44 Lovljeni

Perin ustade i poče da se oblači. Nije mario da li Zarina gleda. Znao je šta on namerava da radi, ali ipak upita Moirainu: „Idemo li?“

„Sem ako ne želiš da se pobliže upoznaš sa Samaelom“, odvrati mu suvim glasom ona. Gromovi zatutnjaše kao da žele da naglase njenu rečenicu, a munje sevnuše. Aes Sedai ni ne pogleda Zarinu.

Upasavši košulju, Perin odjednom požele da na sebi ima kaput i ogrtač. Imenovanje Izgubljenog kao da je ohladilo sobu. Ba’alzamon nije dosta; sada nam i Izgubljeni trebaju. Svetlosti, da li je još bitno hoćemo li pronaći Randa? Da li je prekasno? Ali nastavio je da se oblači, nazuvši čizme. Bilo je ili to, ili da odustane, a Dvorečani po tome nisu bili poznati.

„Samael?“ – slabašno upita Zarina. „Jedan od Izgubljenih vlada... Svetlosti!“

„Da li i dalje želiš sa nama?“ – tiho upita Moiraina. „Ne bih te naterala da ostaneš ovde, ne sada, ah pružiću ti još jednu, poslednju priliku da se zakuneš kako ćeš poći drugim putem no ja.“

Zarina je oklevala, a Perin zastade napola navukavši kaput. Valjda niko ne bi odabrao da pođe s ljudima koji su na glavu navukli bes jednog Izgubljenog. Ne sad kada zna ponešto o onome što je pred njima. Ne ukoliko nema veoma dobar razlog. Kad smo već kod toga, svako ko čuje da je jedan od Izgubljenih na slobodi trebalo bi da potrči ka najbližem brodu Morskog naroda i traži prevoz do druge strane Aijelske pustare, a ne da sedi i razmišlja.

„Ne“, naposletku odgovori Zarina, i poče da se opušta. „Ne, neću se zakleti da idem drugim putem. Odveli me vi do Roga Valera ili ne, niko neće imati takvu priču. Pa čak ni onaj ko pronađe Rog. Mislim da će se ova priča vekovima ispredati, Aes Sedai, i želim da budem njen deo.“

„Ne!“ – prasnu Perin. „To nije dovoljno. Šta hoćeš?“

„Nemam vremena za raspravu“, upade Moiraina. „Svakog časa lord Brend može saznati da mu je jedan Psomrak mrtav. A budite sigurni da će shvatiti da to znači Zaštitnika, i potražiće Gaidinovu Aes Sedai. Nameravate li da sedite ovde dok ne otkrije gde ste? Mičite se, budalasta deco! Brže!“ Pre no što on stiže da otvori usta, ona se izgubi niz hodnik.

Ni Zarina nije čekala. Bez sveće istrča iz sobe. Perin žurno skupi svoje stvari i jurnu ka zadnjem stepeništu, prikopčavajući pojas sa sekirom. Usput sustiže Loijala. Ogijer je pokušavao da nagura knjigu s drvenim koricama u bisage i istovremeno ogrne plašt. Perin mu pomože s ogrtačem dok su jurili niz stepenice, a Zarina ih sustiže pre no što izleteše na kišu.

Perin se pogrbi i pojuri preko mračnog dvorišta ka konjušnici, ni ne pokušavši da namakne kapuljaču. Mora da ima neki razlog. Krvava priča je samo za ludače! Kiša mu je prilepila čupave kovrdže uz glavu pre no što je projurio kroz vrata konjušnice.

Moiraina je već bila tu, niz nauljeni plašt klizile su joj kišne kapi, a Nijeda je držala svetiljku da Lan osedla konje. Bio je tu jedan konj viška, uškopljeni dorat s nosem jačim od Zarininog.

„Svaki dan ću da šiljem golubove“, govorila je krupna žena. „Niko u mene ne da sumnja. Sreća me napustila. Čak me Beli plaštovi hvale.“

„Slušaj me, ženo!“ – odreza Moiraina. „Ne pričam ja o Belom plaštu ili Prijatelju Mraka. Pobeći ćeš iz ovog grada, i povesti sa sobom svakog do koga ti je stalo. Dvanaest godina me slušaš. Poslušaj me i sada!“ Nijeda khmnu, ali nevoljno, a Moiraina razdraženo zagunđa.

„Dorat je tvoj, devojko“, reče Lan Zarini. „Penji se na njega. Ako ne znaš da jašeš, moraćeš usput da naučiš, ili da prihvatiš moju ponudu.“ Uhvativši se jednom rukom za visoku jabuku, ona se s lakoćom baci u sedlo. „Kad malo bolje razmislim, kamenoliki, bila sam jednom na konju.“ Okrete se da priveže svoj zavežljaj iza sedla.

„Šta si htela da kažeš, Moiraina?“ – oštro upita Perin i prebaci bisage preko Korakovih leđa. „Rekla si da će otkriti gde sam. Već zna. Sivi ljudi!“ Nijeda se zakikota, a on se ljutito upita koliko li zaista ona zna ih veruje o stvarima za koje tvrdi da su izmišljotine.

„Samael nije poslao Sive ljude.“ Moiraina uzjaha Aldijeb potpuno hladnokrvno i pravih leđa, skoro kao da nema razloga za žurbu. „Ali Psomrak je bio njegov. Rekla bih da je pratio moj trag. Ne bi poslao i jedne i druge. Neko te želi, ali mislim da Samael ni ne zna da postojiš. Još.“ Perin stade s jednom nogom u uzengiji i pogleda je, ali njoj je izgleda više bilo stalo do tapšanja vitkog vrata njene kobile no do njegovih pitanja. „Dobro što sam pošao za tobom“, kaza Lan, a Aes Sedai glasno šmrknu. „Želela bih da si žena, Gaidine. Onda bih mogla da te kao polaznicu pošaljem u Kulu da naučiš kako se sluša!“ On podiže obrvu i dotače balčak mača, a onda skoči u sedlo. Ona uzdahnu. „Možda je dobro što nećeš da slušaš. Ponekad je dobro. Sem toga, mislim da tebe pokornosti ne bi naučile ni Šerijam i Sijuan Sanče zajedno.“

„Ne razumem“, reče Perin. Čini mi se da to često ponavljam i muka mi je od toga. Želim neke odgovore koje mogu da shvatim. Diže se u sedlo da ga Moiraina ne bi gledala s visine; ionako je bila u prednosti. „Ako on nije poslao Sive ljude, ko jeste? Ako je neki Mirdraal ih drugi Izgubljeni...“ Stade i proguta knedlu. DRUGI Izgubljeni! Svetlosti! „Ako ih je neko drugi poslao, zašto mu onda nisu rekli? Svi su oni Prijatelji Mraka, zar ne? I zašto mene, Moiraina? Zašto mene? Rand je krvavi Ponovorođeni Zmaj!“ Ču kada Zarina i Nijeda zapanjeno uzdahnuše, i tek tada shvati šta je rekao. Moiraina kao da je htela da ga pogledom odere. Krvavi jezik brži od pameti. Kada sam to prestao da mislim pre no što progovorim? Činilo mu se da se to desilo kada je prvi put osetio Zarinin pogled na sebi, a i sada ga je gledala, širom otvorenih usta.

„Sada si sa nama“, reče joj Moiraina. „Više ti nema povratka. Nikada.“ Zarina kao da je želela nešto da kaže, ali se bojala. Međutim, Aes Sedai se već okrenula. „Nijeda, noćas da si pobegla iz Ilijana. Istog časa! I drži jezik za zubima bolje no sve ove godine. Ima onih koji bi ga isekli zbog onog što možeš reći, i to pre no što te ja pronađem.“ Njen čelični glas dao je ovim rečima izvesnu dvosmislenost, ali Nijeda je snažno klimnula kao da je razumela oba značenja.

„A što se tebe tiče, Perine.“ Bela kobila mu se približi i on ne uspe a da ne ustukne u sedlu od Aes Sedai. „Mnogo je niti utkano u Saru, a neke od njih su crne kao Senka sama. Pazi da te neka od njih ne zadavi.“ Ona mamuznu Aldijeb i kobila pojuri u kišu, a Mandarb odmah za njom.

Plamen te spalio, Moiraina, pomisli Perin dok je jahao za njima. Ponekad ne znam na čijoj si strani. Ispod oka pogleda Zarinu, koja je pored njega jahala kao da je rođena u sedlu. A na čijoj si ti strani?

Zbog kiše su ulice i kanali opusteli, tako da ih niko nije video kada su pošli, ali iz istog razloga je i neravna kaldrma bila klizava za konje. Dok su stigli do puta za Maredo, širokog zemljanog druma koji se kroz močvaru pružao ka severu, kiša poče da slabi. I dalje je grmelo, ali su munje sevale daleko iza njih, možda negde na pučini.

Perinu se učini da ih konačno služi sreća. Kiša je padala taman toliko da sakrije njihov polazak, ali sada se činilo da će noć biti vedra za jahanje. To i reče, ali Lan odmahnu glavom.

„Psomraci najviše vole vedre noći obasjane mesečinom, kovaču, a najmanje kišu. Dobrana oluja praćena grmljavinom – i uopšte se ne bi pojavili.“ Kao da je poslušala njegove reči, kiša skoro potpuno stade. Iza sebe Perin ču kako je Loijal zaječao.

Močvari je došao kraj nekih dve milje od grada, ali put je išao dalje, i lagano skretao ka istoku. Oblacima skriveno veče pretopilo se u noć, a lagana kiša nastavila da sipi. Moiraina i Lan držali su ravnomeran korak, koji je prosto proždirao put. Konjska kopita pljuskala su po barama. Mesec je sijao kroz oblake. Zađoše među niska brda sa sve više drveća. Perin pomisli kako pred njima mora biti šuma, ali to mu se i nije baš sviđalo. Šuma bi mogla da ih sakrije od potere; šuma bi mogla da sakrije poteru dok im se ne približi.

Daleko iza njih začu se zavijanje. Vučje, učini mu se na trenutak, i on iznenadi sebe skoro posegnuvši ka udaljenom vuku. A onda se urlik začu ponovo i on shvati da to nije nikakav vuk. Odgovoriše mu drugi urlici, miljama iza Perina i ostalih, sablasne žalopojke o krvi i smrti, krici koji su pripovedali košmare. Na njegovo iznenađenje, Lan i Moiraina usporiše. Aes Sedai je gledala brda oko njih.

„Daleko su“, reče im. „Neće nas sustići ako nastavimo.“

„Psomraci?“ – promrmlja Zarina. „Ono su Psomraci? Jesi li sigurna da to nije Divlji lov, Aes Sedai?“

„Ali jeste“, odgovori Moiraina. „Jeste.“

„Psomracima ne možeš pobeći, kovaču“, reče Lan, „ni na najbržem konju. Moraš se suočiti s njima i pobediti, ili će te rastrgnuti.“

„Mogao sam da ostanem u stedingu, znate“, kaza Loijal. „Majka bi me do sada oženila, ali ne bi to bio loš život. Gomila knjiga. Nisam morao da izađem Napolje.“

„Tamo“, reče Moiraina, pokazavši ka visokoj goloj humci dobrano udesno. Koliko je Perin video, više od dvesta koraka oko nje nije bilo drveća, a i preko toga tek poneko stablo. „Da bismo preživeli, moramo ih videti izdaleka.“

Ponovo se začuše grozni urlici Psomraka. Bliže, ali i dalje daleko.

Lan malo brže potera Mandarba, sada kada je Moiraina odabrala polje za megdan. Dok su se peli, konjska kopita zveketala su o kamenje poluzakopano u zemlji i sklisko od kiše. Perinu se činilo da je većina tog kamenja suviše četvrtasta da bi bila prirodna. Uspeše se na vrh i sjahaše oko nečega što je ličilo na nisku okruglu stenu. Mesečina sinu kroz oblake i Perin shvati da gleda isprano kameno lice dva koraka visoko. Sudeći po kosi, rekao bi da je to bila žena. Zbog kiše je izgledalo kao da plače.

Moiraina sjaha i zagleda se u pravcu iz kog je dopiralo zavijanje. U svom ogrtaču s kapuljačom ličila je na senku. Kiša što joj je klizila niz nauljeni plašt presijavala se na mesečini.

Loijal povede konja bliže i zagleda se u statuu, a onda se saže i prstima prede preko kamenog lica. „Mislim da je bila Ogijer“, naposletku kaza. „Ali ovo nije neki stari steding; osetio bih to. Svi bismo osetili. I bili bismo na sigurnom od Nakota Senke.“

„Šta to vas dvojica gledate?“ Zarina zaškilji ka kamenu. „Šta je to? Ona? Ko?“

„Mnogo se naroda uzdiglo i palo od Slamanja“, ne osvrćući se reče Moiraina. „Neki od njih ostavili su za sobom samo imena na požutelim stranicama, ili crte na pocepanim mapama. Da li će za nama i toliko ostati?“ Ponovo se začu u krv natopljeno zavijanje, još bliže. Perin pokuša da odredi brzinu njihovog kretanja, i pomisli kako je Lan bio u pravu. Konji ipak ne bi mogli da im pobegnu. Neće još dugo čekati.

„Ogijeru“, reče Lan, „ti i devojka držite konje.“ Zarina se pobuni, ali on je ućutka. „Od tvojih noževa neće biti neke koristi, devojko.“ Sečivo blesnu na mesečini kad je isukao mač. „Čak je i ovo samo poslednje sredstvo. Zvuči kao da ih je u toj tami desetak, a ne jedan. Tvoj je posao da ne daš konjima da pobegnu kada osete Psomrake. Čak se ni Mandarbu ne sviđa njihov miris.“

Ako Zaštitnikov mač ničemu ne vredi, onda to isto važi i za njegovu sekiru. Perin na to skoro oseti olakšanje, pa makar to bio i Nakot Senke; neće morati da koristi sekiru. Izvuče nezapeti luk ispod kolana Korakovog sedla. „Možda će ovo poslužiti.“

„Ako želiš, ti pokušaj, kovaču“, odvrati Lan. „Ne umiru tako lako. Možda ćeš ubiti jednog.“

Perin iz džepa izvadi neupotrebljenu tetivu, pokušavajući da je zakloni od kišice. Obloga od pčelinjeg voska bila je tanka, i slaba zaštita od dužeg izlaganja vlazi. Stavivši luk među noge, s lakoćom ga savi i zakači tetivu o rožane udice na krajevima luka. Kada se ispravi, ugleda Psomrake.

Jurili su kao konji u galopu. Baš kad ih je ugledao, oni potrčaše još brže, deset krupnih senki što jure kroz noć i klize kroz raštrkano drveće, ali on ipak izvuče strelu iz tobolca i stavi je na luk, iako ga ne zateže. Ni izdaleka nije bio najbolji strelac u Emondovom Polju, ali od mlađih ljudi samo je Rand bio bolji.

Odluči da pusti strelu na tri stotine koraka. Budalo! Na toj daljini teško bi ti bilo da pogodiš i stajaću metu. Ali ako budem čekao, kako se brzo kreću... Zakoračivši pored Moiraine, diže – Samo je potrebno da zamislim kako je ta senka veliki pas – povuče strelu do uva i pusti je. Bio je potpuno siguran da se zarila u najbližu senku, ali ona samo zareža. Ovo neće uspeti. Suviše su brzi! Već je vadio drugu strelu. Zašto ne radiš nešto, Moiraina? Video im je oči, kako sijaju kao srebro, i zube poput sjajnog čelika. Bili su crni kao noć i krupni kao omanji poniji. U mrtvoj tišini jurili su ka njemu, sa željom da ubiju. Vetar je nanosio smrad nalik spaljenom sumporu; konji preplašeno zarzaše, čak i Lanov bojni at. Plamen te spalio, Aes Sedai, učini nešto! Ponovo pusti strelu; prvi Psomrak se zatetura i nastavi. Mogu umreti! On pusti još jednu strelu i vodeći Psomrak se zatetura, diže na noge, pa opet pade. Ali Perin ipak poče da očajava. Samo je jedan pao, a drugih devet je već prešlo dve trećine preostale udaljenosti. Činilo se da trče još brže, kao senke koje lebde nad tlom. Još jedna strela. Ima vremena možda za još jednu, a onda je vreme za sekiru. Nek si spaljena, Aes Sedai! Ponovo zateže luk.

„Sada“, reče Moiraina u trenutku kada mu strela napusti luk. Vazduh između njenih šaka buknu u plamen i sevnu ka Psomracima, pretvorivši noć u dan. Konji zanjištaše i propeše se.

Perin rukom zakloni oči da ih zaštiti od belog usijanja, vreline gore no u kovačnici. Podnevno sunce na tren zablista u tami, a onda se izgubi. Kad je spustio ruku, pred očima mu zaigraše svetlaci i slabašna, sve bleđa slika one ognjene crte. Psomraka više nije bilo. Samo tiha kiša i zemlja ogrnuta u noć. Jedine senke bacali su oblaci preko meseca.

Mislio sam da će baciti vatru na njih, ili prizvati munje, ali ovo... „Šta to bi?“ – promuklo upita.

Moiraina se ponovo zagleda ka Ilijanu, kao da može da vidi preko svih tih milja pokrivenih tamom. „Možda nije primetio“, reče, skoro sama sebi. „Daleko je. Ako nije gledao, možda nije primetio.“

„Ko?“ – upita Zarina. „Samael?“ Glas joj je podrhtavao. „Rekla si da je u Ilijanu. Kako bi mogao da vidi bilo šta što se ovde dešava? Šta si to učinila?“

„Nešto zabranjeno“, hladno odvrati Moiraina. „Zabranjeno zakletvama jakim skoro kao Tri zaveta.“ Uze od nje uzde svoje kobile koju potapša po vratu ne bi li je smirila. „Nešto što se skoro dve hiljade godina nije koristilo. Nešto zbog čega bih mogla biti umirena samo zato što to znam.“

„Možda..Loijalov glas beše kao slabašna grmljavina. „Možda bi trebalo da pođemo? Možda ih još ima.“

„Ne bih rekla“, odvrati Aes Sedai i uzjaha. „Čak i da ima dva čopora, ne bi ih pustio odjednom. Okrenuli bi se jedan na drugi umesto na plen. Sem toga, mislim da mu mi nismo glavna lovina, inače bi sam došao. Mislim da smo mu mi samo... dosada“ – glas joj beše spokojan, ali bilo je sasvim jasno da joj se ni najmanje ne sviđa što je uzimaju tako olako – "i možda mali dodatak za ostavu, ako to ne traži suviše truda. Svejedno, ne bi valjalo da smo mu bliži no što se baš mora.“

„Rand?“ – upita Perin. Prosto oseti da se Zarina nagnula da prisluškuje. „Ako ne nas, onda lovi Randa?“

„Možda“, odvrati Moiraina. „Ili možda Meta. Seti se da je i on ta’veren, i da je dunuo u Rog Valera.“

Zarina se zagrcnu. „On je dunuo u njega? Neko ga je već pronašao?“ Aes Sedai nije obraćala pažnju na nju, već se nagnula u sedlu i zagledala Perinu pravo u oči. Tamnoplavo je sijalo naspram žeženog zlata. „Izgleda da su me događaji opet pretekli. To mi se nimalo ne sviđa. A to bi trebalo da važi i za tebe. Ako su mene događaji pretekli, tebe bi mogli da pregaze, a i ostatak sveta s tobom.“

„Još je mnogo liga do Tira“, kaza Lan. „Ogijer je izneo dobar predlog.“ On je već bio u sedlu.

Trenutak kasnije Moiraina se ispravi i mamuznu kobilu. Već se spustila niz humku pre no što njemu uspe da skine tetivu s luka i uzme Korakove uzde od Loijala. Plamen te spalio, Moiraina! Odnekud ću dobiti odgovore!


Oslonivši se o palo deblo, Met je uživao u toploti logorske vatre – kiše su pre tri dana otišle ka jugu, ali on je i dalje osećao kao da je mokar – iako u tom trenutku nije bio sasvim svestan razigranih plamenova. Zamišljeno je posmatrao voskom prevučeni mali valjak u svojim rukama. Tom je, sav obuzet štimovanjem harfe, mrmljao sebi u bradu nešto o kiši i vlazi. Meta nije ni gledao. U mračnom gustišu oko njih čuli su se cvrčci. Pošto ih je sumrak uhvatio između dva sela, odlučili su da prenoće u ovom šumarku podalje od puta. Već su dve noći pokušavali da iznajme sobu, i dvaput su seljaci nahuškali pse na njih.

Met oklevajući izvadi nož. Sreća. Rekla je da samo ponekad eksplodira.

Sreća. Što je pažljivije mogao, zaseče čitavom dužinom valjka. Bio je šupalj, i načinjen od papira, baš kao što je i mislio – kod kuće je pronašao komadiće papira na zemlji pošto je vatromet pušten – slojeva papira, ali unutrašnjost je bila puna nečega poput zemlje, ili možda sićušnih sivocrnih zrnaca i prašine. Prstom ih promeša po dlanu. Tako mi Svetlosti, kako da nateraš prašinu da eksplodira?

„Svetlost me spalila!“ – zaurla Tom. Brzo stavi harfu u kutiju, kao da hoće da je zaštiti od onoga što je Met držao u šaci. „Pokušavaš li to da nas ubiješ, dečko? Zar nisi čuo da se te stvari na vazduhu rasprsnu desetostruko jače nego kad se izlože vatri? Vatromet je odmah uz posla Aes Sedai, dečko.“

„Možda“, kaza Met, „ali Aludra meni nije ličila na Aes Sedai. Nekada sam mislio da je sat gazde Al’Vera – da mora da su ga Aes Sedai napravile – ali kada sam otvorio vratanca, video sam da je pun sićušnih metalnih delića.“ Nelagodno se promeškoljio setivši se toga. Gazdarica Al’Ver je tada prva stigla do njega, a odmah iza nje Mudrost, njegov otac i gradonačelnik. I niko od njih nije mu verovao kako je samo hteo da pogleda. Mogao sam sve da ih vratim na mesto. „Mislim da bi Perin mogao da napravi sat, samo da je video te točkiće, opruge i šta sve ne.“

„Iznenadio bi se, dečko“, suvo odvrati Tom. „Čak su i loše sajdžije prilično bogate, i to zasluženo. Ali sat ne eksplodira!“

„Ni ovo. Pa, sada je beskorisno.“ Tom viknu kada Met baci šaku papira i zrnevlja u vatru; zrnevlje planu u sićušne bleskove, i oseti se opor miris dima.

„Ti zaista pokušavaš da nas ubiješ.“ Tomov glas je podrhtavao, i postajao sve glasniji i piskaviji. „Ako resim da umrem, kada stignemo do Kaemlina skoknuću do Kraljevske palate i uštinuti Morgazu!“ Dugi brkovi su mu poskakivah. „Nemoj to ponovo da radiš!“

„Nije se rasprslo“, reče Met, namrštivši se na vatru. Posegnu u smotuljak nauljene tkanine s druge strane brvna i izvuče sledeći po veličini vatromet. „Pitam se zašto nije puklo?“

„Baš me briga zašto nije puklo! Nemoj to ponovo da radiš!“

Met ga pogleda i nasmeja se. „Prestani da se treseš, Tome. Nema potrebe da se bojiš. Sada znam šta je unutra. Ili bar znam kako izgleda, ali... Ne moraš ništa da kažeš. Neću više da ih otvaram, Tome. Bilo kako bilo, zabavnije je ispaljivati ih.“

„Nisam uplašen, ti kaljavi svinjaru“, dostojanstveno odvrati Tom. „Drhtim od besa jer putujem s govedom koje će nas možda obojicu ubiti jer ne razmišlja dalje od svog...“

„Hej, vi kod vatre!“

Met se zgleda s Tomom u trenutku kada im se odjeci kopita približiše. Bilo je prekasno da pošteni ljudi putuju. Ali Kraljičina garda starala se da putevi ovako blizu Kaemlinu budu bezbedni, a četvoro pridošlica svakako nije ličilo na pljačkaše. Među njima je bila i žena. Muškarci su nosili duge plaštove i izgleda bili njene sluge, a ona je bila lepa i plavooka, u sivoj svilenoj haljini, sa zlatnom ogrlicom i somotskim plastom široke kapuljače. Muškarci sjahaše. Jedan joj pridrža uzde, a drugi stremen. Ona se nasmeši Metu, skide rukavice i priđe vatri.

„Bojim se da nas je noć zatekla na putu, čestiti mladiću“, reče. „Zamolila bih te da nas uputiš do najbliže gostionice, ako znaš neku.“

On se isceri i poče da ustaje. Upola se pridiže kad ču kako jedan od muškaraca nešto promrmlja, a drugi ispod plašta izvadi zapeti samostrel.

„Ubij ga, budalo!“ – povika žena, a Met tutnu vatromet u plamen i baci se ka svom štapu. Začu se glasan pucanj i svetlost blesnu – „Aes Sedai!“ – stade da zapomaže jedan od njih. „Vatromet, budalo!“ – viknu žena – a Met se diže na noge sa štapom u rukama i vide strelu kako štrči iz palog debla skoro na mestu gde je sedeo, i čoveka sa samostrelom kako pada dok mu grudi krasi drška Tomovog noža.

Samo je to stigao da vidi, jer druga dvojica jurnuše pored vatre na njega, isukavši mačeve. Jedan od njih odjednom pade na kolena, ispustivši mač. Pokuša da dosegne nož koji mu se zario u leđa i pade licem ka zemlji. Poslednji napadač nije video kada mu je saputnik pao; očigledno je očekivao da neće biti sam, i da će pažnja njegovog protivnika biti podeljena. Zadade udarac ka Metovom trbuhu. Skoro prezrivo, jednim krajem štapa Met mu slomi zglob, izbivši mu mač iz ruke, a drugim ga udari u čelo. Čovek zakoluta očima i sruči se na zemlju. Krajičkom oka Met vide ženu kako mu se približava i upre prstom u nju, kao nožem. „Dobro se oblačiš za lopova, ženo! Sedi dok ne odlučim šta ću s tobom, ili...“

Ona se, izgleda, iznenadila koliko i Met zbog noža koji joj se odjednom zari u grlo. Krv se prosu poput crvenih latica. On zakorači kao da smera da je uhvati pre no što padne, znajući da to ništa neće vredeti. Dugi plašt pade za njom, pokrivši sve sem njenog lica i drške Tomovog noža.

„Vatra te spalila“, promrmlja Met. „Oganj te sagoreo, Tome Meriline! Žena! Svetlosti, mogli smo da je vežemo i sutra u Kaemlinu predamo Kraljičinoj gardi. Svetlosti, možda bih je čak i pustio. Bez te trojice nikoga ne bi opljačkala, a jedinom preživelom biće potrebni dani pre no što bude mogao da vidi kako treba i meseci pre no što uhvati mač. Spaljen da si, Tome, nije bilo potrebe da je ubiješ!“

Zabavljač došepa do mrtve žene i nogom joj zabaci plašt. Bodež joj je skoro ispao iz šake, sečiva širokog koliko Metov palac i dve šake dugog. „Radije bi da sam čekao dok ti ne smesti ovo među rebra?“ Izvuče iz leša svoj nož i obrisa sečivo o njen plašt.

Met shvati da pevuši: „Nosila je masku što skriva“, i prekide se. Saže se i kapuljačom joj pokri lice. „Najbolje da krenemo“, tiho kaza. „Ne želim ovo da objašnjavam ako naiđe Garda.“

„A ona u toj odeći?“ – reče Tom. „Naravno da ne! Mora da su opljačkali ženu nekog trgovca, ili kočiju neke plemkinje.“ Nežnijim glasom kaza: „Ako ćemo da krenemo, dečko, bolje osedlaj konja.“

Met se prenu i otrže pogled s mrtve žene. „Da, bolje bi mi bilo, zar ne?“ Više je nije ni pogledao.

Zbog muškaraca ga savest nije mučila. Što se njega ticalo, čovek koji se reši na pljačkanje i ubijanje zaslužuje ono što ga čeka kada izgubi igru. Nije razmišljao o njima, ali nije ni skretao pogled kada bi mu pao na nekog od pljačkaša. Tek kada je osedlao konja i privezao svoje stvari iza sedla, dok je nogama nanosio zemlju na vatru, uhvati sebe kako gleda čoveka sa samostrelom. Crte njegovog lica bile su mu poznate, bilo je nečeg poznatog u senkama koje je tinjajuća vatra bacala preko njih. Sreća, reče u sebi. Uvek sreća.

„Onaj sa samostrelom je bio dobar plivač, Tome“, reče i uzjaha.

„Kakve su sad to budalaštine?“ I zabavljač je već bio na konju. Bavio se nameštanjem kutija s instrumentima daleko više no mrtvima. „Otkud znaš da li je uopšte umeo da pliva?“

„Uspelo mu je da usred noći iz čamca nasred reke Erinin dospe na obalu. To mu je, valjda, istrošilo svu sreću koju je imao.“ Ponovo proveri kako mu je smomljak s vatrometom privezan. Ako je onoj budali jedan od ovih valjaka ličio na Aes Sedai, pitam se šta bi pomislio da su svi bili zapaljeni.

„Jesi li siguran, dečko? Izgledi da to bude isti čovek... Ma, čak se ni ti ne bi na to kladio.“

„Siguran sam. Tome.“ Elejna, zavrnuću ti šiju kada mi padneš šaka. A, vala, i Egveni i Ninaevi. „I sigurno nameravam da se otarasim ovog krvavog pisma čim stignemo u Kaemlin.“

„Kažem ti da u tom pismu nema ničega, dečko. Igrao sam Daes Dae’mar kada sam bio mlađi no ti sada, i umem da prepoznam kod ili šifru čak i kada ne znam šta znači.“

„Ja nikad nisam igrao tvoju Veliku igru, Tome, tvoju prokletu Igru kuća, ali znam kada me neko juri. A ovako uporno i ovoliko daleko ne bi me jurili samo zbog zlata u džepovima. Jedino da sa sobom nosim čitav kovčeg zlatnika. Mora da je zbog pisma.“ Plamen me spalio, stalno upadam u nevolje zbog lepih devojaka. „Da li bi noćas mogao da spavaš, posle ovoga?“

„Kao malo dete, momče. Ali ako hoćeš da jašeš, jahaću.“

Metu se pred očima pojavi lice one lepe žene s bodežom u grlu. Nisi imala sreće, lepotice. „Jašimo, onda!“ – uzviknu divlje.

Загрузка...