Ponovorođeni Zmaj

54 U Kamen

Pametan čovek nije imao šta da traži noću po krovovima Tira, shvati Met dok je gledao u senke. Nešto malo više od pedeset koraka preko jedne široke ulice, ili možda uskog trga, delilo je Kamen od krova na kome se nalazio, tri sprata iznad kaldrme. Ali kada sam ja bio pametan? Jedini pametni koje sam sreo bili su toliko dosadni da te uspavaju čim ih pogledaš. Bila to ulica ili trg, još od sumraka obilazio je njome Kamen; nije ga odvela jedino do reke, gde je Erinin tekla neposredno uz podnožje tvrđave i ništa je nije presecalo izuzev gradskih zidina, trenutno udaljenih od njega svega dve kuće udesno. Najbolji prilaz Kamenu koji je do sada otkrio bio je preko zidina, ali nimalo mu se nije sviđao.

Uzevši štap i limenu kutijicu, pažljivo priđe jednom dimnjaku malo bliže zidinama. Zamotuljak vatrometa – ono što je bilo zamotuljak vatrometa pre no što ga je obradio u svojoj sobi – pomeri mu se na leđima. Sada je to pre bio zavežljaj. Natiskao je njegov sadržaj što je više mogao, ali ipak je bio preveliki da ga noću tegli po krovovima. Nešto ranije se zbog toga okliznuo i oborio jedan crep, što je probudilo čoveka u sobi ispod, tako da je dreknuo: „Lopov!“ – a Met se dao u beg. Bez razmišljanja, bolje namesti zavežljaj i sakri se iza dimnjaka. Trenutak kasnije spustio je limenu kutiju na krov; žičana drška postala je neugodno vrela.

Osećao se malo bezbednije posmatrajući Kamen iz senki, ali ne i ohrabreno. Gradske zidine ni izbliza nisu bile debele kao u Kaemlinu ili Tar Valonu svega korak široke, s velikim kamenim podupiračima sada obavijenim tamom. Naravno, korak širine je bio sasvim dovoljan za hodanje, samo što je pad bio skoro deset hvati dugačak. Kroz mrak, na tvrdu kaldrmu. Ali neke od ovih krvavih kuća naslanjaju se tačno uz zidine, i mogu lako da se popnem na njih, a one idu pravo do krvavog Kamena!

To je bilo tačno, ali ne i utešno. Bokovi Kamena ličili su na litice. Ponovo odmerivši visinu, reče sebi da će uspeti da se uspne uz njih. Naravno da hoću. Baš kao uz one litice u Maglenim planinama. Preko stotinu koraka visine pre kruništa. Mora da je niže bilo proreza za strele, ali ih u mraku nije video. Niti je mogao da se provuče kroz uzani prostrel. Stotinu krvavih koraka. Možda i sto dvadeset. Vatra me spalila, čak ni Rand ne bi pokušao da se popne uz to. Ali nije pronašao drugi način da uđe. Svaka kapija koju je video bila je čvrsto zatvorena i dovoljno debela da zaustavi krdo bikova, čak i da nije stajalo po desetak stražara na svakoj svakcijatoj, s kalpacima i oklopnim prsnicima, i mačevima za pojasom.

Odjednom trepnu i zaškilji ka Kamenu. Neka budala se zaista penjala uz tvrđavu, kao senka na mesečini, prevalivši već pola puta i ostavivši za sobom pad od sedamdeset koraka do pločnika. Budala, je li? Pa, i ja sam, jer ću za njim. Vatra me spalila, verovatno će tamo dići uzbunu, pa ću biti uhvaćen. Više ga nije video. Tako mi svetlosti, ko li je to? Šta me briga ko je? Oganj me sagoreo, ali ovo je krvav način da se dobije opklada. Od svake ću tražiti poljubac, čak i od Ninaeve!

Pomerio se malo bliže zidu, pokušavajući da odabere gde će početi penjanje, i odjednom oseti čelik pod grlom. Ne razmišljajući, odgurnu ga u stranu i štapom saplete čoveka. Od nekog drugog dobi udarac po nogama i skoro pade povrh onoga koga je oborio. Zakotrljao se po krovu, olabavivši zavežljaj s vatrometom – Slomiću im šije ako ovo padne na ulicu! – zavitlao štapom i osetio da je zadao udarac, pa zatim još jednom, na šta se začu stenjanje. A onda mu se pod grlom nađoše dva sečiva.

Zaledio se u mestu, raširenih ruku. Vrhovi kratkih kopalja, sivi da se ne bi presijavali na mesečini, samo što mu nisu probili kožu. Pogled mu pođe niz džilite sve do lica ljudi što su ih držali, ali glave im behu zakukuljene, a lica zavijena u crno, izuzev očiju, koje su ga gledale. Plamen me spalio, morao sam da natrčim na prave lopove. Šta bi s mojom srećom?

Široko se isceri da bi mu po mesečini videli osmeh. „Nije mi bila namera da vas ometam u poslu, pa ako me pustite mojim putem, ja ću vas pustiti vašim i ćutati.“ Zakrabuljeni muškarci se ne makoše, a ni njihova koplja. „Ne želim uzbunu ništa više no vi. Neću vas odati.“ Stajali su kao kipovi i gledali ga. Ognja mu, nemam vremena za ovo. Vreme je da se bace kocke. Na jedan jezivi tren pomisli kako su čudne te reči u njegovoj glavi. Čvršće steže štap, koji je držao sa strane – i skoro kriknu kada mu neko snažno stade na zglob.

Prevrnu oči da vidi ko je to. Kakva sam ja budala. Zaboravio sam da sam na jednog od njih pao. Ali onda vide kako se još neko kreće iza onog što mu je stao na zglob i zaključi da je možda i dobro što mu nije pošlo za rukom da upotrebi štap.

Ruku mu je gazila meka čizma, uvezana sve do kolena. To mu zagolica pamćenje. Nešto u vezi s nekim čovekom u planinama. Pogledom pođe naviše uz ljudsku priliku zavijenu u mrak, pokušavajući da razazna kroj i boju njegove odeće – kao da je sva bila od senki, boja koje su se tako dobro stapale s tamom da nije mogao jasno da ih vidi – preko dugog noža za pojasom, sve do tamnog vela preko lica. Lica zabrađenog u crno. S crnim velom.

Aijeli! Vatra me spalila, šta će krvavi Aijeli ovde! Srce mu siđe u pete kada se seti da Aijeli zaklanjaju lice pre no što ubiju.

„Da“, začu se muški glas, „mi smo Aijeli.“ Met se trže; nije bio svestan da je progovorio naglas.

„Dobro plešeš za nekog ko je iznenađen“, reče mladi ženski glas. Mislio je da mu ona stoji na zglobu. „Možda ću nekog drugog dana imati vremena da plešem s tobom kako treba.“

Umalo se nasmešio -ako hoće da pleše, valjda neće da me ubije!- a onda se umesto toga namršti. Setio se da Aijeli ponekad misle nešto drugo no što kažu.

Spustili su koplja i podigli ga na noge. On se otrže i očisti prašinu sa sebe, kao da je u trpezariji neke gostionice, a ne na mračnom krovu s četvoro Aijela. Uvek se isplatilo da pokažeš kako imaš čelične živce. Aijeli su za pojasom imali i tobolce, ne samo noževe, a na leđima još kratkih kopalja i lukove. Dugi čelični vrhovi štrčali su im iznad ramena. Uhvati sebe kako pevuši „Sada sam na dnu bunara“, i ućuta.

„Šta tražiš ovde?“ – upita muški glas. Zbog velova Met nije bio siguran ko je progovorio; glas je zvučao starije, samouvereno, sviknut da zapoveda. Bar je mislio da razaznaje ko je žensko; ona je bila jedina niža od njega, i to ne mnogo. Ostali su svi bili za glavu viši. Krvavi Aijeli, pomisli. „Već te neko vreme posmatramo“, nastavi stariji čovek, „posmatramo tebe kako posmatraš Kamen. Osmotrio si ga sa svih strana. Zašto?“

„I ja bih vas mogao to da pitam“, začu se drugi glas. Jedino se Met trže kada iz senki iskorači muškarac u vrećastim pantalonama. Izgleda da je bio bos, radi boljeg oslonca po krovovima. „Očekivao sam da ću pronaći lopove, a ne Aijele“, nastavi on, „ali ne mislite da me vaša brojnost plaši.“ Zavitlao je oko sebe štapom svoje visine, koji zafijuka sekući vazduh.

„Ja sam Džuilin Sandar, hvatač lopova. Hteo bih da znam šta ćete na krovovima, i zašto posmatrate Kamen.“

Met odmahnu glavom. Koliko je krvavih ljudi noćas na krovovima? Samo je još falio Tom da zasvira na harfi, ili da neko usput zapita za gostionicu. Krvavi hvatač lopova! Zapita se zašto Aijeli samo stoje.

„Dobro vrebaš, za gradskog čoveka“, reče stariji muškarac. „Ali zašto nas pratiš? Ništa nismo ukrali. Zašto ti noćas tako često gledaš ka Kamenu ?“

Čak i po mesečini jasno se videlo da je Sandar iznenađen. Trže se, otvori usta – i ponovo ih zatvori kada se još četiri Aijela pojaviše iza njega. Uzdahnuvši, on se osloni na svoj vitki štap. „Izgleda da sam ja uhvaćen“, promrmlja. „Izgleda da ja moram da odgovaram na vaša pitanja.“ Zagleda se ka Kamenu, a onda odmahnu glavom. „Ja... danas sam uradio nešto... što me muči.“ Skoro kao da se sam sebi obraćao, nastojeći da nešto odgonetne. „Deo mene kaže da sam činio ispravno, da se moram pokoravati. U onom trenutku svakako se jeste činilo ispravnim. Ali neki glasić mi govori da sam... nešto izdao. Siguran sam da taj glas nije u pravu, i veoma je tih, ali neće da zaćuti.“ A onda i sam zaćuta, ponovo odmahnuvši glavom.

Jedan od Aijela klimnu, i progovori glasom starijeg čoveka. „Ja sam Ruark, od septe Devet dolina Taardad Aijela, i nekada sam bio Etan Dor, Crveni štit. Ponekad Crveni štitovi rade što i vaši hvatači lopova. To ti kažem da bi razumeo kako znam šta ti to znači i kakav si čovek. Ne želim ti zlo, Džuiline Sandare od hvatača lopova, niti narodu tvog grada, ali neće ti biti dozvoljeno da uputiš zov na oružje. Ako ćeš ćutati, živećeš. Ako ne, onda ne.“

„Ne nameravate zlo mome gradu“, lagano kaza Sandar. „Zašto ste, onda, ovde?“

„Kamen.“ Po Ruarkovom glasu bilo je jasno da je to sve što namerava da kaže.

Trenutak kasnije Sandar klimnu i promrmlja: „Gotovo se nadam da možeš naškoditi Kamenu, Ruarče. Ćutaću.“

Ruark okrenu zabrađeno lice Metu. „A ti, bezimeni mladiću? Hoćeš li mi ti reći zašto si tako pomno osmatrao Kamen?“

„Samo sam hteo da se prošetam po mesečini“, lako odvrati Met. Ona devojka ponovo mu prisloni koplje uz grlo; on pokuša da ne proguta knedlu. Pa, možda mogu nešto da im kažem. Ne smeju primetiti da je uzdrman. Ako to otkriješ, izgubio si svaku prednost. Vrlo oprezno, sa dva prsta, odmače njen čelik od sebe. Učini mu se da se tiho nasmejala. „Imam neke prijatelje u Kamenu“, reče, pokušavajući da zvuči opušteno. „Zatvorenike. Nameravam da ih izbavim.“

„Sam, bezimeni?“ – upita Ruark.

„Pa, izgleda da nema nikog drugog“, suvo odvrati Met. „Sem ako vi niste voljni da pomognete? Izgleda da i vas zanima Kamen. Ako nameravate da uđete, možda bismo mogli zajedno. Kako god da pogledaš, to je opasna kocka, ali mene prilično služi sreća.“ Bar me je služila do sada. Naleteo sam na Aijele zabrađene u crno i nisu me zaklali; ne možeš biti srećniji. Vatra me spalila, ne bi bilo loše da sa mnom unutra bude nekoliko Aijela. „Uz moju sreću nećete loše proći.“

„Mi nismo ovde zbog zatvorenika, kockaru“, odvrati Ruark.

„Vreme je, Ruarče.“ Met nije mogao da oceni ko je od Aijela to rekao, ali Ruark klimnu.

„Da, Gaule.“ Pogledao je Meta i Sandara. „Nemojte dati zov na oružje.“ Na to se okrete, i dva koraka kasnije stopi s tamom.

Met se trže. I ostali Aijeli su nestali, ostavivši ga samog s hvatačem lopova. Sem ako nisu ostavili nekog da motri na nas. Nek sam spaljen, kako to da ocenim? „Nadam se da ni ti ne nameravaš da me sprečavaš“, reče Sandaru, ponovo uprtivši zavežljaj, i podiže štap. „Nameravam da uđem, pored tebe ili preko tebe, kako bilo da bude.“ Prišao je dimnjaku da uzme limenu kutiju; žičana drška bila je vrela.

„Ti tvoji prijatelji“, reče Sandar. „Da nisu tri devojke?“

Met se namršti na njega, poželevši da može jasno da mu vidi lice. Glas mu beše čudan. „Šta ti znaš o njima?“

„Znam da su u Kamenu. I znam za kapijicu blizu reke, kuda hvatač lopova može da uđe sa zatvorenikom da ga odvede u ćelije. Mora da su u ćelijama. Ako imaš poverenja u mene, kockaru, mogu nas dotle odvesti. Šta će posle toga biti, zavisi od slučaja. Možda će nam tvoja sreća sačuvati glave.“

„Oduvek sam bio srećan“, polako kaza Met. Osećam li se dovoljno srećno da mu verujem? Nije mu se dopadalo da se pretvara kako je zatvorenik. Privid bi odveć lako mogao postati stvarnost. Ali to nije bilo ništa opasnije od penjanja uz preko tri stotine stopa visok zid po mrklom mraku.

Pogleda ka zidinama i zapanji se. Senke su jurile duž njega, nejasne prilike u trku. Aijeli, bio je siguran, preko stotinu njih. Nestadoše, ali sada je video senke kako se veru uz liticu koja je bila Kamen Tira. Toliko od toga da tuda uđe. Onaj jedan čovek što se ranije popeo možda se uvukao a da nije digao uzbunu – Ruarkov zov na oružje – ali preko stotinu Aijela ima da bude kao zvonjava. Ipak, možda će skrenuti pažnju na sebe. Ako izazovu gužvu negde u Kamenu, onda onaj ko čuva ćelije možda neće baš paziti na hvatača lopova koji dovodi zatvorenika.

Mogao bih i da dodam nešto celoj zbrci. Ionako sam naporno radio baš u tu svrhu. „U redu, hvataču lopova. Samo nemoj da u poslednjem trenutku odlučiš da sam zaista zatvorenik. Poći ćemo ka tvojoj kapiji čim malo pročačkam mravinjak.“ Učini mu se da se Sandar namrštio, ali nije nameravao da mu kaže više no što mora.

Sandar pođe za njim preko krovova, pentrajući se s jednakom lakoćom kao Met. Poslednji krov bio je tek malo niži od vrha zida, i prislonjen tačno uz njega. Trebalo je samo da se popne.

„Šta to radiš?“ – prošapta Sandar.

„Čekaj me ovde.“

S limenom kutijom u jednoj ruci i bojnim štapom vodoravno pred sobom, Met duboko udahnu i pođe ka Kamenu. Pokuša da ne misli koliko je kaldrma daleko. Svetlosti, krvavi bedem je tri stope širok! Mogao bih po njemu s prokletim povezom na očima da se prošetam, i to u snu! Tri stope širok, u mraku, i preko pedeset stopa do kaldrme. Pokuša da i ne misli hoće li Sandar biti tamo kada se vrati. Skoro se u potpunosti primio na tu glupu zamisao da se pretvara kako je lopov koga je taj čovek uhvatio, ali činilo mu se vrlo verovatnim da Sandar neće biti tamo kada se bude vratio, i da će možda sa sobom dovesti još ljudi ne bi li ga zaista pretvorio u zatočenika. Ne razmišljaj o tome. Samo završi posao koji si počeo. Bar ćeš konačno videti na šta sve to liči.

Kao što je i pretpostavljao, u zidu Kamena neposredno na kraju gradskog bedema, u steni beše usečen dubok urez, uzan otvor kroz koji bi strelac mogao da gađa. Ako bi Kamen bio napadnut, vojnici unutra bi želeli da nekako spreče onoga ko pokuša ovuda da dođe. Prorez je sada bio mračan. Izgleda da niko nije tu stražario. Ni o tome nije želeo da razmišlja.

Brzo spusti limenu kutiju kod nogu, položi štap preko zida baš uz Kamen, i skide zavežljaj s leđa. Žurno ga gurnu u prorez, što je dublje mogao; želeo je da se što više buke čuje iznutra. Pomerivši krajičak pokrova od nauljenog platna otkri međusobno upletene fitilje. Nakon malo razmišljanja, dok je bio u gostionici, odlučio je da skrati duže fitilje do dužine najkraćih, koristeći preostale komade da ih sve zajedno uveže. Činilo mu se da bi trebalo svi odjednom da planu, a takav tutanj i blesak trebalo bi da privuče sve koji nisu potpuno gluvi.

Poklopac limene kutije bio je toliko usijan da je dvaput morao da duva u prste pre no što ga je otvorio – u tom trenutku požele da ima onu stvarčicu – šta god bila, kojom je Aludra onako lako pripalila svetiljku – da bi otkrio ugljevlje u pesku. Skide žičanu dršku i od nje napravi mašice, a nakon malo duvanja ugljevlje se ponovo usijalo. Prisloni žar uz upletene fitilje i baci mašice i kutiju sa zida kada fitilji zašištaše. Zgrabio je svoj štap i pojurio nazad.

Ovo je ludilo, pomisli u trku. Šta me briga koliko će glasno biti. Ovako bih mogao da slomim ši...

Grmljavina iza njega bila je glasnija no išta što je u životu čuo; čudovišna pesnica udari ga u leđa, izbivši mu vazduh iz pluća još pre no što je pao na trbuh preko zida, jedva uhvativši štap koji je poleteo preko ivice. Na trenutak je samo ležao pokušavajući da povrati vazduh, pokušavajući da ne misli kako ovaj put mora da je svu sreću istrošio time što nije pao sa zida. Uši su mu zvonile kao sva zvona u Tar Valonu.

Oprezno ustavši, pogleda nazad ka Kamenu. Prorez za strele bio je okružen oblakom dima. Iza dimne zavese prorez je delovao nekako drugačiji. Veći. Nije shvatao ni kako ni zašto, ali jeste se činio širi.

Zamisli se samo na trenutak. Na kraju gradskih zidina Sandar ga je možda čekao, možda s namerom da ga uvuče u Kamen kao lažnog zatvorenika – ili je možda hitao nazad s vojnicima. Na drugom kraju zidina možda je bio ulaz bez ikakve mogućnosti da ga Sandar izda. Pojuri nazad u smeru iz koga je došao, više ne mareći za mrak ili visinu.

Prorez za strele jeste bio veći. Tanji kamen u sredini jednostavno je nestao, ostavivši za sobom nepravilnu rupu, kao da je neko satima razbijao prorez maljem. Rupu taman dovoljno veliku da se čovek provuče. Svetlosti mi, kako? Nije bilo vremena za razmišljanje.

Progura se kroz iskrzan otvor, kašljući od oštrog dima, skoči unutra, i pređe desetak koraka pre no što se pojaviše Branitelji Kamena, najmanje desetak njih, a svi su zbunjeno vikali. Većina ih je bila samo u košuljama, a niko nije imao na sebi kalpak ili prsnik. Neki su nosili fenjere, a neki isukane mačeve.

Budalo!, zavika u sebi. Zato si i postavio krvavu stvar! Slepa budalo!

Nije imao vremena da se vrati do zida. Zavitlavši štapom, baci se među vojnike pre no što su imali prilike išta da učine, zadajući udarce u glave, mačeve, kolena, šta god da mu je bilo na dohvatu, znajući da ih je previše za njega jednog, znajući da je njegova glupa kocka Egvenu i ostale koštala prilike da se nađu na slobodi.

Iznenada se pored njega stvori Sandar. Na svetlosti fenjera koje su ljudi ispustili da bi isukali mačeve, njegov vitki štap sekao je vazduh čak brže od Metovog bojnog štapa. Uhvaćeni između dvojice batinaša, iznenađeni, vojnici popadaše kao kegle.

Sandar se samo zagleda u onesvešćene ljude i odmahnu glavom. „Branitelji Kamena. Napao sam Branitelje! Odrubiće mi glavu zbog... Šta si to uradio, kockaru? Onaj blesak svetlosti i grmljavina što je razbila kamen. Jesi li prizvao munje?“ Glas mu se pretvori u šapat. „Jesam li se udružio s čovekom koji usmerava?“

„Vatromet“, kratko odvrati Met. I dalje mu je zvonilo u ušima, ali čuo je kako po kamenu tutnje čizme. „Ćelije, čoveče! Pokaži mi put do ćelija, pre no što ih još dođe!“

Sandar se prenu. „Ovuda!“ Pojurio je niz hodnik, dalje od koraka što su se približavali. „Moramo da požurimo! Ubiće nas ako nas nađu!“ Negde iznad njih začuše se gongovi, i Kamen stade da odjekuje.

Dolazim, pomisli Met dok je trčao za hvatačem lopova. Izbaviću vas ili poginuti! Obećavam!

Kamen je odjekivao od gongova što su pozivali na uzbunu, ali Rand nije obraćao pažnju na to ništa više no na grmljavinu koju je ranije čuo odnekud ispod. Bok ga je boleo; stara rana je pekla, i skoro da se ponovo otvorila od njegovog pentranja uz tvrđavu. Ni na bol nije obraćao pažnju. Na licu je nosio iskrivljen osmeh, osmeh iščekivanja i strave koji nije mogao da ukloni s lica, čak i da je želeo. Bio je blizu. O njemu je sanjao. Kalandor.

Napokon ću završiti s tim. Ovako ili onako, biće gotovo. Doći će kraj snovima. Mamljenju i ruganju. Poteri. Sve ću to okončati!

Dok je žurio kroz mračne hodnike Kamena Tira, smejao se sam za sebe.

Egvena dotače lice i žacnu se. Osećala je gorčinu u ustima, i žeđ. Rand? Šta? Zašto sam ponovo sanjala Meta, sve izmešano s Random, kako viče da dolazi? Šta?

Otvori oči i ugleda sive kamene zidove i jednu zadimljenu baklju kako baca razigrane senke. Vrisnu kada se seti svega. „Ne! Neću ponovo da budem okovana! Neću ponovo da budem vezana! Ne!“

Ninaeva i Elejna u trenu se stvoriše kraj nje. Izubijana lica bila su im suviše zabrinuta i uplašena da bi im poverovala kako će sve biti u redu. Ali samo njihovo prisustvo bilo je dovoljno da smiri njene krike. Nije sama. Zatočenik je, ali nije sama. I nije joj stavljen okovratnik.

Pokuša da se pridigne, a one joj pomogoše. Morale su da joj pomognu; svaki mišić ju je boleo. Pamtila je svaki nevidljivi udarac tokom borbe u kojoj je skoro poludela kada je shvatila... Neću da razmišljam o tome.

Moram, da smislim kako da pobegnemo. Povlačila se unazad sve dok se nije naslonila na kameni zid. Bol joj se borio s umorom; ta borba kada je odbila da se preda do kraja ju je iscrpla, a modrice još i više.

Ćelija je bila potpuno prazna izuzev njih tri i baklje. Pod je bio go, hladan i tvrd. Vrata od grubih dasaka otcepljenog iverja, kao da su bezbrojni prsti bezuspešno pokušavali da ih otvore. Ta vrata bila su jedini otvor u zidu. Kamen je bio izgreban drhtavim porukama. Svetlost mi se smilovala i pustila me da umrem, bila je jedna od njih. Tu je izbrisala iz glave.

„Jesmo li i dalje odsečene?“ – promumla. Čak joj je i govor nanosio bol. Natekli obraz zlatokose devojke, rascepljena usna i modrica na oku bili su joj dovoljan odgovor, čak i da nije sama osećala bol. Da je Ninaeva mogla da dosegne Istinski izvor, svakako bi bile Izlečene.

„Pokušala sam“, očajno kaza Ninaeva. „Pokušavala sam, i pokušavala, i pokušavala.“ Oštro tržnu pletenicu. Gnev joj se začu u glasu, uprkos strahu i beznađu. „Jedna od njih sedi tamo napolju. Amiko, ta belolika izdajnica, ako se nisu promenile otkad su nas bacile ovamo. Pretpostavljam da je jedna sasvim dovoljna da održava štit oko nas kada je jednom izatkan.“ Gorko se nasmeja. „Koliko su se namučile da nas zarobe, a sad bi čovek pomislio da im nismo ni najmanje važne. Sati su prošli otkako su zalupili ta vrata za nama, a nikog nije bilo da postavlja pitanja, da nas pogleda, niti kapi vode da donese. Možda nameravaju da nas ostave ovde dok ne crknemo od žeđi.“

„Mamac.“ Elejnin glas je podrhtavao, mada se očigledno trudila da ne zvuči uplašeno. Ali joj nije polazilo za rukom. „Lijandrin je rekla da smo mamac.“

„Mamac za šta?“ – potreseno upita Ninaeva. „Mamac za koga? Ako sam mamac, volela bih da im se zabijem u guše da se mnome zadave!“

„Rand.“ Egvena stade da proguta pljuvačku; i kap vode bila bi dobrodošla. „Sanjala sam Randa i Kalandor. Mislim da dolazi.“ Ali zašto sam sanjala Meta? I Perina? U obličju vuka, ali sigurna sam da je bio on. „Nemojte da se plašite“, reče, pokušavajući da zvuči samouvereno. „Nekako ćemo im pobeći. Ako smo mogle da uteknemo Seanšanima, moći ćemo da pređemo i Lijandrin.“

Ninaeva i Elejna zgledaše se preko nje. Ninaeva reče: „Lijandrin je rekla da dolazi trinaest Mirdraala, Egvena.“

Ona se ponovo zagleda u poruku izgrebanu na kamenom zidu: Svetlost mi se smilovala i pustila me da umrem. Steže zube da ne bi provrištala te reči. Bolje umreti. Bolje smrt no biti preobraćena Senci, naterana da služim Mračnome! Shvatila je da jednom rukom steže torbicu za pojasom. Osećala je dva prstena u njoj, manji krug Velike zmije i veći uvrnuti kameni prsten.

„Nisu uzele ter’angreal“, reče. Istrese ga iz torbice. Pao joj je teško na dlan, sav u prugama i tačkicama. Prsten sa samo jednom ivicom.

„Nismo bile toliko bitne da bi nas pretražile“, uzdahnu Elejna. „Egvena, jesi li sigurna da Rand dolazi? Radije bih se sama oslobodila no čekala njega, ali ako iko može da pobedi Lijandrin i ostale, onda to mora da je on. Suđeno je da Ponovorođeni Zmaj uzme Kalandor u ruke. On mora da može da ih pobedi.“

„Ne ako ga mi namamimo u kavez“, promrmlja Ninaeva. „Ne ako mu postave zamku koju neće primetiti. Zašto gledaš taj prsten, Egvena? Sada nam Tel’aran’riod neće pomoći. Jedino ako ne možeš da od snova načiniš izlaz odavde.“

„Možda i mogu“, polako odvrati ona. „U Tel’aran’riodu mogu da usmeravam. Njihovi štitovi me neće sprečiti da ga dosegnem. Dovoljno je da zaspim, ne da usmeravam. A svakako sam dovoljno umorna da bih zaspala.“

Elejna se namršti, žacnuvši se od uboja. „Uhvatiću se za svaku priliku, ali kako čak i u snu možeš da usmeravaš ako si odsečena od Istinskog izvora? A ako možeš, kako će nam to ovde pomoći?“

„Ne znam, Elejna. To što sam ovde odsečena ne znači da to važi i u Svetu snova. Vredi pokušati.“

„Možda“, zabrinuto kaza Ninaeva. „I ja ću zgrabiti svaku priliku da pobegnem odavde, ali videla si Lijandrin i ostale kada si poslednji put koristila taj prsten. Rekla si da su i one tebe primetile. Šta ako ponovo budu tamo?“

„Nadam se da će biti“, zloslutno kaza Egvena. „Zaista se nadam.“

Zgrabivši ter’angreal, sklopi oči. Oseti kako je Elejna gladi po kosi, i ču kako nešto tiho mrmlja. Ninaeva poče da pevuši onu uspavanku bez reči iz njenog detinjstva; sada zbog toga nije osećala bes. Tihi zvuci i dodiri polako je smiriše; ona se prepusti umoru i obavi je san.

Ovaj put nosila je plavu svilu, ali jedva da je primerila išta sem toga. Tihi lahor milovao joj je netaknuto lice, a leptiri igrali iznad divljeg cveća. Nije više osećala žeđ, ni bol. Posegnu da prigrli saidar i ispuni je Jedna moć. Čak je i trijumf koji je zbog toga osetila bio mali naspram kolanja Moći.

Nevoljno natera sebe da je pusti, sklopi oči, i prazninu ispuni savršenom slikom Srca Kamena. To je bilo jedino mesto u Kamenu, izuzev ćelije, koje je mogla da zamisli, a kako razlikovati jednu bezličnu kamenu kocku od druge? Otvori oči i nađe se tamo. Ali nije bila sama.

Prilika Džoije Bajir stajala je pred Kalandorom, toliko bestelesna da je blistava svetlost mača sijala kroz nju. Kristalni mač više nije samo prelamao svetlost. Pulsirao je sjajem, kao da je neka svetlost u njemu otkrivena, pa ponovo pokrivena, pa otkrivena. Crna sestra iznenađeno se trže i okrenu k Egvenom. „Ti? Ti si odsečena! Tvom Snevanju došao je kraj!“

Još pre no što ona izgovori prve reči, Egvena ponovo posegnu za saidarom, izatka zamršeni tok Duha koji su upotrebili protiv nje i odseče Džoiju Bajir od Izvora. Prijateljica Mraka razrogači oči, te okrutne oči tako neprikladne njenom prelepom nežnom licu, ali Egvena je već tkala Vazduh. Možda je druga žena bila maglovita, ali veze su je držale. Egveni se činilo da je nimalo truda ne košta da tka oba toka. Kada se približi, vide da se Džoija Bajir preznojava.

„Imaš ter’angreal!“ Jasno se videlo da se boji, ali pokušavala je da to prikrije. „Mora da je to. Neki ter’angreal koji nam je promakao, i koji ne traži usmeravanje. Misliš da će ti pomoći, devojko? Šta god ovde uradiš, to ne utiče na stvarni svet. Tel’aran’riod je sam! Kada se probudim, lično ću ti oduzeti taj ter’angreal. Pazi šta radiš, da ne bih bila ljuta kada te posetim u ćeliji.“

Egvena joj se nasmeši. „Jesi li sigurna da ćeš se probuditi, Prijateljice Mraka? Ako tvoj ter'angreal traži usmeravanje, zašto se nisi probudila čim sam te odsekla od Izvora? Možda se ne možeš probuditi sve dok si ovde odsečena.“ Osmeh joj minu s lica. Nije mogla da se smeši toj ženi. „Jedna žena mi je pokazala ožiljak koji je zadobila u Tel’aran’riodu, Prijateljice Mraka. Ono što se ovde desi jeste stvarno kada se probudiš.“

Znoj je sada klizio niz prelepo bezvremeno lice Crne sestre. Egvena se zapita da li je mislila da će umreti. Skoro požele da je tako okrutna. Većina nevidljivih udaraca koje je zadobila došli su od te žene, poput udaraca pesnicom, samo zato što je pokušavala da se četvoronoške odvuče dalje od njih, što se nije predala.

„Žena koja ume onako da tuče“, reče, „ne bi trebalo da se buni protiv nečeg blažeg.“ Brzo izatka još jedan tok Vazduha; kada joj prvi udarac pade preko kukova, Džoija Bajir iskolači tamne oči od neverice. Egvena vide kako da prilagodi tkanje pa da ne mora da ga održava. „Setićeš se ovoga, i osetiti kada se probudiš. Kada ti dozvolim da se probudiš. A zapamti i ovo: ako ikada više pokušaš da me istučeš, vratiću te ovde i ostaviti do kraja života!“ U očima Crne sestre sijala je mržnja, ali video se i nagoveštaj suza.

Egvena na tren oseti sramotu. Ne zbog onog što radi Džoiji – ta je zaslužila svaki udarac, ako ne zato što je nju tukla, a onda zbog mrtvih u Kuli – ne zbog toga, zaista, već jer traći vreme na svoju osvetu dok Ninaeva i Elejna sede u ćeliji i nadaju se uprkos svemu da će ih spasti.

Pre no što shvati šta radi, zaveza i ostavi tokove svojih tkanja, a onda stade i zamisli se. Tri odvojena tkanja. Ne samo da joj nije bilo teško da ih sve odjednom drži, već je sada i uradila nešto da održavaju sami sebe. Mislila je i da se seća šta. To bi moglo biti korisno.

Trenutak kasnije razveza jedno tkanje, i Prijateljica Mraka zajeca od bola i olakšanja. „Nisam kao ti“, reče Egvena. „Ovo je drugi put da sam tako nešto uradila, i to mi se ne sviđa. Moraću umesto toga da naučim da koljem.“ Sudeći po izrazu lica Crne sestre, mislila je da će Egvena početi s njom.

Zgađeno frknuvši, Egvena je ostavi da tu stoji, utamničena i odsečena, i požuri u šumu uglačanih stubova od crvenog kamena. Mora da negde postoji prolaz do ćelija.

Kamenim hodnikom zavlada tišina kada čeljusti Mladog Bika zdrobiše grlo poslednjem dvonogom. Oseti gorčinu krvi.

Znao je da je ovo Kamen Tira, mada ne i kako. Dvonogi koji su ležali oko njega – jedan se poslednji put trže sa Skakačevim zubima zarivenim u grlo – vonjali su na strah dok su se borili. Mirisali su zbunjeno. Mislio je da ne znaju gde su. Svakako im nije bilo mesto u vučjem snu, ali bili su tu da mu spreče prilaz do visokih vrata s gvozdenom bravom. U najmanju ruku, da ih čuvaju. Izgleda da su se iznenadili što vide vukove. Mislio je da su iznenađeni i što su uopšte tu.

Obrisa usta, i na tren se zbunjeno zagleda u šaku. Ponovo je bio čovek. Bio je Perin. Ponovo u svom telu, s kovačkim prslukom i teškim čekićem za pojasom.

Moramo da požurimo, Mladi Biče. Nešto zlo je u blizini.

Perin uze čekić u ruku i priđe vratima. „Faila mora da je ovde.“ Jedan snažan udarac polomi bravu. Udarcem noge rastvori vrata.

Soba je bila prazna izuzev dugog kamenog bloka u sredini. Na njemu je ležala Faila, kao da spava. Crna kosa beše joj raširena kao lepeza, a telo toliko umotano u lance da nije odmah shvatio da je naga. Svaki lanac bio je debelim klinom zakovan za kamen.

Nije bio ni svestan da se kreće preko prostorije dok je nije dotakao po licu, prešavši joj prstom po obrazu.

Ona otvori oči i nasmeši mu se. „Sanjala sam da ćeš doći, kovaču.“

„Začas ću te osloboditi, Faila.“ Diže čekić i smrvi jedan klin, kao da je od drveta.

„Bila sam sigurna. Perine.“

Kako joj ime skliznu s jezika, tako i ona izblede. Lanci zazvečaše kad su pali na kamen gde je ona bila.

„Ne!“ – viknu on. „Našao sam je!“

San nije kao telesni svet, Mladi Biče. Ovde jedan lov može imati mnoge završetke.

Nije se okrenuo da pogleda Skakača. Znao je da su mu zubi iskeženi. Ponovo diže čekić i svom snagom spusti ga na lance koji su držali Failu. Kameni blok se prelomi pod njegovim udarcem; Kamen je odzvanjao.

„Onda ću ponovo loviti“, proreža.

S čekićem u ruci, Perin izađe iz sobe. Skakač je bio pored njega. Kamen je bio za ljude. A ljudi su, znao je, lovci okrutniji od vukova.

Hodnik je melodično odzvanjao od gongova, koji ipak nisu prigušili zveket čelika i bojne krike negde u blizini. Aijeli i Branitelji, pretpostavljao je Met. Duž hodnika u kome se nalazio bili su poređani visoki zlatni držači sa po četiri zlatne svetiljke, a zidovi pokriveni svilenim tapiserijama s prikazima bitaka. Čak su i pod prekrivali svileni tepisi, tamnocrveno na tamnoplavom, izatkani šarom tairenskog lavirinta. Met je prvi put bio suviše zauzet da bi procenio vrednost bilo čega.

Ovaj je krvavo dobar, pomisli u trenutku kada mu pođe za rukom da odbije ubod mača, ali udarac koji krete da zada tom čoveku u glavu morao je da preusmeri ne bi li ponovo odbio to munjevito sečivo. Pitam se je li on jedan od tih krvavih Visokih lordova? Skoro ga udari u koleno, ali njegov protivnik odskoči unazad, i diže pravo sečivo.

Plavooki muškarac svakako je nosio kaput s naduvanim rukavima, žut sa prugama od zlatne srme, ali bio je raskopčan, a košulja samo dopola upasana. I bio je bosonog. Kratka tamna kosa bila mu je zamršena kao da se skoro probudio, ali nije se tako borio. Pre pet minuta izjurio je kroz jedna visoka izrezbarena vrata kojima je taj hodnik obilovao, s isukanim mačem u ruci. Met je samo bio zahvalan što se pojavio pred njima, a ne iza njih. Nije to bio prvi tako odeven čovek s kojim se Met već suočio, ali je svakako bio najbolji.

„Možeš li da prođeš pored mene, hvataču lopova?“ – viknu Met, pazeći da ne skrene pogled s čoveka pred sobom, spremnog da zada udarac.

Sandar je razdraženo zahtevao da ga zove, „hvatač lopova“, a ne „lovac na lopove“, mada Met nije video neku razliku.

„Ne mogu“, doviknu mu Sandar. „Ako se pomeriš da me propustiš, nećeš imati mesta da koristiš to veslo od štapa, i probošće te kao badžu.“

Kao šta? „Pa, seti se nečeg, Tairenče. Ovaj dronjavi mi već ide na živce.“

Čovek u kaputu sa zlatnim prugama na kaputu stade da se ruga. „Imaćeš tu čast da pogineš od sečiva Visokog lorda Darlina, seljačino, ako to dozvolim.“ To je bio prvi put da ga je udostojio neke reči. „Ali mislim da ću radije narediti da vas dvojicu obese za noge i gledati dok vam deru kožu s leđa...“

„Mislim da mi se to ne bi baš svidelo“, odvrati Met.

Visoki lord pocrvene od besa jer je prekinut, ali Met mu nije dao vremena za srdit prigovor. Zavitlavši štapom tako brzo da se nije ni video, on skoči napred. Darlinu je jedva polazilo za rukom da izbegne udarce. Za sada. Met je znao da ovako neće moći dugo da izdrži, i da će imati sreće ako se sve vrati na udarac i protivudarac. Ako bude imao sreće. Ali ovaj put nije imao namere da računa na sreću. Čim je Visoki lord našao vremena da se postavi u odbrambeni položaj, Met munjevito promeni smer napada. Kraj štapa koji je Darlin očekivao da mu poleti ka glavi munjevito izbi noge pod njim. A onda mu drugi kraj polete ka glavi dok je padao. Od snažnog udarca samo prevrnu očima.

Met se zadihano nasloni o štap iznad onesvešćenog Visokog lorda. Vatra me spalila, ako budem imao još neki ovakav susret, samo ću da se preturim od krvave iscrpljenosti! Priče nikad nisu govorile da je ovako naporno biti junak! Ninaevi je uvek polazilo za rukom da me natera na neki posao.

Sandar stade pored njega, namršteno zureći u oborenog Visokog lorda. „Sada mi ne deluje tako moćno“, zamišljeno reče. „Ne izgleda toliko veći od mene.“

Met se trže i zagleda niz hodnik, gde neki čovek upravo protrča kroz poprečni prolaz. Oganj me sagoreo, da ne znam kako je to ludost, zakleo bih se da je ono Rand! „Sandare, da si pronašao...“ – zausti zabacivši štap na rame, i zaćuta kada udari nešto.

Munjevito se okrenuvši nađe se pred još jednim napola odevenim Visokim lordom, samo što je ovome mač bio na podu, kolena su mu se tresla, a obema rukama se držao za glavu tamo gde ga je Metov štap zveknuo. Met mu žurno zari kraj štapa u trbuh da bi ga naterao da spusti ruke, a onda ga ponovo tresnu u glavu. Visoki lord se sruči povrh svog mača.

„Sreća, Sandare“, promrmlja. „Ne možeš protiv krvave sreće. Sad, što ne bi pronašao taj krvavi tajni prolaz Visokih lordova koji vodi u ćelije?“

Sandar je uporno tvrdio da to stepenište postoji, i da će tako izbeći jurnjavu kroz čitav Kamen. Met je mislio da ljudima nije baš toliko stalo da gledaju mučenje da bi želeli brz put od svojih odaja do zatvorenika.

„Budi zadovoljan što jesi toliko srećan“, drhtavim glasom kaza Sandar, „ili bi nas ovaj obojicu ubio pre no što bismo ga primetili. Znam da su vrata ovde negde. Dolaziš li? Ili hoćeš da sačekaš još nekog Visokog lorda?“

„Samo ti vodi.“ Met prekorači onesvešćenog plemića. „Nisam ti ja neki krvavi junak.“

Brzim korakom pođe za hvatačem lopova, koji je zagledao visoka vrata kraj kojih su prolazili, mrmljajući kako zna da su tu negde.