaboravila.“ Ponovo je svu pažnju posvetila zapovedniku. „A sela u okolini?“

Čovek s nelagodom slegnu ramenima. „Ne možemo da sprečimo Bele plaštove da u njih zalaze, Aes Sedai, ali sklanjaju se kad se naše izvidnice pojave. Izgleda da pokušavaju da nas izazovu.“ Verin klimnu. Projahala bi dalje, ali zapovednik ponovo progovori. „Oprosti, Aes Sedai, ali očigledno dolaziš izdaleka. Imaš li kakve vesti? Sa svakom trgovačkom barkom dolaze nove glasine. Kažu da je novi lažni Zmaj negde na zapadu. Ma, priča se čak i da ga prate vojske Artura Hokvinga ustale iz mrtvih, i da je pobio svu silu Belih plaštova i uništio grad – kažu da se zove Falme – u Tarabonu, neki tvrde.“

„Kažu da su mu Aes Sedai pomogle!“ – viknu neki čovek iz reda. Hurin duboko udahnu i namesti se kao da očekuje da izbije gužva.

Egvena se osvrnu, ali nije se moglo videti ko je viknuo. Svi su izgleda bili zauzeti čekanjem na svoj red, strpljivim ili nestrpljivim, da pređu most. Stvari su se promenile, i to ne nabolje. Kada je napustila Tar Valon, svako ko bi rekao nešto protiv Aes Sedai imao bi sreće ako bi mu oni što su ga čuli samo razbili nos. Sav pocrveneo, zapovednik je streljao pogledom duž reda.

„Glasine su retko kada tačne“, odgovori mu Verin. „Mogu ti reći da Falme i dalje stoji. Čak i nije u Tarabonu, gardisto. Manje slušaj glasine, a više Amirlin Tron. Svetlost te obasjala.“ Prikupila je uzde, a on joj se nakloni dok je vodila družinu pored njega.

Egvena oseti divljenje kada ugleda most. Mostovi Tar Valona uvek su je zadivljivali. Šupljikavi zidovi činili su se tako zamršeni da bi namučili i najbolju pletilju da su bili čipka. Delovalo je nemoguće da se tako nešto može uraditi s kamenom, ili da most može da nosi čak i sopstvenu težinu. Pedeset ili više koraka ispod mosta reka se valjala snažna i postojana, a most je čitavom svojom dužinom, od obale do ostrva, bio bez potpornih stubova.

Još divnije, na svoj način, bilo je osećanje da je most vodi kući. Divnije, ali i zaprepašćujuće. Emondovo Polje je moj dom. Ali u Tar Valonu će naučiti ono što mora da bi ostala u životu, da bi sačuvala slobodu. U Tar Valonu će naučiti – moraće da nauči – zašto je snovi toliko muče i zašto se ponekad čini da imaju značenja koja ne može da odgonetne. Život joj je sada bio vezan za Tar Valon. Ako se ikada bude vratila u Emondovo Polje – to „ako“ je bolelo, ali morala je biti iskrena – ako se bude vratila, to će biti samo poseta, da vidi roditelje. Već je postala nešto više od gostioničareve kćeri. Ni te veze više je nisu držale, ne jer ih je mrzela, već jer ih je prerasla.

Most je bio samo početak. Vodio je pravo do zidova što su kružili oko ostrva. Bili su to visoki zidovi od sjajnog belog kamena prošaranog srebrom. Vrhovi bedema gledali su na most s visine, mestimično isprekidani kulama od istog belog kamena. Masivna podnožja tih kula milovala je reka. Ali iza zidova dizale su se prave kule Tar Valona, kule iz priča: šiljati vrhovi, flaute i spirale. Neke su bile povezane vazdušastim mostovima dobrih stotinak koraka ili više nad zemljom. A to je bio samo početak.

Nije bilo stražara kod bronzom okovanih kapija, širokih dovoljno da kroz njih naporedo projaše dvadeset konjanika. Vodile su na jednu od širokih avenija što su presecale ostrvo. Proleće je možda tek došlo, ali vazduh je bio pun mirisa cveća, parfema i začina.

Egveni stade dah, kao da ranije nije ni videla grad. Na svakom trgu i raskrsnici bila je fontana, spomenik ili statua. Neke statue bile su na vrhu velikih stubova, visokih poput kula. Ali sam grad je varao oko. Ono što je bilo jednostavnog oblika moglo je biti toliko ukrašeno i izrezbareno da je i samo delovalo poput ukrasa, ili je, ako nema dekoracije, koristilo jedino vlastiti oblik da postigne veličanstvenost. Velike i male građevine od raznobojnog kamena ličile su na školjke, talase ili vetrom šibane litice. Skladne i kitnjaste, behu prenete iz prirode ili mašte. Kuće, gostionice, konjušnice – čak i najbeznačajnije zgrade u Tar Valonu podizane su s lepotom na umu. Veći deo grada sagradili su ogijerski zidari za dugih godina po Slamanju sveta. I tvrdili su još i sad kako im je to najbolje delo.

Ulice su zakrčili muškarci i žene iz svih plemena. Bilo ih je i tamne i svetle puti, i svakojakih međunijansi. Odeća im je bila jarkih boja i šara, ili jednolična ali prepuna nabora, pletenica i sjajnih dugmadi, ili jednostavna i strogog kroja; otkrivala je ili više no što je Egvena mislila da je pristojno, ili ništa sem očiju i vrhova prstiju. Nosiljke su krivudale kroz gužvu, a nosači vikali: „Mesta!“ Zatvorene kočije su milele, a livrejisani kočijaši vikali: „Hija!“ i „Ho!“ kao da veruju da će time nešto postići. Ulični muzičari svirali su flaute, harfe ili gajde, ponekad praćeni žonglerom ili akrobatom, ali uvek s kapom za skupljanje novca. Ulični prodavci glasno su nudili svoje usluge, a trgovci ispred svojih radnji hvalili robu. Grad je brujao poput živog bića.

Verin navuče kapuljaču, sakrivši lice. Egvena pomisli da niko u gomili na njih ne obraća pažnju. Čak ni Met u svojoj nosiljci nije privlačio poglede, mada su neki uzmicali dok su je obilazili. Ljudi su ponekad dovodili svoje bolesnike u Belu kulu na Lečenje, tako da je mogao biti zarazan.

Egvena pritera konja do Verin i nagnu se bliže njoj. „Očekuješ li stvarno neku nevolju sad kad smo u gradu? Skoro smo stigli.“ Bela kula odavde se jasno videla. Ogromna zgrada presijavala se iznad krovova.

„Uvek očekujem nevolje“, smireno odgovori Verin, „a i ti bi trebalo. Najpre u Kuli. Sve tri sada morate biti na oprezu više no ikada. Vaši... trikovi“ – na trenutak je stisnula usne pre no što joj se spokoj vratio – „preplašili su Bele plaštove, ali u Kuli bi mogli da vam donesu smrt ili umirenje.“

„Ne bih to uradila u Kuli“, pobuni se Egvena. „Nijedna od nas ne bi.“ Ninaeva i Elejna im se pridružiše, ostavivši Hurina da pazi na konje s nosiljkom. One klimnuše, Elejna žustro, a Ninaeva, učini se Egveni, kao s izvesnom suzdržanošću.

„Ne smeš nikada više to da radiš, dete. Ne smeš! Nikad više!“ Verin ih popreko pogleda ispod kapuljače, i odmahnu glavom. „A zaista se nadam da ste naučile da ne pričate kada bi trebalo da ćutite.“ Elejna i Egvena pocrveneše. „Kada uđemo u Kulu, ćutite i prihvatile Šta god da se desi. Šta god da se desi! Ne znate šta vas očekuje u Kuli, a i da znate, ne biste znale kako s tim da izađete na kraj. Stoga ćutite.“

„Uradiću kako kažeš, Verin Sedai“, reče Egvena, i Elejna za njom. Ninaeva šmrknu. Aes Sedai je prostreli pogledom, pa i ona nevoljno klimnu.

Pošto zađoše na trg, Hurin povede konje s nosiljkom napred. „Verin Sedai, sada moram da vas ostavim.“ Jednom podiže oči ka Kuli, a onda uspe da je više ni ne pogleda, mada je bilo teško gledati u bilo Šta drugo. Hurin je došao iz zemlje gde Aes Sedai poštuju, ali poštovati ih bilo je jedno, a biti njima okružen nešto sasvim drugo.

„Veoma si nam pomogao na našem putovanju, Hurine“, reče mu Verin. „A to je bilo dugo putovanje. Moći ćeš da se odmoriš u Kuli pre no što nastaviš put.“

Hurin snažno odmahnu glavom. „Ne mogu da protraćim jedan dan, Verin Sedai. Ni jedan sat. Moram se vratiti u Šijenar, da kralju Easaru i lordu Agelmaru ispričam istinu o onome što se odigralo kod Falmea. Moram da im kažem za...“ Odjednom ućuta i osvrnu se oko sebe. Nikog nije bilo dovoljno blizu da ih čuje, ali on svejedno stiša glas i samo reče: „Za Randa. Da je Zmaj Ponovo rođen. Mora da neki trgovački brodovi idu uz reku, i nameravam da na sledećem isplovim i ja.“

„Onda, neka te Svetlost prati, Hurine od Šijenara“, reče Verin. „Svetlost vas sve obasjala“, odgovori on i prikupi uzde. Ali zastade na trenutak i dodade: „Ako vam ikada budem bio potreban – ikada – pošaljite poruku u Fal Daru, i pronaći ću neki način da dođem.“ Pročistivši grlo, kao da se posramio, okrete konja i kasom se udalji od Kule. Ubrzo im se izgubio s vidika.

Ninaeva razdraženo odmahnu glavom. „Muškarci! Uvek kažu da pošalješ po njih ako ti zatrebaju, ali ako ti trebaju, trebaju ti smesta.“

„Nijedan muškarac ne može nam ovde pomoći“, suvo odgovori Verin. „Zapamtite: tišina.“

Egvena oseti neki gubitak kada Hurin ode. Jedva da je i pričao s njima, mada jeste s Metom, a pored toga, Verin je bila u pravu: bio je samo muškarac, i bespomoćan kao dojenče naspram onoga što bi moglo da ih čeka u Kuli. Svejedno, osim što im je njegov odlazak smanjio broj za jedan, ona je ipak mislila da je korisno imati kraj sebe muškarca s mačem. Sem toga, bio je i veza s Random i Perinom. Imam svoje brige da brinem. Rand i Perin moraće da se zadovolje Moirainom. A Min će se svakako starati o Randu, pomisli, uz nalet ljubomore koju pokuša da potisne. Skoro da je i uspela.

Uzdahnuvši, povede konje s nosiljkom. Met, ušuškan do grla, teško je disao. Uskoro, pomisli ona. Uskoro će te Izlečiti. A mi ćemo otkriti šta nas čeka. Požele da Verin prestane da ih plaši. Požele da Verin nema razloga da ih plaši.

Verin ih povede oko Kule, do pokrajnje kapijice, koja je bila otvorena. Kraj nje su stajala dva stražara. Zastavši, Aes Sedai zabaci kapuljaču i nagnu se u sedlu da tiho progovori jednom od njih. On se trže i iznenađeno pogleda Egvenu i ostale. Uz jedno brzo: „Kako zapovedaš, Aes Sedai“, otrča u dvorište Kule. Verin je već ujahivala kroz kapiju, i to kao da nema razloga za žurbu.

Egvena pođe za njom, vodeći nosiljku. Zgledala se s Ninaevom i Elejnom, pitajući se šta li je to Verin rekla onom čoveku.

Odmah iza kapije naišle su na sivu kamenu stražaru, nalik na šestostranu zvezdu postrance položenu na zemlju. Grupica stražara lenčarila je u dovratku; prestadoše da pričaju i pokloniše se kada Verin projaha.

U ovom delu dvorišta Kule bilo je, kao u vrtu nekog velmože, drveća, potkresanog žbunja i širokih staza posutih šljunkom. Kroz drveće videle su se i druge zgrade, a sama Kula nadvijala se nad svim tim.

Staza ih je odvela do staje među drvećem, gde konjušari u kožnim prslucima dojuriše da se pobrinu za njihove konje. Aes Sedai izdade uputstva, i neki od njih otkačiše nosiljku i nežno je spustiše. Dok su konje vodili u staju, Verin uze kožnu vreću ispod Metovih nogu i opušteno je stavi pod mišku.

Ninaeva presta da trlja rame i namršti se na Aes Sedai. „Rekla si da su mu možda preostali tek sati. Zar ćeš samo...“

Verin diže ruku, ali Egvena nije mogla da oceni da li je Ninaevu ućutkao taj pokret ili škripa stopala po šljunku.

Trenutak kasnije, pojavi se Šerijam Sedai, a za njom tri Prihvaćene u belim haljinama obrubljenim bojama svih sedam Ađaha, od Plavog do Crvenog, i dva mišićava čoveka u grubim kaputima. Nadzornica polaznica bila je pomalo punačka žena, visokih jagodica uobičajenih u Saldeji. Plamenocrvena kosa i blistave iskošene zelene oči činile su da glatke crte Aes Sedai kod nje deluju upečatljivo. Spokojno odmeri Egvenu i ostale, ali stisnu usne.

„Dakle, vratila si naše tri pobegulje, Verin. S obzirom na sve što se desilo, skoro želim da nisi.“

„Nismo...“ – zausti Egvena, ali Verin je preseče jednim oštrim: „TIŠINA!“ i prostreli je pogledom – prostreli ih sve tri – kao da može da ih ućutka snagom svog pogleda.

Egvena je bar za sebe bila sigurna da je to i uspelo. Nikada ranije nije videla Verin ljutu. Ninaeva prekrsti ruke i promrmlja nešto sebi u bradu, ali ništa ne reče. Tri Prihvaćene iza Šerijam ćutale su, naravno, ali Egveni se učini da vidi kako čulje uši.

Kada se uveri da će Egvena i druge dve biti mirne, Verin se okrete ka Šerijam. „Dečko se mora odneti negde podalje od bilo koga. Bolestan je, i to opasno. Ne samo po sebe, već i po ostale.“

„Rečeno mi je da imaš nosiljku.“ Šerijam pokaza nosiljku dvojici muškaraca, tiho reče nešto jednome, i Meta brzo odnese.

Egvena zinu da kaže kako mu je pomoć smesta potrebna, ali na Verinin besni pogled, ponovo stisnu usne. Ninaeva je cimala svoju pletenicu toliko jako da se Egvena plašila kako će je istrgnuti iz glave.

„Pretpostavljam“, reče Verin, „da čitava Kula zna za naš povratak?“

„Oni koji ne znaju“, odgovori Šerijam, „ubrzo će čuti. Dolasci i odlasci postali su omiljena tema razgovora i tračeva. Čak i pre Falmea, i daleko pre rata u Kairhijenu. Jesi li htela da to sačuvaš kao tajnu?“

Verin obema rukama uhvati kožnu vreću. „Moram da vidim Amirlin. Smesta.“

„Šta ćemo s ove tri?“

Verin zamišljeno pogleda Egvenu i njene prijateljice i namršti se. „Moraju biti dobro čuvane dok Amirlin ne bude htela da ih vidi, ako bude htela. Ali samo dobro čuvane, pazi. Mislim da će njihove sobe poslužiti. Nema potrebe za ćelijama. Nikome ni reči.“ Verin se i dalje obraćala Šerijam, ali Egvena je znala da je ovo poslednje trebalo da bude podsetnik njoj i ostalima. Ninaeva se mrštila i trzala pletenicu, kao da bi htela nekog da udari. Elejnine plave oči behu razrogačene, belo lice još bleđe no obično. Egvena nije bila sigurna šta sama oseća, bes ili strah i zabrinutost. Pomalo od svega, pomisli.

Poslednji put pogledavši svoje tri saputnice, Verin žurno ode, prigrlivši vreću. Plašt se lelujao za njom. Šerijam se podboči i pogleda Egvenu i druge dve. Egvena se na tren opusti. Nadzornica polaznica uvek je bila tihe naravi i imala smisla za humor, čak i kad je određivala dodatne poslove zbog kršenja pravila.

Ali kada Šerijam progovori, glas joj beše sumoran. „Verin Sedai reče: nikome ni reči, i tako će i biti. Ako makar jedna od vas progovori – sem da odgovori nekoj Aes Sedai, naravno – poželećete da je šibanje i ribanje podova sve o čemu ima da brinete. Da li smo se razumele?“

„Da, Aes Sedai“, odgovori Egvena, i ču druge dve kako kažu isto, mada Ninaeva to izgovori kao izazov.

Šerijam izusti nekakav zgađen zvuk. „U Kulu na obuku dolazi manje devojaka no nekada, ali svejedno dolaze. Većina ih ode ne naučivši ni da osete Istinski izvor, a kamoli da ga dodirnu. Nešto malo ih, pre no što odu, nauči dovoljno da se ne povrede. Jedva šačica može da se nada da postanu Prihvaćene, a još manje njih da nose šal. Težak je to život, pun gvozdene discipline, ali svaka polaznica bori se da ostane, da stekne prsten i šal. Čak i kada se toliko plaše da svake noći jecaju dok ne zaspe od iscrpljenosti, bore se da nastave. A vas tri, koje ste rođene s više sposobnosti no što sam se ja nadala da ću u životu videti, napustile ste Kulu bez dozvole, pobegle samo napola obučene, kao neodgovorna derišta, i ostale napolju mesecima. A sada se vraćate, kao da se ništa nije dogodilo, kao da od sutra možete nastaviti obuku.“ Ispusti dug uzdah, kao da će inače pući. „Faolajn!“

Tri Prihvaćene poskočiše, kao da ih je neko uhvatio da prisluškuju, a jedna od njih, crnpurasta žena kovrdžave kose, zakorači napred. Sve tri su bile mlade, ali ipak starije od Ninaeve. Njeno munjevito Prihvatanje bilo je više no neobično. U uobičajenim okolnostima bile su potrebne godine da polaznica zasluži prsten Velike zmije koji su nosile Prihvaćene, i još godine pre no što može makar da se ponada da će postati puna Aes Sedai.

„Odvedite ih u njihove sobe“, zapovedi Šerijam, „i držite ih tamo. Mogu dobiti hleb, hladnu čorbu i vodu, sve dok Amirlin Tron ne zapovedi drugačije. A ako neka od njih makar i reč kaže, možete je odvesti u kuhinju da riba lonce.“ Okrete se i ljutito ode. Čak joj se i po leđima videlo koliko je besna.

Faolajn skoro s nadom odmeri Egvenu i ostale, a pogotovu Ninaevu, namrštenu toliko da se činilo kako nosi masku. Na Faolajninom okruglom licu videlo se da nimalo ne voli one koje tako ekstravagantno krše pravila, a još manje one poput Ninaeve, divljakuše koja je dobila prsten a da nikad nije ni bila polaznica, a moć je usmeravala pre no što je i stupila na Tar Valon. Kada je postalo očigledno da Ninaeva namerava da zadrži svoj bes za sebe, Faolajn slegnu ramenima. „Kada Amirlin pošalje po vas, verovatno ćete biti umirene.“

„Mani se, Faolajn“, reče druga Prihvaćena. Bila je najstarija od njih tri, labuđeg vrata i bakarne kože. Kretala se skladno. „Ja ću te povesti“, reče Ninaevi. „Zovem se Teodrin. I ja sam divljakuša. Postupaću u skladu s naredbom Šerijam Sedai, ali neću te izazivati. Hajde.“

Ninaeva zabrinuto pogleda Elejnu i Egvenu, a onda uzdahnu i pusti da je Teodrin odvede.

„Divljakuše“, promrmlja Faolajn. Zvučalo je kao da je opsovala. Sada poče Egvenu da strelja pogledom.

Treća Prihvaćena, lepa devojka rumenih obraza, stade pored Elejne. Usne joj behu povijene u uglovima, kao da je volela da se smeje, ali pogled koji je uputila Elejni jasno je govorio da sada neće trpeti nikakve gluposti.

Egvena uzvrati Faolajn pogled što je smirenije mogla. A i s izvesnom merom tihog prezira s visine, kao Elejna, nadala se. Crveni ađah, pomisli. Ova će svakako odabrati Crvene. Ali teško joj je bilo da ne razmišlja o svojim nevoljama. Svetlosti, šta će da nam urade? Mislila je na Aes Sedai, na Kulu, a ne na ove žene.

„Pa, polazite“, prasnu Faolajn. „Dovoljno je zlo što moram da stražarim pred vašim vratima. Neću ovde čitav dan da stojim. Polazite.“

Duboko udahnuvši, Egvena stisnu Elejninu ruku i pođe za Faolajn. Svetlosti, samo da Izleče Meta.