Ponovorođeni Zmaj

35 Soko

Zaštitnikovi dugi koraci brzo ga udaljiše od Perina. Njemu još nije uspelo ni da se progura kroz gomilu oko vrata gostionice, a Lan se već peo uz stepenište. Činilo se kao da mu se ni najmanje ne žuri. Perin natera sebe da hoda polako. Iza njega se začu gunđanje što se neki tu guraju.

„Ponovo?“ – upita Orban, podigavši srebrni pehar da mu ga napune. „Pa, dobro. Bili su u zasedi blizu puta kojim smo putovali. Ovako blizu Remena nisam očekivao zasedu. Urlajući, poleteli su na nas iz žbunja i u trenu nas okružili, ubadajući kopljima. Smesta su ubili dvojicu mojih najboljih ljudi, i jednog Ganovog. Da, prepoznao sam ja Aijele, i...“

Perin požuri uz stepenište. Pa, sada ih Orban svakako zna.

Iz Moirainine sobe čuli su se glasovi. Ni najmanje nije želeo da čuje šta ona ima da kaže na ovo. Žurno je mimoišao njena vrata i provirio kod Loijala.

Ogijerov krevet bio je nizak i masivan, dvostruko duži i upola širi od najvećeg ljudskog kreveta koji je Perin ikada video. Zauzeo je veći deo sobe, velike i lepe kao Moirainina. Perin se nejasno priseti kako je Loijal pričao nešto o tome da je krevet od pevanog drveta. U bilo kom drugom trenutku možda bi i zastao da se divi tim oblinama zbog kojih se nekako činilo da je krevet na licu mesta izrastao iz zemlje. Mora da su u nekoj dalekoj prošlosti Ogijeri često noćili u Remenu, jer je gostioničar takođe našao i drvenu fotelju koja je odgovarala Loijalu, i napunio je jastucima. Ogijer je udobno sedeo na njoj, u košulji i pantalonama, nožnim palcem češkajući goli članak dok je nešto pisao u veliku knjigu s platnenim povezom oslonjenu na doručje.

„Polazimo!“ – reče Perin.

Loijal se trže, skoro oborivši mastionicu i ispustivši knjigu. „Polazimo? Tek smo stigli“, protutnja.

„Da, polazimo. Pridruži nam se u u konjušnici što pre možeš. I nemoj da te neko primeti. Mislim da postoji neko pomoćno stepenište koje prolazi pored kuhinje.“ Moralo je postojati, inače se ne bi mogao objasniti suviše snažan miris hrane na ovom kraju hodnika.

Ogijer sa žaljenjem pogleda krevet, a onda stade da navlači svoje visoke čizme. „Ali zašto?“

„Beli plaštovi“, odvrati Perin. „Kasnije ću ti ispričati.“ Pre no što Loijal stiže još nešto da. upita, on izađe.

Nije se ni raspakovao. Kada je okačio tobolac o pojas, ogrnuo se plaštom, prebacio smotano ćebe i bisage preko ramena i uzeo luk, nije bilo više ni znaka da je ikada bio tu. Cebad složena u podnožju kreveta nisu bila izgužvana, napukli lavor na umivaoniku nije bio ovlažen nijednom kapi vode. Shvati da ni sveću nije upalio. Mora da sam znao kako se neću zadržavati. U poslednje vreme izgleda da za sobom ne ostavljam tragove.

Kao što je i pretpostavljao, uzano pomoćno stepenište vodilo je do hodnika pored kuhinje. Oprezno proviri u nju. Pas je trčao u velikom koturu od pruća okrećući dug ražanj sa zadnjom polovinom jagnjeta, velikim komadom govedine, pet piladi i guskom. Od lonca za supu koji je visio na drugom ognjištu se dizala para. Ali kuvarice nije bilo na vidiku – ni žive duše, izuzev psa. Zahvalan Orbanu na njegovim lažima, Perin odjuri u mrak.

Konjušnica je bila velika zgrada načinjena od istog kamena kao i gostionica, mada su samo kamena lica oko velikih vrata bila uglačana. Jedan jedini fenjer davao je slabašnu svetlost. Korak i ostali konji bili su u pregradama blizu vrata: krupni Loijalov at skoro je ispunio svoj pregradak. Miris sena i konja beše poznat i setan. Perin je prvi stigao.

Na dužnosti je bio samo jedan konjušar – čovek ispijenog lica, u prljavoj košulji, mlitave sede kose, koji je zahtevao da zna ko je Perin da naredi da se četiri konja osedlaju, i ko mu je gospodar, i zašto je usred noći sav spreman za putovanje, zna li gazda Furlan da on tako beži, šta je skriveno u tim bisagama, i šta mu je s očima, da nije bolestan?

Iza Perina dolete novčić. Zlato se presijavalo na svetlosti fenjera. Konjušar ga zgrabi i zagrize.

„Osedlaj ih“, reče Lan. Glas mu beše mek koliko i hladno gvožde. Konjušar se smesta pokloni i jurnu da osedla konje.

Moiraina i Loijal dođoše u konjušnicu taman da preuzmu uzde svojih konja, a onda svi pođoše za Lanom, niz ulicu koja je iza konjušnice vodila ka reci. Tiho kloparanje kopita po pločniku privuklo je pažnju samo jednog izgladnelog psa, koji lanu i pobeže dok su prolazili kraj njega.

„Ovo budi uspomene, zar ne, Perine?“ – tiho upita Loijal iza njega.

„Govori tiše“, prošapta Perin. „Kakve uspomene?“

„Pa, kao u stara vremena.“ Ogijeru je uspelo da snizi glas; sada je zvučao samo kao bumbar veličine psa, a ne konja. „Iskradanje po mraku, s neprijateljima za sobom, a možda i ispred nas, s opasnošću u vazduhu i hladnim mirisom pustolovine.“

Perin se preko Korakovog sedla namršti na Loijala. To beše lako; oči su mu bile iznad sedla, a Loijal je s druge strane bio znatno viši od njega. „O čemu to pričaš? Počela je da ti se dopada opasnost! Loijale, mora da si poludeo!“

„Samo hoću da upamtim atmosferu“, odvrati Loijal ukočeno. Ili, možda, kao da se brani. „Za moju knjigu. Moram sve da ubacim. Mislim da počinje da mi se sviđa. Pustolovine. Naravno da mi se sviđa.“ Uši mu se dvaput silovito trznuše. „Mora da mi se sviđa kada želim da pišem o tome.“

Perin odmahnu glavom.

Kod kamenog keja skele nalik na splavove bile su preko noći privezane, kao i većina brodova. Ali na doku pored jednog jedrenjaka s dva jarbola kretala su se svetla i ljudi, a isto tako i na palubi. Pretežno je mirisalo na katran i konoplju, uz snažan miris ribe, mada je nešto u obližnjem skladištu odavalo oštre, ljute arome koje su drugi mirisi skoro potisli.

Lan pronađe kapetana, niskog mršavog čoveka koji je čudnovato iskrivio glavu dok ga je slušao. Cenkanje ubrzo bi završeno. Čekrci i nosiljke ukrcaše konje. Perin je budno motrio na njih, i pričao im. Konji nisu mnogo voleli neobične stvari, kao što je dizanje u vazduh, ali izgleda da je svojim mrmljanjem uspeo da smiri čak i Zaštitnikovog pastuva.

Lan dade kapetanu zlato, a dvojici mornara koji bosonogi otrčaše u skladište po vreće zobi srebro. Neki drugi članovi posade sapeše konje između jarbola u neku vrstu malog zabrana od vrengija, sve vreme gunđajući o balegi koju će morati da počiste. Perin pomisli kako to nije trebalo da čuje, ali sluh mu beše suviše oštar. Ti ljudi jednostavno nisu bili navikli na konje.

Za kratko vreme Snežna guska bila je spremna za plovidbu, samo malo ranije no što je njen kapetan – zvao se Džaim Adara – nameravao. Lan povede Moirainu u potpalublje, a Loijal zevajući pođe za njima. Perin ostade kod ograde blizu pramca, mada je na svaki Ogijerov zev odgovarao svojim. Pitao se može li Snežna guska da bude brža od vukova, brža od snova. Posada se spremala da odgurne brod od keja.

U trenutku kada radnik na dokovima uhvati poslednji konopac kojim brod beše vezan, iz senki između dva skladišta izjuri devojka u uskoj, podeljenoj suknji, sa zavežljajem u rukama i tamnim plaštom koji se vijorio za njom, i skoči na palubu baš u trenutku kada posada odgurnu brod.

Adara dojuri sa svog mesta kraj kormila, ali ona smireno spusti zavežljaj i oštro reče: „Platiću put nizvodno... oh... recimo, dokle i on ide.“ Klimnu ka Perinu, ni ne pogledavši u njegovom pravcu. „Mogu da spavam i na palubi. Ne smetaju mi hladnoća i vlaga.“

Usledi nekoliko minuta pogađanja. Ona pruži tri srebrne marke, namršti se na kusur od bakrenjaka, a onda ih gurnu u kesu i priđe Perinu.

Mirisala je na neko bilje; lako, sveže i čisto. Te tamne, kose oči gledale su ga iznad visokih jagodica, a onda se okrenuše prema obali. Bila je njegovih godina. Nije mogao da odluči da li joj nos pristaje licu, ili dominira njime. Ti jesi budala, Perine Ajbara. Šta te je briga kako izgleda?

Sada je do keja bilo dobrih dvadeset koraka; vesla široko zasekoše crnu vodu. Na trenutak se bavio mišlju da je baci s palube.

„Pa“, nakon nekog vremena reče ona, „nisam očekivala da će me put tako brzo ponovo navesti do Ilijana.“ Glas joj beše visok, a govor nekako ravan, ali prijatan. „Ti ideš u Ilijan, zar ne?“ On stisnu usne. „Nemoj da se duriš“, reče mu. „Ti i onaj Aijel napravili ste pravi ršum. Gužva je tek počinjala kada sam ja odlazila.“

„Nisi im rekla?“ – iznenađeno upita.

„Meštani misle da je Aijel pregrizao lanac, ili ga golim rukama pokidao. Nisu još bili rešili šta od to dvoje kada sam odlazila.“ Zakikota se. „Orban je vrlo glasno bio zgađen što zbog rana ne može lično da ulovi Aijela.“

Perin frknu. „Ako ikada ponovo bude video nekoga Aijela, krvavo će se unerediti.“ Pročisti grlo i promrmlja: „Izvini.“

„Ne znam, baš“, odvrati ona, kao da njegova primedba nije bila nepristojna. „Videla sam ga zimus u Džehani. Borio se s četiri čoveka istovremeno. Dvojicu je ubio, a druga dvojica su se predali. Naravno, on je otpočeo, tako da mu to oduzima poene, ali i oni su znali šta rade. Nije tražio kavgu s ljudima koji nisu mogli da se brane. Svejedno, to je budala. Ima te neobične zamisli o Velikoj crnošumi. Neki je zovu Senovita šuma. Jesi li čuo za nju?“

Pogledao ju je popreko. Pričala je o borbi i ubijanju spokojno kao što bi neka druga o kolačima. Nikada nije čuo za tamo neku Veliku crnošumu, ali Senovita šuma bila je južno od Dve Reke. „Da li me ti to pratiš? Gledala si me u gostionici. Zašto? I zašto im nisi rekla šta si videla?“

„Ogijer je“, reče, zagledana u reku, „očigledno Ogijer, a nije bilo teško odrediti ni šta su ostali. Uspela sam da se mnogo bolje od Orbana zagledam ispod kapuljače gospe A Us. Sudeći po njenom licu, onaj kameni je Zaštitnik. Svetlost me spalila ako bih volela da se taj na mene naljuti. Da li stalno tako izgleda, ili je za doručak pojeo kamen? U svakom slučaju, ti si ostao. Ne volim ono što ne mogu da svrstam.“

Ponovo se ponese mišlju da je baci u reku. Ovog puta ozbiljno. Ali Remen je sada bio samo mrlja svetlosti u tami, i nemoguće je bilo odrediti koliko ima do obale.

Ona je izgleda njegovo ćutanje shvatila kao znak da nastavi. „I tako, imam“ – osvrte se oko sebe, a onda spusti glas iako je najbliži član posade bio deset stopa od njih – „jednu Aes Sedai, Zaštitnika, Ogijera – i tebe. Na prvi pogled, seljaka.“ Njene kose oči napeto se zagledaše u njegove žute. Odbio je da skrene pogled – a ona se nasmeši. „Samo što si oslobodio utamničenog Aijela, nadugačko i naširoko pričao s njim, a onda mu pomogao da saseče desetak Belih plaštova u meso za kobasice. Pretpostavljam da to stalno radiš; izgledalo mi je da ti ono ništa nije bilo neobično. Osećam nešto čudno u družini putnika kakva je vaša, a Lovci traže čudne tragove.“

On trepnu; nemoguće je bilo prečuti naglašenu reč. „Lovac? Ti? Nemoguće je da si Lovac. Ti si devojka.“

Osmeh joj postade tako čedan da on skoro ustuknu. Ona koraknu unazad, načini kitnjast pokret rukama, i već je držala noževe – takva je veština nekad krasila starog Toma Merilina. Jedan od ljudi za veslima zagrcnu se, a dvojica spotakoše; vesla tresnuše na palubu. Snežna guska malo se nagnu pre no što kapetanovi povici sve ispraviše. Do tada je crnokosa devojka već sklonila noževe.

„Vešti prsti i brza pamet mnogo će ti više pomoći no mišići i mač. Oštre oči takođe pomažu, a ja, srećom, posedujem sve to.“

„Kao i skromnost“, promrmlja Perin. Izgleda da je to prečula.

„Položila sam zakletvu i primila blagoslov na Velikom trgu Tamaza, u Ilijanu. Možda sam bila najmlađa, ali u toj gužvi, sa svim onim trubama, bubnjevima, činelama i vikom... Šestogodišnjak bi mogao da položi zakletvu, i niko ne bi ni primetio. Bilo nas je preko hiljadu, možda i dve. Svi su imali svoju zamisao kako da pronađu Rog Valera. Ja imam svoju – i dalje je moguće da je dobra – ali nijedan Lovac ne može sebi dopustiti da zanemari neobičan trag. Rog se svakako krije na kraju nekog čudnog traga, a nisam videla čudniji no što vas četvoro ostavljate za sobom. Kuda ste pošli? U Ilijan? Negde drugde?“

„Koja je bila tvoja zamisao?“ – upita je. „O tome gde je Rog?“ Na sigurnom, u Tar Valonu. Bar se nadam. Svetlost dala da ga više ne vidim. „Misliš da je u Geldanu?“

Namrštila se na njega – imao je neki osećaj da ona ne odustaje tako lako od traga koji sledi, ali bio je spreman da je skrene na mnoštvo sporednih staza – a onda ga upitala: „Da li si ikada čuo za Maneteren?“ Skoro se zagrcnuo. „Jesam“, oprezno odgovori.

„Svaka kraljica Maneterena bila je Aes Sedai, a kralj Zaštitnik vezan za nju. Ne mogu da zamislim takvo mesto, ali tako piše u knjigama. Bila je to velika zemlja – prostirala se preko većeg dela sadašnjeg Andora i Geldana, pa i više od toga – ali prestonica, grad Maneteren, bio je u Maglenim planinama. Mislim da je Rog tamo. Sem ako me vas četvoro ne odvedete do njega.“

On se nakostreši. Držala mu je predavanje kao da je neobrazovana seljačina. „Nećeš pronaći ni Rog, ni Maneteren. Grad je uništen u vreme Troločkih ratova, kada je poslednja kraljica povukla suviše Jedne moći da bi uništila Gospodare straha koji su joj ubili muža.“ Moiraina mu je rekla kako su se zvali, ali nije mogao da se seti.

„Ne u Maneterenu, seljačiću“, spokojno mu odvrati ona, „mada bi takva zemlja bila dobro mesto za skrivanje. Ali u Maglenim planinama bilo je i drugih plemena i gradova, toliko starih da ih čak ni Aes Sedai ne pamte. I pomisli samo na sve one priče kako te planine donose zlu sreću. Zar ima boljeg mesta da se Rog sakrije no u nekom od tih zaboravljenih gradova?“

„Čuo sam da je u planinama nešto sakriveno.“ Da li će mu poverovati? Nikad nije bio dobar lažov. „Priče nisu govorile šta tačno, ali trebalo bi da je to najveće blago na svetu. Možda i jeste Rog. Ali Maglene planine pružaju se stotinama liga. Ako nameravaš da ga pronađeš, ne bi trebalo da gubiš vreme s nama. Biće ti potrebno da bi pre Orbana i Gana pronašla Rog.“

„Rekoh ti da ta dvojica imaju neku čudnu zamisao kako je Rog skriven u Velikoj crnošumi.“ Nasmešila mu se. Osmehnute, usne joj uopšte nisu delovale preveliko. „I rekoh ti da Lovac mora da prati neobične tragove. Imate sreće što su Orban i Gan povređeni u borbi s onim Aijelima, ili bi verovatno sada bili na ovom brodu. Ja vam bar neću smetati ni pokušati da preuzmem vodstvo, niti zametati kavgu sa Zaštitnikom.“

On zgađeno odreza: „Mi smo samo putnici na putu za Ilijan, devojko. Kako se zoveš? Ako moram danima da budem s tobom na istom brodu, ne mogu stalno da te zovem devojka.“

„Zovem se Mandarb.“ Nije mogao a da ne prasne u smeh. Kose oči ljutito planuše. „Naučiću te nešto, seljačiću.“ Glas joj je ostao ravan. Jedva. „Na Starom jeziku, Mandarb znači sečivo. To je ime dostojno Lovca na Rog!“

On uspe da suzbije smeh. Skoro da uopšte nije šištao dok je pokazivao ka zabranu od konopaca između jarbola. „Vidiš onog crnog pastuva? On se zove Mandarb.“

Prestala je da ga ljutito gleda i pocrvenela. „Oh. Rođena sam kao Zarina Bašer, ali Zarina nije nikakvo ime za Lovca. Lovci u pričama imaju imena kao Rogoš Orlooki.“

Delovala je tako utučeno da on smesta reče: „Sviđa mi se ime Zarina. Pristaje ti.“ Oči joj ponovo planuše i njemu se na trenutak učini da će ponovo izvaditi noževe. „Kasno je, Zarina. Hoću malo da odspavam.“

Okrenuo joj je leđa i pošao ka vratima koja su vodila u potpalublje. Sav se naježio. Članovi posade i dalje su hodali po palubi i veslali. Budalo. Devojka mi ne bi zabila nož u leđa. Mnogo ljudi gleda. Zar ne? Taman kada stiže do poklopca, ona uzviknu: „Seljačiću! Možda ću se nazvati Faila. Kada sam bila mala, otac me je tako zvao. To znači soko.“

On se ukoči i skoro promaši lestvice. Slučajnost. Natera se da siđe ni ne pogledavši je. Mora biti. Hodnik je bio mračan, ali iza njega je dopiralo dovoljno mesečine da bi se snašao. U jednoj od kabina neko je glasno hrkao. Min, zašto si morala da vidiš stvari?